banjalukaforum.com

Славко Родић (Средице, код Приједора, 11. мај 1918 — Београд, НР Србија, 29. април 1949), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник Југословенске армије и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 11. маја 1918. године у селу Средице код Горњег Рибника, близу Приједора. Основну школу завршио је у Дрвару, а грађанску школу у Босанском Петровцу. Године 1939. одлази у Београд где завршава средњетехничку школу. Исте године запослио се, као геометар, у Војној задрузи у Вршцу.

Уочи рата постао је члан Комунистичке партије Југославије. После Априлског рата 1941. године, вратио се у родни крај. Активно је учествовао у организовању устанка у Босанској Крајини. У нападу на Дрвар, 27. јула 1941. године руководио је устаничким одредом „Јаворје“. Током лета 1941. године, као оперативни официр, руководи појединим фронтовима Дрварске бригаде.

У првој офанзиви усташко-домобранских снага, 24. августа 1941. године, на Оштрељу, када је изгледало да ће положај устаника бити разбијен, Славко је повео борце на јуриш, и вишеструко јачем непријатељу нанео велике губитке и натерао га на повлачење. Октобра 1941. године извојевао је победу на Рипачу. Радио је на учвршћивању партизанских снага на секторима Босанског Петровца, Дрвара и Бихаћа.

Када је, јануара 1942. године, формиран Пети крајишки партизански одред, за његовог команданта постављен је Славко Родић. После велике акције на Колунићу, маја 1942. године, постављен је за заменика команданта Оперативног штаба НОП-а за Босанску крајину.

Славко је 9. новембра 1942. године постављен на дужност команданта Пете крајишке дивизије. Нарочито се исткао у операцијама на Неретви, марта 1943. године. Када је његова дивизија приковала за себе немачке снаге готово месец дана за ово подручје, недозволивши им да од Санског Моста, преко Кључа и Пауновца, прођу у Босански Петровац и онемогуће повлачење централне партизанске болнице из Грмеча.

Маја 1943. постављен је за команданта Другог босанског корпуса, који је од октобра 1943. године носио назив Пети босански (крајишки) ударни корпус. Многе победе овог корпуса везане су за његово име, крајем 1943. године, са само 27. година добио је чин генерал-мајора НОВЈ.

Једна од најбољих Славкових операција био је напад на Бања Луку, децембра 1943. уочи Нове године, коју је бранио добро утврђени немачко-усташки гарнизон. Поред командантске вештине, Славко је био познат као изузетно храбар борац. Ни у вишедневним уличним борбама у Бања Луци није му било тешко да се, у униформи генерала, појави међу борцима у првом стрељачком строју. Ту, у првом борбеном реду, био је рањен.

Чин генерал-лајтнанта је добио крајем 1944. године. Од тада, па све до краја рата, генерал Родић учесвује у свим важним операцијама Југословенске армије. После ослобођења Југославије, Славко је био командант Пете армије ЈА, начелник Прве управе Генералштаба и заменик начелника Генералштаба ЈА.

На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Босне и Херцеговине, изабран је за члана Централног комитета. Био је народни посланик Народне скупштине Народне Републике Босне и Херцеговине и члан Савезног одбора Народног фронта Југославије. Као један од способнијих команданата, послат је на Вишу војну академију „Ворошилов“ у Совјетском Савезу. Године 1949. објавио је студију „Противдесантна одбрана армије на планинском земљишту“.

Године 1948. године, после Резолуције Информбироа и погибије генерала Арсе Јовановића, Славко Родић именован је за заменика начелника Генералштаба ЈА. Умро је од упале плућа 29. априла 1949, сахрањен уз високе војне и државне свечаности у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду, а након његове смрти проглашена је дводневна жалост у целој земљи.[1]

Почетком деведестих година, после распада СФРЈ, око смрти генерала Родића почеле су да круже разне спекулације, а једна од њих је да се почетком 1949. године изјаснио за Резолуцију Информбироа, и да је потом изведен пред Војни Суд, и на тајном суђењу као совјетски агент НКВД-а осуђен на казну смрти стрељањем. Ниједна спекулација око његове смрти није прихваћена у круговима озбиљних историчара, а генерал Родић остао је упамћен као најмлађи генерал у Југословенској армији - са својих 27. година имао је чин генерал-мајора НОВЈ.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. За народног хероја је проглашен постхумно 14. децембра 1949. године.

