Један од највећих покушаја фалсификовања историје који долази из федералног Сарајева је доказивање „муслиманског антифашизма у периоду 1941-1945“. Гледајући било коју регију гдје су живјели БХ муслимани, може се примјетити да су ту почињени највећи злочин над нама (Херцеговина, Подриње, Крајина), и да су давале велики број војника за НДХ.
Добар дио муслимана је био организован у сеоске страже и милиције којe су предузимале војне походе у комшијска српска села. Ове банде су биле назване „дивље усташе“ јер нису биле под главном усташком командом, али су наоружање добили од њих.
Усташка војница, која је била регуларна сила НДХ у саставу је имала трећину муслимана. У неким случајевима су читаве бојне биле састављене од муслимана, као што је била усташка војница у Кули Фазлагића.
У сјеверној Босни муслимани су били организовани у посебне домобранске добровољачке јединице које су биле познате и као муслиманска легија или Хаџиефендићева легија по њеном команданту.
На крају Ханџар дивизија је имала 20 000 људи под оружјем и била је вјероватно највећа Waffen SS дивизија.
Све ове јединице су биле добровољачког типа па не пролазе приче да су муслимански младићи били насилно регрутовани.
Чак и најелитније усташке формације као што је Павелићев здруг су имале муслимане у својим редовима иако су ове јединице првенствено биле састављене од провјереног кадра из Имотског, Дувна и западне Херцеговине. На списку првака НДХ, муслимани по бројности парирају Хрватима из Херцеговине.
Углавном на простору Босне су што се тиче људства под оружјем лојалног НДХ, били у предности над Хрватима. Гледајући цијелу ту творевину сигурно су чинили 40% људства.
Оно што је мало позната ствар је да су злогласну Црну Легију, која је основана у Сарајеву, по настанку чинили искључиво муслимани и да је командант био Бећир Локмић. Тек послије његове погибије Легију преузима Борханов рођак и она се попуњава и Хрватима, већином из Груда, одакле је био други командант Рафаел Бобан. Касније се послије четничких одмазди у источној Босни, који су у децембру 1941. године светили побијене Србе након успоставе НДХ, дио преживјелих муслимана прикључује Црној Легији и учествује у покољу Срба у прољеће 1942. године у Подрињу.
http://www.youtube.com/watch?v=pk1X88Y6bosОво се све наставило и деведесетих са обе стране.
Највеће освете муслиманима су се у овом рату дешавале на подручјима гдје су се замјерили Србима у прошлом.
У Крајини око ријеке Сане, од апсолутне већине Срби су послије рата постали релативна.
Најпознатији злочин над Србима десио се на Шушњару код Санског Моста.
http://www.youtube.com/watch?v=gUG-b4WK ... 7F5B1005DFhttp://www.youtube.com/watch?v=Ld_7ev0j ... 7F5B1005DFОво је мени лично најпотресније свједочанство у вези НДХ које сам прочитао.
http://www.srpskatribina.net/forum/view ... f=16&t=502Ево и снимак:
http://www.youtube.com/watch?v=c0MFnCeqFEwhttp://www.youtube.com/watch?v=GRrLwxc2 ... re=relatedКозарац код Приједора је до 1992. године био муслиманско насеље са 4000 становника. У Другом свјетско рату, становници тог села су били најкрволочнији у нападу на Козару 1942. године.
На почетку овог рата, то село се наоружавало и спремало за напад на српска насеља. Треба поменути да је Приједор имао по цирка 50 000 и Срба и муслимана, па треба одати признање Приједорчанима што су успјели преузети град и сачувати га у саставу РС. Након изазивања инцидената, малтретирања Срба који су пролазили кроз њихова насеља, напада на колону ЈНА код Козарца и убиства два полицајца на барикади у Хамбаринама, муслиманима је понуђена опција да предају оружје легитимним властима Републике Српске. Након што су одбили да се све мирно заврши кроз преговоре, у мају 1992. године извршен је тенковски напад на село и у њега је ушла наша војска. Козарац је потпуно уништен а становништво завршило у Омарској и Кератерму.
