|
Краљ Никола I Петровић Његош
Проглас Херцеговцима, Босанцима и Далматинцима
(1915.)
Херцеговци, Босанци и Далматинци!
Када у току прошле године на велику Божју правду силна Аустро-Угарска Монархија навијести рат Србији, ми Црногорци по љубави и дужности стадосмо истог дана, истога часа овој уз раме јуначко да се братски и сложно одупремо великоме царству. Бројно надмоћије непријатеља није нас заплашило, већ ми смо му Срби одлучно на мегдан изашли и, загријавани материнском љубави велике Русије, ми смо вјеровали у њену заштиту и моћну помоћ. Вјеровали смо да ћемо уз њу и са њом побиједити. Наш силни покровитељ цар Никола II посла своје неизбројне легионе да ослобађају неослобођено Словенство, да помаже и заштити Српство. Ти му легиони данас побједоносно исправљају пољску краљевину, пошто Лавово и Пшемисл прегазише и ето му се пењу уз високе Карпате да сађу у равнице Мађарске к Пешти и Бечу да тамо казне несмислене изазиваче који усљед срећне тишине мира и рада свијета овај тешки и крвави рат проузроковаше.
Четврт вијека Нијемци су се по сабљи зорно куцали, изазивајући народе велике и високе културе Енглеске и Француске. Ти племенити народи удружише се словенском цару Николи да заједно сруше једну моћ опасну за поредак свијета и ето их уз царско његово раме да докажу Нијемцима да њихово свесвјетско задаривање није било до једна умоболна утопија.
Злочин је завадити свијет и окрвавити земљу људском крви. Самосилна два царства, Аустро-Угарска и Њемачка, повукоше сву одговорност пред Богом и људима. Њемачка отпоче свој злочин на радну и просвијећену Белгију, а Аустрија на ратовима изнурену Србију. Ево скоро годину дана откако ми Срби славодобитно одбијамо нападе Ћесаровине. Непријатеља смо тукли и на Дрини, и на Сави, и на Грахову, и на подножју Ловћена, а поразили смо га на Биограду. Од тога дана наступило је једно затишје на нашем српском фронту. Док се Рус прикупља при Карпатима и у Галицији, а ми очекујући боље дане и љепше за походе, добри српски народ у Херцеговини, Босни и Далмацији брижно очекује појаву два српска краља и удружене њихове војске да наставе успјешну борбу и ослободе га.
Херцеговци, Босанци и Далматинци!
Срећни и добри дани ево наступише. Ево и мене, којега ова дивна условија времена и светиња задаће српске данас подмлађује. Ево ме к вама да црно-жуте боје помоћу Божјом уништим међу вама и замијеним их црвено-плавом и бијелом, које су боје св. Саве Немањића и мојега Дома. Њих с радошћу моји хитри барјактари доносе вам у жељи да вас час прије загрле.
Херцеговци, Босанци и Далматинци!
Сретните раширеним рукама те моје соколове, ту смјелу вашу браћу, која вам доносе слободу и правду. Приђите и мојем очинском загрљају, мојим старим грудима, у којима је од постанка куцало срце које је чезнуло за вас и вашу судбу дубоко осјећало. Похитајте око мене, драга дјецо, да вас изљубим, да вам кажем да међу вас уносим мој устав и моју топлу љубав и равноправност без разлике вјероисповијести.
Срби Херцеговине, Босне и Далмације!
Толерантност вјерска била је кроз дуже од два вијека врлина владалаца из мога Дома. То није била тек само толерантност, већ и срдачно благовољење са искреним поштовањем свачијег убјеђења и култа. Према томе, нека свак љуби и поштује своју вјеру, а ја ћу бити најревноснији и најискренији заштитник свих вјера. Али сви, браћо, заједно вјерујмо и клањајмо се без разлике једноме истоме олтару великог и светог култа народности, култа душевног и нераздјељивог уједињења Српства, које ће нам зајемчити самосталност, силу, снагу, крепост, поштовање и богатство.
