Немањин најмлађи син, Растко Немањић (Свети Сава) оснивао је српске епископије широм српских земаља. Тако је за сједиште зетског епископа одређен манастир Св. Арханђела Михаила на Превлаци у Боки Которској, а за сједиште Будимљанске епископије манастир Св. Ђурђа код Берана. Дјелове територије данашње Митрополије црногорско-приморске обухватале су и хумска и дабарска епископија.
О несумњивом српском идентитету словенског становништва у Зети свједочи и повеља краља Милутина Немањића манастиру Св. Николе на Врањини (XIV вијек); из ње се може видјети да су око Скадарског језера, једни до других, живјели Срби, Латини, Арбанаси и Власи. Ни бројни документи цара Душана Немањића, који се потписивао као цар Срба и Грка, не говоре о постојању неке друге словенске етничке скупине у Зети осим српске.
У свом дјелу "Кратка историја Црне Горе", свети Петар Цетињски преноси ријечи Ђурђа Црнојевића: "Ја бих вас свјетовао, да изаберете једнога човјека између вас и да га примите и познате за својега владитеља; ал знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. Герман је обшти духовни одтац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастијер, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словенскога стада Христова, за које он је дужан, као пастир, живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајте његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блаженопочивши цари наши, а по њима прародитељи моји и ја употребљавали."
Послије смрти цара Душана Балшићи су се осамосталили у Зети, а српско царство почело је све више да се осипа. За краља свих Срба крунисан је у манастиру Милешева, на гробу светог Саве, босански бан Твртко Котроманић, кога су као таквог прихватили и кнез Лазар и Вук Бранковић. Балшићи га нијесу признали за краља свих Срба, сматрајући да то право припада њима, будући да су били владари области из које су потекле двије српске владарске лозе, Војислављевићи и Немањићи. Међутим, Зета Балшића није била довољно снажна да политички обједини расцјепкане српске земље којима су владали обласни господари. Ипак, неки вид политичког јединства српског народа је чуван преко државног сабора. "Житије Исаија" нам казује да су Ђурађ Балшић и кнез Лазар 1375. присуствовали државном сабору у Пећи када је биран српски патријарх. Почетком двадесетих година XV вијека деспот Стефан Лазаревић, Лазарев син, наслиједио је од Балшића Зету.
Земље које је деспот Стефан Лазаревић успио да окупи нијесу дуго остале у заједници. На већем дијелу Зете су се осамосталили Црнојевићи, потомци Ђураша Илијића, челника на немањићком двору, док су мањи дио ове области запосјели Млечани. По повратку у Зету 1481, пошто су га Турци изгнали у Италију, зетски господар Иван Црнојевић, је умјесто Жабљака за своје сједиште узео Обод, а затим Цетиње, гдје је уз двор изграђен манастир као сједиште зетског митрополита. Црнојевићи су себе видјели као настављаче немањићке државе. Немањићи су за Црнојевиће били "свети српски цареви", владарска идеологија им се базирала на установама из немањићког периода, те су стога Црнојевићи и прихватили двоглавог орла Немањића за свој симбол. Иванов син Ђурађ основао је прву штампарију на словенском југу.
Након пада Зете Црнојевића, 1499, Црна Гора ће се њихати на култу Обилића и косовском завјету, на идеалима обнове српског царства, на слави Немањића и Црнојевића. Нема никакве дилеме да је становништво средњовјековне Зете имало чврсту српску свијест, што се јасно може видјети и у дозволи за градњу цркве коју је
Грчка колонија у Венецији добила 1514, а у њој
се поред тројице Грка помиње и "Андрија
Зећанин, Србин".
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Београд 1998.
Никола Вукчевић, Етничко поријекло Црногораца, Београд 1981.
Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989.
Димитрије-Димо Вујовић, Прилози изучавању црногорског националног питања, Никшић 1987.
Константин Јиричек, Историја Срба I, Београд 1988.
Јованка Калић, Срби у позном средњем веку, Београд 1994.