banjalukaforum.com

Fetva, izdata krajem 1568. godine - odnosi se na podrucje danasnje zapadne Makedonije - predvidja najstrozu kaznu za one koji su samo formalno primili islam i nastavili i dalje da se pridrzavaju stare religije - hriscanstva; a to znaci, pred turskim vlastima su se deklarisali kao muslimani, a nastavili da idu u crkvu, krstavaju decu i zene se u crkvi. Imali su i dva imena; jedno hriscansko kojim su se sluzili medju sobom i u porodicnom krugu, i drugo muslimansko, kojim su se dozivali na javnim mestima i pred turskim vlastima; kao Ferhat - Djon, Mustafa - Nikola, Hasan - Bogdan.1
Proces islamizacije domaceg stanovnistva na balkanskim i drugim prostorima Osmanskog carstva nije isao ni brzo ni jednostavno. Prolazio je kroz vise etapa u kojima su novi muslimani nastojali da sacuvaju veze sa starom verom; najdrasticniji oblik cuvanja stare vere bio je kriptohriscanstvo, a jos rasprostranjenija je bila "nezavrsena islamizacija". St. Skendi cak smatra da je mozda bolje govoriti o stepenima kriptohriscanstva nego o nesavrsenoj konverziji ili o pomesanoj religiji2 (koristi se i naziv oblici verskog sinkretizma). I dok su se u prvom slucaju tajno sledili hriscanski propisi, u drugom su se javno cuvali stari praznici i obicaji, uz koriscenje svog dotadasnjeg "nevernickog" jezika. Medju njima je, medjutim, tesko povuci jasnu granicu. Otuda, kao da su u pravu francuski istoricari B. i L. Bennasar kada preobracenike na islam (renegate) nazivaju Alahovim hriscanima (Les chretiens d'Allah).3
Iako je prelaz na islam bio postepen, obicno je vodio kroz kriptohriscanstvo, odnosno dvoverstvo. Mnogi dvoverci docekali su i sam kraj Osmanske imperije, da bi se tada uglavnom slobodno vratili staroj veri, ali, ponekad, i ostajali u novoj. Ili, pak, u obema.
Dvoverci, vezani za pocetke islama, utvrdjeni su na mnogim balkanskim i drugim prostorima. Prva vest o kriptohriscanstvu medju Srbima datira iz 1568. godine; jedan srpski vojnik (delija) priznao je francuskom poslaniku na sultanovom dvoru u Jedrenu da je srpske nacije i vere, da zivi sa Turcima i pretvara se, ali da je rodjenjem i srcem hriscanin.4
Klasicna zemlja kriptohriscanstva bila je danasnja Albanija; otuda i albanski sinonim za dvoverstvo - »laramane«, sto ce reci sareni, raznobojni (di vari colori).5
Dvoverje (dvoverci, sareni - domaci, slovenski nazivi, kod Grka dipistia, patsali) je registrovano i u Makedoniji, na Kosovu, u juznoj Srbiji, Crnoj Gori, Hercegovini, Bosni, Bugarskoj. Bilo ih je i na Pontu, u Trapezuntu (stavrioti), u Grckoj,6 Dodekanezu, Mitileni, Kritu, a narocito na Kipru; tu su ih nazivali linovamvaki (lan i pamuk - izmedju hriscana i muslimana u veri, poput tkanine), pa lardokophtedi (jer su jeli svinje), mesokertedi (ital. mezzo quarto - pola i pola), odnosno mesi (paramesi), patsali, apostoliki, kao i Valahadi (u grckoj Makedoniji), koji se, za razliku od ostalih kriptohriscana, nisu krili.7
Dvoveraca je bilo cak i u Istanbulu, kraj samih zidina Topkapi saraja.8
Godine 1743. vizitator Jovan Nikolovic izvestava papu da u Srbiji postoje dve vrste katolika; oni koji javno ispovedaju svoju veru i podnose sve tegobe i namete i oni koji, da bi izbegli placanje danka, to cine tajno u kuci pokazujuci se javno kao muslimani. Ovih drugih ima na hiljade u Srbiji i Arbaniji. Njihove zene javno ispovedaju katolicku veru.9
Medjutim, pojava dvoverstva (kriptokatolici i kriptoortodoksni) na balkanskim prostorima pominje se i sezdesetih godina upravo minulog veka. Susrece se narocito medju Albancima, ali je ranije bilo i kriptoortodoksnih Srba (u Solunu i na maloazijskoj obali) i kriptojevreja - donme - u Solunu.15
Kriptohriscanstvo je cvetalo, tvrdi Skendi, na onim podrucjima gde je bilo bektasija, a to su juzna Albanija i oblasti oko Berata i Elbasana, Kosovo i Metohija (Djakovica, Prizren, Pec), Tetovo, Krit i Kipar. Bektasizam je za hriscane cak predstavljao prihvatljiviji oblik konverzije i povoljniji izbor od - kriptohriscanstva.16
Na fenomen dvoverstva reagovale su obe strane. Papa Benedikt XIV, na Prvom albanskom koncilu (1744), javno ga je osudio isticuci da "katolicima nije nikako dopusteno prikrivati priznanje svoje hriscanske vere, a da simuliraju muhamedanstvo".17
Oslanjajuci se na mnogobrojne fetve, osmanske vlasti smatrale su nove muslimane, koji su se i dalje drzali hriscanskih obicaja i praznika, za nevernike i pribegavale surovim kaznama; uz ponovni cin konverzije i sklapanja braka, ukoliko su prestupnici bili ozenjeni. 18

