banjalukaforum.com

Dobrodošli na banjalukaforum.com
Danas je 29 Mar 2024, 02:52

Sva vremena su u UTC [ DST ]




Započni novu temu Odgovori na temu  [ 599 Posta ]  Idi na stranicu Prethodni  1 ... 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27 ... 30  Sledeća
Autoru Poruka
PostPoslato: 08 Maj 2015, 12:11 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
Чекајте бре људи немојте да кварите тему. Поларис, имаш тамо твоју тему тамо пиши о тим стварима па ко воли и хоће да чита нема фрке, али немој овде безвезе са том дискусијом да гушите тему.

Поздрав.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 22 Maj 2015, 01:11 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
https://www.youtube.com/watch?v=8T6EkyY45O4

BEOGRAD - VEČITI GRAD (25. deo) Crvena kiša

https://www.youtube.com/watch?v=dKm0vNu1IA0

BEOGRAD - VEČITI GRAD (23. deo) Vešala za generale

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 24 Maj 2015, 12:46 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
Мало занимљивости:

Светозар Боројевић фон Бојна, једини српски фелдмаршал (највиша титула у КуК војсци) у Кук Монархији

http://sr.wikipedia.org/wiki/Светозар_Боројевић

Занимљиво ми је ово да је њему као фелдмаршалу одбијен захтев за пријем у војску Краљевине СХС, а примљени су многи други као Мушицки, Узелац и сл.

Кад смо већ код Узелца: http://sr.wikipedia.org/wiki/Милан_Узелац_(генерал)

Генерал-мајор у Аустроугарској војсви, дивизијски ђенерал у Војсци Краљевине Југодславије, ваздухопловни генерал НДХ. Занимљиво...

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 13 Jun 2015, 12:47 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
STARA BANJALUKA - ZAPOVEST KOMADANTA NOVJ


Prvo "rešiti" krajiške četnike!


U februaru 1942. godine, u jeku ustaških pokolja u Banjaluci, ali i celoj Krajini, u Banjaluku je vozom iz Sarajeva preko Okučana stigao Kosta Nađ, kojeg je glavni štab NOVJ na čelu sa Titom uputio sa instrukcijama "da sa Osmanom Karabegovićem formira štab za Krajinu i likvidira četničke vođe."


ČOVEK OD TITOVOG POVERENJA... Kosta Nađ


Tito nam je savetovao da za likvidaciju četnika "treba prikupiti jače snage i to brzo rešiti", jer "brza rešenja imaju velikog vojničkog i političkog efekta". Ali, za vojnički napad na četnike, trebalo je pre svega imati četnike kao jasno izraženu i u akcijama osvedočenu izdaju, kao javno iskazanu funkciju neprijatelja...


Iskustvo predaka


Đuro Pucar i Osman Karabegović, dajući i opise karaktera četnički orijentisanih komandira, dugo i opširno nam govore o jedinicama sa kokardama i mrtvačkim glavama. Dali su nam i zapisnik skendervakufskog savetovanja koje je imalo dalekosežan značaj za dalji razvoj ustanka u Krajini. Analiza je bila i kritika i analiza opasnosti od četništva, koje je ispravno shvaćeno kao akcija kontrarevolucije. Drugovi su na tom savetovanju govorili i o borbi za "radničko-seljačku vlast", o revoluciji, o opasnosti od kulaka...

Tito je Lepoj i meni takođe govorio o svemu tome, ali govorio je drugačije, pa je pre svega Titova shvatanja trebalo protumačiti drugovima i ostvariti ih u razvoju narodnooslobodilačkog pokreta.

Ako se s napadom na četnike čekalo, nije to bilo zbog neodlučnosti ili zbog nedovoljne smelosti kod partizanskih četa. Radilo se o osnovnom problemu: sama puška deluje samo zastrašujuće, ona nikog nije uverila. A mi smo u selima, gde su četnici imali prevagu, morali narod uveriti da smo mi vojska toga naroda, a da to četnici nisu. Morali smo imati dokaz izdaje, da bi naša vojna protivčetnička akcija bila uverljiva. Razmišljajući o tome, imao sam, sve vreme, na umu oštrinu Titovih ocena o četnicima - likvidiranje svih četničkih bandi isto je toliko važno kao i pitanje likvidacije okupatora.



Otupili oštricu borbe


Uroš Drenović je na konferenciji tražio da se njegov bataljon nazove četnički i obećao da će sarađivati sa nama. Drenović nas je tu zaskočio, jer je iznenada postavio pitanje stvaranja četničkog bataljona, iako je do te konferencije bio u štabu našeg Trećeg odreda zamenik komandanta... Nakon izvesnog vremena uvideli smo da smo tu pogrešili i da smo svojim kolebljivim stavom prema Drenoviću legalizovali do tada nepostojeće četničke organizacije u Krajini. Naši drugovi otišli su i dalje, pa su sporazum sa četnicima na samo jednom sektoru shvatili kao naše slivanje sa četnicima i da smo otupili oštricu borbe protiv četnika u našim četama...


