Zašto smo opsednuti mitovima?
Izvor: Blic

Možda je to i zato što smo se rasprostrli na sve krajeve planete, iskrcali se u Ameriku pre Kolumba, osnovali Sorbonu (Serbona bi je trebalo zvati), a još ako se ispostavi da su Putinovi poreklom iz Putinaca, nama kraja neće biti. Osim, ako sami ne poradimo na njemu. A s obzirom na to da smo u svemu najbolji, onda ćemo jedino mi biti u stanju da izađemo na kraj sa nama samima i za sad nam odlično ide.

Šala kraju, svi narodi imaju mitove, ali, izgleda, da ih samo mi živimo i vrtimo se u onim starim, istovremeno promovišući neke nove, sve dok nam se fikcija u kojoj gradimo najlepšu sliku o sebi na svim frontovima (kao nebeskom i najstarijem narodu, div-junacima i najboljim ljubavnicima...) ne razbije u paramparčad u sudaru sa realnošću. A hod po tim krhotinama nije nimalo prijatan.


Mitologija i mitomanija
Mitovi kao deo narodne tradicije ne moraju niti su, sami po sebi, negativni, ali problem nastaje kad se mit iz kulturološke ravni prenese na teren realnog života ili, još gore, u sferu politike gde, po pravilu, dolazi do njegove zloupotrebe i on postaje oruđe i sredstvo za manipulaciju. Svedoci tog izopačavanja mita i pretvaranja mitologije u mitomaniju bili smo devedestih godina prošlog veka kad su mnogi mitovi, a naročito onaj kosovski, dezavuisani u funkciji opskurnih političkih projekata.

- Treba praviti razliku između onoga što je mit u kulturološkom i antropološkom značenju te reči i onoga što se kolokvijalno smatra mitom. Mit ima jednu značajno dublju socijalnu i psihološku funkciju koja ga razdvaja od drugih vrsta fantastičkih priča kao što su bajke i legende. Zato je kosovski mit prvenstveno značajan za srpsku kulturu i tradiciju, jer je u vreme ropstva imao funkciju i značaj za egzistencijalni identitet naroda koji je verovao u tu priču. Nažalost, taj mit je politički zloupotrebljavan i jednostrano tumačen, tako da se njegova suština negde zaboravila i izgubila, a suština je u duhovnom principu izbora kao osnove etičkog stava i delovanju u ravni samožrtvovanja. To je suština tog mita, a ne pasivan odnos prema životu i očekivanje nekakvog nebeskog carstva kao nagrade za takav odnos - kaže etnolog dr Bojan Jovanović.


Nacionalna dezorijentacija
A dr Radivoj Radić, vizantolog i jedan od naših najboljih savremenih istoričara, koji se - ulazeći u klinč sa pseudoistoričarima i mitomanima opšte prakse - upustio u težak i opasan posao razbijanja naše mitomanije - napominje da se mitovi mogu podgrevati i instrumentalizovati u različite svrhe dnevne politike.

- Tobožnjom brigom za neke od nacionalnih interesa, koji se spretno podupiru mitovima, može se pravdati ne samo neuspešna nego i sasvim pogrešna politika. Devedesetih godina prošlog veka, u vreme potpune nacionalne dezorijentacije i ratova, cvetali su pseudoistoričari, proroci, razni dušebrižnici za srpske nacionalne interese. Svakodnevno zapljuskivati narod pričama o tome da su Srbi najstariji, a uz to još i „nebeski narod“, i da im zato svi ostali zavide i, štaviše, mrze ih, išlo je u prilog pojedinim političkim nomenklaturama - tvrdi dr Radić.


Kosovski mit
Što se konkretno tiče kosovskog mita, koji je kao stožerna tačka našeg nacionalnog uporišta i identiteta provučen kroz blato dnevne politike, dr Radić se poziva na engleskog vizantologa Donalda Nikola koji Kosovsku i Maričku bitku navodi kao primer kako su Srbi, za razliku od Vizantinaca i Bugara, junački i tragično pokušali da spreče ono što je bilo neminovno.