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

I danas, pise 1946. etnolog Sv. Tomic, Cengici u Sarajevu smatraju Pivski manastir kao svoj vakuf (zaduzbinu). A prica se da je Smail-aga Cengic, a narocito njegov sin Dedaga, cesto dolazio u manastir i klanjao se pred freskom, koja je, opet, navodno predstavljala Mehmed-pasu Sokolovica (strica mitropolita Savatija). Dedaga je redovno ostavljao prilog crkvi, a godisnje je davao manastiru izvesnu kolicinu zita, masla i voska.27
I razvaline manastira i crkava kod Brodareva (Mili, Zastup, Kumanica, Davidovica) posecivali su, uz pravoslavne, i muslimani i prilagali vosak. Na letnjeg Svetog Arhandjela skupljalo se stanovnistvo iz citavog Srednjeg Polimlja i ostajalo tu po dva dana.28
U Crnogorskoj Krajini pamti se da su se tamosnji muslimani "o Spasovu dne skupljali kod crkve Svete Petke i donosili zavjete u vuni i siru, pa su tu cio dan igrali, pjevali, veselili se i gadjali u nisan". Isti autor kazuje da nasi muslimani cine "denija" po pravoslavnim manastirima "kad im se sto krupnije ukrade i zagubi, pak da bi bog 'obejanio' (otkrio) lupeza". Pop Vaso Vukotic iz Bara nalazio je "stare bule gdje zorom klanjaju pred crkvom".29
Kada su u Kacanickoj klisuri otkriveni ostaci stare Crkve svetog Ilije, na ovaj praznik, ali i u druge dane, dolaze (1932) ovim ostacima ne samo hriscani vec i muslimani cak iz Stipa, Vucitrna, Pristine da im se poklone i ucine priloge.30 U selu Drajcicu, tvrdi I. Jastrebov, poturcenjaci su cak prisustvovali liturgiji, a na Svetog Jovana donosili su u crkvu i svece, od hriscana su se razlikovali utoliko sto se ne bi prekrstili.31
Zna se da je Sinan-pasa Sijercic (poginuo 1806. kod Sapca) prizidao, uz Hercegovu crkvu u Gorazdu, pripratu, na grobu svoga pradeda Radoslava.32
I bugarski Pomaci obicavali su da nose u crkvu priloge - obroci - ponajpre ulje i vosak. Cesto postuju (1966) i rusevine crkava i manastira, gde uz razne ceremonije prinose i zrtve - kurban.33
Maslo, ulje, novac i svece nosili su u crkvu i Valahadi u Grckoj (Makedonija). Oni su cak po potrebi i popravljali crkve, a cesto ih je i jedna od njihovih zena i cuvala.34 I kriptohriscani na Kipru posecivali su, uz dzamije i crkve, a oni bogati na Kritu imali su, u svojim domovima, cak male tajne kapele.35 Anonim iz 1585. tvrdi da poturi u Bosni nisu "ni kafiri ni muslimani, da sa nevjernicima idu u crkvu, a kada se spomene namaz (molitva) onda se podsmijevaju".36
Kada je rec o odnosu prema hriscanskim bogomoljama, treba svakako istaci da i poznate manastirske vojvode, cuvari nekih pravoslavnih manastira na Kosovu do u najnovije vreme imaju svoje ishodiste u predturskom vremenu.
U svom izvestaju iz 1600. godine bosanski biskup Balicevic potanko opisuje poboznost naroda "prema cudotvornoj slici Gospe u franjevackoj crkvi u Olovu, gde dolaze hodocasnici ne samo katolici i pravoslavci nego i muslimani". I cudotvorna ikona Bogorodice u Cajnicu bila je, shodno vestima s kraja XIX veka, cilj hodocasca i muslimana u Bosni i Hercegovini.37
Ikone su se, medjutim, cuvale i po kucama; prilikom pretresa (1939) vlasti su u sanduku, u jednoj urvickoj (Polog) kuci, nasle krst i ikonu, takodje i muslimani u Prizrenskom Podgoru (Novo Selo) "treba da po kucama imaju ikone".38
Primitivno izradjena ikona, koja je bila u upotrebi medju hriscanima na selu, nadjena je (1972) u zidu jedne muslimanske kuce u Velingradu (Rodopi), ocigledno sakrivena od strane onih koji su primili islam formalno, a tajno nastavili da postuju hriscansku veru. I prilikom rusenja jedne stare muslimanske kuce u podrucju Razgrada otkriven je bronzani triptih ruske izrade (s kraja XVII i poc. XVIII veka), koji se serijski proizvodio i bio predvidjen za masovnu domacu upotrebu. Sacuvano je pismo jednog Silistrijca, trgovcu u Bukurestu, da mu posalje u Silistriju veliku kolicinu stampanih ikona da bi ih prodavao po gradu u velikoj silistrijskoj eparhiji. Uznemiren sirokom ruskom trgovinom ikonama na Balkanu veliki vezir Ali-pasa Corlu naredio je (1706) da se ruski trgovci zatvore, a roba da im se oduzme i unisti. Uz objasnjenje da su narodu prodavali idole i sirili idolopoklonstvo.39
Jevandjelje je prihvatano i od strane pripadnika pojedinih derviskih redova. Tako hurufije (dervisi) ne oklevaju da se pozovu na Hrista, na Sveto pismo i na hriscanske svece. U svom delu Cavidan-name, Fazlullah (XIV vek) cesto citira Jevandjelje, a posebno dobro poznaje Jovanovo. I njegovi ucenici se takodje pozivaju na Jevandjelja.44

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Prvo sto bih ti savjetovao je da pokusas nesto spoznati i porijeklu porodice Cengic. Kad to spoznas, najvjerovatnije je da ces promijeniti misljenje o tekstu koji prezentiras.

Pogresno pristupas problematici slavlja pravsolavnih praznika i otvaranja novih bogomolja. Muslimani ne gledaju na taj problem kao pravoslavci, koji nastoje zatrti svaku drugu vjeru u svojoj okolini. Muslimani imaju siri, demokraticniji pristup toj problematici. Oni smatraju da je" religija stvar kulture, a vjera stvar licnog izbora".

Citao si kao pravoslavci pod prisilom tjeraju Muslimane da predju u pravoslavlje, pa kad ljudi nece, oni pobiju 7% stanovnistva, a Muslimani onda traze pomoc vjerskog dostojanstvenika, koji im izdaje Fetvu da mogu preci u pravoslavlje radi spasa svog zivota i zovota porodice, a kad se uslovi promijene, da se ponovo vrate svojopj vjeri. Zasto su muslinani Gusinja i Plava kada im je kralj Nikola odobrio da se mogu vratiti u islam, trcali na rijeku, trljali svoje tijelo sve dok nije potekla krv, da bi oprali ona mjeta gdje su bili moropomazani.

U Islamu nema prisile. Prelaz iz druge religije iu Islam je dobrovoljan izbor svakog pojedinca, a ne nasilan puta kako to vole da rade hriscani. Zasto su Muslimani i Jevreji napustili Spaniju. Napustili su je zato sto nisu htjeli preci u katolicanstvo kako je naredio spanski kralj.

Da je bilo dobrovoljnih prelazaka iz islamske u pravoslavnu ili katolicku vjeru i obrnuto, bilo je, kao sto ima i danas, ali to je stvar licnog izbora, a ne stvar prisile. I danas u nekim krajevima Bosne, ako muslimani grade dzamiju pravoslavci donose darove, ili ako pravoslavci grade crkvu muslimani donose darove. Donose oni kojima druga vjera ne smeta, donose oni koje zeli suzivot. Svakako ima i onih koji to osudjuju, a to su oni koji bi silom sve pokrstili. Ima ona narodna "...nicija sila Bogu nije mjila". Pozdrav Zah