Гроб Славка Родића у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду

STARA BANJALUKA - DRUGA BANJALUČKA OPERACIJA
"Citadela" pala trećeg dana

Odbrana Banjaluke sastojala se od velikog broja povezanih otpornih tačaka, koje su bile grupisane u unutrašnji i spoljašnji prsten koji je sa okolnim posadama bio povezan branjenim komunikacijama, napisao je Drago Karasijević, svedok i učesnik ratnih operacija iz 1944.

RANJEN U BORBI ZA "CITADELU" Slavko Rodić, komadant 5. korpusa NOVJ
Osnovna ideja bila je u istovremenom napadu na unutrašnji i spoljašnji prsten, kao i okolne posade, da bi se onemogućila koordinirana, organizovana i povezana odbrana. Sve jedinice NOVJ otpočele su napade u predviđeno vreme, 18. septembra 1944. u 22 sata.

Na Paprikovcu pala i vojna muzika

U duhu osnovne ideje napada Šesta krajiška brigada dobila je zadatak da energično prodire klinovima u dubinu odbrane i, ne obazirući se na neprijateljske otporne tačke koje joj ostaju u pozadini, što je pre moguće blokira i otpočne napad na unutrašnji prsten - utvrđeni blok zgrada u centru poznat kao "Citadela" i utvrđenje Kastel. Glavni pravac njenog nastupanja bio je Paprikovac - Pištaline, Železnička stanica - hotel "Bosna" - Banska palata.
Ona je ovaj zadata veoma uspešno. Pošto je savladala otporne tačke odbrane u oblasti Paprikovca, brigada je energičnim nastupanjem unela pometnju u odbranu, tako da su joj odmah pali u ruke neprijateljski vod tenkova, baterija haubica, jedna mitraljeska četa i vojna muzika. Pred zoru 19. septembra svi njeni bataljoni bili su razvijeni u pripremi za napad na "Citadelu".

OSTACI "CITADELE" Zarobljene ustaše pod stražom ruše bunker
Na ovaj ključni sektor odmah su izašli deo štaba korpusa i štab 4. divizije. Tokom dana ostvarena je velika koncentracija vatre po nemačko-ustaškom utvrđenju, uz pomoć prvog artiljerijskog diviziona i zaplenjenih haubica i tenkova. Ručnim protivtenkovskim bacačima iz hotela "Bosna" gađan je bunker koji je postavljen na raskršću izmeću ove tri utvrđene zgrade. Ipak, nemačko-ustaška odbrana nije popuštala i ostala je čvrsta preko čitavog dana 19. septembra i sledeće noći.
Tokom noći grupe boraca uspele su da se, probijajući zidove iz smera Narodnog pozorišta, približe u pogodan položaj za napad na Banski dvor. Kroz rupu u zidu dvorišta Banskog dvora pumpama je ubačen benzin i izazvan požar.
Ipak, odbrana "Citadele" narušena je tek kada je sledeće noći pomoću tenka dovučena 500-kilogramska mina do zida Hipotekarne banke. Nakon velike eksplozije, odbrana je brzo savladana, i preživeli branioci predali su se 21. septembra ujutro. Tokom borbi za "Citadelu" ranjeni su komandant 5. korpusa Slavko Rodić i politički komesar 4. divizije Dmitar Bajalica.

Topovi slomili otpor u Poljoprivrednoj školi

Za to vreme ostale jedinice koje su učestvovale u napadu na Banjaluku takođe su izvršile svoje zadatke. Jedan bataljon Osme krajiške brigade zauzeo je Klašnice i manjim snagama demonstrativno sa severoistočne strane napao aerodrom u Zalužanima. Dva bataljona 8. krajiške brigade zauzela su neprijateljska uporišta u Rakovačkim barama na severoistočnoj strani grada i prodrli ujutru 19. septembra do vojne bolnice, koju su i zauzeli. Treći bataljon 8. krajiške brigade je napao i zauzeo neprijateljsko uporište u samostanu Petrićevac, odakle je pobegao komandant nemačke odbrane Banjaluke general-major Devic zajedno sa šefom Gestapoa majorom Volterom.

