banjalukaforum.com

Мало је проблема у српској историји који су толико иступили ван оквира науке, као што је измишљотина о тзв. “богумилима” или “патаренима” у средњевјековној Босни и Хуму. Готово је невјероватно да је од тако мало почетних елемената изграђен грандиозан систем неистина и полуистина, који је до скора био официјелна и недодирљива “научна” истина, папагајски понављана од основне школе до универзитета.

Почетак приче ћемо лако временски и просторно лоцирати у XIX вијек и аустро-угарску балканску политику (одвајање западних српских земаља од Србије и Црне Горе и покушај стварања “босанске” нације). Мит о “богумилима” је створила Аустро-Угарска, она га је одржавала до свог распада, а исти концепт и исту политику, само нешто примитивније и агресивније, спроводи и бивша СФРЈ у бесмисленој вјештачкој творевини званој “СР Босна и Херцеговина” (када је по истом рецепту измишљена и “муслиманска” нација).

Основ приче је прилично једноставан: Средњевјековна босанска држава није била српска ни православна. Већина становништва је исповиједала једну дуалистичку јерес – богумилство, која је била и државна вјера. Како је та јерес имала извјесних додирних тачака са исламом, дошло је до колективног преласка богумила у ислам убрзо по турској окупацији. Закључак – босански муслимани нису били православни Срби, они су једини аутохтони, чувари старих предтурских традиција и једини државотворни елеменат у Босни!

Међутим, ма колико прича наивно дјеловала (временом је нешто модификована), њено стогодишње понављање дало је нимало наивне резултате. Крајњи исход свијести изграђене на њој су данашњи остаци Алијине Босне и крвави грађански рат који је однио стотине хиљада људских живота.

“Богумиле” је у науку на велика врата увео Фрањо Рачки 1869., некритички узимајући “здраво за готово” крајње сумњиве латинске изворе.

Сам термин “богумили” у Босни није познат ни у изворима ни у традицији. Ни најжешћи браниоци мита не слажу се у основним поставкама и манифестацијама те “вјере”. Углавном јој приписују изражен дуализам (добро-зло), одбацивање Старог завјета, презирање икона и Часнога Крста, непризнавање Свете Тројице, непознавање Светих тајни, те непостојање храмова и организоване јерархије.

Простор не дозвољава полемисање са свим поставкама мита о “богумилима”, али и најповршнији увид у основне тезе чини их неодбрањивим. Тзв. “богумила” или било које значајније и утицајније јеретичке групе у средњевјековној Босни и Херцеговини једноставно никада није било. Од првих помена у изворима до пада под Турке крајем XV вијека (а и много касније, док исламизација није узела јачег маха), Босна је била чисто српска и православна држава. Била је толико изазивачки православна на вратима Запада, да је против ње вођено више крсташких ратова, у којима су далеки преци данашњих крволока, као угарске слуге, чинили над босанским Србима исте онакве злочине какве њихови потомци чине данас. Примање папских легата, формално признавање папе, дозвољавање ширења неких западних монашких редова и сл. било је само дипломатско тактизирање, које није имало никаквог утицаја на унутрашњи вјерски живот земље. То потврђују управо латински извори, који су препуни најпогрднијих квалификација о становништву и владарима Босне. По њима, становници Босне су “јеретици”, “манихеји”, “патарени”, а њихова земља расадник свих могућих зала и јереси, као уосталом и остале православне земље. За Римокатоличку цркву тога доба јеретик је сваки хришћанин, дакле и православни, и прије свега православни, који не признаје апсолутну власт папе, римокатоличке догме и латински обред.

Сам термин “патарени”, “патерини”, којим се најчешће означавају становници Босне, означава оне који уче да Дух Свети исходи од Оца (ex Patre), дакле православне, за разлику од римокатолика који уче да исходи од Оца и Сина (ex Patre Filioque). Владари у својим повељама становнике своје земље изричито називају Србима, а језик српским (повеље бана Матије Нинослава Дубровнику). Већина повеља почиње знаком крста и помињањем Свете Тројице. Знак крста, који измишљени “богумили” наводно презиру, постоји на већини гробова под стећцима.

....

Насупрот лажи о “богумилима” који нису имали вјерских објеката, стоје остаци мноштва средњевјековних цркава са православним олтарима окренутим истоку, исто као и у осталим српским земљама.

Карактеристични надгробни споменици “стећци” су a priori без чврстих доказа проглашени богумилским и дуго су били један од стубова којим је подупиран мит о “богумилима”. Огромна већина гробаља под стећцима је оријентисана православно (исток-запад, са главом на западу). Стећци су карактеристика српског динарског простора (Лика – Скадарско језеро и Јадранска обала – Пакрац). Нема стећака ван српског етничког простора, нити стећака унутар њега за које се може доказати да не припадају Србима.