ne pristupam ja, pristupaju drugi:
Balic, Sm., Das unbekannte Bosnien Europas Brücke zur islamischen Welt, Köln-Wien 1992.
Balivet, M., Chretiens secrets et martyrs christique en islam turc; quelque cas a travers les textes (XIIIe-XVII siècles), Islamochristiana 16, 1990.
Bartl, P., Kryptochristentum und Formen des religiösen Synkretismus in Albanien, Grazer und münchener Balkanologische Studien, München 1967.
Baseskija, M. M. S., Ljetopis (1746-1804), Sarajevo 1968.
Bennasar B., Bennasar, L., Les Chretiens d'Allah, L'histoire extraordinaire des renegats XVIe-XVIIe siècles, Paris 1994.
Bogisic, B., Narodne pjesme iz starijih, najvise primorskih zapisa, I, Beograd 1878.
Brokijer, B. de la, Putovanje preko mora, Beograd 1950.
Cajkanovic, V., Mit i religija u Srba, Beograd 1973.
Catic, A., Bozic kod muslimana (Prozor u Bosni), Zbornik za narodni zivot i obicaje Juznih Slavena XXVI, Zagreb 1928.
Efendic, F., O islamizaciji, Gajret za 1941.
Evlija Celebi, Putopis odlomci o jugoslavenskim zemljama, predgovor, uvod i komentar H. Sabanovic, Sarajevo 1967.
Farocqi, S., Kultur und Alltag im Osmanischen Reich, vom Mittelalter bis zum Anfang des 20 Jahrhunderts, München 1995.
Filipovic, M., Etnicka proslost naseg naroda u okolini Visokog (u Bosni), etnoloska rasprava, Beograd 1928.
Filipovic, M., Razlicita etnoloska gradja, SKZ LXXX, Beograd 1967.
Filipovic, M., Uskrs kod muslimana, Hriscansko delo, god. IV, sv. 2. Sarajevo 1938.
Filipovic, M., Volksglauben auf dem Balkan, Einige Betrachtungen, Südostforschungen 19, München 1960.
Filipovic, M., Zivot i obicaji narodni u Visockoj nahiji, SEZ LXI, Beograd 1949.
Filipovic-Fabijanic, R., Verovanje u kurativnu moc kultnih grobova, GZM, XXXIII, Sarajevo 1979.
Gellner, E., Contributions of Liberty, London 1996.
Georgijevic, B., Moje robovanje i obicaji Turaka, Skopje 1924.
Gerlah, St., Dnevnik na edno patuvane do Osmanskata Porta v Carigrad, Sofija 1976.
Goldziher, I., Aus dem mohammedanischen Heiligenkultus in Agypten, Gesammelte Schriften, IV, Hildesheim 1970.
Goldziher, Ig., Le culte des saints chez les musulmans, Gesammelte Schriften, VI, Hildesheim 1973.
Grozdanova, E., Balgrskata narodnost prez XVII vek, demografsko izsledvane, Sofija 1989.
Hadzijahic, M., Jedan bogomilski relikt u kulturi bosanskih muslimana, Pregled LIX, 4-5, Sarajevo 1969.
Hadzijahic, M., O vezama islamiziranih bogumila s hrvatskim i slavonskim protestantima, Historijski zbornik XXIX-XXX, Zagreb 1976/77.
Hadzijahic, M., Sinkretisticki elementi u islamu u BiH, Prilozi za orijentalnu filologiju, 28-29, Sarajevo 1980.
Hardy, M. (Mrs Hasluck), Christian Survivals among certain Moslem Subjects of Greece, The Contemporary Review, CXXV, London 1924.
Hardy, P., Modern European and Muslim Explanations of Conversion to Islam in South Asia: A Preliminary Survey of the Literature, Contribution to Islam, edit. by Nehemia Levtzion, New York-London 1979.
Harvis, M., Krave, svinje, ratovi i vestice: Zagonetke kulture, Novi Sad 1995.
Hasluck, F. W., Christianity and Islam under the Sultans, 1, 2, New York 1973.
Heine, P., Weinstudien, Untersuchungen zu Anbau, Produktion und Konsum des Weins im arabischen Mittelalter, Wiesbaden 1982.
Hughes, T. P., Lexikon des Islam, Wiesbaden 1995.
Jastrebov, I., Podatci za istoriju srpske crkve, Beograd 1879.
Karaulac, M., Price francuskih putnika sa puta po otomanskoj Bosni, Matica srpska, 1998.
Korkut. D., Makbuli-i arif (Potur sahidija Uskufi Bosnevije), GZM LIV, Sarajevo 1943.
Kreiser, Kl., Istanbul, Ein historisch-literatisches Stadtführer, München Beck 2001.
Kreiser, Kl., Wielanat, R. (hrsg), Lexikon der islamischen Welt, Verlag W. Kohlhammer, Stuttgart-Berlin-Koln 1992.
Kriss, R., Volksglauben in Bereich des Islam, XIX, Deutscher Orientalistentag 1975, Vortrage, Wiesbaden 1977.
Kriss, R., Kriss, Heinrich, H., Volksglaube im Bereich des Islam, Band 1, Walfahrtswesen und Heiligenverehrung, Wiesbaden 1960.
Kulisic, Sp., Razmatranja o porijeklu muslimana u BiH, GZM, VIII, Sarajevo 1953.
Kuper, Dz. K., Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Nolit, Ljubljana 1986.
Kur'an casni, Zagreb 1969.
Lakisic, A., Bosanski kuhar, tradicionalno kulinarstvo u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1975.
Lapcevic, Dr., O nasim muslimanima, socioloske i etnografske beleske, Beograd 1925.
Lexikon arabische Welt, Wiesbaden 1994.
Lexikon der arabischen Welt, Amsterdam 1959, 1966.
Limanoski, N., Svadbarskite jadenja kaj islamiziranite Makedonci vo rekansko-debarskiot kraj, Etnolog 7-8, Skopje 1997.
Little, D. P., Coptic Converts to Islam During the Bahri Mamluk Period, Conversion and Continuity, Indigenous Christian Communities in Islamic Lands Eighth to Eighteenth Centuries, edit. by Michael Gervers und Ramzi Jibran Bikhazi, Toronto 1990.
Lutovac, M., Gora i Opolje, Naselja 35, Beograd 1955.
Matkovski, Al., Islamizacijata kako metod na pacifikacija na Debarskiot kraj, Bigorski naucno-kulturni sobiri, Gostivar 1971, Skopje 1973.
Menage, V. L., The Islamisation of Anatolia, Contribution to Islam, edit. by Nehemia Levtzion, New York-London 1979.
Mikov, Lj., Pienjeto na alkohol pri aleviite vo Balgarija, Etnolog 7-8, Skopje 1997.
Musovic, E., Etnicki procesi i etnicka struktura stanovnistva Novog Pazara, Beograd 1979.
Musovic, E., Muslimani Crne Gore od pada Zete (1499), Novi Pazar 1997.
Musovic, E., O nekim zajednickim obicajima muslimanskog i pravoslavnog stanovnistva Pesteri i Bihora, Glasnik Etnografskog muzeja, 43, Beograd 1979.