POSLE BITKE Borci NOVJ prolaze pored oštećenog Banskog dvora
Posle zauzimanja samostana Petrićevac, snage Osme krajiške brigade napale su nemačko uporište u Poljoprivrednoj školi na severnoj periferiji grada, iz koje su Nemci pružali otpor celog dana 19. septembra, dok nisu pristigli topovi artiljerijskog diviziona 4. divizije.
Četrnaesta brigada Srednjobosanske divizije iz doline Vrbanje, sa severoistoka, preko Rebrovca izbila je na Vrbas, koji je forsirala gazom, i produžila levom obalom nizvodno prema vojnom logoru "Kulina bana", a 18. brigada sa severoistoka, iz pravca Trapista, preko mosta na pilani, prešla je Vrbas uz sadejstvo snaga 14. brigade. Te dve brigade su već 19. septembra oslobodile istočni deo Banjaluke s vojnim logorom "Kulina bana" i svim spoljnim uporištima, uključujući i Trapiste.

Fon Devic prvi zarobljeni general

U noći između 20. i 21. septembra 13. krajiška brigada je oslobodila aerodrom i ujutro gonila preživele Nemce, koji su bežali nizvodno obalom Vrbasa prema Klašnicama, gde su ustaše i Nemci još pružali žestok otpor pred naletima jedinica 14. i 8. brigade. Među Nemcima koji su bežali sa aerodroma bio je i nemački komandant odbrane Banjaluke, general-major Karl Krebs fon Devic, a s njim i šef Gestapoa major Vili Volter, sa još pet gestapovaca. Jedno odeljenje 2. bataljona 13. brigade sustiglo je Devica, Voltera i ostale, zarobilo ih i privelo u štab, odakle su preko štaba brigade sprovedeni u štab korpusa. To je bio prvi zarobljeni nemački general u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. S njim je zarobljen i ustaški zapovednik i poznati zločinac Viktor Gutić.

Priredio: Nenad Despot

Пети корпус НОВЈ, основан 11. маја 1943. године (преименован из Другог у Пети корпус 5. октобра, под командом Славка Родића) и надлежан за подручје Босанске Крајине, након краћих припрема је 31. децембра 1943. у 21 час
покренуо ноћни упад у град Бањалуку. Са око 12 хиљада људи, крајишке бригаде су,
помогнуте дијеловима Првог пролетерског корпуса, извршиле симултане нападе на
саму Бањалуку и на непријатељске посаде на цестама за Градишку и Приједор.
Партизани су продрли у Градишку, заузели су аеродром у Залужанима и самостан у
Трапистима. У центар Бањалуке ушли су из јужног и западног правца, гдје су се
водиле уличне борбе са усташко-домобранским трупама и са дијеловима 15. брдског
корпуса Вермахта, које су укупно бројале око 10 хиљада војника. Партизанске јединице су се такође сукобиле са четничким трупама у приградским подручјима под
њиховом контролом, гдје су њихове снаге бројале близу 2.000 људи. Поред чувања
својих приградских положаја, једна група четника учествовала је у одбрани
осовинског упоришта у Војном логору „Кулин бан“ код Пилане.

Усљед чврстог отпора
посаде у Бањалуци и мостобрана на Сави, из правца Окучана су у помоћ одбрани
Бањалуке стигле моторизоване њемачке јединице, које су 2. јануара 1944. потиснуле
трупе НОВЈ из града. Бројчане процјене су непрецизне, али се чини да су браниоци имали око 1.700 људи избачених из строја, док су партизани имали два пута мање.
Команда 15. брдског корпуса Вермахта извијестила је надређену команду 2. оклопне
армије о 1.160 цивилних жртава, разарању градског језгра, пожару у више зграда
(изгорио је италијански вицеконзулат) и уништењу телефонских водова. Исти извјештај говори о „нестанку“ 700 домобрана и о слабом држању хрватских трупа.
Прва бањалучка операција није се сматрала неуспјехом, јер се радило о највећој партизанској контраофанзиви током „Зимских операција“, при чему је дошло до
растерећења положаја Трећег корпуса у источној Босни. Такође је у препаду на
Бањалуку ослобођено око 200 комуниста из „Црне куће“, која је том приликом
запаљена.
У планирању прве операције од значаја су били и подаци које су бањалучки
илегалци доставили на слободну територију. Веза са њом прорадила је преко Понира
у другој половини 1943. године. Са партизанима се том приликом из града повукло и
50 комуниста који су прекинули конспирацију својим директним учешћем у операцији. Посљедица је настала у виду привременог затишја у раду илегалног апарата.
Интензивнији рад партијске организације у граду обновљен је на прољеће 1944.
године, када је са ослобођене територије у град упућено неколико активиста вичних
конспиративној дјелатности. У мају је основан нови МК. Активиран је и Антифашистички фронт жена (АФЖ) и Уједињени савез антифашистичке омладине (УСАОЈ), обновљена је „партијска техника“, формирана је картотека усташа и њихових сарадника и створене су снажне ћелије у домобранству, које су обухватале и неколико
официра. Већ у јулу 1944. успостављена је шифрована радио-веза са Штабом Петог
копруса. Важно је нагласити да су припреме за нови напад Петог корпуса на Бањалуку биле засноване на обавјештаним подацима које је Штаб добио од сарадника и
чланова градске партијске организације.

