|
Bila dva brata sirotana, carska potomka, koje je sudbina rastavila u detinjstvu i koji su se kasnije, mnogo kasnije, kad je svako u svojoj zemlji postao mocan i bogat velikas, ponovo nasli... Ovako bi mogla da pocne neobicna povest o braci Andjelovicima, koja na simbolican nacin oslikava vreme potpadanja naseg naroda pod Turke
[image]
Ilustrovao Goran Gorski
Kao i istorija Srbije u 15. veku, vremenu velikih stradanja, junackih borbi i epskih poraza, prica o dva brata je prica o znamenitim ljudima koje je nikad predvidiva i cesto nemilosrdna sudbina podigla visoko u casti, da bi ih onda s vece visine gurnula u ambis.
Dva brata Andjelovica bili su potomci carske porodice Andjela koja je u Carigradu vladala krajem 12. veka. Nakon sto su zapadni krstasi zauzeli grad na Bosforu (1204. godine), jedna grana porodice osnovala je epirsku despotovinu, a kasnije vladala u predelima danasnje Grcke, bilo samostalno, ili pod vrhovnom vlascu vasilevsa u Carigradu ili pod srpskim Nemanjicima. Posle vladavine careva Simeona i Jovana Urosa Nemanjica, poslednji nezavisni vladari Tesalije bili su „cesar” Aleksije Andjel Filantropen (1382-1389) i njegov brat, „car” Manojlo (1392-1394). Aleksije Andjel Filantropen bio je ozenjen Srpkinjom Marijom. Prema jednom podatku, ona je bila kci poslednjeg tesalskog Nemanjica Jovana Urosa, a prema drugom izvoru, njen otac se zvao Radoslav Hlapen.
Nakon turskih osvajanja, Mihajlo Andjel Filantropen (ne zna se da li je bio sin Aleksija ili Manojla) krenuo je, kao i mnogi drugi Grci, ka severu da potrazi spas i utociste u Srpskoj despotovini. U Srbiji se ozenio i dobio dva sina. Ziveo je u Krusevcu i u rudarskom gradu Novom Brdu, u kome je u to vreme bilo dosta stranaca, narocito Dubrovcana i Grka. Verovatno je umro mlad. Mozda je poginuo u sukobu s Turcima koji su nakon smrti despota Stefana Lazarevica, posebno u vreme sultana Murata II (vladao 1421-1451) ponovo krenuli na Srbiju.
Janicarska sudbina
Povest o dva brata, neobicna poput narodne bajke, sacuvana je maglovito, zamucena kao i srpska istorija tog doba. Da bismo popunili praznine na slici, moramo da se pouzdamo u sopstvenu mastu i da cvrsto zatvorenih ociju vidimo boje, zbivanja. Nema sumnje da je veliki vezir Mahmud-pasa Andjelovic jasno pamtio onaj davni dan 1427. godine kad su turski konjanici napali povorku izbeglica koja je iz Novog Brda bezala ka severu. Decak od sedam-osam godina bio je s majkom. Kao neku dragocenu tajnu, celog zivota cuvao je u dubini secanja njen glas kojim ga je poslednji put dozivala. Ne zna se tacno sta se s njom desilo. Mozda je ubijena, mozda odvedena u turski harem ili je prezivela i ostala u Srbiji da s drugim sinom Mihajlom pati za otetim decakom.
Devsirme („sakupljanje”) ili „danak u krvi” bio je obicaj koji su Turci Osmanlije uveli u vreme sultana Murata II, oko 1420. godine. Bio je to nacin prikupljanja malih decaka iz osvojenih balkanskih hriscanskih zemalja u Otomanskom carstvu, s ciljem da se napravi verna robovska vojska janicara, kao i upravitelja u carstvu. Na otprilike svake cetiri godine decaci izmedju 8 i 10 godina (katkada i stariji) bili su zauvek odvodjeni od svojih porodica. Deca su bila podeljena u dve grupe. Ona plemenitog porekla - poput Andjelovica - ili koja su se fizicki isticala, upucivana su u sultanov dvor. Drugi su dodeljeni turskim porodicama. Obuka je trajala 3 do 7 godina tokom kojih su deca prevedena na islam i ucena turskom jeziku i otomanskom nacinu zivota. Decaci su dobijali ime „adzemi ogalanlar” (tj. strani decaci), a kad bi napunili 20 godina rasporedjivani su u janicarske vojne jedinice ili na dvor.
