banjalukaforum.com

Svi smo citali o atentatima na neke od poznatih drzavnika, ali nismo znali da su i neki veliki drzavnici svojevremeno bili atentatori, a kasnije i dobitnici Nobelove nagrade za mir. Jedan takav tekst objavila je Politika Beograd od 15.06.06.gopdine. Tekst interesantan za procitati. Vjerujem da mnogi ucesnici na ovom podforumu imaju sta kazati na ovu temu. Pozdrav Zah.

ДУГО ЧУВАНЕ ТАЈНЕ:
ПОКУШАЈ УБИСТВА КОНРАДА АДЕНАУЕРА

Иза атентата стајао Бегин


Потоњи израелски премијер и добитник Нобелове награде за мир грозничаво покушавао да спречи преговоре „жртава и убица”, Бона и Тел Авива

(Од нашег сталног дописника)
БЕРЛИН, 13. јуна – Недавно је једна овдашња телевизијска станица приказала документарни филм о неуспелом атентату на првог канцелара Савезне Републике Немачке Конрада Аденауера.

Реконструисано је до детаља оно што се догодило 27. марта 1952. године у Минхену, када је један од учесника у овом подухвату предао двојици дечака пакет – бомбу – и замолио их, уз напојницу, да га однесу на пошту. Пакет је био адресован на име немачког канцелара.

Дечацима је човек био сумњив и пакет је, уместо да оде у Бон, тадашњу престоницу Западне Немачке, дошао у руке – полицији. Приликом покушаја демонтаже, бомба је експлодирала и усмртила експерта за експлозиве.

Покренута је истрага, у то време заиста невиђених размера, у грозничавом покушају да се открију атентатори али мистерија није решена.

Аденауер знао тајну?

Аутори филма су сугерисали закључак да је сам Аденауер сазнао ко стоји иза покушаја његовог убиства, али је ту тајну однео у гроб. Ништа о томе није конкретније саопштио ни у својим мемоарима. Успостављање односа са Израелом било му је стратешки важно.

Немачки новинар Хенинг Зиц, који је 2003. објавио књигу „Атентат на Аденауера”, обелоданио је тек данас, стицајем околности, решење велике мистерије: у великом тексту у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу”, позивајући се на сведочење Јеврејина који је опремио пакет бомбу, берлински новинар открива да је иза покушаја убиства немачког канцелара стајао фанатични јеврејски националист, потоњи израелски премијер (од 1977. до 1983) и добитник Нобелове награде за мир Монахем Бегин.

Циљ атентата био је да се осујете тајни преговори између власти у Бону и Тел Авиву и спречи потписивање споразума о немачкој финансијској помоћи на рачун обештећења за смрт милиона Јевреја, за шта су обе стране биле веома заинтересоване.

Бегин се, као шеф мале, екстремно националистичке партије, у говору који је одржао 7. јануара 1952, оштро супротставио преговорима са Немцима, чији је почетак био планиран за 21. март 1952. у Васенару близу Хага, и узимању „крвавог новца” од „народа убица”. Најавио је рат „на живот и смрт” и констатовао да је „сваки Немац убица” и да је „Аденауер убица”.

Кратко време после тога присталице његове партије насрнуле су на Кнесет и земља се нашла на ивици грађанског рата.

Хапшења у Паризу

Са Бегином је у то време успоставио контакт један од ветерана у борби против Британаца и експерт за експлозиве Елизер Судит. Предложио је да се изврши атентат на Аденауера, што је Бегин одмах прихватио. Материјал за прављење бомбе лако је прошверцовао у Париз. Тамо је набавио остало што му је било потребно (батерије) и у хотелској соби у један том енциклопедије Брокхаус (била му је потребна дебела књига) уградио смртоносни механизам.

Пакет је адресован на „савезног канцелара др Конрада Аденауера, савезна кућа, Бон”. Било би и то довољно да скрене пажњу полицији: на тој адреси су се налазили посланици. Аденауер је резидирао у палати Шаумбург.

Убрзо после експлозије бомбе која је била намењена немачком канцелару француска полиција је ухапсила у Паризу четворицу Јевреја, међу којима се налазио и Елизар Судит, под сумњом да су организатори и учесници неуспелог атентата.

Монахем Бегин је оштро протестовао код представника француске амбасаде у Израелу, тврдећи да је реч о израелским пословним људима. Тројица су брзо пуштена, у недостатку доказа.

Ели Визел као новински извештач

У истражном затвору је остао само Судит: у његовој хотелској соби пронађено је оружје које, иначе, није имало никакве везе са атентатом. Са суђења на које је Судит изведен у јуну 1952. за један израелски лист је, као новинар, извештавао потоњи добитник Нобелове награде за мир Ели Визел.

Тужилац није успео да докаже кривицу за атентат и Судит је, због илегалног држања оружја у хотелској соби, осуђен на затвор од четири месеца. Пошто му је у казну урачунато време проведено у истражном затвору, брзо је пуштен и враћен у Израел.

Недавно је у Израелу, у сопственом издању, и без обавезне каталогизације, објавио књигу о свом подухвату по „налогу савести”. Открио је доста детаља о околностима у којима је радио у Паризу и људима са којима је био у вези, али не и о стварној улози Монахема Бегина, о коме је, иначе, писао с нескривеним изразима дивљења.

Најужем кругу пријатеља саопштио је, међутим, и то да је иза атентата на немачког канцелара стајао један израелски премијер. Та информација је стигла, заједно са Судитовом књигом, до немачког новинара. Сам Судит је, међутим, одбио да разговара са њим: са једним Немцем, одсекао је одлучно, нема шта да разговара.

