Događaj od 15. oktobra 1991.

Zasedanje zaslužuje pažnju šire javnosti zato što pruža priliku da se bolje upozna delovanje Alije Izetbegovića, kao i da bi se razumeli postupci druge strane u sukobu. Kako je značaj tog zasedanja nekako ostao u senci kasnijih zbivanja i kako okolnosti nisu poznate široj javnosti- evo opisa kako se zbio taj „događaj“:

„Na tom zasedanju muslimansko-hrvatska koalicija predložila je Skupštini na usvajanje Memorandum suvereniteta BiH. Sednica je počela 14. oktobra 1991. u 11 časova i sa kratkim pauzama trajala do 23 časa, kada je zbog opšteg zamora predsednik Skupštine Krajišnik predložio, a poslanici prihvatili, prekid do 11 časova 15. oktobra. Deo sednice od 14. oktobra protekao je u oponiranju srpskih poslanika i njihovim primedbama na proceduru. Proceduralne greške bile su suštinske i preko njih se nije moglo preći. Zbog toga nije ni došlo do same rasprave o sadržaju Memoranduma, koji zadire u nacionalne interese drugih naroda i propisana procedura u tom slučaju je drugačija… Poslanici SDA bili su nedostupni za argumente… Oni su bili sigurni da će, kada do glasanja dođe, imati većinu, ali su zaboravili da je u ovom slučaju potrebna dvotrećinska većina… Dakle, predlog predsednika Skupštine da se sednica nastavi sutradan prihvaćen je i mi smo (srpski poslanici) napustili zgradu oko 23.30 časova. Kada smo 15. oktobra 1991. došli u zakazano vreme, u 11 časova, rečeno je da je Memorandum o suverenitetu BiH već usvojen. Tu vest objavila su sredstva informisanja, ali nije rečeno kada i kako je usvojen.

Šta se zapravo desilo? U noći kada su Srbi napustili zgradu Skupštine, ostali su muslimanski i hrvatski poslanici i nastavili rad, a predsedavao je potpredsednik Skupštine Mariofil Ljubić (Hrvat) i Memorandum je jednoglasno usvojen. Dakle, reč je o prevari… Zar su to mogli podržati i u takvu gnusnu prevaru se uključiti neki poslanici koje sam cenila po njihovim ljudskim kvalitetima. Ovo je bila prevara najvišeg ranga… Memorandum svojom suštinom zadire u međunacionalne odnose te, kao takav, pre izglasavanja u Skupštini mora proći kroz Komisiju za nacionalnu ravnopravnost, gde se odluke donose konsenzusom, a to nije učinjeno. Drugo, da bi takva vrsta predloga mogla da se prihvati u Skupštini, mora biti izglasana dvotrećinskom većinom, što se takođe nije desilo. Treće, skupštinskim zasedanjem iza 23 časa, dakle u nastavku, predsedavao je potpredsednik, koji po Poslovniku može predsedavati samo ako ga za to ovlasti predsednik, a ovlašćenje nije dato. I na kraju, ono što je suštinsko, preko čega se nije moglo preći, jeste činjenica da predstavnici jednog naroda, srpskog naroda, nisu bili prisutni pri glasanju. Prevarom im je uskraćena mogućnost da se izjasne. Tu, u sali, bio je prisutan predsednik Izetbegović i umesto da stavlja prigovor na ovakav prevarantski postupak, on u njemu učestvuje. I ne samo to, ova prevara je osmišljena u njegovoj glavi. Pošto se prevara desila u najvišoj državnoj zakonodavnoj instituciji, sledili su i drugi slični primeri. Mislim da se i danas u raspravama o događaju koji je izazvao rat ne obraća dovoljno pažnje na ovo skupštinsko zasedanje. Verovatno svi detalji događanja u ranim jutarnim časovima 15. oktobra 1991. u zgradi Parlamenta nisu ni poznati i nikada neće biti, ali neregularnost izglasavanja Memoranduma je evidentna i, po meni, to je bio uzrok rata. Pucanja, bombe, zolje, ose, eksplozije, razaranja, ranjavanja, pogibija i drugi ratni užasi bili su samo posledica toga događaja. Kada se jednom izgubi zakonodavna osnova prema kojoj društvo živi i funkcioniše, samo nas mali korak deli od ratnog sukoba. Tu noć je pogažen Ustav BiH i svi zakoni koji iz njega proizilaze, a narod gurnut u haos, iz kojeg nema normalnog izlaza i gde sukob postaje verovatniji. Prema tome, odgovor na tri pitanja koja se i danas postavljaju od strane mnogih ljudi koji imaju interes za ove događaje, ali i od nekih međunarodnih institucija, a to su: koji je događaj provocirao rat? Kada se to desilo? Ko je to uradio? Rat je provocirala prevara u Skupštini od 14. i 15. oktobra 1991. godine. Ovo su uradili muslimanski i hrvatski poslanici, a predsednik Izetbegović morao je sprečiti izglasavanje i ustati u odbranu ustavnosti. To bi bio odgovor na tri pitanja. Celi tok zasedanja sa stručnom analizom događaja, kao i posledice koje su iz toga proizašle prikazao je Robert M. Hajden u svojoj knjizi ‘Blueprints for a House Divided the constitutional Logic of the Yugoslav Conflikt', chapter ‘The Badinter Committe and the dissolution of the Bosnian State', The University of Michigen Press, 1999. Iza ovog nasilja nad Skupštinom, nad Ustavom, Srbi su osetili nesigurnost, a strah je pojačan još ranijim izjavama predsednika Predsedništva… U tekstu knjige koji su ovde navedeni na deset stranica autor se bavi događajem u Skupštini i celokupnim zasedanjem od 14. i 15. oktobra 1991, ali i analizom stava Badinterove komisije u vezi sa izglasavanjem Memoranduma o suverenosti BiH.