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Slava i praznici

Jedan od razloga sto nije doslo do kontaminacije u proslavljanju islamskih sa zatecenim praznicima bio je i taj sto se islam ravna po lunarnom kalendaru. A racunanje po solarnom kalendaru u svakodnevnom zivotu daleko je prakticnije. Otuda i pojava da su bosanski, ali i drugi muslimani u osmanskoj drzavi uvazavali i islamske i predislamske svetkovine. A proslavljanje mnogih svetkovina koje imaju hriscansko obelezje ima, opet, svoj koren u prethriscanskim kultovima (slava, Bozic, Djurdjevdan, uz druge).48
Mnogi nasi muslimani, kaze Tih. Djordjevic, pamte svoja stara krsna imena i ne propustaju da toga dana odnesu crkvi tamjana, zejtina i svecu. A kako svedoci jedan izvestaj iz prve polovine XIX veka svaka familija bosanskih muslimana zadrzala je svoga nekadasnjeg sveca, te slave praznike: Svetoga Petra, Svetoga Iliju, Svetoga Djordja. I Mrkovici kod Bara produzili su, i nakon prelaska na islam, slavljenje krsnoga imena i zadugo im niko u tome nije pravio smetnje: "docekivali su prijatelje, palili vostanice, davali prijateljima vina i rakije, pa su i sami pili, a mnogi su nosili u crkvu vino i prosforu da je pop osveti..." I danas (1932) se tacno zna za mnoga bratstva koju su slavu slavili. Tako su Petricevici u Veljem Selu slavili Ivanjdan, a prisluzivali Spasovdan. Na slavi - bilo je sedamdeset do osamdeset zvanica - pilo se vino i rakija, pevalo se i gostilo dva do tri dana.49
Ruski konzul I. Jastrebov navodi (1879) da su Brodjani (Gora) drzali i svoje kucne slave "lomili kolac i pri urvinama crkve pricescivali se ovim kolacem, zalivajuci ga vinom", kada vise nije bilo svestenika u selu.50 U Prizrenskom Podgoru (Novo Selo) muslimani su slavili Svetog Nikolu, palili svece i kadili tamjanom.51 Ima vesti da su i Torbesi, kao muslimani, slavili slavu.52
U XIX veku, i kasnije (sve do Drugog svetskog rata), bugarski muslimani nosili su na Djurdjevdan i Svetog Iliju kolace u crkvu.53
Mnoge muslimanske porodice u oblasti Brodareva odrzavale su slavu, makar i prikriveno. Znalo se, takodje, koju su slavu slavili njihovi stari (svi doseljenici iz Kuca slavili su Nikoljdan, oni iz Drobnjaka Djurdjevdan).54 A u oblasti Raske muslimani na dan svoje napustene slave posecuju ili obavezno salju svece, vosak i ulje crkvama i manastirima i "cuvaju slavske lonce na tavanima u kojima su njihovi preci kuvali slaninu o svecanostima" (kraj XIX veka).55
Za Gorane najveci stari praznik bio je Bozic i Badnji dan. Tada se varila psenica i mesio bozicni kolac u koji se stavljala "jaka para", a devojke bi praznik provodile u pesmi i igri, gosteci se raznim poslasticama, pa i posebnim bozicnim kolacem sa "jakom parom".56
U nekadasnjoj Visockoj nahiji "u mesovitim selima pravoslavni idu kao polaznici muslimanima i obratno. Deci se i inace na Bozic dele orasi i lesnici". Nalagao se i badnjak (Mrkovici, Raska) i na Badnji dan u kucu unosila slama (Tikves, Raska). Jos sredinom XIX veka Arnauti u Juznoj Srbiji palili su badnjak. I medju muslimanima u Travniku paljene su uoci Bozica vatre.57 A i nakon Drugog svetskog rata pojedine muslimanske porodice u Bihoru proslavljale su Bozic.
Po misljenju M. Hadzijahica, Bozic spada u onu grupu svetkovina koja je zapravo pracena rezistencijom u tom smislu sto se magijskim radnjama odbijalo stetno delovanje odnosne svetkovine. Tako se uoci Bozica - na Badnji dan - vrse razne magicne radnje: zapiranje kuce nozem, mazanje brava belim lukom, razna kadjenja (smrekovinom) posto tada Karandjolo58 oko Bozica hoda "i zamace svoju zurnu u sudove, pa ih tako opogani" (Sarajevo). Iz istih razloga muslimani u Banjaluci i Prijedoru uoci Bozica sklanjaju kasike tako sto ih zadenu za strehu ili vesaju na kucna vrata.59 U Prozoru, pred Bozic, u jelo se mesa beli luk, a njime se, pre spavanja, mazu i ukucani, jer odbija demone od postenih dusa, da ne naude zdravlju ljudi i stoke.60 U nekadasnjoj Visockoj nahiji (Bosna) bio je opsti obicaj, a i sada (1949) se drzi u nekim muslimanskim selima da uoci Bozica ide povorka narocitih igraca, koju negde zovu "zvonari", a negde "vukovi" (vucari). U mesovitim selima posecuju podjednako i pravoslavne i muslimanske kuce. "Opsti je obicaj kod muslimana, sem u varosi Visokom, da gledaju na 'polaznika', ili 'pohodnika', prvo lice koje ce im na Bozic stupiti u kucu. Zadrze ga u kuci, pospu zitom, pocaste jelom i darivaju orasima, jajima, sljivama, kakvim komadom odece..." Imaju obicaj, isto kao i pravoslavni, da na Bozic rano izjutra uvode u kucu, u svojstvu polazajnika, vola, kozu, ovcu ili vec sta ko ima od stoke.61
Uskrs, praznik za koji se, za razliku od Bozica, vezivalo najmanje nasledja iz prethriscanskih vremena, nasao je odredjeno mesto kod bosanskih,62 ali i drugih balkanskih muslimana. Glavna poenta u muslimanskom respektovanju Uskrsa bila je u prihvatanju darivanja sarenim jajima uvazavajuci, tako, nehriscansku stranu uskrsnjeg kulta.63
U Crnogorskom Primorju i Krajini muslimani su doskora (1932) bojili jaja za Uskrs, kao i hriscani (osim onih koji su bili u zalosti). "Svima je i danas milo kad im ko da crveno jaje."
Muslimani u G. Papratnici (Bosna) ne rade (1932) poljske radove na Veliki petak. Praznuju ga, takodje, i muslimani oko Srebrenice. U Debarskoj oblasti, pak, praznuje se veliki cetvrtak, kao i svi cetvrtci do Spasovdana, sto cine i neki medju Turcima u okolini Strumice (ne oru tih dana da im led ne pobije useve). U Kicevskoj oblasti pomuslimanjenici su odrzavali obicaj da za Uskrs boje jaja i da ih daruju izmedju sebe kao hriscani. I stari Uzicani, i Srbi iz Skopske Crne Gore, kao i oni po Bosni darivali su svoje komsije muslimane (Turke) sarenim jajima. Ni Arnautase u Staroj Srbiji nista nece tako obradovati (kraj XIX veka) kao kada o Uskrsu dobiju od pravoslavnih Srba po koje crveno jaje.
Pomaci u Rodopima obelezavali su na razne nacine Uskrs (Velikden, Paskale, Cervenite jeca) i Veliki petak primajuci rado bojena jaja od hriscana.
Rado su primali crvena uskrsnja jaja od hriscana (i pazljivo ih cuvali) i Valahadi u Grckoj, konzervativnije zene cak su cistile svoje kuce kao i njihove hriscanske sestre, a u nekim selima bilo je obavezno razmeniti uskrsnju posetu sa svojim hriscanskim susedima.64
Dan Velike Gospodje bio je u Crnogorskoj Krajini dan opste slave, a taj obicaj nije prestao ni posto su Krajinci presli na islam. Sve do rusenja manastira Preciste Krajinske (1850) oko njega su se okupljali i pravoslavni i muslimani, te "palili vostanice i donosili zejtin", provodeci dan "u zajednickoj gozbi", igri, veselju, pjevanju, pucanju u nisan i momackom nadmetanju.
I ostali praznici posveceni Bogorodici bili su u postovanju kod muslimana; za Blagovesti (Blagovec) torbeska deca pravila su surle (zurle) od vrbe (simbol napretka i podmladjivanja) i jasena (verovalo se da ima snaznu zastitnu moc), a u Crnogorskom Primorju i Krajini pobola bi se ujutru lovorika na svakoj njivi zasejanoj psenicom.
U vreme medjudnevice, takodje u Crnogorskom Primorju i Krajini, ni pravoslavni ni muslimani nece otpoceti nikakav posao.
Kod Torbesa u Makedoniji odredjeni obredi prate i Mladence (Mucenici), Cveti (Cvetnice) i Lazarevdan.65
Medju bugarskim muslimanima postuju se i Tri kralja, koji se nazivaju i D'ska (sto oznacava drveni krst), a cesce Vodici.
Zajednicki bugarski prolecni praznik, tzv. Martenici, kada se trakama od crvenog konca vezuju deca, jaganjci, telad, a kao zastitno sredstvo protiv zla koje dolazi iz probudjene prirode. Na dan Cetrdeset mucenika (9. marta) teraju se, isto tako, i zmije i gusteri magijskim radnjama (uz oganj i buku). Negde se to opet desava na Blagovec (7. aprila).66
Proslavljanje, medju muslimanima, citavog niza hriscanskih svetitelja prilicno je neujednaceno. Izuzetak cini svetkovanje Djurdjevdana (Jurjeva) i Ilin-dana (Alidjuna) koje nesumnjivo ima, kako to s pravom istice M. Hadzijahic, odredjeni opste muslimanski, ali i opste bosanski karakter (oba svetitelja su, naime, vazili kao zastitnici Bosne).67
Djurdjevdan je, u stvari, praznik ozivljene prirode, kada se bezbrojnim radnjama nastoji preneti snaga ozivljene prirode, pre svega nove vegetacije, na ljude i stoku, na useve i vinograde. Osobito su brojni obicaji u vezi sa stokom.68 Tako muslimani u Prijevoru (kod Bilece) uoci Djurdjevdana pale tamjan i njime kade stoku i pcele, a radi zdravlja beru dren, jorgovan i dr. i time kite vrata i prozore.69
U Crnogorskom Primorju i Krajini, pak, uz igru i veselje u prirodi, cobani rano ujutru kupaju stoku u moru i "masaju" preko nje puskom, jer se ovde veruje da je pucanje preko stoke i kupanje pre zore spasonosno i da leci od mnogih bolesti. S istom svrhom mlada celjad u Mrkovicima lezi ili sedi na zelenoj travi.70
U Skopskoj kotlini Djurdjevdan je bio opsti narodni praznik; slavili su ga Srbi, Arbanasi, Turci i Cigani. Arbanasi u Dervenu (Cajlanima) slavili su tri velika cetvrtka; jedan pre i dva posle Djurdjevdana (da grad ne ubije zito).71
Medju muslimanima u Bosni, ali i u Grckoj, Maloj Aziji i na Bliskom istoku, Sveti Djordje se proslavljao kao Hidr, Hizr, Hizir Elias (H)edrelez.72 Ovaj praznik padao je 23. aprila i u Osmanskom carstvu davan mu je sluzbeni karakter.73
Pravoslavno svetiliste posveceno svetom Djordju (izmedju Vitlejema i Hebrona) posecivali su i hriscanski i muslimanski hodocasnici. A svetitelj je vise bio poznat pod imenom al-Hadr nego pod imenom Djordje. U stvari, na celom Prednjem istoku kako muslimani tako i hriscani upotrebljavaju imena Hadr i Djordje kao potpune sinonime.74
I fanaticni muslimani medju Valahadima kazu da je sveti Djordje u stvari muslimanski svetitelj Hizr, a to je taj Hizr koga oni slave 23. aprila (mada mnogi medju njima ne znaju nista o njemu).75
Ko je el-Hizr, el-Hidr (Zeleni)?
Muslimanski svetitelj pod ovim imenom iako nije spomenut po imenu u Kur'anu identifikovan je od strane komentatora kao Mojsijev drug na njegovim putovanjima, koji je sam sebi obezbedio besmrtnost otkricem izvora zivota. Njegov dan (praznik Lide - 23. aprila) slavi se u celoj Turskoj kao pocetak proleca. U Turskoj uopste cini se da je Hizr bio maglovita licnost i zamisljan je uglavnom kao onaj koji pomaze u iznenadnim nevoljama, narocito putnicima. On je bio identifikovan sa vise licnosti Starog zaveta, pa tako sa Ilijom i pravoslavnim svetim Djordjem, ciji je dan bio preuzet zajedno sa asocijacijama iz Lide;76 karakteristike koje je preuzeo od svetog Djordja ukljucivale su i reputaciju ubijanja azdaje, koju je sveti Djordje mogao da nasledi od paganskog prethodnika. Delovanje i koncepcija Hizra bili su istovremeno tako razliciti i neodredjeni da se mogao zameniti bilo kojim svetiteljem, kao sto je mogao da zauzme i svako slobodno mesto, dok je njegovo delovanje kao patrona prolecne vegetacije i kisonosca preporucivalo njegov kult primitivnom stocarskom i zemljoradnickom stanovnistvu.77
Ali, nije se ostalo samo na identifikaciji svetog Djordja sa Hizir Ilijasom, razni heterodoksni dervisi, vec od XIII veka, znaci od vremena osvajanja Anadolije i Rumelije (evropska Turska), odredjene osobine svetog Djordja uveliko koriste kao sredstvo za islamsku propagandu i identifikuju ga sa sejhovima konjanicima - ratnicima.78
I u muslimanskom svetkovanju Alidjuna - Ilindana - dosle su do izrazaja staroslovenske paganske tradicije povezane s kultom sunca, gromova i kise. Narodni teferici i dove odrzavani su na Alidjun cesto "na kakvim visovima". "Turci u Bosni" - pise 1872. godine G. Vukovic - "na dan naseg Svetog Ilije imaju neku slavu, neko veselje. Oni izlaze na najvisa i najveca brda i tamo noce, loze vatre, piju, puskaraju, Bogu se mole".79
Dok su se na Ilindanskom derneku kod turbeta Djerzelez Alije u Gerzovu (Mrkonjic-Grad) zabavljali odvojeno Srbi od muslimana,80 u Vecicima (Mrkonjic-Grad) sve tri vere su ga zajedno proslavljale, opet kraj turbeta i u hladu ogromne lipe.81
I na Pesteri i Bihoru, za razliku od nekih drugih praznika, Alidjun se, na odredjenim mestima, proslavljao pesmom i svirkom, a najatraktivnije bile su konjske trke - kosija.82
Na Ilindan bude kod Fazlagica kule u Gacku veliki muslimanski zbor s konjskom trkom i borbom volova.83