[image]
Ilustrovao Goran Gorski
Veliki vezir i veliki vojvoda
Mahmud-pasa Andjelovic nije bio medju onima kojima je srpsko poreklo i secanje na borbu svetog kneza Lazara i Milosa Obilica dalo snage da se odupru odrodjavanju i da se pobune. S vremenom postace jedan od najuglednijih i najsposobnijih otomanskih vojskovodja - jedan medju stotinama hiljada decaka balkanskog porekla koji su svojim zivotom omogucili Turskoj carevini da postane jedna od najmocnijih drzava svog doba. Zabelezeno je da je poslat na sultanov dvor i da je ucio zajedno s naslednikom - princem Mehmedom (kasnije poznat kao Mehmed Osvajac).
Uz Mahmuda rasla su jos dva njegova srpska druga iz detinjstva, po imenu Abas i Abdulkerim, koji su kasnije takodje dobili visoke polozaje. Godine 1435. imao je oko 15 godina i verovatno je bio svedok dolaska svoje zemljakinje - despotove kceri Mare Brankovic - u harem sultana Murata II. Mara Brankovic, zena jake volje i pametna, imala je poseban polozaj u haremu: zadrzala je svoju veru i cesto uspevala da utice na sultanove odluke.
Rasla su tako dva brata - jedan u senci sultanovog dvora, uceci reci proroka Muhameda i okruzen zvucima zurli i janicarskih poklica kojima se vojska poziva u boj, a drugi posmatrajuci daleke obrise popaljenih gradova, slusajuci price o prohujaloj slavi, uceci uz blagi mrmor kaludjerske molitve u kojoj se nagovestavao sudnji dan i Spasiteljev konacni povratak.
Kad je napunio dvadeset godina, Mahmud-pasa verovatno je vec bio ukljucen u turske jedinice. Bilo je to sredinom petnaestog veka, onda kad je Srbija prezivljavala nove dramaticne dane pred turskim napadima. Pritesnjena od Turaka uz Dunav, stisnuta izmedju katolicke Ugarske i Osmanlija, despotovina je beznadezno iscekivala spas. U despotovom okruzenju tog doba sve vise su se isticali i ljudi visokog grckog porekla cija su prezimena nekada svecano odjekivala po dvorovima Carigrada: Kantakuzini, Paleolozi, Andjeli... Iz tog kruga poticala je i despotova supruga Irina, kao i njegov veliki celnik Mihajlo Andjelovic. Godine 1439. sultan Murat II ognjem i macem preoteo je veci deo despotove drzave, ukljucujuci glavni grad Smederevo. Djuradj je izbegao u Ugarsku. Godine 1441. Turcima se predaje bogato i veoma utvrdjeno Novo Brdo. Sloboda Srbije svela se tek na jos poneko utvrdjenje, kao i na odlucnost u srcu despota Djurdja i njegovih ljudi.
Nakon nekoliko godina nedaca i potucanja od nemila do nedraga, izgledalo je da se zaista desilo cudo: despotova upornost, turski privremeni poraz, kao i novac i veze na sultanovom dvoru preko kceri i drugih mnogobrojnih uglednika srpskog roda, omogucili su da Djuradj Brankovic povrati svoju poharanu i smanjenu drzavu, i da 1444. godine ponovo zasedne u dvoru u Smederevu.
Mozda je bas u to doba Mahmud-pasa, uglednik i uticajan na dvoru i u vojsci, bio zamoljen da primi despotovog izaslanika na Porti koji mu je nosio znacajnu poruku. Dok je izaslanik prilazio prinoseci darove, u odsjaju svetiljke u polumracnom satoru pasa je presreo pogled koji mu se odnekle ucinio poznat. Kad je izaslanik progovorio, secanja su navrla: pasa se prisetio svoje majke i njenog dozivanja. Pred njim je stajao Mihajlo Andjelovic, njegov rodjeni brat, veliki celnik despota Djurdja. Posle skoro dve decenije razdvojenosti ponovo su razgovarali, verovatno na srpskom koji pasa nije mogao da zaboravi jer je u to doba nas jezik bio uobicajen sluzbeni jezik na turskom dvoru. Od tada pocinju veze i saradnja izmedju dva brata koja je, osim porekla i vlasti, gotovo sve razdvajalo: vera, drzava, obrazovanje, obicaji i navike, ratovi...
