Слободан Јарчевић:
СКЕНДЕРБЕГ
Године 1448, Турке, у неколико битака, страховито порази у Арбанији Ђуро Кастриотић – Скендербег. Нису успевали уобичајени турски упади преко границе. Турци су у биткама тешко страдали – мноштво је гинуло и рањавано. Као да их сатире нека виша, тајанствена, сила. Због тих неочекиваних пораза, представник Свете Столице у Једрену затражи пријем код султана Мурата Другог. Тај папин дежурни дипломата најави султану долазак важног папиног изасланика у Једрене. Онога, коме нико није знао име. Турским и европским великодостојницима, без обзира где их је сретао, представљао се само као Узвишени. О њему није много знао ни султанов представник код папе. Тај папин тајанствени човек је често био у неким мисијама на европским дворовима. Представник римског папе у Једрену је увек знао када ће, из тих мисија, свратити у Једрене, па је о томе благовремено обавештавао султана. Султан и његови везири су страховали од Узвишеног. Само су они знали у Једрену шта значи одлука Узвишеног. Могла је донети, чак, и пропаст Османског Царства! А могла је, та реч, најавити даљи османски успон и ширење османске државе Европом.
Очевици су сведочили да је Мехмед Други, када би папски представник најавио долазак Узвишеног, био као дечак који је нешто тешко скривио. И овог пута се, поприлично, узнемирио. Знао је да ће бити прекорен од Узвишеног за неколико тешких пораза у Арбанији. Давно је обећао Узвишеном да ће турска војска избити на Јадранско море и да ће се њена морнарица искрцати на обалу Босне Котроманића. Али, то је изостало - због тога што Турци не могу да победе малобројну војску Ђурђа Кастриотића. Посаветовао се султан с неколицином везира и паша и обавестио их да је Узвишени најавио султану разговор - без ичијег присуства. Неће бити ни преводиоца, јер ће се разговарати српским језиком – којег Узвишени изврсно познаје. Мурат Други је српски говорио од најмлађе доби - знао га је боље него турски.
Узвишени је ушао у двор у пратњи Селим-паше. Овај турски великодостојник и изасланик код папе је, после султана, најмоћнији човек у Турској. Мурат Други му је дао такве овласти да нема обласног господара и војсковође који му сме ишта ускратити. Његов захтев се одмах испуњава. Посебно, када кроз Турску прати Узвишеног.
Данас, Мурат Други није, уобичајено по себе, седео у удобним јастуцима - као када му најаве каквог хришћанског угледника. Пред Узвишеног је изишао у дуги ходник свога дворца и, уз благ осмех и наклон, пружио му руку. Кад су се Узвишени и султан руковали, Селим-паша се окренуо и изишао из дворца.
„Ваше Величанство, изгину вам толика војска. Она с којом сте највише рачунали. Она с претежно исламизираним Грцима и Србима. Шта се то збива у тим гудурама Арбаније?“
„Нека буде мирна Његова Светост Папа у Риму. Неће то још дуго трајати. Тај банић Кастриотић, мој доскорашњи војник и слуга, биће потучен. Светиград и Кроју ћу разорити и све ће бити како смо се договорили. Пре мртве јесени, Кроја ће бити у турским рукама, а онда ће на ред доћи и други неверник, или – како Ви кажете – шизматик, Иван Црнојевић у Зети. Нека Његова Светост Папа буде у то сигуран“.
