|
У времена староставна
КУЛИН БАН
Стање у Босни прије појаве Кулин бана
Смрћу босанског владара Свјетолика-Стјепана, око 934. године, долази до извјесне кризе домаће власти у Босни, која ће потрајати практићно до 1180. године и доласка Кулин Бана за владара, који успијева поново успоставити независност. Године 948. Босном је извјесно вријеме владала властела из Србије, која је успијела да сачува међу народом хришћански дух, јер је пријетила опасност да у недостатку јаке власти, становништво подпадне под јеретички утицај неких учења која су се у то вријеме почела примицати са запада и сјевера. У то доба Босна се није сматрала државом већ само дијелом Рашке којом је тада владао кнез Часлав. Након Часлављеве смрти, почеле су смутње у Рашкој, што је Босна искористила и осамосталила се. Но, то није дуго трајало,тек до 968. године када хрватски краљ заузима Босну. Ни хрватска власт није дуго трајала, већ је ускоро смјењује Византија. Након смрти византијског цара Василија (1025), нагло опада моћ царства што користе Босна, Дукља и Рашка и осамостаљују се.
Осамостаљивање Рашке под великим жупаном Стефаном Немањом створиће врло погодну завјетрину Босни, која се тако територијално одвојила од Византије, а Немањићи су Босну третирали као нешто што је блиско, гдје живи исти народ, са којим постоје крвне свезе, па нема потребе да се улази у сукобе. Сасвим је другачија ситуација када је ријеч о територији сјеверно од првобитне Босне, Усори и Солима. Немањићки заклон је био веома драгоцјен, јер је реална опасност, заправо била, само са Мађарске стране, али је угарска држава најчешће била преокупурана другим проблемима, иако је једно кратко вријеме држала власт у Босни.
Први бан, за вријеме угарске владавине, о којем се нешто више зна јесте бан Борић. За цијело вријеме своје владавине био је вијерни угарски вазал и у оквиру угарске војске ратовао је против Византије под Браничевом. Неку истакнуту улогу у овом рату није одиграо па ни по томе није остао упамћен. Након краткотрајне ратне авантуре бан Борић се умијешао у династичке борбе у Угарској, али на слабијој страни. Резултат те несмотрености било је његово смјењивање. Одмах потом Босна је пала опет под Византију (1166.) и под њеном влашћу била све до смрти цара Манојла првог Комнена
Долазак на власт Кулин Бана и његова владавина
Своју специфичну државотворност Босна почиње тек са Кулин Баном, који се на банском положају нашао као византијски намјесник, а историјски га извори помињу неколико година након смрти цара Манојла првог Комнена, до које је дошло 1180. године. Остаје отворено питање да ли је одмах након пада Босне под Византију (1166.) банску част заузео Кулин бан? Ако је Византија била та која га је поставила на банску част, он је без сумње био њен штићеник. Одмах након смрти византијског цара Манојла првог, удружени Рашани, Угари и Босанци одлуче да искористе тренутне смутње око новог цара и проваљују на византијску територију. То је иначе било једино ратно дејство Кулина бана јер је он избјегавао војне сукобе, ослањајући се углавном на оно што може да се постигне политиком. Кулин Бан је већ тада био у добрим односима са Србијом. Са српском владалачком породицом Немањића био је родбински повезан, јер је његова сестра била удата за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање.(С.Ћирковић: Историја средњовјековне босанске државе, Српска књижевна задруга, Београд 1964.). Али, и други босански владари временом су се још више везивали у крвно сродство са Немањићима. Тако Стефан први Котроманић удаје кћерку Катарину за Николу, Мирославовог праунука, а краљ Драгутин удаје кћерку Јелисавету за Стефана првог Котроманића.