Све вијести о Босни турског периода говоре о православним Србима. Не постоји никакав доказ (а такав догађај би морао оставити трага) о масовном прелажењу великог броја људи у ислам за кратко вријеме. Из турске Босне у сусједне земље није избјегао ниједан једини јеретик ни богумил, већ увијек и једино православни Срби.

Иза свега на самом почетку стоје интереси Аустро-Угарске у српским земљама. Послије окупације Босне и Херцеговине 1878. године почиње организована акција потискивање српског елемента и покушај одвајања српских земаља западно од Дрине од источног дијела Српства. Свему је, поред политичке, требало дати и “научну” основу, а ту је прошлост Босне са “богумилима” требала да одигра кључну улогу у доказивању босанске “посебности”. У том смислу је нарочито плодан био период управе аустро-угарског гувернера Бењамина Калаја (1882 – 1903).

Погодан материјал за спровођење својих намјера Аустрија је нашла у босанским муслиманима, којима се покушава усадити новокомпонована предтурска “босанска” традиција и државна свијест. Тиме су се покушале, с једне стране, потиснути живе српске традиције, а са друге, турска државна идеја, којој су једино били одани и која их је, у крајњем, и створила. Ту политику прихвата дио муслиманског племства. Нарочито се истакао Мехмед-бег Капетановић са својом брошуром “Шта мисле мухамеданци у Босни” (1886). Ту је први пут од стране једног муслимана јавно изречена тврдња о поријеклу босанских муслимана од тзв. “богумила”.

“Босански језик” добија 1890. и своју граматику. Насилно се кроз уџбенике фалсификује све што је српско, од историје до народне традиције. На штету ћирилице (која је уз ограничену употребу турског језика и арапског писма била писмо свих становника Босне и Херцеговине без обзира на конфесионалну припадност), форсира се латиница. Кроатизовани Њемац из Бјеловара Коста Херман (Hormann), савјетник Земаљске владе и једна од кључних фигура у оснивању и раду Земаљског музеја, објављује 1888. год. народне пјесме муслимана, латиницом, што је изазвало чуђење и протест читаве писмене Европе.

Оснивањем Земаљског музеја у Сарајеву 1888. год. систематски започиње рад на “научном” утемељењу “посебности” Босне и Херцеговине. Музеј од самог оснивања ради по упутствима и под директним надзором Земаљске владе и Калаја лично. Поред значајних научних резултата на готово свим пољима, који се не могу оспорити, рад стручњака Музеја је посебно усмјерен на истраживање (и конструисање) историјских основа посебности Босне и Херцеговине, са нагласком, наравно, на “богумиле” и стећке. Примјера тенденциозног приказивања прошлости има безброј, од некритичких тумачења до отворених фалсификата.

.....

Ћиро Трухелка од локалне варијанте српске ћирилице (босанчице) измишља посебно писмо, наводно потпуно независно од ћирилице. И мада је лаж сувише очигледна да би могла да се одржи у том облику, термин је ушао у употребу, па заинтересовани читалац у Енциклопедији ликовних умјетности, том I, Загреб 1959, стр. 442. у одредници “босанчица” може прочитати да је то “босаница, босанска буквица, хрватска ћирилица, звана и женско писмо”, дакле све, само не оно што стварно јесте – српска ћирилица.

Земаљски музеј преживљава Аустро-Угарску и наставља рад у двије Југославије (са кратким ратним периодом у тзв. НДХ, када је постао “хрватски”). Резултати рада генерација стручњака су импресивни, али “богумилска” теза опстаје до данас. Иако су објективни научници рушили једну по једну поставку мита, теорија је еволуирала само до већ наведеног “братско-јединственог” симетричног става (равноправни богумили, римокатолици и православни у срећи, љубави и весељу живе у јеретичкој Босни). Цјелином проблема нико се није позабавио, а није ни смио, јер би се тиме довеле у питање основне поставке комунистичке власти у Босни и Херцеговини.

Шира јавност је донекле упозната са читавом преваром тек послије распада СФРЈ, поновним штампањем књиге др Васа Глушца “Истина о богомилима” (прво издање Београд 1941., довршено 1945.) у издању Књижевних новина из Београда 1992. Бриљантни поговор Ђорђа Ј. Јанића даје убједљиве одговоре на питање ко и зашто још увијек инсистира на миту о “богумилима”

Српска наука полако, али сигурно, ставља тачку на још једну антисрпску и антиправославну лаж. Чишћење школских програма од овог и свих других окупационих талога ићи ће теже и трајаће дуже, али то више зависи од власти него од науке.


Текст је објављен у часопису "Погледи" бр. 179., Крагујевац, септембар 1995., стр. 24-25 и у часопису "Видослов – Саборник епархије Захумско-херцеговачке и Приморске" бр. 9., Требиње 1996., стр. 59-62.

Djordje Ćapin