...Mi smo imali iskustvo naših predaka i Pecijinih harambaša: njihovu grešku nismo smeli ponoviti. To je značilo da najvećom brzinom moramo i jedinice i narod pripremiti i organizovati za drugačiji način ratovanja. Jasno, pri tome smo morali upozoriti na sve nijanse izdajničkog ponašanja, od onih koji su već iznureni svet uveravali u nužnost "odlaganja borbe za povoljnije uslove", preko njihovih suštinskih istomišljenika kojima je italijanska parola "zaštite srpskog stanovništva od ustaških pokolja" pružala i dukate i utočište, do onih, koji su već otvoreno, kleknuli pred Italijanima.

Nadali smo se da ćemo područje južno od Banjaluke, od Vrbasa na zapad - Zmijanje (u ratu najčešće nazivano samo Manjača, po planini razvučenoj iznad Vrbasa u dužini od dvadesetak kilometara, bez sela, tek sa dvadesetak domaćinstava rasutih po slabo pošumljenoj visoravni), gde su Marčetići, Tešanovići i Azarići formirali "Manjački četnički puk" - temeljno i zauvek osloboditi od četnika.


Podozrivi Zmijanjci


Narod je tamo borben, ustrajan, žilav, i momci onoga kraja bili su dobri borci, da smo ih uspeli uključiti u narodnooslobodilački pokret. Ali, bilo je u njima neke praiskonske verske i nacionalne netrpeljivosti, naročito prema muslimanima, koje su nazivali Turcima i nekrstima, tako da su svojom opterećenom tradicijom davali veću šansu četničkom uticaju, nego nama. Tu je tek trebalo zaorati prve brazde bratstva i jedinstva.



Njihove su puške bile spremne da pucaju protiv svakog oblika okupacije, ali oni su poučeni od raznih Drenovića, Marčetića i Tešanovića smatrali da je svaki došljak ("svaki nekrst", govorili su) glasnik ili predstavnik nekakvog tuđina. Bio sam naivan, verujući da ćemo odmah dobiti čitavo Zmijanje kada razbijemo četničke formacije. No, narod nas je vrlo, vrlo sporo prihvatao kao vojsku slobode, kao vlastiti interes.



Nepismeno Zmijanje, sve u ovčjem kožunu, išlo je nekim svojim vanistorijskim tokom i sad je trebalo učiniti mnogo više od jedne akcije da se taj tok izmeni.


("Ratne uspomene", Kosta Nađ)

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 14 Jun 2015, 14:52 
OffLine
Majstorski kandidat
Majstorski kandidat
Korisnikov avatar

Pridružio se: 11 Nov 2010, 15:32
Postovi: 421
Slika

_________________
"ДОГОДИНЕ У САМОСТАЛНОЈ СРПСКОЈ"
"Придех благодат од Господа Бога и сподобљен бих вјенаца и части
и кцифтар царски родитеља својих господе србске краљева и цара"
Твртко I Котроманић


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 14 Jun 2015, 14:57 
OffLine
Bič božji
Bič božji
Korisnikov avatar

Pridružio se: 21 Okt 2010, 18:53
Postovi: 10613
Lokacija: Uvijek na pravom mjestu u pogrešno vrijeme!
Koliko sam ja pismen od kraja 20tih godina XX vijeka partija se zvala zvanično Komunistička partija Jugoslavije ili KPJ :scratch: I da Budak piše manifest ćirilicom.....i nije Mošo nego Moša Pijade.

_________________
Ako želiš da stvoriš monstruma, sruši svijet dobrom čovjeku.
U meni spava genije, ali je zato budala uvijek budna.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 23 Jun 2015, 00:11 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
http://www.nspm.rs/hronika/zoran-milano ... -srba.html

:lol: :lol: :lol:

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 23 Jun 2015, 15:30 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 26 Nov 2011, 00:56
Postovi: 5164
Latini stvarno nemaju mjere. :lol:

_________________
Spoiler:
Nije bitno koliko znaš,imaš ili možeš.Bitno je koliko si spreman da to što znaš,imaš ili možeš podijeliš sa onima koji ne znaju,nemaju ili ne mogu.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 22 Jul 2015, 21:38 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
http://www.srbijadanas.net/kako-je-izvr ... akedoniji/

Има ли неко ко је мало боље упознат са овом темом да ми потврди горње наводе?

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 08 Avg 2015, 12:00 
OffLine
Samo jedan iznad mene
Samo jedan iznad mene
Korisnikov avatar

Pridružio se: 29 Apr 2011, 21:17
Postovi: 15263
Lokacija: Bakinci...Đurin grob
jest da je malo bajato ali je zanimljivo
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2 ... 2602.shtml

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 08 Avg 2015, 12:37 
OffLine
Bič božji
Bič božji
Korisnikov avatar

Pridružio se: 22 Nov 2006, 13:12
Postovi: 11323
Lokacija: PL / BL
A ti ne slušaš Polarisa 8)

_________________
Zovem se Miroslav i pravim igračke.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 08 Avg 2015, 12:58 
OffLine
Samo jedan iznad mene
Samo jedan iznad mene
Korisnikov avatar

Pridružio se: 29 Apr 2011, 21:17
Postovi: 15263
Lokacija: Bakinci...Đurin grob
Nije valjda da čitaš njegove postove :D

_________________
"Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 08 Avg 2015, 13:59 
OffLine
Bič božji
Bič božji
Korisnikov avatar

Pridružio se: 22 Nov 2006, 13:12
Postovi: 11323
Lokacija: PL / BL
Nisam toliko dokon.