Велики бан Кулин, је стекао поштовање великог вође у босанској историји. Сачувани фрагменти свједоћења о бан Кулиновој владавини говоре о 24 године мира и настојања да држава економски ојача. Кулин банов трговачки уговор с Дубровником, чувена повеља Кулина бана , склопљена 1189, подстицала је дубровачке трговце на трговину рудама које су се ископавале на територији Босне. Овај уговор је уједно и најстарији познати државни документ на Балкану, писан на народном језику и ћирилићним писмом. Ова повеља недвосмислено показује да је у вријеме њеног издавања, на тлу Босне постојала држава са својом посебном организацијом власти и одређеним правним системом. Три главна трговачка центра у вријеме Бана Кулина била су Врхбосна, Високо и Дријева, на лијевој обали Неретве. У то вријеме Босанска држава се простирала од Дрине до Грмеча, са областима Босном, Усором, Соли и Доњим Крајевима око Сане. Бан Кулин је вјероватно најтипичнија личност средњовјековне Босне и једини је владар који је остао сачуван у савременој традиционалној народној пословици: '' Од Кулина бана и добријех дана ''.
Пошто је Босна вијековима прије појаве Кулин бана била у саставу првобитне српске државе, како биљежи сам Константин Порфирогенит у својим записима (In administrande imperio) и вјерска организација по пријему хришћанства била је јединствена. Тако Бан Кулин, као византијски намјесник у Босни, након раскола Цркве, заједно са родбином, као и са 20 000 својих поданика на сабору у Милама прелази на Православље. Због тога долази до низа вјерских оптужби против њега и босанских ''херетика'', како их назива Угарска због свог вјечитог претендовања да Босна уђе у састав Угарске , као и да се народ крсти у римокатоличку вјеру, која није имала никаквог упоришта међу народом, зато што нису служили српским језиком који се говорио у Босни, него на латинском. Иза тога крили су се и конкретни политички мотиви и циљеви. Уколико би краљ Емерик угарски успио свргнути Кулина, онда би Босна била у саставу Угарске и признала би папску власт. Краљ Емерик је имао толики негативан став према Кулину, те се у једном писму жалио папи да је бан Кулин упао у Угарске дјелове Србије и одвео неке римокатолике у ропство као поданике угарске круне, те да пријети да ће и преостали дио земље узети. Ово нам јасно говори и побија садашња мишљења да је бан Кулин био угарски вазал, а још јасније прецизира то да, за разлику од свог претходника бана Борића, није био ни политички повезан са угарским краљем.
У унутардинастичком сукобу Немањића, између ''римокатолика'' Вукана и његовог брата Стефана, којег је Стефан Немања поставио за свог насљедника пред своје упокојење, Кулин је отворено стао на Стефанову страну, пружајући му и војну помоћ да се врати на престо. За разлику од Кулина, угарски краљ је 1202. године помогао Вукану да збаци Стефана, па је тако ушао поново у сукоб са Кулином и сматрао је да уз Вуканову помоћ може окренути ка Босни и довести је у своју политичку зависност. Да заобиђе могући крсташки рат, који му се припремао, лукави и опрезни Кулин бан, одмах је показао вољу да у погледу вјере прихвати све што од њега тражи римска курија, бар док се не смире страсти. Папа је почетком априла 1203. године послао свог изасланика у Босну да укаже на босанско народно ''кривовјерје''. На Билином пољу код Зенице одржан је Сабор са старјешинама народним, баном Кулином, његовим војсковођама и бројним народом. Папа је под пријетњом крсташког рата и истребљења босанких ''херетика'' тражио да се Босанци одрекну свог православног учења и праксе. Ту је мудри Кулин бан потписао у договору са својом властелом и народом, акт о одбацивању ''херетичког'' учења у Босни. Изјава је потписана 8. априла 1203. године, њу су потписали бан Кулин, дубровачки архиђакон Марин, као и седам црквених поглавара, укључујући ''дједа'' Драгича и ''госте'' Љубина и Дражету. Билинопољска изјава представља значајан историјски извор за познавање вјерских и политичких прилика у средњовјековној Босни.
Текст изјаве: '' У име вјечнога Бога, створитеља свега и откупитеља људског рода, године од његова утјеловљења 1203, шесте године господина папе Иноћента 3.
Ми, приори оних људи, који смо се до сада на посебан начин називали повластицом хришћанског имена на подручју Босне, изабрани као предтставници свих, у име свију који припадају братству наше заједнице, у присутности господина Ивана Касамариса, капелана врховног свештенка и од Римске цркве у Босну због тога посланог, у присутности господина бана Кулина, господара Босне, обећавамо пред Богом и његовим Светима да ћемо остати вјерни наредбама и командама свете Римске цркве у животу и владању нашем као и да ћемо слушати и живјети према њезиним наредбама. Гарантујемо у име свију који припадају нашој заједници и из наших су мјеста, са свим имањима и стварима, да нећемо никада убудуће слиједити опачину кривовјерства.