У неким мјестима на западу Српске, муслимани су пуштени да иду на своју територију, али Козарчанима је „сађење тикве са нечастивим“ прије 50 година дошло главе, па је то мјесто имало процентуално можда највеће губитке у рату. Једина џамија која није срушена у РС се налази у мјешовитом селу Баљвине код Мркоњића, јер су муслимани из тог села спасили Србе покоља у претходном рату.
Кад си споменуо Јелену и Нож, да пређемо на Херцеговину. Фазлагића Кула се налази поред Гацка и чини је 15 муслиманских села. Кроз један период историје тај дио Херцеговине је био код муслимана познат као Кључка капетанија. Ченгићи и Фазлагићи су две најпознатије муслиманске породице из тог краја. Одатле је био Смаил-ага Ченгић кога су поразили и убили Црногорци. Фазлагића Кула је увијек била симбол муслимана Херцеговине, тако да су се кроз историју истицали у насиљу над православцима. У Првом свјетском рату херцеговачки муслимани су се радо одазвали позовима аустријских власти да попуне редове Шуцкора и да врше репресалије над Србима након сарајевског атентата и српских побједа на Церу и Колубари.
Препоручујем гледање следећег документарног филма:
http://www.youtube.com/watch?v=dy9DM5Ke ... re=relatedФазлагићи на почетку Другог свјетског рата године оснивају војну јединицу од 800 људи и у јуну те године врше покољ 180 Срба изнад Корићке јаме. Тада почиње српски устанак у Херцеговини под вођством попа Радојице Перишића. Током рата у селима Фазлагића Куле, Горње и Доњег Борча била су најтврђа усташка упоришта и често су предузимали походе ка српским мјестима. У уништењу муслиманских утврђења у Борчу почетком 1942. године заједно учествују четници и партизани. У јануару се чисти Доњи Борач или невесињски Борач, а у априлу гатачки или Доњи Борач. Већ после јануарских борби дошло је до сукоба међу њима, да би се после априлског освајања Горњег Борча дефинитивно разишли и почели међусобно ратовање, јер је наредба Јосипа Броза била да се не дирају муслиманска села. Ово је пореметило планове освајања Куле, која је до краја рата била под усташком контролом, па чак кратко и након пада НДХ. Занимљиво је да је делегација Анте Павелића долазила у село у току рата и одала признање локалним усташама на борби за НДХ. Касније су они слали позиве Павелићу да дође код њих јер ће ту бити сигуран и изјашњавали су се најчишћим Хрватима исламске вјероисповјести. Пјевали су "Од Требиња до Метковића све је Кула Фазлагића". И данас су поносни на своју улогу у злочинима над Србима.
http://www.youtube.com/watch?v=Qv-68uyt7Y8Послије рата муслимани из Херцеговине су амнестирани од нове власти и чак су обављали важне функције. Из Куле су рецимо поред Фазлагића и Тановићи (оскаровац Данис Тановић који је србомрзац потиче из Херцеговине), Џеке (Фудбалер Манчестер Ситија је поријеклом из Гацка), Хрустановићи (бивша градоначелница Београда је удата за сина од усташе са Куле).....
1992. године гатачки муслимани су већином били сконцентрисани у граду и у Кули. Срби, да би спријечили 1941.годину средином јуна врше чишћење гатачке општине. Једини отпор су пружили Фазлагићи и завршили са великим губитцима. Преживјели муслимани се повлаче у Мостар и тамо оснивају некакву формацију „шаргани“, „поскоци“ или како већ и истакли су се у протјеривању Хрвата из источног дијела града. Након рата дио их се враћа у Републику Српску, али у јесен 1999. године Гачани су им пожељели добродошлицу на оригиналан начин.
http://www.bhdani.com/arhiva/119/fokus19.htm#f3Прије пар година под неутврђеним околностима изгорила је обновљена џамија у том насељу.
http://www.blic.rs/Vesti/Republika-Srps ... na-BajramaА претходних година било је и посјета мањих група српских младића из Гацка и „дружења“ са локалним мјештанима у Кули.
Иначе, док сам сад нешто гугло налетим на ову вијест.
http://www.bileca.org/modules.php?name= ... e&sid=1949Наиме, овај Супић је Србин који је бранио за БиХ па је добијао пријетње да се не појављује у Гацку одакле је родом. И ајд мало се то смирило, нек игра, није ни први ни последњи. И пази идиота, оде код ових у посјету, а ради се о највећем злочиначком мјесту у Херцеговини гдје српска нога није крочила до овог рата. Спомиње се и Дијамант у тексту, па потврди ону моју реченицу о његовом поријеклу, јер нисам био 100% сигуран да је из тог села.