Mahmud-pasa verovatno je ucestvovao u velikim pobedama sultana Murata II na Varni (1444) i u takozvanoj drugoj kosovskoj bici 1448. godine kad su Turci tesko porazili hriscanske vojske. Odlikujuci se u borbama i penjuci se u zvanjima, Mahmud-pasa Andjelovic najzad je docekao svoj dan: 1451. godine umro je sultan Murat II. Na presto je seo mladi Mehmed II, prijatelj iz detinjstva. Poucen ranijim borbama sultanovih sinova za vlast, osamnaestogodisnji Mehmed nije oklevao: njegova prva naredba bila je da se njegova polubraca, ukljucujuci i musku decu u kolevci, pobiju. Od tog doba vekovima ce vladati obicaj da se sva vladareva braca pogube cim novi sultan stupi na presto. Mahmud-pasa, sultanov drug iz detinjstva, dobio je te, 1451, godine jedno od najvisih zvanja u Otomanskom carstvu - beglerbeg Rumelije (to jest upravnik svih balkanskih zemalja pod Turcima). Pokazao se vrlo sposoban. Sledecih godina bice desna ruka Mehmedu II u pohodima u kojima su pokorene preostale balkanske zemlje. Bice uz sultana onda kad je 1453. godine otomanski steg zauvek zamenio carskog dvoglavog orla na zidinama Carigrada. Bice uz Mehmeda II i pod zidinama Beograda 1455. godine, kad su, u krvavoj bici prsa u prsa, hriscani pod vodjstvom Hunjadija (Sibinjanin Janka) uspeli da poraze i nateraju u bekstvo ogromnu otomansku vojsku, cak i da rane sultana. U toj bici na hriscanskoj strani ucestvovali su i ljudi despota Djurdja. Mozda ih je predvodio bas Mihajlo Andjelovic koji je u to doba postavljen za velikog vojvodu. Tako su dva rodjena brata vodili sukobljene jedinice - jedan napadac koji nosi zeleni sultanov steg, drugi branilac koji se ni po cenu zivota ne odrice krsta. Tih godina Mahmud-pasa dobija najvise zvanje do sultana, polozaj velikog vezira i time postaje prvi otomanski veliki vezir u istoriji koji nije bio turskog porekla.
Gazel
Adni - Mahmud-pase Andjelovica (Abogovica)
„Kad ugledah kosu svoje drage koja je kao tulipan,
Kako leprsa po njenom licu, pomislih:
Cudno, kao da je mesec zastao medju mirisnim cvecem,
Tvoji cuperci pali su preko lica, sto je ko mladjak,
U mnogim uvojcima poput zmije
Sto danju miruje skupljajuci snagu.
Od tvog lica, ruze i tulipani su zaista ukrali
Boju i miris
I zato ih vezane za stap nose okolo kroz bazar.”
...
„...O Adni - svrha pesme je diviti se lepotama!
Kol’ko mudrih medju lude otpremise tvoje oci!
Sad su mene okupile - nek mi je Bog na pomoci!
Adni svoju glavu, dusu pred noge ti mece sada
Po zakonu: rob s imetkom gospodaru svom pripada...”
