Стокхолм у замену за Париз
Када се Жан Батист искрцао на шведску обалу 20. октобра 1810. године, дочекала га је делегација на челу са надбискупом. У складу са уставом, по коме је владар Шведске морао да буде лутеранац, Жан Батист је на лицу места преведен из католичанства у протестантизам. Почетком новембра исте године шведски краљ Карл ХIII га је посинио, и Жан Батист је тако постао Карл ХIV Јохан, наследник шведске круне. Иронично, на руци је, кажу, носио тетоважу „смрт краљевима”, сада само бледу успомену на републиканске идеале из младости (о томе је „Забавник” већ писао у броју 2821).
Чим је Жан Батист стигао у Шведску, Наполеон је од њега затражио да објави рат Енглеској, што се противило свим економским интересима земље и стога било потпуно неприхватљиво. Када је затим, почетком 1812. године, Наполеон без објаве рата запосео Померанију (приобални појас уз Балтичко море, данашња Пољска), Жан Батист је одлучио да се супротстави свом дојучерашњем владару. Како би остварио овако амбициозне планове, увео је Шведску у нови савез са руским царем Александром И, који му је заузврат обећао помоћ када од Данске, једне од Наполеонових земаља савезница, затражи Норвешку. Овим потезом Жан Батист би обезбедио западну границу земље, а подручје краљевства проширио на цело Скандинавско полуострво. С друге стране, Финска, коју је шведско јавно мњење толико прижељкивало, чинила му се као камен спотицања који би вечито искрсавао у односима с Русијом, те је стога у потпуности напустио сваку идеју о њеном поновном присаједињењу.
У одлучујућој бици код Лајпцига 1813. године Наполеонова војска претрпела је тежак пораз. И док су савезници наставили да прогоне Наполеона даље према југу, Жан Батист повео је своју војску на север. После неколико претрпљених пораза, Кристијан VIII, краљ удруженог данско-норвешког краљевства, морао је да уступи Норвешку свом северном суседу. Овај рат, који је водио некадашњи француски генерал, био је уједно и последњи рат у коме је Шведска учествовала (у Првом и Другом светском рату остала је неутрална).
Игра за француски престо
Неизвесно је да ли је Жан Батист, поред шведске, прижељкивао и француску круну. Руски цар Александар I наводно је неко време подстицао овакве амбиције. Али ако је Жан Батист у потаји и имао такве планове, они никад нису били у могућности да се остваре пошто су савезници сматрали да су припадници куће Бурбона, која је владала Француском од 1589. до 1792. године, законити наследници француске круне. Осим тога, Жан Батист је зарад шведског трона напустио католичку веру и тиме заувек дисквалификовао себе као прикладног владара католичке Француске. Након Наполеоновог пада нови владар Француске постао је Луј ХVIII, брат гиљотинираног краља Луја ХVI. Након смрти шведског краља Карла ХIII, Жан Батист је 11. маја 1818. године крунисан за новог краља Шведске под именом Карл ХIV Јохан. У септембру исте године постао је, као Карл III Јохан, и краљ суседне Норвешке.
Жан Батист и његова супруга Дезире никада нису научили језик земље којом су владали. За време њиховог владања, сви државни послови и саветовања у влади обављани су на француском језику. Када се краљевски пар шетао престоницом, народ је подстицан да узвикује „ви вилл ха регн” (у преводу „хоћемо кишу”), што је звучало слично француском „Виве ла Реине” (Живела краљица). Овај краљ француске крви имао је и наглу јужњачку нарав на какву Швеђани нису навикли, а уз то је у свечаним приликама носио униформу француског маршала, што је често изазивало негодовања. На радном столу увек је држао бочицу колоњске воде коју је крајње обилато користио, додуше не из кицошких навика, већ да би се одбранио од јаког мириса цигарета које је његов поочим, краљ Карл ХIII, непрестано пушио. С годинама постао је све већа спавалица и „краљевски” је остајао у кревету до дубоко у подне, тако да су посланици морали да држе саветовања окупљени око његове постеље. На крају су, веома виспрено, наденули себи име „влада спаваће собе”.
Ни краљица Дезире није се боље снашла у новој домовини. Кажу да је, када јој је било 73 године, пожелела да поново обиђе вољену Француску. Пут је требало да је води преко Балтичког мора. Пошто се плашила пловидбе, пре него што се укрцала на брод остарела краљица упитала је неког морнара на свом матерњем француском „Да ли је море данас немирно?” Овај јој је на то одговорио са једине две речи француског које је знао: „Оуи, Мадам” (Да, госпођо). Када је то чула, Дезире се окренула и одлучила да остане у Шведској.
Жан Батист преминуо је 8. марта 1844. године. Последње речи које је изговорио на самртничкој постељи биле су: „Када је Наполеон напао интересе земље која ми је поверила своју будућност, у мени је нашао достојног противника”. На престолу га је наследио син, краљ Оскар И. Династија Бернадот владала је уједињеним шведско-норвешким краљевством све до 1905. године, када је Норвешка постала независна краљевина. И данашњи краљ Шведске, Карл ХVI Густав, такође је потомак породице Бернадот, а његова кћи, принцеза Викторија, будућа је краљица Шведске.
Грб Куће Бернадот спој је грба Куће Васа (лево, на позадини француске тробојке), и грба Бернадота као грофа од Понте Корва (десно)