Што се тиче Ножа, он описује догађај из села Придворице код Гацка на Божић 1942. године.
http://www.youtube.com/watch?v=_SwIClEVa3c„Југовићи“ из Придворице су уствари побијене породице Скоко, Гојковић, Аџић, Додер, Елез, Носовић, а „Османовићи“ су Делалићи, Чолпе, Хуке, Мемићи из Мједеника, са којима су несрећни Срби имали договор да једни друге чувају у та тешка времена. Сви Срби су дакле побијени на Божић од својих комшија, а масакр су преживјела само четворица дјечака који су били положници у другом селу. Међу преживјелим је био и Благоје Аџић, који је касније постао начелник ГШ ЈНА.
Муслимане из Мједеника и других села (Игри, Луковица...) предводили су хоџа из Мједеника и усташки официр Маријан Беновац. Освета се десила у априлу када долазе четници и ослобађају то подручје и извршавају одмазду.
У комунистичко доба су ови злочини баш као и они у долини Неретве у Пребиловцима сакривани од јавности. „Нож“ је зато наишао на осуду комунистичких власти, и тај роман заједно са оба дјела „Молитве“ представља свједочанство српског страдања у Херцеговини, па треба похвалити аутора тих романа.
http://www.youtube.com/watch?v=kEjCnuRR4SQНажалост, тај писац је данас ментално поремећена особа и потребан му је спонзор лијечења.
Ово је добар текст о нападима и злочинима над Србима на највеће православне празнике.
http://www.rastko.rs/filosofija/jagnje/ ... novic.htmlПедесетак година након Придворице, наш народ исту судбину доживљава и у Кравици код Братунца.
http://www.youtube.com/watch?v=oFZ4qh0KK4Ahttp://www.youtube.com/watch?v=ZrNZ_VKuEyEТреба рећи да су Срби из тог села били убијани и у Другом свјетском рату када је преко 100 људи поклано од стране Усташа.
Кравицу је на Божић 1993. године бранило неколико стотина људи са лаким наоружањем, а Насер Орић је предводио три хиљаде војника. Кравица као и неколико оближњих села је спаљена, погинуло je или на звјерски начин убијено око 50 људи, скоро 100 мјештана је рањено а 1000 Срба је избјегло у Србију.
Са војницима су ишли и цивили који су све попљачкали, да би потом Насерове јединице све попалиле заједно са црквом. Православна гробља су уништена. Начини убиства мјештана овог села која људски ум неможе појмити створила су велику жељу за осветом код тамошњег српског живља. Негдје сам прочитао да је након једног од Насерових похода, српски војник коме је убијен дио родбине занијемио на неколико мјесеци и послат је на лијечење у Београд. Када је проговорио рекао је медицинском особљу: „Занијемио сам, кад сам схватио каква ће бити освета“.
Муслимани су овај догађај опјевали у пјесми „Ко на Божић у Кравицу дође, Насер Орић није Карађорђе“.
Ова пјесма се изводи на њиховим вашарима, теферичима и сличним окупљањима.
http://www.youtube.com/watch?v=EH8vEtfP ... re=relatedНаредних мјесеци српска војска изводи операцију Церска, разбија планове АБиХ да дођу до Братунца и наноси губитке непријатељу који је принуђен да преда оружје УН-у да би добио статус заштићене зоне. Тек тада Кравичани долазе до тијела својих погинулих и сахрањују их у Братунцу. У мају наша војска покреће нову офанзиву, односи побједу и Жепа такође постаје заштићена зона.
Сребреница и Жепа су биле заштићене зоне до операција Криваја и Ступчаница којима ВРС улази у та мјеста.
Масакри у Кравици и Придворици су идентични. Нападају се Срби на Божић од стране муслимана, чине се брутална убиства, са војском долазе и цивили у пљачку, а у оба случаја села се ослобађају тек у прољеће када се жртве коначно сахрањују, а кривци за ове злочине нису одговарали пред судом.