А сад срећан сам, драги Херцеговци, Босанци и Далматинци, да су два српска краљевства стекла јаку још помоћ за уништење нашега непријатеља. Из преко мора стижу правцем Триглава к Семерингу од запада као облаци лете регименте благородне Италије. Јунаци Виктора Емануела II и Гарибалдија упутили су се онамо гдје се робује. На њиховим барјацима исписана су начела народности, снага правдом освештане, помоћу којом су они њихову дивну домовину ујединили и прославили. Свој сјајни мач извадили су да крче пут слободи дугострадајућих народа. Њихови берсаљери и алпинци утркиваће се у храбрости и хитрини по Триглаву и Семерингу са синовима старе Црне Горе, Шумадије и Мачве.
Војске мојега драгог зета, Виктора Емануела III, притијесниће са запада Аустрију, док са сјевера мој други зет, ваш зет, велики књаз Никола, већ ју успјешно руши, а од истока упашће јој у Ердељ и Буковину храбри Румуни. Опробане и славодобитне трупе србијанске које ће предводити млади витез од Куманова, мој љубљени унук престолонасљедник Александар, удружене са витезовима Црне Горе, предвођенима браниоцем Ловћена, мојим драгим сином књазом Петром, великим војводом захумским, са југа, стегнуће челичним обручем Аустрију, да јој ниоткуд изласка нема, већ нако би к небу одлетјела, а по вишој правди грешне небо не прихваћа.
Напријед, Херцеговци, Босанци и Далматинци!
Сада али икад! Згода је! Сјетите се колико се покољења нашега рода на потлаченој и муком намученој овој српској кори земље измијенило у жељи да им овакав дан осване, да своје дуго робовање, патње и крваве увреде освете.
На ноге синови Херцеговине, Босне и Далмације, на ноге ако Бога знате за царем славјанскијем и за два млада српска сокола, сестрићем и ујаком од крви Карађорђа и рода владике Данила. Па нека Бог ваше путе благослови!
Са кутњег прага вашега јавите се и дичној браћи нашој, Хрватима, и упитајте их да ли се још сјећају својих славних за домовину мученика, банова Зрињског и Франкопана; сјећају ли се њиховог за народ страдања и грозне њихове смрти у Винер-Најштату? Сјећају ли се још та браћа великих јунаштава и жртава поднесених за Аустрију на бојним пољима Њемачке и Италије? На Лутцену Хрватска је рука смртни удар задала витешком шведском краљу Густаву Адолфу. Знају ли они то? Знају ли како горди Беч захвали бану Јелачићу и хрватском народу за заслуге у 1848? И имају ли још пред очима великанску појаву свога славнога свештеника и патриоте Штросмајера? Сјећају ли се његових топлих подвига за народ? Сјећају ли се његовог дубоког знања и ријечи изречених у Ватикану на латинском језику, не мање латинских и језгровитих од ријечи самога Цицерона, с којима је нанио част свему југословенском народу пред св. оцем папом и цијелим врховним духовним поглаварством свега римокатоличког свијета? Па их запитајте да ли је и за њих куцнуо час ослобођења? Виде ли Козака како води за узду свога вриједнога коња низ Карпате са жељом да му се на рамена баци чим се равнице дохвати? Виде ли од дугог ратовања гараву своју браћу Србијанце како Сријемом и Славонијом к њима хитају да им пруже братску руку помоћи и избављења? А причуја ли им се штогод од стране Мостара и Дубровника? Виде ли бојну маглу, завргнуту брдима Далмације, Херцеговине, Босне и чују ли из ње соколовски крик ослободитеља из Црне Горе? Да ли допире одлијегање грома рускога и српског топа Хрватском и цијелим Југословенством, и зна ли се тамо што навјешћује тај господарећи глас – навјешћује слободу и јединство славенског југа, па к њему ко је јунак, ко љуби оружје, ко љуби слободу!
1915.
АОДМЦ,
фасц. 1915. бр. 195.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