Opisani događaj odigrao se godinu dana posle prvih posleratnih višepartijskih izbora u Republici (izbori iz novembra 1990). Izetbegović je 15. oktobra 1991, potpuno neopravdano i nerazumljivo, demonstrirao apsolutnu mo ć i time jasno usmerio tok daljih zbivanja. Tim postupkom zacrtao je osnovicu za rat.

Izetbegović je 27. februara 1992, neposredno pred održavanje referenduma (29. februar 1992), govoreći u Parlamentu izjavio da će „žrtvovati mir zarad suverene Bosne i Hercegovine, ali da zarad mira u BiH neće žrtvovati suverenitet“.

Tek tri i po godine kasnije, 21. novembra 1995, Izetbegović je u Dejtonu priznao: „Mom narodu je potreban mir“. Postavlja se pitanje: a zbog čega mu je bio potreban rat?

Referendum za nezavisnost Bosne i Hercegovine organizovan je 29. februara 1992, i to je bio pravi pokretač neprijateljstava. Doneo je očekivani rezultat: 62,7 procenata muslimanskih i hrvatskih birača (srpski nisu izašli) glasalo je za nezavisnost. A već 1. marta 1992. „prva stranica dugačke liste mrtvih već je bila otvorena“ (Ralf Hartman). Tog dana muslimanski političari ubili su mladoženjinog oca, Srbina Nikolu Gardovića na svadbi u centru Sarajeva.

Na suđenju, u martu 2006, optuženom Ramizu Delaliću Ćeletu za ubistvo srpskog svata Nikole Gardovića 1. marta 1992. u Sarajevu iznosi se činjenica da je optuženi Delalić pripadao paralelnim (partijskim) komandnim strukturama Alije Izetbegovića („Politika“, 9. mart 2006).

Sudbina BiH mogla je da bude i drugačija. Odlučila su tri faktora: prvi, subjektivan faktor - lične osobine političara, drugi, posebne okolnosti - spoljna politika, i treći - međusobna interakcija unutrašnjeg i stranog faktora, sprega stranog faktora sa pojedinim republikama i antagonizam stranog faktora i srpskih političara u Beogradu.

Krajem 1991. SDA, muslimanska partija Alije Izetbegovića, i pored protivljenja srpskih političara odlučila je da raspiše referendum o izlasku iz jugoslovenske federacije. Referendum je, kao što je poznato, održan 29. februara 1991. i na njemu su se muslimanski birači izjasnili za stvaranje samostalne muslimanske države, a hrvatski za izlazak iz Jugoslavije (ali ne i za ostanak u državi BiH) i pripajanje Hrvatskoj. Srpski birači nisu izašli na referendum, iako se po važećem Ustavu BiH referendum nije ni mogao da raspiše i održi bez pristanka sva tri naroda. Referendum je i pored toga i zakazan i održan, štaviše priznali su ga i političari Zapada. Referendum je produbio političke razlike tri partije i aktera i otvorio put i postavio šine za međusobne sukobe. Takođe, poslužio je i Zapadu da – bez obzira na činjenicu da Muslimani u BiH nisu većina jer većinu čine Srbi i Hrvati zajedno - pored protivljenja srpskog naroda, prizna referendum kao jedini i jedinstveni narodni referendum cele BiH. I ne samo referendum, već je Zapad aprila 1992. priznao BiH kao muslimansku državu muslimanske partije SDA, i time otvorio vrata za početak građanskog rata u BiH, koji i otpočinje odmah posle priznavanja.

S pravom se postavlja pitanje zbog čega su zapadne zemlje, pre svega Amerika i EZ, priznale BiH aprila 1992. kao državu, iako su, može se pretpostaviti, znale da će posle toga izbiti rat. Može se tvrditi da razlog priznanja treba tražiti u činjenici da su vodeći zapadni političari imali veoma loš stav i negativne opsesije prema Srbiji i komunističkim političkim snagama u Srbiji.