"Petrovdan je najveselji dan muhamedanaca u Gornjoj Hercegovini", zapisace krajem XIX veka L. Grdjic-Bjelokosic. I u Sarajevskom polju muslimani "uoci Petrovdana pale lile".90
Na Pesteri i Bihoru, gde je Petrovdan zajednicki praznik pravoslavnog i muslimanskog stanovnistva, uoci ovog praznika pale se lile, koje kao baklje nose cobani od tora do tora, ili od kuce do kuce, uglavnom tamo gde se nalaze mlekare. Daruju se, pri tom, kajmakom. A veselje se nastavlja i sutradan, kada se priprema cicvara za rucak. Cobani veruju da na Petrovdan "obad ocori" - pa je manje opasan za stoku, te ona daje vise mleka.91
I ostali hriscanski svetitelji i praznici - Ivanjdan, Krstovdan, Mitrovdan, Sveta Varvara (vare varicu) - slave se najcesce tako sto se toga dana ne radi, uz odredjene magijske radnje.
Pored svetkovina koje svi slave, ima i svetkovina cisto lokalnog karaktera kao sto je, na primer, proslavljanje Vidovdana i Spasova u nekim muslimanskim selima podno Jahorine (Turovo, Trebecaj). Tada se odrzavaju derneci koji su, po pricanju starijih, u vezi sa njihovim tezackim radovima.92
U Skopskoj kotlini Mraticnjake (Mratince), vucje praznike, slave tri dana, sutradan po Mitrovdanu je Misolovden.93