Послије рата, хашки трибунал је подигао оптужницу против Орића, али је Божићни масакр у Кравици изостављен, јер су погинули Срби представљени као војници. И поред обимне документације о злочинима у сребреничким селима, Орић је прво осуђен на две године затвора, а касније ослобођен и дочекан као херој у Сарајеву. У хашком притвору је провео три године.
Послије рата је наставио каријеру криминалца и злочинца, и често га хапсе и притварају. Било је говора о оптужници за ратне злочине и пред Судом Босне и Херцеговине, али од тога за сада нема ништа.
О дешавањима у Сребреници препоручујем ова три документарца:
http://www.youtube.com/watch?v=WUK1-CL4 ... r_embeddedhttp://www.youtube.com/watch?v=9xwtny39iMshttp://www.youtube.com/watch?v=RUuhSGnLvv8Даље, што се тиче страних добровољаца. У муслиманској војсци су као што је познато, активно учествовали муџахедини. О спрези тајних служби, муслиманског војног и цивилног руководства са исламским земљама, фондацијама „хуманитарног“ карактера“ и Ал Каидом што је резултирало довођењем "светих ратника" можете више сазнати у следећем документарцу:
http://www.youtube.com/watch?v=LSYm0QW54ngВећ послије пар мјесеци рата међу погинулим непријатељским војницима могли су се наћи и муџахедини. У јуну су на Илиџи убијена три Арапа, а у борбама за Посавину на страни муслимана и Хрвата учествовали су и добровољци из исламских држава. На Бијелом Брду код Дервенте пронађена су три леша Иранаца у јесен 1992.године, а у истом периоду на Игману су убијена три муџахедина из Саудијске Арабије. Први већи сукоб са Арапима је био на коти Црни Врх између Тешња и Теслића. Прије тога тројица бораца ВРС из Теслића су убијена ритуалним одсјецањем главе. Затим долази до борбе наше војске и Арапа у којој су убијена седморица муџахедина, 19 рањено од чега пола теже.
Овдје се описује тај догађај нa основу арапских извора.
http://www.fokus.ba/nov/index.php?optio ... Itemid=172Хтјео сам поставити директан линк ка извору, али после ових скорашњих догађаја, неби да ни вама БИА закуца на врата, а ни нама СИПА.
Ових дана је актуелан тај злочин на Црном врху.
http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU ... ave-SrbimaКасније се долази до сазнања да муџахедини долазе у великом броју да се боре у Босни и Херцеговини, те да су присутни инструктори из Јордана и Ирана који обучавају војнике АБиХ.
Током рата гину масовно што од стране Срба што од ХВО-а јер им је један од циљева био да босанску авантуру заврше као шехиди.
Број муџахедина у АБиХ се процјењује на две хиљаде.
О њиховим злочинима на Озрену на крају рата више у следећем документарцу:
http://www.youtube.com/watch?v=tRhHZdYy ... re=relatedШто се тиче Хрвата неко је већ поставио онај списак који се претпостављам односи и на рат у Хрватској и у БиХ. Тамо предњаче Енглези, али има и Њемаца, Холанђана и Мађара у солидном броју. Доста их је настрадало у Посавини.
Ово је 108. Бригада ХВО састављена од странаца на посавском ратишту, а дио их се борио у Кажњеничкој бојни са Широког Бријега.
http://www.youtube.com/watch?v=xCS-sHjIPcshttp://www.youtube.com/watch?v=Xm-9v3XS ... re=relatedДоста њих је дошло јер су се хтјели борити против Срба „комуниста“ или по вјерској линији. Било је и оних који су само били жељни авантуре или новца. Чак су и два Руса ратовала у Посавини у њиховим јединицама, Алексеј Тришин и Сергеј Услишти.
У српским јединицама предњачили су Руси. Често непријатељска пропаганда потенцира да су у редовима ВРС ратовале хиљаде страних добровољаца. Чак и руски новинар Андреј Саров спомиње те цифре те пише о стотинама погинулих Руса. Касније спомиње некакве ликвидације муслиманских заробљеника и цивила од стране Руса, и на крају све то зачини тврдњама да су добровољци долазили посредством утицајних руских политичара. Истина је да их је током рата било између 600 и 700, а погинуло 40. У Републику Српску су долазили тајно, а касније када би пожељели да се врате кући пријетио им је војни суд ако су били у активној војној служби у Русији.