У првом реду, одричемо се раскола, због којега смо озлоглашени, и признајемо Римску цркву, нашу мајку, главом свега црквеног јединства; обећавамо да ћемо у свим нашим мјестима, гдје се налазе заједнице браће, имати богомоље у којима ћемо се као браћа заједнички састајати да јавно пјевамо ноћне, јутарње и дневне часове. У свим ћемо црквама имати олтаре и крстове, књиге, како Новог тако и Старог завјета, све како то ради римска црква. У сваком нашем мјесту имат ћемо свештенике, који морају барем у недјељу и на благдане, према црквеним одредбама, читати мисе, слушати исповједи и давати покоре.
Поред богомоље имат ћемо гробља, у којима ће се покапати браћа и дошљаци ако ондје случајно умру, Најмање седам пута на годину примат ћемо из руку свештеника Тијело Господње, а то значи: на Божић, Ускрс, Духове, благдан апостола Петра и Павла, Узнесење Дјевице Марије, на њезино рођење и на спомен Свих Светих.
Од цркве одређене постове обдржават ћемо и чувати оно што су наши стари мудро одредили. Жене, које буду припадале нашој дружби, бит ће одијељене од мушкараца како у спаваоницама тако и у благоваоницама, а нико од браће неће сам са самом разговарати, откуда би могла произаћи зла сумња. Нити ћемо унапријед примати некога или неку удату, осим ако се узајамним споразумом, обећавши уздржљивост, обоје заједнички обрате.
Славит ћемо светачке благдане одређене од Светих Отаца и никога, за којега бисмо са сигурношћу знали да је манихејац или неки други кривовјерац, нећемо примати да са нама станује. И како смо одијељени од осталих свјетовњака животом и владањем, тако ћемо се такођер разликовати одјећом, која ће бити затворена, необојена, измјерена до глежања.
Од сада се нећемо називати хришћанима, као до сада, него браћо, да не бисмо, себи приписујући то име, другим хришћанима наносили неправду. Кад умре учитељ, од сада за вазда, приори са вијећем браће, бојећи се Бога, изабрат ће старјешину којега треба потврдити римски првосвештеник. И ако Римска црква буде хтјела нешто додати или ублажити, вјерно ћемо прихватити и обдржавати. Да ово има снагу за вазда, доказујемо нашим потписом.
Дано код ријеке Босне, на мјесту које се зове Билино поље, 8. априла 1203.
Потписујемо: Драгич, Љубин, Дражета, Прибиш, Љубен, Радош, Владош, бан Кулин, Марин архиђакон дубровачки.
Чин одрицања од ''херетизма'' показао се само као тактички потез, повучен у самоодбрани да би се избјегла опасност крсташког рата против Босне. Треба имати у виду да је Сабор на Билином пољу одржан у вријеме 4. крсташког похода 1202-1204 и мудри тактички потези Кулина бана спасили су Босну од крсташа. Услијед свих ових пријетњи и вањских притисака, народ се ипак није одрекао свог православног вјерског учења, а томе је доприњео и строги монашки световасилијански ред, који је већ тада био присутан у Босни. О томе говоре и остаци базилика у том крају, од којих је тренутно најактуленија она испод брда Хамида код Зенице, али и бројне испосничке келије у стијенама, у околини Бобовца. Сви храмови тада изграђени су имали олтар окренут према истоку, без обзира што су се у унутрашњости тих храмова често налазиле и ствари римокатоличке.
Такође, једно од епископских сједишта солинске цркве, којој Апостол Павле упучује своју посланицу, било је у данашњој Зеници, гдје морамо истаћи и то да хришћанство у овом крају егзистира од раније. О томе увјерљиво свједоче многи сачувани остаци. Ту се осим поменутог брда Хамида и камени остаци са дијеловима текстова у Дривуши и Путовићима, темељи и остаци зидова Православне цркве у Врандуку. Све су то значајни трагови хришћанске прошлости у котлини ријеке Босне. Поуздано се зна и то да је сједиште, већ поменутих епископа, било у Јањићима 10 км удаљеним од Зенице. Остала су записана и имена православних ''дједова'' који су тада столовали у Јањићима:
- Теодор 1068.