У трећој ратној години наступила је тешка политичка и војно-стратешка криза.
Све неповољнија међународна ситуација за силе Осовине, која је дубински помутила
односе унутар НДХ, одразила се и на бањалучки политички миље. За убиство великог жупана Драгана Хадровића у јулу 1943. године осумњичене су присталице бившег
стожерника и великог жупана Гутића. Након Прве бањалучке операције власт у
граду су преузели Нијемци и главар грађанске управе Александар Бенак, који је сада
надзирао рад великог жупана Хусеина Алића. Период између два партизанска
напада на Бањалуку, од јануара до септембра 1944. године, обиљежен је политичким
и обавјештајним интригама, које је професор Милан Вукмановић ставио у контекст
неизвјесне будућности за квислиншку државу. У атмосфери несигурности, насиља и
диктатуре пламтјели су сукоби на више различитих нивоа.

Наоружане усташе су биле у готово непоправљивим односима са домобранством. Усташе су проводиле
насиље над становништвом, посебно над сарадницима НОП-а, при чему је за
неколико мјесеци убијено најмање 26 цивила. Екстремни „гутићевци“, на челу са
Мирком Ковачићем и Феликсом Неђелским који је током љета обављао функцију
поджупана, сукобили су се са муслиманским политичарима на челу са градоначелником Халидбегом Џинићем. Чак су и четници били укључени у ове политичке
комбинације када је са њима успоставила везу група некадашњих присталица Хрватске сељачке странке, која није више имала жељу да сарађује са усташама те се уздала у замишљено искрцавање Британаца, који би тиме спријечили побједу комуниста
и омогућили рестаурацију предратних политичких структура. Као четничке сараднике Нијемци су ухапсили Јосипа Кана, рударског чиновника, Драгутина Пенаву,
бившег официра и Љубомира Ореба, бившег управитеља Жупског редарственог уреда. Са своје стране су неки њемачки официри такође били вољни да у овим комбинацијама шкартирају усташе и ангажују четнике као виталнију антикомунистичку опцију, при чему би их, разумије се, задржали под својом чврстом контролом.

Кад су 29. и 31. маја 1944. савезнички авиони извршили два масовна бомбардовања Бањалуке, уништено је преко стотину објеката и убијено више стотина људи.
Тада је грађанску управу преузео Звонимир Стимаковић, заповједник 4. ловачког
здруга. Почетком јула 1944. ову јединицу је смијенио 3. горски здруг хрватског
домобранства на челу са Љубомиром Рајманом. Средином септембра откривено је да
је Рајман активан сарадник партизана, због чега је ухапшен. Његово хапшење ипак
није поништило рад на подривању борбене готовости и воље домобранства да
настави ратовати на страни Осовине, што су и потврдили најновији догађаји.