_________________
Zovem se Miroslav i pravim igračke.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 08 Avg 2015, 14:17 
OffLine
Administrator
Korisnikov avatar

Pridružio se: 15 Nov 2002, 13:51
Postovi: 39396
Lokacija: Месечева икра
Citiraj:
Pečat kneza Strojimira je zlatan, težine 15,64 grama, visok je 1, 9 centimetara, kupastog oblika i sa alkom na vrhu. Ima kružno natpisno polje sa krstom, oko koga je grčki natpis "Bože, pomozi Srbiji ".
Da, a indijanske molitve su završavane sa "Bože spasi USA".

_________________
Bubi frubi


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 08 Sep 2015, 19:36 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
https://www.youtube.com/watch?v=HOp__nxVt_s

Citiraj:
Архивски снимци Краља Александра Првог Карађорђевића - Ујединитеља, путовање кроз Југославију ( Церска битка спомен-костурница, у Сплиту с љубављу , у Загребу овације, пансловенска организација "Сокола")
Из докуменатрца " Династија Карађорђевић"

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 28 Sep 2015, 13:22 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 24 Jun 2005, 02:03
Postovi: 7347
Lokacija: Бања Лука
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/re ... io-Engleze

некад смо знали боље него данас

_________________
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема...
Ногом ћеш ступит, можда, поганом?
Дрзнеш ли даље?...

Ал' један израз, једну мисао
Чућеш у борбе страшној ломљави
"Отаџбина је ово Србина!..."


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 10 Okt 2015, 15:23 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
"Vizantijski car Manojlo I Komnin je Stefana Nemanju, koji mu se predao nakon iscrpljujućeg gerilskog rata, proveo u tzv. "Trijumfu" kroz ulice Konstantinopolja, u ritama, vezanog za konja. Ovako je Dragan Paunović, naš ilustrator za serijal knjiga o Nemanjićima, video taj događaj." - Kapetan Gidra

Slika


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 10 Okt 2015, 15:43 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
Стефан Урош I и византијски евнуси


Византијски историчар Георгије Пахимер забележио је значајну епизоду о покушају цара Михаила VIII Палеолога да склопи савез с Стефаном Урошем I (1243—1276). Савез, који је требало да запечати удаја Михаилове ћерке Ане за краљевог сина Милутина, пропао је већ на првом кораку захваљујући обостраном неразумевању, посебно на културном плану.

Обновитељ Византијског царства, препредени Михаило VIII Палеолог (1259—1282) покушавао је да, пре свега, дипломатским средствима сачува пословичну величину старе империје. Иако су, у односу на Латине и Турке, Срби били нешто индиректнија претња по Византију, цар је крајем 1267. или почетком 1268. покренуо мировне преговоре. Византијска дипломатија је, барем начелно, успела да уговори удају Михаилове друге ћерке Ане за Урошевог млађег сина Милутина. Пошто је српски владалац током 1268. био презаузет борбама против Угара, током којих је закратко био и заробљен, византијска страна је почетком 1269. покушала да оствари ранији споразум. Посланство које је Михаило Палеолог отпремио за Србију било је прворазредно јер је сем царске свите принцезе Ане, вођа поклисарства био васељенски патријарх Јосиф I кога је пратио способни хартофилакс Св. Софије (патријархов канцелар) Јован Век (и сам будући патријарх).

По доласку у Верију, посланство је одлучило да се српском краљу прво упути Јован Век, који је, по нарочитим инструкцијама царице-мајке Теодоре, требало да испита начин живота у Србији и устројство немањићке краљевине. Према историчару-савременику Пахимеру, по Вековом мишљењу српска страна није показивала никакве знаке да се спрема да дочека једну тако високу византијску делегацију, нити је могао да уочи достојне знаке краљевске власти. С друге стране и сам Стефан Урош је у чуду посматрао пратњу и послугу византијског дипломате, док је за евнухе отворено питао шта би они требало да буду. Када је сазнао да је присуство евнуха у принцезиној пратњи и домаћинству уобичајно код Византинаца, рашки владар је с негодовањем рекао:

"Е, е, шта је то? Нама није уобичајно такво понашање."

Затим је Византинцима показао једну младу жену која је прела вуну и која је, по Вековом мишљењу, била сиромашно обучена.

Тако се ми односимо према младама.

Урош је највероватније Ромејима показао своју снају Каталину, жену старијег сина Драгутина и ћерку угарског краља Иштвана V, чиме је хтео да покаже шта чека царску ћерку Ану. Век је свој извештај закључио обесхрабрујућим речима како му се чини да је српски двор сиромашан и припрост као и то да домаћини живе од лова и крађе.

