Јуриш на Цркву и народ
(Поуке србске и руске прошлости)
Црква је вековима била нападана од стране јеретика и секташа, који су, напојени мржњом према свему светом и честитом, настојали да разоре православну веру у срцима и умовима, али и да завојевају државну власт, ради лакшег наметања својих јеретичких учења. Историја васеленских сабора довољно је позната управо као историја борбе за чистоту вере, која је у исто време била за Богом благословено друштво и државу. После те епохе, када се Византијско царство учврстило у Православљу, светлост Цркве од Истока прихватили су многи народи, међу којима су били Срби и Руси. И они су имали својих искушења у одбрани духовно-моралног здравља, угроженог од стране учитеља лажи и смрти. Две јереси које ћемо укратко поменути биле су, по много чему, сличне тоталитарним верским сектама данашњице – како по догматици, тако и по етици; у нека срећнија времена, поуке које нам тим поводом пружа наша хришћанска прошлост, могле би се искористити у стварању трезвеног односа према рушитељима људског достојанства маскираним у јагњеће коже "верске толеранције".
Срби и богумилска јерес
Богумилска јерес, која је пошла из Бугарске, а муњевито се ширила Балканом и продрла све до Западне Европе (италијански и француски катари и патарени имали су духовност врло сродну богумилској), у Србији је нарочито почела да букти у доба владавине Светог Стефана Немање (потоњег монаха Симеона). Период његове владавине (од 1168. до 1196.) био је карактеристичан по борби Великог Жупана за јединство србског народно-државног простора, као и за ослобођење од потчињености Византији. Успевши да сузбије самовољу племића и да се, што борбом, што "усправним клечањем" осамостали у односу на Византију, Стефан Немања је морао да постави здраве темеље духовног заједништва Срба којима је предстојала дуга и пуна опасности историјска одисеја на балканским ветрометинама… Богумилска јерес која се, као што рекосмо, из Бугарске пренела у Србију, томе је била једна од главних препрека.
Богумилска "догматика" била је под јаким утицајем гностицизма и манихејских веровања древности, као и месалијанске јеретичке аскезе која се надасве уздала у човекову моћ самоспасења (данас би се то назвало "аутореализацијом"). Ево како су та учења, према поузданим сведочанствима бугарског презвитера Козме, у најкраћем изгледала (у загради ћемо додавати слична учења савремених секти, да бисмо видели како ђаво ни не може да "оригинално" руши Цркву, него се из векове у векова понавља):
1. Хуле предања и устав светих Отаца (баптисти, адвентисти, јеховисти, тврдећи да се држе "само" Библије, одбацујући Свето Предање у потпуности, сматрајући га људском измислицом);
2. Не поштују часни Крст (познати став јеховиста: "Зар да поштујемо средство којим је "Христ" разапет?", при чему заборављају да је Крст оруђе нашег спасења, обасјан и осмишљен Васкрсењем);
3. Не клањају се иконама и не поштују светитеље (тражите од адвентисте или јеховисте да пољуби икону, и видећете да он од ње бежи);
4. Хуле на Божија чудеса и веле да их ђаво чини (кад секташима наводите примере чуда православних Светаца, од Светог Николе до Светог Василија Острошког, они исто то кажу);
5. Бог није створио небо и земљу;
6. Презиру Причешће и кажу да га није Бог установио (за протестантске секташе, Прићешће није стварно; то је пука "комеморација" везана за Тајну Вечеру);
7. Презиру Свете Тајне цркве, Литургију, молитве, и томе слично;
8. Презиру свештенике и називају их фарисејима (јеховисти пропагирају мржњу према Цркви, тврдећи да ју је основао "ђаво");
9. Хуле Мојсеја и остале пророке, не поштујући њихове књиге (учење о "злом Богу" Старог Завета присутно је код кроулијевих сатаниста);