Upoređujući kako su invaziju Osmanlija dočekali Srbi, Bugari i Vizantinci, prof. Nikol je zapisao: „Spoljašnjim delovima vizantijskog sveta kao što je bila Srbija, sudbina je bila naklonjena i propali su u plamenu slave, na Marici i Kosovu, u bitkama koje su ušle u legendu. Vizantinci su bili osuđeni na polaganu smrt koja nije stvorila herojska dela. Pa ipak, Vizantinci u svom ropstvu nisu pevali herojske balade (kao Srbi), već tužbalice nad izgubljenim gradom i svetom.“

- Naravno, moguće je da mi preterujemo sa proslavljanjem Kosovske bitke, ali to je bitka donekle uporediva sa bitkom u Termopilima. Tamo je spartanski poraz bio veći i veličanstveniji od persijske pobede. Ipak, jedna od zamerki koja nam se može uputiti jeste da više mislimo o prošlosti, a manje o budućnosti, dok bi trebalo da bude obrnuto - kaže dr Radić.


Zašto slavimo poraze
Na tom tragu je bio i dr Tomas A. Emert, američki profesor srednjovekovne istorije i stručnjak za srpski kosovski mit, koji nas naziva „zatvorenicima istorije“ i zaključuje da su Srbi bili zatvoreni u mitove, što „nije dobro za njihovu budućnost!“.

„Svaki narod ima neke mitove, ali je teško razumeti gde leži kosovski mit. Vrlo je nesrećna okolnost za Srbiju i celi region bila činjenica da se obeležavanje 600. godina od Kosovske bitke poklopilo sa raspadom Jugoslavije. Taj koren kosovskog mita usađen je negde u svesti srpskog društva, političari su ga zalivali i on je proklijao. Srbi nisu prvi ljudi u svetu koji slave poraz, ali ovo je nešto specifično, naročito što je mit naslonjen na tvrdnju da su Srbi nebeski narod i da je Kosovo srpski Jerusalim. Pravoslavni monasi su u srednjovekovnoj Srbiji bili jedini intelektualci i tada je sve filtrirano kroz crkvu i zato je taj mit dobio specifičan karakter!”, piše dr Emert.


Svetska zavera protiv Srba
Osim kosovskog, ovde se pothranjuju i mitovi, tačnije mitomanske priče i surogati mita o Srbima kao narodu najstarijem, Srbima kao nebeskom narodu, mit o našoj važnosti u svetskim okvirima, mit o velikoj Srbiji, mit o zlatnim kašikama, Srbiji kao pijemontu, a sa neznatne istorijske distance već uobličavamo mit o Petom oktobru. Sintagma o Srbima kao nebeskom narodu pripisuje se našem kompozitoru Enriku Josifu. On je to učinio u najplemenitijoj nameri da istakne jednu grupu vrlina srpskog naroda. Međutim, taj izraz je devedesetih godina prošlog veka bio veoma zloupotrebljavan.

- A mit o Srbima kao narodu najstarijem, ponikao je u grupi pseudoistoričara. Nezadovoljna starinom srpskog naroda i njegovim mestom u istoriji, ova neozbiljna družina je prenebregavajući postulate istorijske nauke i njene metodologije, uporno „dokazivala“ i „dokazuje“ da su Srbi najstariji narod na planeti i da je srpski pramajka svih svetskih jezika - ističe dr Radić.

Književnik Igor Marojević od svih novijih nesamokritičnih mantri „iz glave cijela naroda“ izdvaja onu tipsku o zaveri sveta protiv nas.
- U njoj prepoznajem kombinaciju političke nesvesti - nesvesti o tome da kao pripadnici politički i vojno poraženog naroda uživamo donekle smanjeno poverenje sveta - i naivne nesamokritičnosti na nivou pubertetlije, tipa „zašto ova devojka hoće da bude s njim, a ne sa mnom?“. Kao i svaki mali narod koji nije svestan svoje veličine, Srbi su veoma skloni proizvodnji novih nesamokritičkih nacionalnih arhetipova. Tako se u svakodnevničkoj praksi istorija ovde svakodnevno brka sa legendom, a mit sa mitomanijom - tumači Marojević.