По повратку у Верију, Византинце из патријархове пратње ухватио је страх од српских заседа, пошто држање самог краља није одавало поверење. Сјајно опремљено посланство наставило је свој пут споро, сумњичећи успут све и сваког све до Охрида. Ту је принцеза с пратњом остављена на сигурном, док је дипломатски део амбасаде наставио пут ка краљевом двору кроз област Полог. У околини Липљана пред патријарха и његове људе изашао је српски „мезасон“ Ђорђе који је на свом путу опљачкан из заседе. Сада је Византинце ухватило још веће подозрење:

Јер, када ови тако праве заседе својима, штавише угледним људима и архонтима, тешко да ће туђе поштедети.

Поред тога, Ђорђе им је пренео да су могућности да се првобитни споразум оствари веома мале због нерасположења на српском двору, а одговарао је Ромеје од даљег пута препричавајући им сопствене невоље. Ипак, врхунац невоља за Византинце наступио је због понашања локалног становништва које је стално, с пристојне дистанце, опкољавало посланички логор. Према Пахимеру, чинило се да посматрачи у ствари процењују ствари посланика које је вредело опљачкати. На крају, током ноћи, Византинцима су бешумно покрадени коњи. Распитивање међу локалним становницима било је јалово, тако да су дипломате на крају добиле коње од домаћих старешина како би могли да се врате. После свих ових перипетија Јосиф и Јован Век су се домогли Охрида, а затим се са Аном Палеолог вратили у Солун где су напуштени сви претходни планови о венчању са српским краљевићем.

На крају, треба рећи да је Ана удата 1277. или 1278. за деспота Михаила Кутрула, док је и Милутин постао византијски зет, додуше доста касније захваљујући познатој женидби са Симонидом (1299), унуком Михаила VIII, и ћерком Андроника II Палеолога и Ирине Монфератске


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 10 Okt 2015, 15:51 
OffLine
Početnik
Početnik

Pridružio se: 09 Feb 2011, 18:34
Postovi: 20
Дрзници из суседства


Себе су називали Ромејима (Римљанима), с надменим потцењивањем гледали су на друге народе и сматрали их варварима. Према речима учене принцезе Ане Комнине, кћерке цара Алексија Комнина, Византија је по својој природи господарица народа, те отуда не треба да чуди да „робови” мрзе своју мајку господарицу. За Византинце варвари су били и Франци, и Арабљани, и Немци, и као такви мање вредни и достојни презира, а у једном путопису нисмо боље прошли ни ми ни Бугари





Византинци су са охолом разметљивошћу гледали на своје јужнословенске суседе на Балканском полуострву – Бугаре и Србе. Столећима су се преплитале њихове историје и столећима су Византинци имали ниподаштавајући став према комшијама.
Занимљив је зато начин на који је на Србе и Бугаре гледао један угледни Византинац на самом крају 13. века. Реч је о Теодору Метохиту и чувеним византијско-српским преговорима из 1299. године који су довели до склапања брака српског краља Милутина и византијске принцезе Симониде Палеологине. Као узорак биће узета у обзир двојица представника јужнословенских народа – један српски и један бугарски посланик.