10. Не поштују и Светог Јована Крститеља, и називају га "антихристом" (кроулијевци такође имају ритуал жртвовања петла, који сомволизује Светог Јована);
11. Не поштују Свету Богородицу и о њој ружно говоре (као и протестантски секташи, који је зову "Маријом" и од којих неки веле да је, уз Исуса, имала "још деце" с Јосифом);
12. Веле да је ђаво створио небо, земљу, сунце, звезде, ваздух, човека, цркве, и све што је на земљи;
13. Ђаво је дозволио женити се, јести месо и пити вино (кришнаисти брак сматрају "нужинм злом", а забрањују употребу меса и алкохолних напитака; против меса и алкохола су, такође, адвентисти, и њима слични, иако се зна да је сам Господ Христос јео пасхално јагње и пио вино);
14. Одбацују свето Крштење и гнушају се деце која се крштавају (баптисти, адвентисти, јеховисти сматрају да се могу и смеју крштавати само одрасли јер деца, тобож, "не знају" шта чине);
15. Не исповедају Христа који је творио чудеса, говоре да Он није слепа прогледао, ни хрома исцелио, ни мртваца васкрснуо, и не верују у Његово чудо са пет хлебова (већина њу-ејџ секти, као богумили некад, сматра да је "Исус из Назарета" био обичан човек који је имао тзв. "христосвест", а ту "свест" окултним техникама може задобити сваки човек);
16. Не светкују празнике ни успомена на мученике, нити верују у моћ светих моштију (као ни протестанти);
17. Уче да се не треба покоравати властели, презиру богаташе, ругају се старешинама, руже бољаре и оне који раде за цара (једном речју, не признају државу, попут јеховиста, који одбијају служење војске, а лојалност бруклинској централи у Њујорку сматрају важнијом од лојалности земљи у којој се налазе, и у којој одбијају ношење оружја и одбрану државе).
Многе подробности богумилског учења износи "Новоканон", који је Свети Сава превео и приредио ради заштите србског народа од духовног, моралног и правног безакоња и ради успостављања доброг и благодатног поретка у Цркви и држави. Богумили су сматрали да је човек поседнут ђаволима, и да му никакве Свете Тајне не помажу, осим молитвене формуле коју они изговарају (нешто слично хиндуистичкој мантри у кришнаизму или разним врстама ТМ-јоге)… Ова прелест имала је и своју сексуалну димензију: бабуни (друго име за богумиле) верују да душа приликом сједињења са Богом осећа задовољство које осећа жена при односу са мужем (тако кришнаисти тврде да се Кришном могу имати сексуални "односи"); с друге стране, презирали су брак, а неки су се у кастрирали, да би били "чисти".
Бабуни су такође сматрали да не треба радити, јер то не доликује хришћанима, него се треба непрестано молити, док "ђаво не изађе из човека". (Ово је слично секташком "испирању мозга", заснованом на потреби за "апсолутном чистотом и духовношћу" и искључивањем из радних процеса шире друштевене заједнице ради обитавања у секти.) сматрали су да милостињу не треба давати сиротињи и болесницима, него само члановима секте. Данашњи гуруи код бабуна су називани "блажени и савршени" ("бакте", рекли би кришнаисти; "оперативни тетани" – рекли би сајентолози.) њима су служили остали, и они су имали право да уживају у свим задовољствима, мада су многи касније упадали у скаредности, блуд и крађу злата (Раџиниш, "савршени", имао је 96 ролс-ројсева, проповедајући својим следбеницима потребу сиромаштва као пута ка просветљењу.)
Занимљиво је да су бабуни негирали породицу, и да су њихови вођи позивали следбенике да напуштају своје брачне сапутнике, децу и старе родитеље, придружујући се секти. Људе су, без икаквог разбора, "ослобађали греха" само ако понављају бабунске молитве. Трудили су се са своје људе убаце међу свештенике, да би на тај начин лакше деловали у Цркви, и придобијали нове чланове.