На почетку рата у Хрватској у неким јединицама било је Руса појединца који су ратовали на српској страни. Касније су у РСК долазиле мале групе Козака које су се бориле на том подручју и њихов број није прешао више од 20 људи.
У босанском рату долазе у већем броју и боре се у источној Босни и Херцеговини. Оснивају прве руске добровољачке одреде који броје по 15-20 људи. Радило се ту о искусним ветеранима ратова у Авганистану, Чеченији и Придњестровљу, активним или бившим официрима и војницима Црвене Армије, Козацима....
Поред својих посебних одреда битно је нагласити да су придодавани српским јединицама чак и у малим групицама да би подигли морал Србима. Постојала је „Озренска бригада“ коју је чинило 5 Руса.
У Српску су пребацивани или у малим групама по пар људи или аутобусима гдје би били представљани као чланови козачких фолклорних друштава. Ратовали су на сарајевском, требињском, горажданском ратишту и другим најтежим ратиштима. Дјеловали су подјељени у 1.РДО и 2.РДО. Посебно су се истакли у биткама у рејону Заглавак код Вишеграда.
Ево описа тих догађаја:
http://www.komentar.rs/106/ruski-dobrov ... 0%ba-92-2/.
Крајем 1993. године добровољци из претходна два одреда окупљају на Грбавици и оснивају 3. руски добровољачки одред под вођством Александра Шкрабова који ратује на Јеврејском код војводе Алексића. Учествовали су у познатом заузимању фабрике „Побједа“ у Горажду 1993. године.
Опис догађаја из Горажда:
http://www.komentar.rs/171/ruski-dobrov ... 4%d0%b5-2/Најпознатији руски команданти су били Генадиј Котов који је 1993. године погинуо код Вишеграда и поменути Шкрабов који 1994. године гине на Нишићкој висоравни. Послије смрти Шкрабова одред престаје да постоји и 10-15 бораца ратује на Добрињи у самосталном одреду. Касније сви Руси улазе у Беле Вукове под команду Срђана Кнежевића и боре се 1995. године на Нишићкој висоравни, Трескавици и у борбама око Трнова. Једна група Руса прелази из Белих Вукова у Вукове са Дрине. Послије рата судбина их је разбацала на све стране. Они који су остали овдје нису добили ништа од државе о чему свједоче писма руских добровољаца упућена нашој јавности.
http://forum.srpskinacionalisti.com/vie ... 17&t=23124У току и послије рата били су организовани доласци породица погинулих Руса да обиђу гробове најмилијих. Руси су сахрањивани у Српском Сарајеву, Вишеграду, Требињу и Прибоју.
Следеће седмице у Вишеграду ће бити откривен споменик погинулим руским добровољцима.
http://www.standard.rs/u-visegradu-spom ... -1995.htmlНакон овог рата, Руси се појављују и на Космету. Спомиње се бројка од 200 добровољаца. На албанској страни било је и чеченских терориста.
У македонско-албанском рату 2001. године против шиптара је ратовала група од десетак Руса.
Ово је мапа мјеста гдје су ратовали.
http://srpska.ru/articles/1557/Mapa.jpgДва занимљива интервјуа.
http://www.komentar.rs/263/ruski-dobrov ... je-u-krvi/http://www.komentar.rs/1146/ruski-dobro ... ili-zivot/Прича о Димитрију Чекалину:
http://www.komentar.rs/291/ruski-dobrov ... cekalin-2/Занимљива је наводна понуда руских козачких атамана који су понудили Караџићу да дође пар хиљада Козака у Републику Српску. Он је одбио јер би они остали послије рата, па се плашио да ће га МЗ притискати због тога, као што се дешавало муслиманској страни са муџахединима који данас живе у БиХ.
Што се тиче Грка, њих је било око 100 и у регрутовању је вјероватно учествовала и организација „Златна зора“. Грци као народ су нам пуно помогли. Грчка Православна Црква и хуманитарне организације су током рата слале помоћ и ратну сирочад и дјецу погинулих бораца водиле на љетовања код њих. Често су грчки свештеници долазили у РС и дизали морал српском народу и војсци. Такође неке ратне потрепштине као што су нафта и ситнија војна опрема су набављани из Грчке. А сматра се да су нашој војсци грчке тајне службе дотурале информације везане за НАТО бомбардовање српских положаја.