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Obicaji

Dvojaki su; jedni se odnose na zivotni ciklus coveka a drugi na agrarni. U prvom slucaju rec je o ritualnim radnjama koje su povezane sa zivotnim dogadjajima, kao sto su rodjenje, vencanje i smrt, gde se kod muslimana nailazi na duboko ukorenjene ostatke prethriscanskih verovanja, kao i hriscanskog ucenja. Tako kod bugarskih muslimana vlada uverenje da Bogorodica pomaze zeni pri porodjaju, zbog cega joj se izrazava posebna zahvalnost. Za rodjenje je narocito cvrsto vezano verovanje u sudjenice, sudjaje, orisnice, koje trece noci po rodjenju odredjuju novorodjencetu sudbinu za ceo zivot. Ova verovanja su se, uz hriscane, odrzala i kod bugarskih muslimana. I oni treceg dana po rodjenju pozivaju zene - rodbinu i prijatelje - na cast koja se zove smidal (prepeceni, fino izmrvljeni beli hleb sa medom ili secerom i uljem). U podrucju Zlatograda (Rodopi) i obicaj i jelo muslimani nazivaju molitva. Tom prigodom posetioci donose porodilji odabrana jela, koja se zovu ponuda. Odmah po rodjenju, ili kad trudnica oseti da ce roditi, obicaj je da se zgotovi blaga pita, koja je namenjena Bogorodici (Meremanajka). I hriscanke i bugarske muslimanke odrzavaju obicaj cetrdesetnica, a to znaci one smeju da klanjaju u dzamiji ili kod kuce, tek cetrdeset dana nakon porodjaja, jer se do tog vremena smatraju necistim. Ovo ciscenje se obznanjuje i posetom (zajedno sa novorodjencetom) trima srodnickim ili susednim kucama. Trece noci po rodjenju ostavlja se obed za narecnice da bi, kad dodju, bile blagonaklone i novorodjenom detetu prorekle srecnu sudbinu.98

I brak i bracni obicaji nasih muslimana - kaze Tih. Djordjevic - imaju izvesnih crta koje su im ostale iz hriscanskih vremena. Pre svega, poligamija je vrlo retka; ko bi bez nevolje (a to znaci da nema uopste poroda ili da ima samo zensku decu) uzeo drugu zenu, smatrali bi ga za vrlo pogana coveka. I kod muslimana je postojala otmica devojaka u istoj meri kao i kod hriscana. Samo vencanje kod muslimana ima cisto pravni karakter i sa vencanjem kod hriscana nema nikakve veze. Ostala je, medjutim, sama rec vencanje, a glavne licnosti o svadbi - jendja, jendjija, jendji bula, dever, caus - iste su kao i kod hriscana. Mladozenja mladu unosi u kucu. O svadbi se i kod nasih muslimana tuku mlada i mladozenja da se iz njih isteraju demoni. I kod muslimana musko dete igra vaznu ulogu, pa se u mnogim krajevima Bosne i Hercegovine pre nego sto mlada legne u bracnu postelju po njoj povalja musko dete. Umesto vina ovde mlada unosi u kucu ibrik vode ili Kur'an (Musaf). Najzad, blagoslov mladenaca - koji postoji jos od prethriscanskih vremena - postoji i kod nasih muslimana.101
Koriscenje istog jezika uticalo je i na Valahade da na svadbama pevaju slicne pesme kao i Grci; i jedni i drugi pevaju pesme u horu i cesto igraju syrtos. Valahadi na selu slede grcki seljacki obicaj, ne traze novac za mladu.102
U mnogim islamskim obredima cuje se i odjek preislamskih verovanja. Najvise neortodoksni bili su, verovatno, pogrebni obicaji. U Manisi, na primer, kako svedoci arapski putopisac Ibn Batuta (XIV vek), balsamovano telo sina Saruhan-beja bilo je polozeno u drveni grob, prekriven kalajisanim gvozdenim krovom. Grob je bio smesten na visokom postamentu, u zgradi u obliku kubeta sa otvorom na vrhu. Na taj grob, uoci praznika zrtve, dolazili su clanovi porodice umrlog. Boja zalosti u Ajdinskom bejluku bila je crna, a sama zalost trajala je sedam, u Sinopu - cetrdeset dana, sto je ocigledni uticaj pravoslavlja.105
Na stotine mesta - kaze M. Hadzijahic - najstarija muslimanska groblja situirana su uz srednjovekovne nekropole. A na najranijim nisanima nalaze se i neki simboli preuzeti sa stecaka; kao: ljudske figure, soko, lovacki pas, jelen, konj, vuk, zmija, zatim mac, koplje, stit, luk i strela, pa sunce, polumesec, polukugle, ruka, arkada, kukasti krst. Nekoliko najstarijih nisana ima, sasvim u stilu stecaka, i natpise bosancicom. I cesta pojava muslimanskog sahranjivanja izvan grobalja (u Srebrenici, na primer) mozda ima svoj izvor u pokapanju "na svojoj zemlji, na plemenitoj". Kod starih Bosnjaka postojao je i obicaj da svoje mrtve sahranjuju na visovima, odakle je bio lep pogled na susedna naselja, a slicna praksa nalazi se i kod Osmanlija, tako da su islamizirani Bosanci mogli jednostavno da nastave ovu preislamsku tradiciju. Dobar primer bosansko-muslimanskog groblja je "Grad mrtvih" na Alifakovcu (iznad Sarajeva).106
Zadusnice (odusi) postuju i bugarski muslimani, pale se cak svece po grobovima, koji se prelivaju vinom ili vodom, kod kuce se kadi tamjanom, a zene idu javno na svoja pradedovska hriscanska groblja. Hriscanske sahrane (XVI i XVII vek) u tekiji "Kavak baba" u Trnovu, muslimanski nadgrobni spomenici (s kraja XVII i poc. XVIII veka) u cijoj osnovi je izdubljen krst i uklesano hriscansko ime pokojnika u nekim selima po Bugarskoj (Varna, Burgas, Balcin, Rodopi) svedoci o rasprostranjenosti kriptohriscanstva na ovim podrucjima.109
I dok kod Valahada u Grckoj u pogrebnim obicajima nema nikakvih hriscanskih tragova (hodza, po islamskom zakonu preuzima pokojnika i pogrebni ritual), a zene su udaljene iz njega, u Trapezuntu, medjutim, dok je kriptohriscanin sahranjivan, za njega se, istovremeno, obavljao i obred u hriscanskoj crkvi. I na Kritu je pravoslavni svestenik pozivan da se moli pre muslimanske sahrane ili je u vreme sahrane sluzio sluzbu u crkvi tihim glasom, dok su oni na Kipru dobijali na samrtnoj postelji hriscanski oprostaj, da bi potom bili sahranjeni na muslimanskom groblju.110
U obicaje zivotnog ciklusa spadaju i duhovna srodstva: kumstvo i pobratimstvo. Po misljenju V. Cajkanovica i kumstvo i bratimstvo - misticno krvno srodstvo koje se sklapa ceremonijalno (izmenom ili pijenjem zajednicke krvi ili vina) - svakako su stariji od hriscanstva.111
Srbi i Hrvati muslimanske vere, kaze N. Zupanic, prilikom obrezivanja (sunet), koje se vrsi kod decaka od seste do osme godine, pozovu nekog prijatelja za kuma, koji decaka prilikom suneta drzi i daruje. Kod muslimana u Hercegovini naziva se sisano ili vodeno kumstvo; tako muslimani bivaju hriscanima "sisani i vodeni kum", i obratno. Ovde odrezu cuperke na tri mesta; nad desnim uhom, u sredini i nad levim uhom i bacaju ih u zdelu napunjenu vodom, koja se nalazi kraj kumceta i u koju gosti bacaju novac. Osmanski Turci pri tom ne uzimaju kuma, jer ga Koran ne zahteva.112
U Bosni je sisano ili strizeno kumstvo bio opsti obicaj bez obzira na veroispovest. Njime se nije sticalo srodstvo, ali se pojacavalo prijateljstvo. "Kum odstrize bic kose kumcetu, u koji se stavi novac. Zatim se kum casti jelom i picem i daruje." Za razliku od verskog kuma, koji je mogao biti samo jedan, prijateljskih je moglo biti nekoliko. Srbi su okumljivali muhamedanske vernike da bi od njih imali zastitu ("Oj, Turcine, za nevolju kume").113
"Sisano kumstvo naslo je odjeka i u narodnoj epici. Najvise pesama je u vezi sa hajdukom Mijatom Tomicem (verovatno u drugoj polovini XVII veka), koji je imao, vise puta, sisano kumstvo kod muslimana.114
Obicaj bratimljenja izmedju hriscana i muslimana u Bosanskoj Krajini, kaze svetski putnik Evlija Celebija, je cest 'premda ovo nema ni u muslimanskoj ni u krscanskoj (svetoj) knjizi'.116
Kod Brdjana i Arbanasa bratimili su se ljudi raznih 'zakona' (veroispovesti). Kuci su se vise od drugih Brdjana bratimili sa Turcima i Arbanasima. Tako je Marko Miljanov bio pobratim Saban-bega iz Tuzi i Alila Becova iz Tudjemila. Pobratimstvo se drzalo jednako izmedju pobratima istih kao i izmedju pobratima razlicitih veroispovesti; s tim sto je ceremonija bratimljenja drukcija kada nisu u pitanju jednovernici. Pobratimstvo izmedju crnogorskih glavara svestenika i turskih dostojanstvenika, uprkos opstoj netoleranciji prema islamu, nije izuzetna pojava. U doba Njegosa drustvena svest je vise bila opterecena tradicijom plemena nego dogmatikom pravoslavlja. Pa i sam Njegos, uprkos kanonima pravoslavne crkve, bratimi se sa hercegovackim Ali-pasom Stocevicem. I katolicki svestenici u Albaniji bratimili su se, krvlju, sa muslimanskim bajraktarima. Pored kumstva, pobratimstvo je, sve do novijeg doba, imalo veliki znacaj za umir krvne osvete. Zbog nesigurnog stanja u granicnim krajevima Crne Gore i Turske pobratimstvo sluzi i jednima i drugima kao 'propusnica' za medjusobni saobracaj i licnu i imovinsku zastitu. U Kucima u vreme 'besudja' ljudi su sreda imavali po desetak pobratima, a cim je besudje nestalo i primjeri bratimljenja su smanjeni."117
Poput kumstva, i pobratimstvo je naslo odjeka u epskoj poeziji, pa je tako pobratim Kraljevica Marka janicarski aga.118
Kod muslimanskog stanovnistva u Bosni i Hercegovini, ali i drugde, sacuvali su se, najzad, zemljoradnicki i stocarski obicaji koji se vrse bilo uz poslove oko zemlje i stoke ili, jos cesce, o praznicima, a u nameri da se utice na proizvodnju. Vecina ovih muslimanskih narodnih obicaja vezana je za pojedine hriscanske praznike, i to po starom kalendaru. Otuda mnoge obicaje vrsi, u iste dane, i muslimansko i hriscansko stanovnistvo. U tim obicajima ima i takvih koji poticu jos iz slovenske starine. Tako, jedan primer, izraziti muslimanski stocari u Podvelezju, pored brojnih stocarskih obicaja o Djurdjevdanu, na Novu godinu odrzavaju zemljoradnicki obicaj kada izlaze na guvno "na kolanje".119
Djurdjevdan se, takodje, uzima i kao vazan rok u godini; od tada se pogadjaju sluge i po njemu se odredjuju vazniji dogadjaji. I po Mitrovdanu se odredjuje kraj vaznijih poslova, a tada se isplacuju sluge i cobani. Ova dva praznika (Hizir Iliyas gunu, Kasim gunu) obelezavala su, cak, i pocetak i kraj turskih vojnih pohoda, a uzimani su i kao rok za predaju nekih feudalnih dazbina, pa cak i odredjenih trzisnih taksi u Istanbulu.120
Ako bi nastala velika susa muslimani u okolini Nevesinja bi se iskupili kod dzamije u Zovidolu i molili za kisu. Zapazeno je da se jedan dobar deo tzv. dovista ili molitvista na kojima se obavljaju molitve za kisu, najcesce u odredjeni utorak posle Djurdjevdana (Jurjeva), nalazi na samim grobovima sa steccima (mramorovima), uz koje se obicno produzuju muslimanska groblja. Dovista su nekad bila vezana i za stara muslimanska ili katolicka groblja (Srebrenica), planinske vrhove (znaci drevna kultna mesta) i pecine.121