„Овако сте ми говорили и прошлога пута. Но, ништа се није обистинило. Дајем Вам последњу прилику. Нисам сигуран да можете разорити, тако лако, Светиград и Кроју. Ваше Величанство, немојте ништа више говорити! Само слушајте. Турска има задатак да покори све православне државице на Балкану и грчку Ромеју у Малој Азији. То смо омогућили Турској, одавно. Ваши оци нису имали пред собом силну Србију с царем Душаном Немањићем. Знате, он је изненадно умро, а затим смо ми, из Рима, Млетака и Будима - ми хришћани католици, учинили све да затечени локални српски племићи одбију сарадњу с централном влашћу и новим српским царем у Скопљу. Мурат и његови наследници су имали пред собом издробљену Србију и требало је давно да те делове покоре. А Ваша војска не може да преноћи ни у скученим арбанаским гудурама. Не може да савлада малобројну војску Срба и Шћипетара, којом командује тај Ваш некадашњи, како велите, војник и слуга. Тамо, у његовим планинама, у подручју Светиграда и Кроје, будите у то уверени, одредиће се судбина Турске. Знано Вам је, да Његова Светост Папа, с небројеном војском хришћанском, може да Вас врати тамо одакле смо Вас повели на Балкан – тамо, у Анадолију. А ни тамо се нећете моћи одржати – ако препустимо Грцима да се с вама (самима) обрачунају. Зато, мора да победите Скендербега! Нама није лако да правдамо то што не дижемо хришћанску војску против муслимана. Једва успевамо да убедимо праве хришћане да су нам већи непријатељи хришћански шизматици, него правоверни муслимани. Месец дана ми је било потребно да у Млецима придобијем Сенат и дужда да Вам помогну. Зато, не оклевајте. Млетачка војска је већ у тешким биткама против војске Ивана Црнојевића и Ђурђа Кастриотића. Бију се на морској обали и око млетачког Скадра. Ђурађ Бранковић неће притећи у помоћ – ни Црнојевићу, ни Кастриотићу. Неће им помоћи ни краљ Напуља, који то, на сав глас, обећава. Имали смо начина да га од тога одвратимо. Само ће краљ слати из Напуља у Кроју поруке подршке – и ништа више. А када Ви, Ваше Величанство, добијете писмо од наших у Скадру, следите његов садржај.
Ваше Величанство, судбоносни дани су пред Вама. Ја и Селим-паша одлазимо данас за Рим. Велика Вам хвала што успут нећемо имати никаквих проблема и тегоба. Збогом, Ваше Величанство“.
Мурат Други је заустио да се захвали за помоћ млетачке војске и да обећа победу у Арбанији, али му Узвишени даде знак да не говори, па султан само корачаше уз њега – дугим ходником дворца.
***
Мустафа-паша је први из султанове околине предложио да се пође у рат против Кастриотића – свом жестином. Желео је да се прослави - тиме што ће нанети први пораз Скендербегу. То би му подигло углед, јер су турске војсковође и државници, због изгубљених битака, били тешко потиштени. Узаступни војни порази су нанели велику срамоту - и турском оружју и султану, лично. Потајно се надао да је Кастриотић пред коначним поразом, јер је на арбанске границе жестоко нападала млетачка коњица и пешадија, а с бродова су упућивана ђулад у насељена места. Но, султан је постао опрезан. Знао је да је Кастриотић права аждаја. Појављивао се на бојишту тамо где га никад турски војсковођа није очекивао. Кретао се ноћу као дању. Кад би Турци мислили да је у питању његова извидница, појавила би се Скендербегова војска од неколико хиљада коњаника. Мурат се, узнемирен сусретом с Узвишеним, извикао на Мустафа пашу и наредио му да чека. И чекао је Мустафа-паша. Потајно је био уверен да ће му у будућем обрачуну са Скендербегом, султан поверити команду над војском.
Једно јутро, дојурио је у Једрене коњаник из Скадра. Показао је на улазу у султанов дворац писмо млетачког господара у Скадру. Паше су га одмах одвеле до султана. Мурат Други је узео понуђено писмо. Кад га је отворио, препознао је знак Узвишеног. И уздрхтао је. Знао је да мора поступити по свакој речи у писму. А у њему је назначено да Млечићи и Турци мора да уклеште сву Скендербегову војску – и да је униште. Млечићи ће кренути из Скадара према Кроји, а Турци да пређу границу већ сутрадан.
Султанова војска је била спремна – бројала је петнаест хиљада, углавном коњаника. За команданта би одређен Мустафа-паша.
