Otkako je 31. januara prvi put prikazan na programu ruske državne televizije, dokumentarni film ''Propast Imperije-Vizantijska Lekcija'' ne prestaje da uzbuduje javnost u najvecoj zemlji na svetu. Uskomešali su se i mnogi duhovi van njenih granica. Ne bez razloga. „Propast imperije – vizantijska pouka” u osnovi se bavi usponom i padom hiljadugodišnjeg carstva, ali, istovremeno, i na ne mnogo skriven nacin, govori o svemu što se dešava u današnjoj Rusiji, o problemima sa kojima se ona suocava, ali i onima koji joj se svakodnevno namecu od strane takozvanog Zapada. Nije stoga cudno što je sudbina Vizantije gotovo preko noci prerasla okvire srednjoškolskih udžbenika i postala nezaobilazna tema razgovora svugde – od naucnih instituta i televizijskih debata, do podzemne železnice i frizerskih salona…
Prema autoru filma, arhimandritu Tihonu Ševkunovu, igumanu Sretenjskog manastira (po nekima licnom ispovedniku ruskog predsednika Vladimira Putina), Vizantijsko carstvo, koje je trajalo od pocetka 4. do polovine 15. veka i, posebno, njegova prestonica Konstantinopolj pali su kao žrtva zanemarivanja sopstvene hiljadugodišnje tradicije i neselektivnog prihvatanja agresivnih spoljnih uticaja. Ovo se odnosilo na sve sfere delovanja države – od politickog, pravnog i socijalnog sistema, do stvaranja uskog kruga oligarha ili razbijanja armije. Umesto da nastavi putem koji joj je doneo status najmocnije države sveta tog vremena, i osloni se na sopstvene snage, Vizantija se priklonila „pogubnim reformama” koje su joj, na suptilne nacine, nametane od strane katolicke Evrope.
Koreni ruske civilizacije
Jedno je sigurno: ko god je odgledao film oca Tihona ne može da prenebregne jasnu paralelu sa Rusijom postsovjetskog doba. Ipak, prema mišljenju autora, „Propast imperije” nije antizapadni film. „Ne bi bilo pošteno kazati da je Zapad pravi vinovnik nesrece i pada Vizantije. Zapad je samo sledio svoje interese, što je potpuno legitimno. Istorijski poraz Vizantije desio se onda kada su sami Vizantinci izmenili principe na kojima je opstajala imperija. Ako se osvrnemo u istoriju videcemo da se Zapad razvijao na sasvim poseban nacin. Iako na daleko nižem civilizacijskom stupnju, osvojio je 1204. Konstantinopolj i stekao ogromna sredstva (finansijska i tehnološka) za razvoj svojih država i naroda. To što su stekli, cinjenica je, upotrebili su izuzetno pametno. Kada su ta blaga iscrpena krajem 15. veka krenulo se dalje u osvajanja, na red su došli Amerika, Indija, Kina… Rezultat sjedinjenja grabeži i genijalnog naucnog i ekonomskog stvaranja je pred nama. Da li je to dobro ili ne, drugo je pitanje”, objašnjava otac Tihon, uz napomenu da taj proces do danas nije okoncan.
„Nije stvar u tome što su ruski gledaoci prvi put mogli da vide toliko beskompromisnu antizapadnu pravoslavnu dokumentaristiku, nego u cinjenici što ovaj film, prikazan na vodecem državnom televizijskom kanalu, predstavlja ideološki preokret. Tacnije, pokušaj da se na zvanicnom nivou traga za korenima ruske civilizacije, ne u srednjovekovnoj Evropi, ili mongolskim hordama, vec tamo odakle oni zaista poticu – Vizantiji i njenom pravoslavnom okruženju”, napisao je jedan kriticar.
Od dolaska na vlast Vladimira Putina Rusija, polako ali definitivno, oživljava svoj, silom prilika prigušeni, imperijalni status. Ogleda se to u mnogo cemu – u državnim simbolima, izgradnji vertikale vlasti, strateškom spoljnopolitickom prestrojavanju, spoznavanju sopstvene kljucne uloge u Evropi, isticanju posebnosti proisteklih iz bogate istorije, povratku crkvi…
Poruke iz prošlosti
Poruke srednjovekovne Vizantije današnjoj Rusiji više su nego otvorene. I srednjovekovna carevina muku je mucila sa oligarsima, u jednom periodu cak se i smena vladara odvijala u proseku na svake cetiri godine (koliko danas traje predsednicki mandat). Cesto pominjani „stabilizacioni fond”, nastao u proteklim godinama na blagodetima skupih energenata i predviden za ulaganja u socijalnu sferu današnje Rusije, takode ima, na neki nacin, svoju pretecu u Vizantiji. U carevini su ovakvi fondovi, na primer, korišceni za izgradnju cuvene crkve Svete Sofije i prisajedinjenje zemalja odvojenih od imperije (u vreme cara Justinijana), kao i u vreme Vasilija Drugog (976–1025) kada su pare ulagane u jacanje države i, pre svega, armije.
Otac Tihon priznaje: „Analogija sa savremenom Rusijom namerno je naglašena. Uzeli smo upravo te primere na kojima smo mogli da pokažemo paralelu izmedu onoga što se dešavalo u Vizantiji i onoga što se dešava danas u Rusiji.” „Rec je o izboru puta. U kom pravcu cemo krenuti, koji vektor cemo odabrati u svetskoj krizi koja nam sve više preti”, zakljucuje otac Tihon.
Tekst o filmu
http://www.pravoslavie.ru/enarticles/080211155439Intervju sa kreatorom dokumentarca
http://www.novinar.de//wp-content/uploa ... ihon_1.jpghttp://www.novinar.de//wp-content/uploa ... ihon_2.jpghttp://rapidshare.com/files/142723161/P ... 1.rar.htmlhttp://rapidshare.com/files/142785405/P ... 2.rar.htmlhttp://rapidshare.com/files/142785407/P ... 3.rar.htmlhttp://rapidshare.com/files/142894222/P ... 4.rar.htmlhttp://rapidshare.com/files/142894226/P ... 5.rar.htmlhttp://rapidshare.com/files/142968480/P ... 6.rar.htmlhttp://rapidshare.com/files/142968482/P ... 7.rar.htmlpass : rapidserbia.com
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