Граја у селу

До нас је дошао текст такозваног „Посланичког слова”, поверљивог извештаја који је Теодор Метохит упутио у Цариград с последњег од својих пет путовања у Србију. Основано се претпоставља да је настао у првој половини априла 1299. године кад су окончани дуги и тешки преговори византијског цара Андроника II Палеолога (1282–1328) и српског краља Милутина (1282–1321). Неопходно је нагласити да се ради о јединственом извору, тексту који је вероватно био упућен Нићифору Хумну, тадашњем месазону, „првом министру” Византијског царства.
Византијска делегација коју је предводио Теодор Метохит кренула је из Цариграда пут Србије, по свој прилици, у другој половини јануара 1299. године. С Метохитом је путовао и један српски изасланик – нажалост, његово име није сачувано, односно византијски великодостојник га не наводи. Он одмах наглашава да речени Србин није био неки од њихових првака. Већ негде на самом почетку пута, тек мало од Цариграда, српски посланик је упитао вођу византијске делегације како ће себи да набавља храну и све што је потребно на путу док буду пролазили кроз византијске области и да ли ће потрепштине добијати од житеља. Такав обичај, наиме, постојао је у средњовековној Србији. Реч је о такозваном „оброку”, то јест обавези давања хране владару, његовој пратњи, његовим службеницима.
Међутим, Теодор Метохит предочио је српском емисару да у Византији не постоји такав обичај и да ће за путне трошкове имати с две стране: од цара и од њега. Исписујући ове редове, Теодор Метохит као да испољава благу нервозу због Србиновог помало ситничавог иступа.
Као да је предосетио предстојеће невоље, предводник византијске делегације одмах је упозорио српског посланика да не би било умесно да сам покушава нешто што не би било у складу с обичајима земље кроз коју су пролазили. Међутим, Метохиту је било јасно да у то није успео да га убеди, што се убрзо и показало, па је своју слутњу пропратио заједљивом пословицом „Глупан се опамети тек пошто надрља”, која као да је наговештавала будуће узбудљиве и нимало пријатне догађаје.
Ускоро су стигли до места где је требало да коначе. Теодор Метохит је отишао у манастир, а српском изасланику је одредио сеоску кућу бољу од других. При том се постарао да све буде у најбољем реду, па је домаћину заповедио да госту буде на услузи. У настојању да избегне било какав непредвиђен догађај са српским изаслаником, послао је и двојицу слугу с наређењем да се побрину о свим појединостима. Тако су и учинили и ускоро се вратили у манастир, па се веровало да ће ноћ проћи мирно. Није било тако.
Тек што је византијски угледник ушао у манастир, из села је допрла чудна бука. Иако је било неизвесно о чему се ради, галама није слутила на добро. Тада су из села почели да „пристижу људи и некакве расплакане жене”, што је наговештавало да се догодило нешто страшно. Пошто се распитао о чему се ради, Метохит је схватио да се десило оно чега се и прибојавао. Српски посланик је, сјахавши с коња, ушао у кућу где је требало да преноћи и одмах покушао да се према домаћинима понаша другачије од онога што му је Метохит саветовао. Наиме, почео је да захтева и зановета, да тражи оно чега нити беше нити је било нужно, па чак, што би се рекло, и птичје млеко. Ако је веровати Теодору Метохиту, српски посланик понео се веома осорно према домаћинима који су га примили у кућу да преноћи. Своја тражења – набусита и непотребно прекомерна – није изнео учтиво и одмерено. Напротив, пропратио их је претњама које је требало да посеју страх код изненађених и затечених домаћина.
С обе стране су уследиле дрске речи. Разљућени српски посланик у једном тренутку изгубио је присебност и почео да насрће на све који су га окруживали. Изгубивши осећање самосавлађивања, обема рукама за главу је чврсто хватао окупљене сељане. Међутим, ни они му нису остајали дужни већ су га одгуривали од себе. Потом је српски посланик у наступу беса почео да дрмуса присутне, али је и сам бивао повлачен. Гушање се ускоро претворило у право песничење, па је унезверени Србин задавао ударце у главу и истовремено их примао. Тројица византијских слугу који су пратили српског емисара нису се усудили да се умешају у сукоб него су га мирно посматрали са стране. Опрезност им је налагала чињеница да је број придошлих сељака бивао све већи а њихова спремност да бране своје рођаке потпуна. Да би сцена попримила готово гротескне размере, побринуле су се присутне жене које су „јаукале, те се подигла силна граја”.
Теодор Метохит, коме је вече било покварено, послао је неколицину својих људи да некако изгладе непријатни испад, да сељацима упуте прекор а српског посланика примире и поуче да убудуће не поступа на овакав начин. Да би био сигуран да ће све бити ваљано обављено, заједно са својим пратиоцима послао је и групу монаха. Напослетку се тако и десило, па Метохит, не без олакшања, бележи да је спор био изглађен. Трибал се одобровољио пошто су му монаси предусретљиво подмирили све потребе. У наставку приповести учени Византинац не пропушта да дода како се српски посланик потом сасвим опаметио и како је касније, током читавог путовања, био учтив и питом. Узбудљива ноћна епизода пружила је Метохиту могућност да се подсмехне Србину, што он и чини речима да је овај сукоб открио миша уместо лава. Ипак, у византијској делегацији и даље је постојала бојазан „да овај човечуљак своју дрскост не понови и касније”. Наведени деминутив, као и неки други, код Метохита има погрдно значење. Ипак, показало се да је прибојавање Византинаца било неосновано.