Lažna tumačenja istorije
Za sociologa dr Ratka Božovića mitomanija je povratak tradiciji na najgori mogući način, gde su mitovi u svojoj populističkoj varijanti dovedeni do izopačenja.
- Populizam je tradiciju sveo u najoskudniju varijantu, naročito u sferi mita, praveći veliku konfuziju zgodnu za zloupotrebe. Poenta je da mitove treba sačuvati, ali mitomaniju nam valja osporiti - kaže dr Božović.

I etnolog dr Bojan Jovanović smatra da se iz jedne redukovane perspektive laži uzdižemo na nivo mita.
- Mitomanija se zasniva na nastojanjima da se preuveličavanjem nekog elementa realnosti, bilo iz prošlosti ili sadašnjosti, stvara jedna uzvišena i idealizovana slika o nama samima. I dok mi pravimo uzvišenu sliku o sebi, drugi na sličan način o nama grade negativnu sliku. Kroz tu mitomaniju mi i sebi želimo da se pokažemo drugačijim, a pravi problem nastaje kad počnemo i da verujemo u to. Takvi mitovi se pretvaraju u prah u susretu sa realnošću!

Boj na kosovu nije mit već istorijski događaj tj. činjenica.
Sad je druga stvar što su to komunisti nazivali mitom, kako bi svoje izmišljotine stavili u prvi plan.
Čuj boj na kosovu mit, onda je i ww2 mit

Mit o Srbiji kao pijemontu (Republika Srpska je Pijemont.)

Заборавили сте онај мит да је свака тараба у Србији старија од Америке

Neka te bukvalac. Ako je boj na Kosovu mit to ne znaci da se boj nije desio vec da se od tog istorijskog dogadjaja preuvelicavanjem i raznim pricama doslo do mita.
I Marko kraljevic je postojao. Je li to znaci da moramo vjerovati da je cijedio drenovinu kao sto je napisano??

@ old fashion men
Nemas pojma.
Knjigu sociologije u ruke pa citaj. Imas na nekoliko strana o politickim mitovima.

Boj na Kosovu je tipican primjer politickog mita.

Mitovi se nisu ni dogodili, a Kosovski boj je istorijska činjenica.
Dakle to o čemu ti govoriš može se svesti pod, romantiziranu istoriju kroz narodnu pjesmu ili nešto drugo, ali boj na kosovu nije mit već istorijski događaj.
Marko kraljević, ako je istorijska ličnost, nije mit ili mitski lik, a to kako je opjevan nema veze sa mitom već nečim drugim.
Kužiš bukvalac?

Mit je jedno, a narodna pjesma i romantična istorija drugo.
Dakle nazvati boj na kosovu mitom je komunistička podvala, kako bi se u prvi plan među Srbima stavile ublehe o mirku, slavku, bošku koji baca bombe i ostalim beznačajnim anonimusima i komesarima.
Zašto romantizirane događaje iz partizana nisu nazvali mitom već su snimali filmove i ko bi to nazvao izmišljotinom ili mitom još bi i robiju zaglavio, a da ne pominjem priče i pjesme iz udžbenika o Jožinoj superiornosti i snalažljivosti dok je još bio dijete, ako u školi slučajno ne bi točno odgovorio što je joža poduzeo da nahrani braću i sestre kad su sami ostali kući, tada bi ti i roditelje u školu pozivali, a moguć je bio i informativni razgovor

Iako je Srbija pala u ruke turske vlasti vrlo je vjerovatno da je ista ta Srbija doprinjela postojanju Evrope kakva je danas. Što se tiče svih tih mitova o Srbima kao nebeskim ili slično, meni su takve stvari glupe do nebesa, mnoge zemlje imaju slavniju i bogatiju istoriju nego mi pa opet ne pričaju o sebi kao o bogovima...