Грчки добровљци су поред Грчке Добровољачке Гарде у Власеници у мањем броју приступили и Белим Вуковима те Алексићевим четницима. ГДГ учествује у операцијама око Сребренице.
Послије рата извјесни грчки новинар Такис Микас издаје књигу Unholy Alliance у којој наводи свакакве небулозе и оптужује своју владу да је саучесник у сребреничком масакру.
http://g-ec2.images-amazon.com/images/I ... SS500_.jpgО бугарским и румунским добровољцима има мало информација. Као и сви добровољци и они су дио ратовања провели у Белим Вуковима. Позната су имена два погинула Бугара (Јордан Куцаров и Сашо Љубенов ). Куцаров је погинуо на Трескавици у љето 1995. а Љубенов се након рата дуго водио као НН лице јер су му тијело измасакрирали муџахедини на Возући у јесен 1995.године.
Адријан Дима је име Румуна који је са 23 године отишао у РСК, а након тога долази у Српску и у мају 1995.године гине на Трескавици.
Била су и два Пољака. Један се звао Мечислав Желински који као припадник Вукова са Дрине гине 1995. Године код Санског Моста. Други је извјесни, ако је истинита прича, Томек који је као плаћеник дошао у ВРС и након тога се вратио кући и за тамошње новине причао о наводним српским злочинима којима је присуствовао.
Што се тиче питања за Коридор. Операције у Посавини 1992. године су завршене уласком генерала Лисице у Брод 6.октобра. Дакле, и Оџак је био у нашим рукама па је Хрватима остало само Орашје које је преко Саве снабдјевано из Хрватске.
У исто вријеме када и операција Коридор трајао је и напад на Јајце (операција Врбас) који су браниле заједничке муслиманско - хрватске снаге. Након ослобођења Брода, сва артиљерија и тенкови су пребачени на то ратиште и 27. октобра ВРС улази у тај град. Данас међусобно трају оптуживања „баштована“ и „цвијећа“ о узроцима пада Јајца. Истина је да је наша војска осокољена побједама у Посавини била прејака и да је имала надмоћност у техници, док су обе стране биле изједначене у људству (по око 15 хиљада војника). Након ових операција српских снага, АБИХ и ХВО се окрећу једни другима и међусобно се отимају за територију и наоружање што је увод у муслиманско - хрватски рат.
У Посавини су након усјешно извршених операција остале једнице из Приједорске регије: 5. козарска лака пјешадијска бригада, 6.санска лака пјешадијска бригада, 43.моторизована бригада, док се 16.гарава премјешта на теслићко – добојско ратиште.
У Посавини се током остатка рата најжешће борбе воде на најтањем дијелу Коридора код Брчког. У првој половини 1993. године ВРС покушава проширити коридор ради стављања под контролу далековода којим би се Крајина без проблема опрскрбљивала електричном енергијом („битка за струјни коридор“). Зато се од почетка године напада на Орашје и дијелове Брчког под контролом друге двије војске. У јулу те године операцијом „Садејство 93“ коридор је на два дијела код Брчког проширен за по три километра и линија је таква остала до краја рата. У акцији учествује 5.козарска и локалне јединице из Брчког и Пантери Бијељина уз подршку моторизованих јединица 1.Крајишког корпуса.
Касније се спомиње наводни план познат под именом „Садејство 1995“ који је осмислио генерал Миловановић којим би се Тузла требала окружити. Скоро се о томе расправљало на суђењу генералу Новаку Ђукићу који се сумњичи да је крив за:
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0% ... 1%98%D0%B8Иако нови докази показују да се ради о подметнутој бомби, јер је утврђено да на том мјесту једна граната није могла да убије толико људи.