Боли глава

Српски посланик био је толико уплашен да се понашао разумно и на дугом путу, који је потрајао много дана, није више учинио ништа слично. Напротив, као човек с лошим искуством, кад би улазио у неку кућу, најпре би укућане учтиво поздрављао и у свакој прилици понашао се врло љубазно. Сасвим је одустао од ранијих претераних жеља које је испољавао готово заповедно. Напротив, наступао је крајње скромно и пристојно: „нигде ништа друго за себе не би тражио осим лежаја и столице да седне и одмори се и мало ватре да му се уз укућане пружи; а од других потреба да штогод испече и потребну храну скува и, нарочито, да се загреје, што је неопходно свима који се толико замарају дугим путем по зими”.
Ваља нагласити да је зима 1298/1299. године била једна од најжешћих у византијској историји. Теодор Метохит помиње ледене трачке ветрове, огромне наносе снега, неподношљиву хладноћу, коње који посрћу на леду. Било је дана кад експедиција није ни путовала него су чланови посланства заједно са месним становништвом, окупљени око ватре, боравили у некаквим подрумима. Готово истоветне вести о зими 1298/1299. године доноси и други савременик Георгије Пахимер који каже да је тада „дошла зима, највећа од зима, па и од оних изузетних, какву ни старци још никада нису видели да је настала”. Земља се данима није видела, наноси снега потпуно су затрпали куће и уопште се није могло јахати.
Управо за велику хладноћу везана је још једна занимљива епизода о српском изасланику. Теодор Метохит описује како се делегација кретала бескрајним равницама, изложена ветровима и снежним олујама. У његовом узбудљивом извештају не недостају ни описи завејаних села, ватри око којих су се сви зимогрожљиво окупљали, уплакана нејач и становништво које се злопати због невремена. Према сопственом признању, Метохит је обукао све што је имао од одеће, а главу је добро умотао да би се некако заштитио. Упркос предузетим мерама, једва се држао јер су ветрови и мраз све пробијали.
Међутим, наставља Метохит – не без дивљења према српском изасланику – Трибал је био сасвим равнодушан према страшном невремену. Према његовим речима, изгледа да се Србин „поуздавао у некакву навику и у властиту телесну снагу, постојану, непоколебљиву и неокрњену пред било каквом тешкоћом и невољом и супротстављао се невремену а да уопште није бринуо о себи и о своме телу”. Штавише, српски изасланик није се бринуо ни о властитој глави. На њој је имао једино малу капу за коју би се могло рећи да својом површином ничему није служила. Она је заправо само малим делом покривала и штитила лобању док је отпозади глава била потпуно откривена. Рекло би се „у бој је улазио гологлав”.
У наставку Метохит вели да је српски посланик „свој врат истурао што је више могао насртљивој обести времена и ветрова”. И поменуту малу капу носио је само док је јахао, како је, изгледа, код Срба био обичај. Чим би сјахао, одмах је капу немарно бацао где год би стигао. Потом је уобичајавао да попут некаквог кипа дуго стоји на отвореном иако је био слабо одевен и гологлав. Чинило се да Трибал уопште није марио за снег и ветар који су осталима доносили толике невоље. Као да је донекле умекшао свој надмени став, Метохит ипак признаје да је, с једне стране, био задивљен посматрањем овог српског изасланика. С друге, пак, стране, византијски великодостојник срдио се на Србина који је њега, вођу византијске делегације, јавно презирао и јуначио се.
Међутим, уследио је преокрет о коме Теодор Метохит пише с приличном злурадошћу. Тог дана путници су се затекли у засеоку Тарханион, мало испред града Кипселе. Овај град налази се на знаменитом путу Via Egnatia (Драч – Солун – Цариград), и смештен је на источној обали реке Марице. Претходно су имали напоран дан и били исцрпљени јаком зимом, а ујутру је ваљало даље. Теодор Метохит наглашава да је Србин обично био хитар и да је ујутру био први кад је требало наставити пут. Штавише, бивао је толико бодар да се чак није либио да изазива људе из Метохитове пратње. Овога пута, међутим, ревносни раноранилац каснио је а да се за то није знао разлог. Онда је стигла његова молба да се тога дана не креће даље јер је провео веома рђаву ноћ и још је био малаксао. Једном речју, Трибал није био у стању да настави пут. Уз то, српски посланик малодушно је додао да можда ни касније неће моћи да настави пут будући да се боји да ће умрети јер му је јако лоше. Теодор Метохит је, наравно, обуставио путовање за тај дан. Трибала је веома „заболела глава која је била толико изложена и изударана ветровима, захватила га је реума и сипња а непце и душник му беху тако надувени и отекли да није могао да узима ни храну ни пиће”.
Очигледно ненавикнут на слично искуство, српски изасланик био је преплашен. Јер, нема сумње, одиста му је било тешко. Да би његова малодушност у новонасталим околностима била потпуна, и Метохит је почео да га грди и прекорева како не познаје добро византијску земљу и поднебље и да је стога требало да слуша савете. Овако, пренебрегавајући упутства и јуначећи се, запао је у велике невоље. У сваком случају, јасно му је поручио да се убудуће, кад невоља прође – а проћи ће – придржава савета како касније не би прекоревао ни себе ни друге. Упркос свему, потиштени болесник обрадовао се овим речима. Другог избора није ни имао, поготово кад би се присетио свог пркошења и хвалисања. Уследило је и добродушно признање да се овако нечему није надао и не би у то поверовао чак и да му је неко прорекао.