Крену Мустафа-паша следећег јутра. Било је то у априлу. Брзо пређе границу. Војска му се размили по насељима, пљачкајући, робећи и палећи. Скендербег је тачно тако предвидео улазак турске војске у Бановину. Без обзира на смртну опасност по државу од млетачке војске, издвојио је шест хиљада коњаника да дочекају Мустафа-пашу. Команду је поверио свом синовцу Амеџи, који није мењао своје потурчењачко име. Амеџа пресрете војску Мустафа-паше на Орунић пољу. Срби и Шћипетари се нису уплашили бројније турске силе. Више су страховали Турци, него војска Бановине Арбаније. Тога је, одједном, постао свестан и самоуверени Мустафа-паша. Чудио се да је Скендербегова војска овде, на својој источној граници, када, силно, Арбанију нападају Млечани од Скадра и с мора. Да би охрабрио Турке, Мустафа-паша посла свог силног јунака, Карађоз Алију – да позове на мегдан неког од Скендербегових јунака. Карађоз је био необично крупан. Јахао је коња између две војске, урликао и махао сабљом изнад своје главе. Поручивао је да хоће да се бије само с најбољим Скендербеговим јунаком – не с билокојим. Из Амеџеве војске се издвоји витез и племић Павле Манић, чији је предак, заједно са Скендербеговим, у време ране власти краља Душана Немањића, дошао негде из Босне у Скопље. Две војске су гледале мегдан, који скоро да није ни уследио. Павлов коњ је силовито јурнуо према Карађозу и док је овај гледао шта да предузме, Павле га је, из приличне даљине, погодио копљем у стомак. Карађоз паде с коња и Павлу је остало да само, како је то било уобичајено, свом противнику одсече главу, зграби кајасе Турчиновог коња и врати се својој војсци - носећи главу побеђеног на врху копља. Срби и Шћипетари, громогласно, поздравише свог витеза и повадише сабље, а коњи им немирно заиграше.
Видело се да су Турци већ премрли од страха. Не видеше Скендербега, али им се сваки коњаник у противничком табору учини Скендербегом. Амеџа нареди јуриш своје коњице. Проломи се пољем: „Урааааа“, као да је долазила из много више грла, него што их је било у присутној српској војсци. Уследи сеча, какава се није видела у дотадашњим обрачунима Срба и Турака. У почетку битке, стиже и Скендербег. С њим је било само неколико стотина коњаника. Напустио је бојиште с Млечанима, оставивши тамо другог команданта, јер је млетачка војска била заустављена на непролазним планински венцима. А бојао се да бројнија турска сила не сломи војску синовца Амеџе. Кад су Турци разазнали да је на бојно поприште стигла и нека нова војска, а да јој је на челу Скендербег, поче турско расуло. Турци више нису мислили ни на шта друго, него на бекство. Битка је почела кад је прошло подне, а трајала је до пред ноћ. Није било једноставно гонити 15.000 Турака и тражити их скривене по шипражју и удолинама. Неки су измицали и на околне брежуљке и брда. Мустафа-паша искористи први сумрак и умаче с око 2.000 коњаника. Но, кад ноћ потпуно овлада, изгуби пут. Забаса, са свом сачуваном војском. Нашао се у некој новој долини, не схватајући да је она само који километар даље од попришта битке. То кретање Турака су добро пратили најувежбаније српске извиднице, па су одмах известиле Кастриотића, не одајући, ни виком, ни коњским топотом, да су изнад Турака. Ђурађ Кастриотић је кренуо у јуриш зором, кад су Турци, претходно пуни страха и умора, тврдо заспали. У новом сукобу, изгину много Турака. Клани су и бодени копљима док нису честито ни прогледали. Рањени су јаукали и молили за милост. Не зна се колико је здравих умакло. Многи се предадоше, заједно с Мустафа-пашом. Турци нису имали никакву прилику за озбиљнијим отпором у овој неравноправној бици. Није их било више од две хиљаде, а Скендербег је имао око 6.000 прекаљених ратника. Лако их је опколио и није им дозволио да заузму иоле повољан положај за одбрану.
Како је било уобичајено у то време, Кастриотић нареди да се део заробљеника исече, а део поведе у заробљеништво. Мустафа-пашу и његове прве војсковође поштеди и ропства и смакнућа. Посла их Мурату Другом, да му, потанко, испричају како изгледа бој са Скендербеговом војском.
Скендербег захвали војсковођама и војницима и ту написа и прочита повељу да се витезу Павлу Манићу додељују у власништво: два села и један рудник злата.
Београд, 15. 12. 7517 (2008)
http://ojkrajino.com/index.php?option=com_content&task=view&id=604&Itemid=1Tako su nekad Šiptari i Srbi živjeli skupa i ratovali protiv Turaka zajedno!
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
Pazi,ljudi bili Albanci,pisali svojim pismom,pricali svojim jezikom,zvali se svojim imenima,i nadje se levat da nekog ko se zove Gjergj zove Djuradj,a starog ,koji se zvao Gjon ,zove Jovan. Nidje veze