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Dobri su ti tekstovi Kapo, samo pokusaj to malo skratiti. Izdvoji ono najbitnije, tako ce biti puno sadrzajnije, pod uslovom da se ne izgubi namjera autora, sta je stih htio kazati.
___________________________________________________________

." Djordjevic, pamte svoja stara krsna imena i ne propustaju da toga dana odnesu crkvi tamjana, zejtina i svecu. A kako svedoci jedan izvestaj iz prve polovine XIX veka svaka familija bosanskih muslimana zadrzala je svoga nekadasnjeg sveca, te slave praznike: Svetoga Petra, Svetoga Iliju, Svetoga Djordja. I Mrkovici kod Bara produzili su, i nakon prelaska na islam, slavljenje krsnoga imena i zadugo im niko u tome nije pravio smetnje: "docekivali su prijatelje, palili vostanice, davali prijateljima vina i rakije, pa su i sami pili, a mnogi su nosili u crkvu vino i prosforu da je pop osveti..." I danas (1932) se tacno zna za mnoga bratstva koju su slavu slavili. Tako su Petricevici u Veljem Selu slavili Ivanjdan, a prisluzivali Spasovdan. Na slavi - bilo je sedamdeset do osamdeset zvanica - pilo se vino i rakija, pevalo se i gostilo dva do tri dana".
___________________________________________________________

Mozda je takvih pojedinacnih slucajeva i bilo, to niko ne negira, ali se ne moze uzeti kao opste pravilo, kada se govori o prelasku na islam.Zah