Mracna noc na Rudniku
Veliki vezir Mahmud-pasa Andjelovic ce, uz brata u Smederevu, igrati znacajnu ulogu u poslednjim godinama srpske despotovine. Posle smrti despota Djurdja, za vreme kratkotrajne vladavine njegova sina Lazara (1456-1458), zabelezeno je da su dva brata, veliki vojvoda Mihajlo i veliki vezir Mahmud-pasa Andjelovic igrali kljucnu ulogu u sklapanju mira izmedju sultana i mladog despota 15. januara 1457. godine. Kad je ovaj ugovor potpisan, Mahmud-pasa se sa 20.000 vojnika nalazio na samo dva dana hoda od Smedereva. Braca su ponovo, bar nakratko, pokusala da uspostave most mira izmedju dve neravnopravne drzave. Lazar je priznao tursku vrhovnu vlast, obavezao se da ce sultanu davati pomocne odrede, kao i danak od 40.000 dukata, sto je bilo gotovo nemoguce za umanjenu Srbiju koja je vec izgubila glavne izvore prihoda, poput rudnika na Kopaoniku, Novom Brdu, trgova u Nisu, Krusevcu i druge. Medjutim, i u takvim uslovima, unutar masivnih zidina smederevske tvrdjave pocela je potmula borba za vlast u porodici Brankovic. Zelja za vlascu je rasla, a medjusobno otimanje bilo je utoliko ogorcenije ukoliko je bilo besmislenije i beznadeznije. Protursku stranku cinili su bivsa sultanija Mara (koja se nakon smrti Murata II vratila iz harema medju svoje zarekavsi se da se vise nece udati), njen slepi brat Grgur i veliki vojvoda Mihajlo Andjelovic. Oni su ukazivali da se Srbija, slaba i nezasticena, ne sme otvoreno suprotstavljati sultanovoj volji. U drugoj, prougarskoj grupi bili su zena mladog despota Jelena Paleolog i despotov drugi slepi brat Stefan Brankovic, koji su se zalagali za oslanjanje na hriscanske zemlje. Nesloga i potmula borba u despotovoj porodici dostigla je vrhunac smrcu stare despotice Jerine (Irine), koja je preminula u despotovom dvoru na Rudniku maja 1457. godine.
Kako su letopisci zabelezili, iste noci, pod zastitom mraka i ne cekajuci sahranu, sultanija Mara, Grgur Brankovic i Jerinin brat (Dimitrije Kantakuzin) odbegli su Turcima. Sukobi u porodici ocito su dobili takve razmere da su begunci strepeli za sopstveni zivot.
Saputalo se cak da je despot Lazar, u besu i pod zeninim uticajem, otrovao i vlastitu majku, o cemu nema sigurnih podataka. Borba za vlast nastavila se i nakon iznenadne smrti mladog despota Lazara (januara 1458). Oko nasledja despotovine nastaje prava otimacina: Ugari traze svoje, bosanski kralj otima 11 utvrdjenja i istovremeno nudi svog sina za srpskog zeta i despota, papa uzima despotovinu pod svoju licnu „zastitu”, Turci opasno cute i ostre oruzje... U Smederevu je stvorena neka vrsta trojnog namesnistva koje su cinili Lazareva udova Jelena, slepi Stefan Brankovic (proglasen formalno za despota) i veliki vojvoda Mihajlo Andjelovic.
U tih nekoliko meseci pred kraj, Mihajlo Andjelovic, vodja proturske stranke, pomagan od strane velikog vezira, izlazi na trenutak pod puno svetlo istorije. On je „jak covek” despotovine. Dubrovcani ga u pismima nazivaju gubernator Raske. Potomak careva (a mozda, preko tesalskih Andjela potomak i samih Nemanjica) veliki vojvoda pokazuje najvece ambicije. Govorka se da uz bratovljevu pomoc zeli da preuzme i sam despotski polozaj. U jednom trenutku cini se da ce u tome i uspeti. Proculo se da je veliki vojvoda uputio zahtev sultanu da kao suveren Srbije imenuje novog despota. Dubrovcanin Mavro Orbin je u svojoj istoriji donekle neprecizno zabelezio kako su „Rasani podstaknuti mozda mrznjom prema (despotovoj udovici) Jeleni, izabrali za svog vladara Mihajla, brata Mahmuda Turcina, koji je neko vreme boravio na dvoru raskog despota. Njemu su takodje predali upravu nad gradom Smederevom”. U znak pokornosti prema sultanu, tih dana veliki vojvoda pustio je u smederevsku tvrdjavu odred Turaka koji su na zidine postavili sultanov steg. Bese to ipak previse za one koji su se rame uz rame uz despota Djurdja decenijama odupirali turskom barjaku. Mihajlo Andjelovic je u pobuni Smederevaca 31. marta 1458. godine zbacen s polozaja i zatvoren u tamnicu, dok je turska posada pobijena. Sudbina Srbije time je bila zapecacena.