Код богумила је постојао концепт "небеске обмане", присутан и у савременим сектама: наиме, бабунска вера је омогућавала лажну заклетву и одрицање од вере, јер се сматрало да "савршенима" никакав грех не може наудити. (Зато су "савршенима" допуштали да уживају у јелу и блудничењу, пошто то чине "бестрасно".) Стога је било врло тешко открити јер су се, поготову ако су били из виших друштвених кругова, по праву "небеске обмане" вешто прикривали.
Богумилство је, како вели Станоје Станојевић, имало "комунистичких и анархистичких примеса" управо зато што је сматрало да је ђаво снажан попут Бога, и да су породица, Црква и држава – дело ђавоље. Да је ова јерес освојила Србију, она би је потпуно разрушила, и вратила је у прасловенско дивљаштво; било би то духовно, али и физичко, самоубиство читавог једног народа. Срећом, Бог је благословио да у то време на престолу Србије буде Свети Стефан Немања.
Богумилство је ширено тајно, и било га је врло тешко открити (видели смо зашто.) Свети Стефан Првовенчани, и сам противник празноверја, у житију свог оца вели да је велики жупан за секту сазнао од кћери једног православног велможе, која је била удата за богумила. Она је рекла да се за богумила удала јер је мислила да је и он правоверан и да у србској држави влада једна вера – православна, али се показало да није тако, и да се њен муж и његови истоверници клањају самом сатани (то није чудно, кад се зна да су га сматрали подједнако снажним као што је Бог.) Одмах после тога, Стефан Немања организује сабор, и излаже каква опасност прети Србији, пре свега од великаша – нововераца, који су, очито, имали намеру да преузму власт кад то буде могуће. На сабору је, по Првовенчаном, била велика препирка, јер су многи племићи или били секташи или су, из личних интереса, секту подржавали. Немања се саветовао са својим епископом Јефтимијем. Видевши да је богумилска моћ све већа и дејство њихово све разорније, он је против њих послао војску (и богумили су имали војску.) Грађански рат се завршио успешно: богумили су протерани из Србије, а њихова литература је била уништена, док је имовина негдашњих племића раздељена сиротињи и болесницима.
Многи "хуманистички интелектуалци", Немању оптужују због "суровости" у обрачуну с богумилима, а нарочито због одсецања језика јересијарху. Они сматрају да је све могло да се постигне мирним путем, без крвопролића; Православну Цркву оптужују за "инквизиторски дух", чак сумњају у светост Немањину. Наравно, све ово показује елементарно непознавање суштине богумилске секте, која је била све само не "пацифистички" орјентисана. Немања је покушао да са богумилским вођима постигне договор, и да их врати у отачку веру, али они то нису желели. Напротив, настављали су своју пропаганду, а, истовремено, увлачили су се у Цркву и државне службе да би их разарали изнутра. Као што исправно примећује Будимир Алексић, "Немања их није прогонио због њихове вере као такве, већ због њихове намјере да ту вјеру наметну једном крштеном народу. Другим ријечима, Немања није ишао у Бугарску да одвраћа богумиле од њихове вјере (у том случају би стајала примједба да се он "недемократски" односио према њима), већ су они дошли из Бугарске с намјером да један народ одврате од његове вјере".
Православље је било друштвено и државно прихватљиво, због афирмативних и градилачких начела уложених у њега. Замислимо, још једном, да су Срби постали богумили, и да су поверовали да је породица ђавоља, да се у стању "савршенства" може чинити зло јер се не чини из "страсти", да је Црква демонска, исто као и држава, да треба себе кастрирати како би се избегло "демонско" рађање деце… Зато није нимало случајно што је Немања, одлазећи у монаштво, на сабору поручио племићима и онима који ће владати после њега: "Бога се бојте, цара поштујте, цркве просвећујте да би и оне вас просветлиле, епископе слушајте, јерејима част чините, и будите смирени према монашком чину, да би се молили за вас, а ви, имајући правду и љубав међу собом, не заборављајте милостиње" (Свети Сава, "Студенички типик"). Све оно што су бабуни порицали, Немања је, у Христу Богу, благосиљао; то је он био и остао темељ и кров србског духовно-државног дома.
|