Врховни штаб НОВЈ је 17. августа 1944. издао наређење за општу офанзиву,
коју ће, сваки на свом терену, у дјело провести пет корпуса. Стратешки план Петог
корпуса за напад на Бањалуку био је сличан претходном, с тим што је био далеко
квалитнији у обавјештајној опремљености и тактичкој реализацији. Снага од 11.000
бораца напала је на град Бањалуку, пут за Градишку и саму Градишку. Одбрамбене
снаге на том подручју бројале су 12.000 људи, од чега у граду Бањалуци око 5.000.
Град је опасан са три одбрамбена круга. Шири је обухватао лијеву обалу Врбаса од
ушћа Врбање до Кастела, затим Црквеном до рудника мрког угља на Лаушу и даље
пругом према Бојића хану. Ужи круг обухватао је центар града и Пилану са војним
логором „Кулина бана“ и Кастел, док је у самом центру формиран одбрамбени систем
„Цитадела“, који је обухватао стару војну команду (данашњи Архив РС), позориште,
те бивше зграде Хипотекарне банке, Банског двора и Банске управе. Операција је
почела 18. септембра 1944. у 22 часа. Остављајући другим бригадама да очисте истурене положаје, 6. крајишка ударна бригада је са Паприковца одмах продрла у центар
града, директно на „Цитаделу“, у коју је гледала већ у зору 19. септембра. У неколико
дана, борбом прса у прса, савладана су сва непријатељска упоришта, осим Кастела, у
којем се утврдило 300 бранилаца. Током борби за „Цитаделу“ рањен је и командант
Славко Родић. Савладана су и сва упоришта до Градишке. У овој операцији заробљено је 4.000 непријатељских војника, од тога 300 Нијемаца, 800 усташа и неколико
СС-оваца. Заробљен је и командант 69. дивизије генерал Карл Крепс фон Девиц, што
је био први случај заробљавања њемачког генерала на југословенском ратишту, као и
нови командант 3. горског здруга Драгутин Милетић. Око 1.600 домобрана из 3.
горског здруга одмах је прешло на страну партизана. Заробљена су и три исправна
тенка, 7 исправних авиона и 23 неисправна, 25 топова, 60 моторних возила, 300
митраљеза, хиљаде пушака, 50 минобацача, 20 вагона муниције, 550 хиљада литара
бензина и 50 вагона авионских бомби. Међу заробљеницима нашли су се и многи
усташки челници, као др Оскар Вилфан, предсједник Изванредног народног суда,
који је два мјесеца касније осуђен на смрт и стријељан.

Остаје отворено питање колико је цивила напустило Бањалуку, што укључењем у партизанске редове, што напуштањем града приликом повлачења Петог корпуса. Ослањајући
се на више мемоарских и ауторских мишљења, можемо с одређеном резервом
претпоставити да се Петом корпусу прикључило око хиљаду Бањалучана, док је град
приликом повлачења напустило најмање хиљаду цивила, с тим да одређене процјене
говоре о више хиљада људи.
У овој операцији четници су остали по страни, изузев редовних сукоба са
партизанима на територији коју су сматрали својом. Ипак, неоспорна је њихова
појачана политичка активност. Комунистичка обавјештајна група „ДИД“, инфилтрирана у домобранство, у једном извјештају с почетка септембра тврди да су на састанку у Ребровцу крајем августа 1944. четнички команданти, предвођени Лазаром Тешановићем, исцртали план да они уђу прије партизанског напада у Бањалуку, при чему
би им Нијемци, уз подршку једног дијела домобранства на челу са потпуковником
Драгутином Милетићем, предали власт. Овај план је остао нереализован због силине
напада Петог корпуса и због тога што су Нијемци 4. октобра 1944. године практично
напустили Бањалуку, препустивши је несметаној страховлади усташких снага. Дањи
историјат четника обиљежен је борбама против партизана у широј околини Бањалуке, повлачењем у прољеће 1945. године, те заробљавањем или страдањем већине
њихових команданата.
Посљедице Друге операције за Бањалуку су биле вишеструке. У борбама је
уништена комуникациона инфраструктура, водовод, те производња и пренос електричне енергије. Из града се на ослобођену територију повукло и неколико стотина
службеника, стручњака и квалификоване радне снаге. На примјер, отишло је цјелокупно особље Здравственог сточарског завода, док је људство Ливнице „Јелшинград“
спало на 58 запослених. Престао је да ради и рудник Раковац, што је преко зиме
отежало производњу топлотне енергије. Владала је несташица хране, бензина и
других потрепштина. Прилике у Бањалуци одавале су сабласан утисак мртвог града,
чије је уже језгро опасано бодљикавом жицом, која се са источне стране протезала
од данашњег „Зеленог моста“ на југу до Бојића хана на сјеверу, а са западне линијом
транзитног пута. Зона иза бодљикаве жице, ван домета цивилних органа власти,
препуштена је терору усташких банди које су пљачкале и убијале недужно цивилно
становништво. Поред усташа, градом су харале глад и заразне болести.

Moj pokojni djed kada je ostario stalno pričao te priče o napadima i oslobađanju Banjaluke, Zagreba, ...
Meni mozak ispirao sa tim pričama. Sada bi mi bilo zanimljivo to slušati.

Ko je od partizanskih generala imao vojno obrazovanje?