-----------------------------------------------------------------------------------
Po misljenju M. Hadzijahica, Bozic spada u onu grupu svetkovina koja je zapravo pracena rezistencijom u tom smislu sto se magijskim radnjama odbijalo stetno delovanje odnosne svetkovine. Tako se uoci Bozica - na Badnji dan - vrse razne magicne radnje: zapiranje kuce nozem, mazanje brava belim lukom, razna kadjenja (smrekovinom) posto tada Karandjolo58 oko Bozica hoda "i zamace svoju zurnu u sudove, pa ih tako opogani" (Sarajevo). Iz istih razloga muslimani u Banjaluci i Prijedoru uoci Bozica sklanjaju kasike tako sto ih zadenu za strehu ili vesaju na kucna vrata.59 U Prozoru, pred Bozic, u jelo se mesa beli luk, a njime se, pre spavanja, mazu i ukucani, jer odbija demone od postenih dusa, da ne naude zdravlju ljudi i stoke.60 U nekadasnjoj Visockoj nahiji (Bosna) bio je opsti obicaj, a i sada (1949) se drzi u nekim muslimanskim selima da uoci Bozica ide povorka narocitih igraca, koju negde zovu "zvonari", a negde "vukovi" (vucari). U mesovitim selima posecuju podjednako i pravoslavne i muslimanske kuce. "Opsti je obicaj kod muslimana, sem u varosi Visokom, da gledaju na 'polaznika', ili 'pohodnika', prvo lice koje ce im na Bozic stupiti u kucu. Zadrze ga u kuci, pospu zitom, pocaste jelom i darivaju orasima, jajima, sljivama, kakvim komadom odece..." Imaju obicaj, isto kao i pravoslavni, da na Bozic rano izjutra uvode u kucu, u svojstvu polazajnika, vola, kozu, ovcu ili vec sta ko ima od stoke".
------------------------------------------------------------------------------------
Hadzijahic, ovdje govori o obicajima. Dakle, to su obicajno religijske norme u koje ljudi vjeruju, ocekujuci da ce mu one pomoci, spasiti ga od necega. To se obicno dogadja u sredinama, gdje zive zajdno:pravoslavci, katolici i muslimani. Oni se medjusobno posjecuju na najvece vjerske praznike-blagdane, donose jedni drugim darove, pomazu jedni drugim kod izgradnje dzamija, crkava, idu jedni drugima na zalost i veselje. To je ono sto je nekad karakterisalo Bosnu. Ali ovi djilkosi su sve te lijepe narodne obicajno religijske norma unistili, ljude su podijeli po religijama, ali ne vise da postuju ono sto drugi voli, nego da mrze ono drugo sto nije kao njegovo. U tome je nesreca ljudi u Bosni.

Vjerovatno znas, da ponasanje covjeka odredjuju: moralne, obicajne, religijske, obicajno-religijske i pravne norme. U tom kontekstu treba analizirati neke dijelove teksta koji si prezentirao. Zah

Nemam vise vremena da analiziram pojedine tvrdnje, ali na brzinu sam vidio, da se sve svodi na obicajno religijske norme, o cemu sam nesto vec kazao u predhodnim komentarima.

Naveo si puno literature, ali sta pojedini naslovi sadrze, o cemu pisu, kako prilaze nekom problemu, to ostaje tajna.
Pozdrav Zah

nema tu nikakve tajne, samo sam prezentirao neke od tekstova o kriptohriscanstvu, o kojem vjerovatno mnogi forumasi neznaju. jedan od zakljucaka moga bi biti da prelaz na islam nije uvijek bio dobrovolja i rado prihvacen, sto ne mora uvijek biti pravilo.

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Ljudi svasta pisu. Eto ko procita Z. Andrijasevica i Z. Stanojevica, Pokrstavnje Muslimana, jednostavno ce zakljuciti onako kako su autori naumili da svaki citalac zakljuci, to jest da su Muslimani dobrovoljno prelazili na pravoslavalje, jer oni ne pisu o onome sta se zbilo-dogodilo ljudima prije " dobrovoljnog" prelaska. Pobijeno je 7% stanovnistva Plava i Gusinja. To pomenuta dva autora preskacu i obmanjuju citaoce.

Da su to samo dva autora koji cine nesto tako, pa hajde de, ali to su mahom cinili mnogi istoricari u poslednjih 150 i vise godina, da bi smo imali ubijanja, klanja, paljenja bogomolja, nihovo granatiranje, pokusaj istrebljenja jednog naroda itd, itd. Pozdrav Zah

malo si me zbuni s ovim komentarom. kao prvo nema veze s temom.

mozes li biti malo vise specifican kolik je to autora pisalo o tome. ja sam procitao dosta istorijskih knjiga ali o toj temi nisam ni jednu, sto ne znaci da se nije desilo. isto tako bosnjacki historicari koji pominju kriptohriscanstvo su prava rijetkost, mozda zato sto se ta pojava bas ne slaze s politickom osnovom njihovog djela.

_________________
Banjalucanin-to je zanimanje!

Pa svi srpski istoricari o ovoj temi pisu kao Andrijasevic i Satnojevic. Oni imaju postavljeni cilj koji zele dokazati, a to se obicno moze pojednostaviti pa kazati, da je Bosna srpska zemlja, da su Bosnjaci poturceni Srbi, da se Bosnjaci muslimani trebaju vratiti "veri pradedovskoj", da to Bosnjaci muslimani jedva cekaju, pa ce opisati neki dogadjaj, preskocivsi ono 7% pobijenih, i sve to prikazati kao dobru volju muslimana Bosnjaka i njihovom velikom zeljom da ponovo uplove u pravosljavlje.

Bosanski istoricari nisu smjeli da pisu o toj problematici. Ko se drznuo da pise, dobio je po nosu na ovaj ili onaj nacin, ali su o tome pisali srpski istoricari, naravno na svoj nacin, pripremajuci teren za ono sto se desavalo Bosnjacima muslimanima na prostoru: Srbije, Crne Gore, Makedonije i Bosne poslednjih 200 godina. Pozdrav Zah

hehe.
u islamu nema prislile.
ma nemoj.
šta nam zah napriča.
ajd fino, još jednom se počeši po glavi, pa fino razmisli.

eto ja ću ti pomoći, mozda je upravo neki tvoj predak po imenu stevan, marko ili petar bio zrtva te iste miroljubive religije.
svakako da je bilo onih koji su vjeru promjenili iz lične koristi da bi izbjegli plaćanje harača, ali je taj broj manji u odnosu na one koji su nasilno islamizovani.

nema šta, miroljubiva religija, ... šta reče neki dan onaj vjerski vodja u iranu kada je pozivao na dzihad .... svi nemuslimani su smrtni neprijatelji islama i treba ih .... hm.

DELETED

To sto pise u Kur'anu, slicno mozes naci i u Bibliji, ali osvajanja i pokoravanja drugih nije samo karakteristika Arapa i Turaka. Jaci su uvijek pokoravali slabije. Spanci i Portugalci su pokorili, opljackali citavu Srednju i Juznu Ameriku, nametnuli joj spanski i portugalsi jezik, spansku kulturu, itd. Englezi, Francuzi su to radili do skora po Africi, Bliskom istoku pa i dalje. Rusi su okupirali sve islamske zemlje u svom susjedstvu, pljackali ih, nametali svoj jezik, svoju kulturu, i danas ako se neko pobuni oni kazu: terorista, iredentista, islamski fgundamentalista, itd.

Dakle, problem pokoravanja nije samo muslimanski izum, to su radili i krscani, samo sto su muslimani sirili islam bez prisile, krscani su to cinili sa prisilom, a neki cak i na nasim podrucjima, zadnji opis iz 1913.godine vec sam prezentirao. Pozdrav Zah

Одломак из књиге О. Зиројевић: Исламизација на јужнословенском простору

http://www.etnoloskabiblioteka.co.yu/ar ... aznici.htm

_________________
Izetbegović(92):"®rtvovaću mir, za nez. BiH!''
Silajdľić(92):''Međunarodno priznanje SRBiH biće doprinos stabilizaciji''
Kutiljero(05):''Da Izetbegović nije povukao potpis ne bi bilo rata, ni Srebrenice!''

...наставак....

_________________
Izetbegović(92):"®rtvovaću mir, za nez. BiH!''
Silajdľić(92):''Međunarodno priznanje SRBiH biće doprinos stabilizaciji''
Kutiljero(05):''Da Izetbegović nije povukao potpis ne bi bilo rata, ni Srebrenice!''

Izgleda da ti samo citas sta pisu Bosnjaci. Pa ovaj tekst se ponavlja. prezentirao ga je Kapo. Pozdrav Zah

DELETED