Ajmo malo istorijskih činjenica:
Citiraj:
Juznoslovenski korpusi, posebno 13. zagrebacki korpus, tukli su se najzesce sa srpskom vojskom. Svojim drzanjem u Srbiji oni su u svemu ispunili nade vrha Austrougarske. Poneli su se upravo onako kako su to predvidjali, na primer, Konrad fon Hecendorf, nacelnik generalstaba austrougarske vojske, i Artur Cimerman, podsekretar u ministarstvu spoljnih poslova Nemacke. Ovaj poslednji je, 18. jula 1914. godine, izjavio bavarskom otpravniku poslova da se, s obzirom na ogorcenje nastalo posle atentata na predstolonaslednika Ferdinanda, u celoj Monarhiji, bez daljeg, moze biti siguran u slovenske trupe. I sam istog misljenja, Konrad fon Hecendorf je, medjutim, smatrao, da kroz koju godinu, ako se nastavi sa propagandom medju Juznim Slovenima, to nece biti slucaj. Toliko koliko je Konrad fon Hecendorf bio uveren u to, da vreme radi protiv Austrougarske, bio je uveren i vodja srpskih radikala i predsednik srpske vlade, 1914. godine Nikola Pasic. Pasicev san je bio, da, posle Balkanskih ratova, prodje "jedno 15, a moze biti i 20 godina", pa da se za to vreme "nas narod preko Save i Dunava pripremi za ujedinjenje, da se suzbiju stare tradicije austrijske kod naseg naroda, koji je ostao pod njihovom upravom, i da se ojaca duh nacionalnosti, i da svi uvide, da ono sto Austrija daje, da je to samo prividno, jer ona samo daje radi toga da se ljudi odrzavaju, i da ljudi dobro zive, a kad dodje pitanje nacionalno, onda nemaju nikakvo pravo, nego - imaju samo pravo da ginu gde im bude car Franja Josif kazao. mi smo hteli da se to malo ublazi i da se odgoji omladina, da se stvori jasno misljenje u tom pravcu, da nema spasa hrvatskom i slovenackom plemenu, ako se ne sjedini sa Srbijom... (govor Nikole Pasica na IV. redovnom zasedanju narodne skupstine, 7. juna 1923.).
Za razliku od Austrougarske i Nemacke, u Srbiji se grdno pogresilo u pogledu procene kako ce se drzati Juzni Sloveni iz dvojne monarhije kad dodje do rata. Previse se rezonovalo srcem i previse se bilo utonulo u iluzije. Na pogresne procene u pogledu drzanja Juznih Slovena iz Austrougarske, uz druge cinioce, uticale su i mnogobrojne manifestacije "srpsko-hrvatskog bratstva", do kojih je dolazilo u godinama pred pocetak rata. U aprilu 1912. godine, na primer, u Beogradu su boravila 163 zagrebacka studenta - i tom prilikom se, do iznemoglosti, manifestovalo i klicalo Srbiji kao jugoslovenskom Pijemontu... Sve svoje goste iz austrougarske Beograd i Srbija su najsrdacnije docekivali i svaku im paznju poklanjali. Nazivani su svi ti gosti "dragom i najdrazom bracom..." I Slovenci su, isto kao i Hrvati, bili docekivani kao "najrodjeniji". Kad je u Beograd, 1910. godine, stigla jedna velika delegacija Slovenaca, u kojoj je bilo i zanatlija, i trgovaca, i seljaka, i advokata, nacinjeno je pravo slavlje. Predsednik opstine pozdravio je Slovence kao "najmilije medju namilijima". Prilikom svih ovih i drugih poseta raznih delegacija Juznih Slovena iz Austrougarske, redovno je dolazilo ne samo do bratimljenja nego i do zaklinjanja u vernost "do groba", sto je sve dalo povoda da se u politickim krugovima Beca zakljuci da "vec stoljecima nije bilo takvog zblizenja medju neprijateljskim narodima kao u ovom casu". Opisujuci kako su gosti iz Austrougarske srdacno i najtoplije primani u Srbiji svuda gde su dosli, Bozin Simic izneo je u jednom svom clanku, objavljenom posle Prvog svetskog rata, da su im po pravilu priredjivane zakuske i u kasarnama i da je tom prilikom dolazilo do "bratimljenja i zaricanja omladinaca i oficira da se sto pre sretnu u porobljenim i potcinjenim krajevima kao slobodna braca".
Citiraj:
U "Politici" u broju od 1. avgusta 1914. godine objavljen je clanak na temu "upotrebe" Juznih Slovena od strane Austrougarske u ratu protiv Srbije, u kojem je istaknuto da je Austrija pravila ovakav racun: "ako nasi slovenski pukovi pobede Srbiju, onda nema sta da se brine. ali ako Srbija potuce njih, onda ce kod tih potucenih austrijskih Slovena ostati strasna mrznja na Srbiju..."