У априлу 1995. године било је покушаја проширења коридора али црте су остале исте. Следећи мјесец, након пада Западне Славоније покренута је операција Освета 95 када је ВРС напала Орашје. Циљ је била како освета за операцију Бљесак тако и да се дефинитивно осигура Коридор. Пошто се радило о малој енклави, Хрвати су је утврдили бункерима и рововима и бранило је око 6000 војника, како припадника 4.гардијске ХВО тако и домобранске јединице. С друге стране био је отприлике сличан број војника у активној борби. Неколико хиљада граната је пало на Орашје у тих пар дана. Поред артиљерије и тенкова кориштене су и ракете Луна типа "земља-земља". Оне су посебно кориштене за гађање минских поља јер би ударом рашчистилe мине и омогућиле напредовање пјешадије. Ово је фотографија након пада једне ракете у тој операцији:
http://i40.tinypic.com/2r5qpvq.jpgУглавном, на неким линијама се напредовало али је операција након мјесец дана обустављена.
Након уласка Хрватске Војске у РС, јединице са Коридора се враћају у Крајину. И прије тога су неке бригаде као што је 5.козарска напуштале то ратиште и учествовале у неким другим операцијама, примјерице ослобађању Србобрана (данас Доњи Вакуф) крајем 1993.године. Такође дијелови 43.моторизоване и Санска бригада су те године одлазиле на испомоћ на Нишићку висораван јер је тада циљ било заузимање Олова и пресјецање путева између опкољеног Сарајева и Тузле. Дакле, у контраофанзиви код Санског Моста 5.козарска и 6.санска враћају тај град и тјерају АБИХ у повлачењу. Тада су Хрвати покренули акцију на Мркоњићком ратишту и запријетили Бањалуци, па муслимани враћају Сански Мост.
На Коридору је остала само млада војска и локалне јединице али није било борби. У Дејтону је Оџак мјењан за Мркоњић и Шипово. Поред Орашја и Оџака, од хрватских дијелова општине Шамац је формирана нова општина Домаљевац и те три територијалне јединице чине Посавски кантон у ФБиХ. 2000. године је основан Дистрикт Брчко из општине Брчко (РС), дијелова те општине под муслиманском контролом и оштине Равно која је била у саставу ХРХБ. Послије рата је било више напада Срба на Сфор и Међународну заједницу у Брчком. Прво 1997. године послије митинга СДС-а када су бацани молотовљеви коктели на СФОР, а и касније по проглашењу Дистрикта када су у граду били нереди, демолирање просторија МЗ, блокада моста преко Саве. Данас се Дистрикт води као кондоминујум два ентитета под патронатом ОХР-а. Видјећемо како ће то завршити након истека супервизије странаца.
У вези ових Шилтова. Радило се о јединици при МУП-у Крајине. Њени припадници су били на обуци код Капетана Драгана, да би касније отишли у Глину и основали групу Шилтови по надимку свог команданта Синише Мартића. Касније са другим јединицама учествују у акцијама које је Капетан Драган водио под именом „Жаока“. Никада нису прешли бројку од 100 људи. О каквој екипи се ради показују ова два клипа.
На снимцима се може видјети и командант ове дружине који износи пар пробраних мисли:
http://www.youtube.com/watch?v=0GU0Oye0iS8%20 (детаљ на 1:30)
http://www.youtube.com/watch?v=6nf9n3p85jU (овдје партијају уз Томпсона)
Углавном бавили су се као и свака распуштена банда пљачком, шверцом, и чинили нека злодјела према Хрватима. Што је најсмјешније сматрани су за „Јединицу за специјалну намјену МУП РСК“. Требали су бити придодати локалној бригади у Глини као специјална јединица али су брзо заратили са регуларном војском. 1993. године су опколили команду полиције и војске у Глини и хтјели преузети бригаду. Тада је Мартић подмићивао војнике цигарама и пријетио им ако се не оприједеле за њега. Тенковска чета бригаде као и још неке локалне паравојне групе из Крајине су стале на његову страну, али је побуна спријечена. Пошто нису успјели у свом науму, настављају по старом. Наставили су са разрачунавањима са војском и један Шилт је ликвидирао комаданта Глинске бригаде па је осуђен.
И друга мјеста су имала те групе, Стивова група (Петриња), Хермани (Костајница), па група Стеве Боројевића Гадафија. Углавном никаква борбена квалитета их није красила. Сукобљавали су се са војском и полицијом, пријетили и српским и хрватским цивилима, међусобно се сукобљавали и убијали, па су тако и тог Гадафија убили његови саборци. Крајина је имала више штете него користи од њих.