Понашање у зимско доба

Ипак, Трибал није могао а да Метохиту не укаже како је и раније наводно толико времена проводио на исти начин, не само међу својима и у отаџбини, него је често у прошлости путовао у иностранство, наилазио на овако тешко време и код других. Побројао је Пеонце, Мизе и Ските, а иза ових архаичних етничких назива крили су се заправо Угари, Бугари и Татари. Ипак, Метохит проницљиво примећује да неумерено понашање у зимско доба није могуће или лакше ни тамо ни другде. Осим тога, Трибал се овим правио много важан и дичио се својим путовањима. Теодор Метохит, коме се чинило као да је Трибал из тамошње студени црпао ове ледене речи, додаје да му је српски изасланик поводом своје болести испричао много несувислости. Помињао је да је предузимао дуга путовања, те да је често био захваћен великим мразом и обичавао да остане го, необучен, а, све у свему, ништа не трпећи. На неки начин изгледало је да се опет јуначи и да настоји да Метохита увери како је имао и гора искуства од трачке зиме којој је ненадано подлегао.
Међутим, било је очигледно да изговорене речи нису оставиле снажнији утисак на византијског угледника. Он истрајава на једноставној чињеници да српски изасланик у Тракији није овако легао од уморних ногу већ од главе. Уз то је и исцрпљен, има запаљење не у жилама колена или ногу него у непцу и у грлу. Метохит у наставку бележи да је болесник био у тако лошем стању да је побуђивао смех, не само због онога од чега је трпео него, нарочито, због онога што је говорио. Као да је висока температура појачала његову благоглагољивост.
Како било, тог дана посланство није могло да настави пут. Штавише, није се кренуло ни сутрадан већ тек трећег дана, што је свакако значило да је Трибал био добрано болестан. Због тога су српског изасланика, који је после горког искуства био вољан да слуша, брижљиво опремили за наставак путовања. Метохит наглашава да су га претходно утуткали свим оделима која је имао и огрнули му и увили читаво тело од главе до пете. Једном речју, на њега су ставили сву одећу коју је имао. Одатле су после неколико дана стигли у Солун. Овим се и завршава опис догодовштина са Трибалом непознатог имена који се више не помиње у „Посланичком слову”.
Сводећи оцену о томе како је Теодор Метохит описао српског изасланика, можемо да нагласимо да је византијски преговарач дао веома упечатљив и живописан лик. Он га је приказао с врлинама, истина ретким, и манама, чини се посебно истрајавајући на овим другим. Тај опис, наравно, није лишен заједљивости својствене византијским писцима, али се понегде може видети и извесна симпатија коју човек показује према несташном и непослушном детету.


Муке по Метохиту

Будући да су преговори о којима је реч вођени између Византинаца и Срба, разумљиво је да је више пажње посвећено појединим од српских преговарача. Помен бугарског изасланика знатно је краћи, те је и његов портрет мање сликовит. За боље разумевање ондашњих прилика неопходно је нагласити да Бугарској није ишло у прилог да дође до споразума између Византије и Србије. Због тога су они на различите начине покушавали да осујете мировни споразум цара Андроника II Палеолога и краља Милутина. Међу бугарским изасланицима, који су настојали да подрију византијско-српске преговоре, био је један – нажалост, његово име такође није сачувано у расположивим изворима – према коме је Метохит био посебно нерасположен. Према његовим наводима, реч је о најважнијем бугарском емисару који се од доласка византијског великодостојника налазио на Милутиновом двору тако да су се стално сретали. Дрзник из суседства у свему је постављао противпредлоге и оно што би Метохит износио побијао је свакојаким незнањем, злобношћу и брбљањем.
Бујица погрдних речи устремила се на бугарског изасланика за кога Теодор Метохит саопштава да је ништавни, остарели и оседели човечуљак, поприлично глуп и неспособан да штогод збиља уради. Учени Византинац поново је употребио деминутив човечуљак у погрдном значењу, као и у случају српског изасланика. Потом прилично разочарано наставља како с њим често мора да се сусреће и да буде заједно код српског краља, као и да обедује приликом гозби или неких других сличних окупљања. Ипак, Метохит подвлачи чињеницу да он и бугарски изасланик нису били примљени на исти начин. Разумљиво је да је у овим преговорима, толико важним за краља Милутина и Србију, посланик византијског цара имао боље услове него бугарски емисар. У тренутку искрености, Метохит износи опаску да не би издржао да је било другачије.
Ипак, на лукаво краљево захтевање каткад се догађало да Милутин позове бугарског посланика да непосредно присуствује византијско – српским преговорима. Све су то била надмудривања у дугом и тешком дипломатском рвању ромејског василевса и српског владара. Милутинова намера била је да бугарски изасланик саслуша предлоге византијске стране како би онда покушавао да одговори српског краља од наума. Јер, бугарско посланство настојало је да убеди српске преговараче да су сви византијски предлози заправо лажни. То је, отприлике, све што Теодор Метохит саопштава о бугарском изасланику непознатог имена с којим се обрео на српском двору у првим месецима 1299. године. Његов опис мање је подробан и мање живописан него опис српског изасланика кога је приказао са свим људским врлинама и манама, као да је сишао са страница неког романа. Као и у случају српског емисара, опис бугарског прожет је презиром и кипти нетрпељивошћу, па и својеврсном мржњом. Утисак је да је то више исход бојазни да бугарски изасланик Теодору Метохиту не поквари велики државнички подухват, за који се византијски интелектуалац здушно заложио и који је привео скоро до краја, а да је мање обојена етничком мржњом.
Вишевековни ниподаштавајући став Византинаца према њиховим јужнословенским суседима Бугарима и Србима, почео је да се мења тек после битке на Марици, 1371. године. У то време поједини међу Ромејима – разочарани латинофил Димитрије Кидон пре свега – почели су да увиђају да им њихови православни суседи можда могу бити од користи пред наступајућим Турцима.


Vrh
 Profil  
 
PostPoslato: 13 Okt 2015, 20:51 
OffLine
Stara kuka
Stara kuka
Korisnikov avatar

Pridružio se: 14 Feb 2008, 23:04
Postovi: 7327
Lokacija: Satriale's Pork Store
Vucijak je napisao:
Стефан Урош I и византијски евнуси


Византијски историчар Георгије Пахимер забележио је значајну епизоду о покушају цара Михаила VIII Палеолога да склопи савез с Стефаном Урошем I (1243—1276). Савез, који је требало да запечати удаја Михаилове ћерке Ане за краљевог сина Милутина, пропао је већ на првом кораку захваљујући обостраном неразумевању, посебно на културном плану.