Usled svega recenog o drzanju Juznih Slovena u ratu protiv Srbije 1914. godine, i posebno usled njihovog upravo neshvatljivo surovog i neljudskog odnosa prema civilnom stanovnistvu, u Srbiji je, krajem 1914. godine, razocarenje u "bracu" preko Drine, Save i Dunava bilo - opste. U listu "Pijemont", u broju od 20.1.1915, Dusan S. Nikolajevic je pisao: "U ovome strasnom ratu najgori su bili Sloveni iz Austrije, oni za ciju slobodu Srbija, posle dva rata (misli se na balkanske ratove) i udje u ovu borbu. To je njena tragicnost... ruzna i cinicna Monarhija uspela je da zatruje dobre nagone Slovena. I Bosanac, i Licanin, i Hrvat, i Slovenac, i svi ostali, pokazali su u ovome ratu jednu nisku mrznju na zemlju slobode... Hrvati koji ne izlaze i vanrednih rezima, opljackani i degradirani i pred Becom i pred Pestom, pucali su na svoj Istok, a Licanin, koji u austriji moze biti samo pandur ili poderani iseljenik, branio je svoga gazdu... Umesto da na austrijsku objavu rata Srbiji odgovore krvavim nezadovoljstvom, austrijski Sloveni posli su na Srbiju s ropskom mrznjom..."
Citiraj:
O tome kako su se Juzni Sloveni borili u ratu Austrougarske sa Srbijom 1914. godine, govore i mnoga srpska dokumenta, a narocito izvestaji komandanata srpskih jedinica sa raznih linija fromta. U izvestaju komandanta Kombinovane divizije I poziva narodne vojske, upucenog komandantu II armije, 30/17. decembra 1914., kaze se, na primer, "da se Bosanci i Hrvati u austrougarskoj vojsci vrlo dobro bore, da hoce da idu na bajonet, a na Gucevu, gde je prema ovoj diviziji bio ceo 13. korpus, njihovo junjastvo bilo je blizu ravno junastvu pukova ove divizije..."
O nekom prebegavanju Juznih Slovena iz austrougarske vojske na stranu Srba, pogotovu u vecim grupama, sve u svemu - nije bilo ni pomena o pomenu. Oni, pak, Juzni Sloveni koji bi dopali zarobljenistva, samo su u retkim slucajevima pokazivali volje da se kao dobrovoljci prijave u srpsku vojsku. R.A. Rajs kaze (u svojoj knjizi "Sta sam video"), da je samo njih 70 krajem septembra 1914. godine, posle bitke na Ceru, izrazilo zelju da se bori u redovima srpske vojske. Akademik Ljubomir Stojanovic iznosi jedan karakteristican slucaj koji se zbio u Macvi, a koji se tice razocaranosti legendarnog vojvode Vuka u nespremnost zarobljenih Bosanaca u austrougarskim uniformama da se jave u dobrovoljce. Kad je on, posle jedne ljute bitke, iz gomile zarobljenika izdvojio Bosance na jednu stranu i pozvao ih da udju u sastav njegove jedinice - niko, ama bas niko, nije hteo da se pozivu odazve. Ranjen u desnu ruku, vojvoda Vuk je tada levom rukom jednom od tih zarobljenika - "otcupao uvo". Koliko se malo Juznih Slovena, palih u ropstvo 1914. godine, odlucilo za prijavljivanje u srpsku vojsku, svedoci i podatak da se od njih 20.000 - od cega vise od 10.000 hrvata - koliko ih je bilo zarobljeno tokom Kolubarske bitke, do 12. decembra 1914. godine, u dobrovoljce prijavilo svega 450 Srba i 22 Hrvata (broj austrougarskih vojnika u srpskom zarobljenistvu iznosio je tada inace 600nat, n oficira i 43.317 podoficira i vojnika ). "Ako se ima u vidu ukupan broj Jugoslovena - zarobljenika u Srbiji", kaze i Dragoslav Jankovic, "onda se mora konstatovati da je procenutalno narocito medju Hrvatima i Slovencima, onih koji su se iz zarobljenistva prijavili u dobrovoljce bio vrlo mali (narocito ako se pri tom imaju u vidu uspesi i slava koju je srpska vojska zadobila i u balkanskim ratovima i u prvoj godini svetskog rata)".
Citiraj:
Bec je slavio podvig porucnika Gojkomira Glogovca iz Bilece, koji je svojim mitraljezom cuvao odstupnicu trupama Druge bosansko-hercegovacke regimente. Posle bitke, pred njegovim mitraljezom izbrojali su 400 palih srpskih vojnika. Za svoj podvig Gojkomir je dobio najvise odlikovanje - proglasen je vitezom Marije Terezije i dodeljena mu je titula barona.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
, a to je bio 100% partizanski kraj sa dosta odlikovanih prvoboraca, znači ljudski faktor, a i taj kraj je šupak kosmosa sa 10 kuća ali... 