Мирослав Стојановић

...vecina poznatih enciklopedija, atentat definise kao pokusaj ubistva neke znacajne licnosti, na javnom mjestu, iz politickih, vjerskih ili drugih razloga. Preciznu granicu izmedju atentata, u klasicnom smislu i politickog ubistva je veoma tesko utvrditi, ali ona postoji. Ubistva Alda Moroa i Patrisa Lumumbe se ne mogu svrstati u atentate mada su motivi za njihovu eliminaciju iz javnog zivota, kristalno, politicki. Svrha atentata je uklanjanje nekog politickog, vojnog ili vjerskog lidera sa ciljem da se sprijeci njegovo dalje djelovanje i uticaj na tok istorijskih i najcesce politickih tokova i zbivanja.

...istorija atentata je veoma duga. Ona se proteze od drevne Grcke pa sve do nasih dana, od manira da se tiranin ukloni ubistvom do sredstava u borbi za osvajanje politicke vlasti ili postizanja ideoloskih ciljeva. Bilo je atentata, narocito u vrijeme cvjetanja anarhizma, kada je ubistvo neke licnosti, samo sebi bilo cilj, a jedina svrha je bila, stvaranje haosa. Bilo je pokusaja atentata, sumanutih atentatora ciji se motivi i razlozi tesko mogu razumjeti. Bolesna potreba i nagon da se postane poznat u javnosti i eventualno udje u istoriju, kao ubica neke znacajne ili popularne licnosti, nagnala je mnoge potencijalne ubice da posegnu za tudjim zivotom.

...tesko je utvrditi pokusaje neuspjelih atentata, jer se za namjere mnogih atentatora nikada nije saznalo. Cesto je samo sreca odlucivala o uspjehu nekog pokusaja i buduci da nije uspio, pokrila ga je tama zaborava.

...prvi pouzdani podaci nas vode u drevnu Atinu, kada su 514. pne. kako navodi Herodot, zazvjerenici na celu sa plemicima Aristogatonom i Harmodijem, odlucili da ubistvom uklone Hipiju i tako okoncaju njegovu diktaturu. Atentatori su ubili njegovog brata Hiparha ali je Hipija prezivio. Posto je pogubio sve ucesnike zaavjere, zaveo je strahovladu koja je za posljedicu imala njegovo progonstvo iz Atine. Tako je u Heladi nastala tradicija da se atentatom oslobadjaju od tiranije i diktature.

...i rimska civilizacija je taj obicaj preuzela od Helena pa je "tiranoubistvo" postalo praksa da nezadovoljni i razocarani pretorijanci, ubijaju svoje careve. U starom Rimu je vladalo uvjerenje da ubistvo licnosti visokog zvanja i plemenitog porijekla, donosi ubici gotovo istu slavu kao sto ju je imao ubijeni. Da li bi Brut bio toliko poznat da nije bio jedan od Cezarovih ubica?

...u srednjem vijeku, a narocito poslije pojave Martina Lutera i njegove reformacije, religiozni motivi su preuzeli primat i vecina atentata izvrsena je u ime boga. Vjerski fanatici su 1589. godine ubili francuskog kralja, Anrija III, a 1610. godine, njegovog nasljednika Anrija IV, u namjeri da suzbiju sirenje protestantizma. Vladari, apsolutisti, su otvoreno pozivali na ubistvo svojih protivnika da bi u XVII vijeku i sami postali mete.

...na Istoku, atentati su neizbjezno sredstvo u borbi zaz nasljedje u mnogobrojnom vladarevom potomstvu. Postojale su citave sekte koje su mucki i svirepo ubijale.

...atentati su svoje "zlatno doba" dozivjeli u vrijeme anarhizma, kada se pucalo na svakog i na sve strane. Bombe su dizale u vazduh i citave kocije zajedno sa zrtvama u njima. Jedina svrha je bila zelja da se unisti postojeci poredak i zaavlada haos.

...U zazpadnoj literaturi, za atentat se najcesce koristi termin asasinat, a za ubicu - asasin. Asasinat je rijec arapskog porijekla i oznacava mucko ubistvo, a potice od izraza "hashhashan" (pushachi hashisha). Hasen ibn-al-Sabah je oko 1090. godine osnovao u Siriji, vjersku sektu zasnovanu na persijskoj religiji. Ova muslimanska sekta je djelovala iz planinskih utvrdjenja sirom Jugozapadne Azije i po naredjenju vrhovnih vodja, koji su nosili titulu "starac sa planine", vrsili teror, uglavnom po muslimanskim organizovanim drzavama. Izvrsavajuci naredjenja svojih vodja, vjerski fanatici, omamljeni hasisom, mucki su ubijali muslimanske vladare, drzavnike i vojskovodje, u dubokom uvjerenju da rade po alahovoj volji. Najezda Mongola u XIII vijeku unistila je ovu sektu ali prica o njihovim "podvizima"-podmuklom ubijanju politickih protivnika i vjerskih suparnika, krstasi su vec donijeli u Evropu, koja je prihvatila nazive i zlocina i zlocinaca.

...dijapazom motiva pokusaja atentata je veoma sirok, bez obzira da li se radi o organizovanoj zazvjeri ili individualnoj akciji izolovanaog pojedinca, od licnih i beznacajnih do globalnih i kosmopolitskih.

...fenomen atentatora-egzekutora ubistva, mijenja svoje znacenje u zavisnosti od ugla iz kojeg se gleda. Za jednu stranu on je nacionalni heroj (uzmimo za primjer Gavrila Principa), a za drugu, surovi ubica...