Обновитељ Византијског царства, препредени Михаило VIII Палеолог (1259—1282) покушавао је да, пре свега, дипломатским средствима сачува пословичну величину старе империје. Иако су, у односу на Латине и Турке, Срби били нешто индиректнија претња по Византију, цар је крајем 1267. или почетком 1268. покренуо мировне преговоре. Византијска дипломатија је, барем начелно, успела да уговори удају Михаилове друге ћерке Ане за Урошевог млађег сина Милутина. Пошто је српски владалац током 1268. био презаузет борбама против Угара, током којих је закратко био и заробљен, византијска страна је почетком 1269. покушала да оствари ранији споразум. Посланство које је Михаило Палеолог отпремио за Србију било је прворазредно јер је сем царске свите принцезе Ане, вођа поклисарства био васељенски патријарх Јосиф I кога је пратио способни хартофилакс Св. Софије (патријархов канцелар) Јован Век (и сам будући патријарх).

По доласку у Верију, посланство је одлучило да се српском краљу прво упути Јован Век, који је, по нарочитим инструкцијама царице-мајке Теодоре, требало да испита начин живота у Србији и устројство немањићке краљевине. Према историчару-савременику Пахимеру, по Вековом мишљењу српска страна није показивала никакве знаке да се спрема да дочека једну тако високу византијску делегацију, нити је могао да уочи достојне знаке краљевске власти. С друге стране и сам Стефан Урош је у чуду посматрао пратњу и послугу византијског дипломате, док је за евнухе отворено питао шта би они требало да буду. Када је сазнао да је присуство евнуха у принцезиној пратњи и домаћинству уобичајно код Византинаца, рашки владар је с негодовањем рекао:

"Е, е, шта је то? Нама није уобичајно такво понашање."

Затим је Византинцима показао једну младу жену која је прела вуну и која је, по Вековом мишљењу, била сиромашно обучена.

Тако се ми односимо према младама.

Урош је највероватније Ромејима показао своју снају Каталину, жену старијег сина Драгутина и ћерку угарског краља Иштвана V, чиме је хтео да покаже шта чека царску ћерку Ану. Век је свој извештај закључио обесхрабрујућим речима како му се чини да је српски двор сиромашан и припрост као и то да домаћини живе од лова и крађе.

По повратку у Верију, Византинце из патријархове пратње ухватио је страх од српских заседа, пошто држање самог краља није одавало поверење. Сјајно опремљено посланство наставило је свој пут споро, сумњичећи успут све и сваког све до Охрида. Ту је принцеза с пратњом остављена на сигурном, док је дипломатски део амбасаде наставио пут ка краљевом двору кроз област Полог. У околини Липљана пред патријарха и његове људе изашао је српски „мезасон“ Ђорђе који је на свом путу опљачкан из заседе. Сада је Византинце ухватило још веће подозрење:

Јер, када ови тако праве заседе својима, штавише угледним људима и архонтима, тешко да ће туђе поштедети.

Поред тога, Ђорђе им је пренео да су могућности да се првобитни споразум оствари веома мале због нерасположења на српском двору, а одговарао је Ромеје од даљег пута препричавајући им сопствене невоље. Ипак, врхунац невоља за Византинце наступио је због понашања локалног становништва које је стално, с пристојне дистанце, опкољавало посланички логор. Према Пахимеру, чинило се да посматрачи у ствари процењују ствари посланика које је вредело опљачкати. На крају, током ноћи, Византинцима су бешумно покрадени коњи. Распитивање међу локалним становницима било је јалово, тако да су дипломате на крају добиле коње од домаћих старешина како би могли да се врате. После свих ових перипетија Јосиф и Јован Век су се домогли Охрида, а затим се са Аном Палеолог вратили у Солун где су напуштени сви претходни планови о венчању са српским краљевићем.

На крају, треба рећи да је Ана удата 1277. или 1278. за деспота Михаила Кутрула, док је и Милутин постао византијски зет, додуше доста касније захваљујући познатој женидби са Симонидом (1299), унуком Михаила VIII, и ћерком Андроника II Палеолога и Ирине Монфератске


Очити доказ да су сви словенски Балканци пореклом Срби :D

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be


Vrh
 Profil  
 
Prikaži postove u poslednjih:  Poređaj po  
Započni novu temu Odgovori na temu  [ 599 Posta ]  Idi na stranicu Prethodni  1 ... 21, 22, 23, 24, 25, 26, 27 ... 30  Sledeća

Sva vremena su u UTC [ DST ]


Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 4 gostiju


Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu
Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu
Ne možete slati prikačene fajlove u ovom forumu

Pronađi:
Idi na:  
Powered by phpBB® Forum Software © phpBB Group
Hosting BitLab
Prevod - www.CyberCom.rs