Mahmud-pasa se sa svojim jedinicama odmah uputio da zauzme preostale srpske gradove i utvrdjenja. U vec oslabljenoj despotovini, otpora je bilo tek mestimicno i veoma malo. Kad se velika osmanska vojska na celu sa sultanom Mehmedom II i njegovim velikim vezirom 20. juna 1459. godine pojavila pod zidinama Smedereva, poslednji despot, bosanski princ Stefan Tomasevic bez ikakve borbe predao je utvrdjenje. Istorija stare srpske drzave bese zavrsena.
O bivsem velikom vojvodi Mihailu Andjelovicu, koji je preziveo ove dogadjaje, vise se nije mnogo culo. Bio je oslobodjen iz tamnice, ali kao turskom saradniku, a istovremeno hriscaninu, putevi slave bili su zatvoreni. Zabelezeno je jedno njegovo pismo Dubrovniku, nekoliko godina nakon pada despotovine. Verovatno je ostao da zivi na nekom imanju pod zastitom mocnog brata, kao sto je cesto bio slucaj s mnogim hriscanskim feudalcima u prvim godinama turske vladavine.
Veliki vezir i pesnik
Drugacija je bila sudbina njegovog brata. Veliki vezir Mahmud-pasa nastavio je da osvaja po Balkanu i da siri slavu svog gospodara, velikog Mehmeda Osvajaca koji je u toku zivota vise nego udvostrucio Osmansko carstvo. Turci su 1460-1461. osvojili i poslednje ostatke Vizantije - Moreju (Peloponez) i Trebizont (na Crnom moru u Maloj Aziji). Zabelezeno je da je Mahmud-pasa u gradu Kljucu licno zarobio (1463. godine) poslednjeg bosanskog kralja i bivseg srpskog despota Stefana Tomasevica, kome je obecao da ce mu postedeti zivot ako se preda. Medjutim, sultan je prekrsio rec svog vezira i pogubio Stefana.
Mahmud-pasa je 1466. godine smenjen s mesta velikog vezira, nakon cega je imao vise vremena da se posveti poeziji za koju je bio vrlo darovit. Pisao je pesme na turskom i persijskom pod pseudonimom Adni (sto znaci Rajski). Pisao je i naucne rasprave. U istocnoj literaturi ostalo je mnogo poucnih dela, anegdota i panegirika posvecenih Adniju.
Nekoliko godina kasnije, 1472, zarativsi s mocnim maloazijskim vladarom Uzun Hasanom, Mehmed II ponovo je vratio svog sposobnog vezira i prijatelja Mahmud-pasu (koji je imao i nadimak Veli) na mesto velikog vezira. Turska vojska je u odlucujucoj bici kod Otlukbelija porazila Uzun Hasana, nakon cega je sklopljen mir. Smatrajuci da uslovi mira nisu bili povoljni, za sta je optuzio Veli Mahmud-pasu, cudljivi sultan ga je 1474. godine ponovo smenio i zatvorio u tamnicu Jedikule gde je iste godine udavljen, zavrsivsi na nacin na koji je i kasnije cesto okoncavana karijera brojnih osmanskih vezira i pasa. Iza njega ostale su njegove pesme (zbirka „Divan”), anegdote o njegovom zivotu, kao i povest o sudbini dva brata Andjelovica.
Veli Mahmud-pasa Andjelovic (ponekad ga nazivaju i Abogovic) bio je tek prvi medju brojnim turskim velikim vezirima koji su bili srpskog porekla. U sledecem veku slavu doma Osmanova uzdizali su veliki vezir Hersekli Ahmed-pasa (to jest Hercegovic - sin Stevana Vukcica Kosace, hercega od svetog Save) koji je cak pet puta bio veliki vezir u razdoblju od 1497. do 1516; zatim Damat Rustem-pasa (dva puta veliki vezir u razdoblju od 1544. do 1561), kao i najveci od svih - Mehmed-pasa Sokolovic (1565- 1579).
_________________
Once you're grown up, you can never come back!
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