- Владислав 1141.
- Милован 1150.
- Радигост 1171.
- Данил 1191.
За вријеме епископа Данила, Кулин бан је изградио и један Храм посвећен Светом Николи са олтаром окренутим ка Истоку, великих димензија , чији се остаци и данас виде у селу Миле, гдје је био главни двор бана Кулина, гдје су се одржавали и велики сабори ''на Миљах''. Такођер, познато је да један двор имао и у данашњем селу Моштре, но видљиви трагови темеља не постоје, али постоје повеље гдје се спомињу Моштре. Коначно, директни подаци владарских исправа, несумњиво говоре о Високом и његовој ближој околини као најважнијем центру тадашње Босне. Константин Порфирогенит га од раније назива Деснеком.
Током 1203. године папска комисија је извршила увид у ситуацију да ли се поштује билинопољска изјава и на неки начин Кулин је успио да се оправда, што је за тренутак по други пут скинуло опасност од Босне и крсташког похода. Недуго затим Кулин је умро.
Поријекло владарске титуле бан у Босни
Једна од карактеристика босанске државне посебности јесте и владарска титула бан, иако би њоме накратко владао Жупан, која се код владара употребљавала све до 1377. године када Босна постаје краљевином. Поријекло титуле бан многи историчари приписују аварима, који на територију Босне први пут продиру 567. године, када Аварско племе Кутригоре упада на тло Босне, идући према југу. Аварска ријеч Бан, Бајан била је титула ранга у аварској војсци, а Каган је била службена титула Аварског владара који је командовао Бановима, Бајанима и Јопанама. И титула Газиз, је Аварска, а значи пријатељ, драга особа. Јавља се у Босни као придјев уз имена јунака и доброчинитеља. То значење имају и појмови Суппан, Жупан, али они означавају и владаре.
Неки историчари су формирали и спекулативно мишљење да је титула Бан продрла у Босну кроз некакве њене ''политичке везе'' у додиру са Хрватском, за шта нема апсолутно никаквих релевантних доказа, јер никада и нигдје није забиљежено да је Босна икада била у саставу некакве ''хрватске бановине'' током Средњег вијека.
Дакле, титула Бан може да припада само аварском поријеклу и никако данашњем схватању да њено поријекло лежи у блиском додиру са Хрватском. Као и остала српска племена, босански народ је живјео племенским животом. Врховна државна власт бијаше у рукама Византијског царства. Али, прилике су се стале мјењати, тако да су и Срби морали да увиде како се даље не може остати без чвршће заједнице, а у облику државе. Велики жупан Часлав је био први који је успио да од старе Србије, Захумља и Босне створи цјелину (931 – 960 ). Послије његове смрти те покрајине постадоше опет самосталне. Послије Часлава прво српско јединство створио је велики жупан Стефан Немања. Баш у вријеме Немањино, владаше у Босни бан Борић ( 1158 ). Поново дакле наглашавамо смјену титула Жупан и Бан у Босни, јер према наведеном Босна је стално била у блиском додиру са Истоком, а никако са Западом и Сјевером.
_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
ali svidja mi se sto si naucio da pises crkva velikim slovom 
). Mi smo promijenili vjeru (isto kao u jednom ranijem momentu i Vi) ne bosanstvo i pripadnost Bosni (za razliku od nekog), a u Islamu su obavezna muslimanska imena (koje ja nemam ali..) tako da to nema veze sa poštovanjem države u kojoj sam rođen i u kojoj živim. To nepoštovanje svoje države i svojih predaka se odnosi na nekog drugog 
što je jednako poltronstvu 
. Ti sam izaberi šta si (ja stvarno s tim nemam ništa), a Turci su bili strani okupatori, između ostalog i Bosne, u tih 500 godina tako da nismo "mi" (osim sigurno jednog kvarnog i poltronskog dijela "nas") 500 godina šikanirali sunarodnjake pravoslavce ovdje. O tome je sve rekao Husein kapetan Gradaščević - Zmaj od Bosne, koji je bio Bosanac, kada je protjerao Turke iz Bosne. Ovo "ljigavi" neću komentarisati.