BITKA KOD NIKOPOLJA
Veliki ju�noslovenski historièar i intelektualac Ivan Lovrenoviæ u eseju Lament nad Beogradom pi�e o bitci kod Nikopolja, na bugarskoj obali Dunava, godine 1396. Ta bitka, iako za evropsku historiju kudikamo bitnija od one Kosovske, u nas je sistematski pre�utkivana. Lovrenoviæ pi�e kako je boj na Kosovu, kojim smo bombardovani iz svih izvora saznanja, od �kolskih ud�benika, preko televizije do usmenog predanja, "realno, tek jedna od etapnih bitaka u silnom nadiranju osmanslijske vojske i ekspanziji osmanlijske dr�ave u jugoistoènoj Evropi, koja je u op�toj historiji tog vremena zabilje�ena tek kao oveæa fusnota".
Bitka kod Nikopolja, o kojoj nismo uèili ni�ta, de�ava se dakle sedam godina nakon Kosovskog boja. Do tog trenutka sultan Bajazit (ili, kako bi bilo taènije izgovarati, Bajazid) pokorio je Srbiju i Bugarsku, i sada ga historija zatièe kako nadire na vrata Ugarske. Sigismund, ugarski kralj, okuplja vojnu alijansu sastavljenu od francuskih, njemaèkih i engleskih vitezova. To je NATO tog vremena, i Sigismund pun nade mar�ira pred moænom vojskom od 120 000 ljudi. Dok èitava hri�æanska Evropa gleda u njega i moli se da njegova snaga bude adekvatna da zaustavi nadiranje Turaka, Sigismund se u Nikopolju priprema za krvavu bitku.
Na�a predstava o srednjovjekovnim bitkama uveliko je stvorena filmskim prikazima tih klaonica. Objektivna slika bila je jo� surovija. Stotine hiljada tijela u sudaru za sobom su ostavljale rijeke krvi, koje su se kod Nikopolja ulile u plavi Dunav, raskomadana ljudska tijela po poljima i smrt, dokle god je, kroz dim spaljenih kuæa i krike unesreæenih, dosezao ljudski pogled.
Na trenutak se èinilo da æe hri�æani, vodjeni hrabro�æu, prije svega francuskih vitezova, ostvariti veliku pobjedu i iz Evrope izgnati Bajazita, zvanog Jildirim - munja. Ali sultan je bio briljantan strateg, koji je u odsudnom trenutku potegao svoje skriveno, a najmoænije oru�je. Na vrhuncu bitke on na hri�æane pu�ta svoju "elitnu vojsku" - pet hiljada srpskih vitezova na èelu sa Stefanom Lazareviæem. Srpskim despotom a njegovim vazalom". Hronièar dalje pi�e: "Dio hri�æanske vojske koji izbjeze pokolju, potopi se u Dunavu, a dio dopade Turskoga ropstva". Pozivajuæi se na amerièku istorièarku Barbaru Tuchman i njenu knjigu Daleko ogledalo, Lovrenoviæ ovako opisuje posljedice trijumfa srpskog oru�ja kod Nikopolja: "Cijela tri vijeka od tada, sve do Jana Sobieskoga i bitke pod Beèom 1683, neæe Zapad uspjeti sakupiti snage ni sloge da se odupre Osmanlijama".
Bitka kod Nikopolja zabranjena je tema, jer kao truhlo stablo u samom korijenu ru�i Kosovski mit. Jer njegova su�tina jeste srpsko stradanje zbog odbrane Evrope. Bitka kod Nikopolja to demantuje - srpski anga�man nije bio presudan za odbranu, nego za trovjekovni poraz Evrope.
Hstorijski podaci su, medjutim, nemoæni pred razornom snagom mita, koja je fundirana u nekritièkom masovnom mi�ljenju - a nije li to binarna opozicija mi�ljenju, nu�no individualnom. Nijedno naknadno saznanje ne dotièe mit, tu ma�inu koju pokreæe sinergija neobavije�tenosti i zadrtosti mase.
Uoèavajuæi to, Lovrenoviæ citira potcijenjenog srpskog intelektualca Miodraga Popoviæa, koji je jo� 1976. proroèki pisao: "U zrelim civilizacijama jasno se razlikuje �ta je mit a �ta istorijsko mi�ljenje, �ta poezija a �ta istina, �ta bajka a �ta �iva stvarnost. U civilizacijama koje tek sazrijevaju, ovi pojmovi se mije�aju, usobno me pro�imaju, �to dovodi do stalnih sudara, lomova, nesporazuma, do pseudodinamike... Kao trajno stanje duha, vidovdanski kult mo�e biti koban po one koji nisu u stanju da se i�èupaju iz njegovih pseudomitskih i pseudoistorijskih mre�a. U njima, savremena misao, duh èovekov, mo�e do�iveti novo Kosovo: intelektualni i etièki poraz".
Èak ni danas, kada su malobrojni preostali kosovski Srbi, kao �ivi spomenici pogubne politike Beograda na Kosovu, izlo�eni teroru albanskih ekstremista, nikome ne pada na pamet da razloge vlastitog poraza potra�i u mudrim Popoviæevim rijeèima. �rtve "vidovdanskog kulta", zapravo nesposobnosti da se �ivot razluèi od mita, i dalje ostaju zatoènici mitologije.
Destruktivni rad mita i na mitologiji zasnati stereotipa nipo�to nije ekskluzivna odlika samo srpskog dru�tva. Crnogorci su imali tu privilegiju da vide kako se u�ivo, pred njihovim oèima, tokom napada na Dubrovnik, pod nogama rezervista koji su uprtili konavoske pr�ute, u travestitskoj zabavi ratnika koji su oblaèili donji ve� Tereze Kesovije, raspada mit o herojskoj Crnoj Gori. Ne�to kasnije æe oni koji su hvatali izbjeglice utekle u Crnu Goru razoriti i mit o ljudstvu. Hrvatski stereotip o sopstvenosti koji je kori�ten tokom devedesetih bio je vrlo slièan srpskome: Tudjman je kao mantru ponavljao frazu o Hrvatskoj kao "predzi u kr�æanstva", zemlji i naciji èiji je zadatak da katolièki svijet saèuva od "barbara sa istoka". Bo�njaci danas plaæaju panislamski entuzijazam Alije Izetbegoviæa, a autentièna bosanska verzija islama mukom odolijeva uvezenim vehabijskim uticajima. No Kosovski mit je najupeèatljiviji primjer destruktivnosti mita pretvorenog u politièki program.
To je evidentno, no kao da se to srpske politièke i intelektualne elite ne tièe. Cjelokupna politièka djelatnost prosrpskih politièkih partija zasnovana je na razornom djelovanju stereotipa. Odbija se voditi dijalog sa neistomi�ljenicima - jedini dijalog na koji se pristaje jeste onaj sa vlastitom mitologijom. U kojem se svi o svakom pitanju u svemu sla�u. Za sve ostale, one izvan tog mitolo�kog obora, ma koliko uporno pozivali na dijalog i razum, rezervisana je samo mr�nja i status neprijatelja, Jer u mitu nema dijaloga i argumenata: ima samo pobjednika i pora�enih. Ali neodgovornost u djelovanju prosrpske opozicije u Crnoj Gori beskrajna je i upravo proporcionalna odgovornosti za mir i buduænost Crne Gore koja je na njima. Ne u mitu, nego u realnosti.
Andrej NIKOLAIDIS
|
