banjalukaforum.com

Аутор: Живорад Јанковић, Број 926, Рубрика Поводи
Прича о анатеми Српске цркве провлачи се кроз литературу скоро 150 година. Настала је у време кад је цела наука била у повоју и кад је много шта изгледало једноставније него што су даља истраживања и открића доносила

У фељтону Вечерњих новости „Стефан Душан - цар и краљ“ појавио се 25. наставак под насловом „Анатема Српском цару“. Ту се говори о томе како је тобож цариградски патријарх Калист бацио проклетство на српског цара и патријарха поводом прогласа патријаршије и крунисања краља Душана за цара. Фељтон је најава књиге под истим насловом која се оцењује као „прва целовита биографија најмоћнијег владара из српске династије Немањића“. Текст будуће књиге вероватно је настао раније, пошто је један од њених аутора Божидар Ферјанчић умро пре неколико година.

Прича о анатеми Српске цркве провлачи се кроз литературу скоро 150 година. Настала је у време кад је цела наука била у повоју и кад је много шта изгледало једноставније него што су даља истраживања и открића показивала. Ипак, она се одржала донекле по инерцији, а затим и што су нова сазнања споро пристизала.

Није то једини случај. Слично је и са питањем аутокефалије. Највећи и од свих православних признати ауторитет у области црквеног права, далматински епископ Никодим Милаш, у својој књизи „Црквено право“, међу аутокефалне цркве убраја и оне које за то нису имале ни минимум услова и које по данашњим критеријима нико не би покушао ту да их сврста. На ондашњем степену знања, то је изгледало друкче. Једна од заблуда, која се дуго провлачила кроз литературу, била је и прича о тобожњем Епирском деспотату као називу за област која је, поред Никејског царства, после пада Византије 1204. године била слободна од Латина. Заблуду је отклонио Божидар Ферјанчић, један од аутора овде помињане будуће књиге, показавши да епирска област никада није била деспотат. Тек предстоји да се уради одговарајућа студија о Охридској архиепископији и њеном најпознатијем јерарху Димитрију Хоматијану, који у досадашњој литератури ужива већи углед него што га је имао код својих сународника.

Треба подсетити да постоји проблем поводом односа православних и припадника римског обреда. Још увек, скоро хиљаду година касније, не зна се да ли је реч о проклетству (анатеми), јереси, или расколу (шизми), а тим питањима баве се научници светског нивоа, јер она спадају у област опште историје Цркве.

Поменуто је како нова сазнања у овој сфери слабо пристижу. Срећна је околност што се, пре више од четири деценије, у време када је славни Георгије Острогорски припремао своје значајно дело Серска област после Душанове смрти, појавио објављен дијалог бившег византијског цара Јована Кантакузина, који он 1367. године води са латинским изаслаником Павлом. На том сусрету разговарало се о потреби сазивања општег сабора. Међу осталим учесницима помиње се и Српска црква као равноправни члан, што би значило да она није била искључена из заједнице помесних Цркава. Овај податак је бацио потпуно нову светлост на прилике око прогласа српског царства и патријаршије, и научника светског гласа, какав је био Георгије Острогорски, навео да у поменутој књизи каже: „У светлости таквих изјава, тешко се може отети утиску да су историчари, импресионирани покајним речима Даниловог настављача и Угљешине повеље о измирењу са свим њеним реторским неумереностима, приписивали одлучењу Српске цркве већи значај него што је оно у ствари имало у очима самог Јована Кантакузина и самог патријарха Калиста“.

Ту чуло искусног и заслужног аутора реагује и упозорава да постојећа слика не задовољава. Сам он се више на то није враћао, а околина није довољно пажње посветила његовом упозорењу. Слично се десило и са радом Димитрија Богдановића, насталим десетак година касније. Ту је он анализом изворне грађе показао да у њој нема говора о анатеми. Извори где не постоји ништа спорно, говоре о постојању раскола (шизме). То су Повеља деспота Угљеше из 1368. године, Житије старца Исаије непознатог аутора и Житије патријарха Јефрема од епископа Марка. Само један међу њима, биограф патријарха Саве говори о одлучењу цара, патријарха и архијереја. „А тадањи патријарх царствујућег града васељенски Кир Калист посла и одлучи цара са патријархом и његове архијереје“. Карактеристично је да сам аутор у свом даљем писању није користио резултате својих истраживања, што је допринело одржању постојеће слике, преузете из старије литературе.

Деведесетих година у Гласнику, службеном листу Српске цркве, појављује се неколико прилога тим поводом. Они се надовезују на оно до чега су дошла два поменута аутора. Према тим радовима, основни разлог што се прича о анатеми тако дуго одржала, јесте коришћење три израза различитог значења - анатема (проклетство), одлучење (екскомуникација), раскол (шизма) - као синонима, иако расположива изворна грађа, како је већ показао Д. Богдановић, обавезује да се поступи друкче. Како то изгледа, може се пратити на примеру само једног пасуса: „Нема никакве сумње да је политичком споразуму требало да претходи сређивање црквеног питања; иначе, путовање цариградског патријарха српској царици, чијег мужа је он сам заједно са целом Српском црквом екскомуницирао, било би потпуно непојмљиво. Напротив, уместо нељубазног пријема, или чак и понижења, које би се могло очекивати од стране српског двора према јерарху који је бацио анатему на Србе, Кантакузин прича да је патријарх био дочекан с највећом чашћу. То се може објаснити само тиме да је претходно био припремљен терен за долазак патријарха Калиста, и да се притом имало у виду укидање раскола“ (Владимир Мошин, Свети патријарх Калист и Српска црква, Гласник, службени лист Српске православне цркве, 1996, 238, подвукао Ж.Ј.).

_________________
ДОГОДИНЕ У ЈЕРУСАЛИМУ, ЦАРИГРАДУ

Коришћење различитих израза као синонима примећује се и у тексту фељтона. Прво се помиње одлучење преузето од Даниловог Настављача, да би се у продужетку наставило са коришћењем речи анатема. Када је реч о изворној грађи, већ је истакнуто да само један извор користи израз одлучење, док остали говоре о расколу. Тамо где је реч о одлучењу, у питању је наративни извор који у себи садржи више спорних детаља независно од овог који нас овде занима. Зачуђује са коликим поверењем се он прихвата од истраживача који редовно истичу свој критички однос према списима тога доба, иако у њему има очигледно нетачног. Па и тамо где се није могла избећи дискусија о његовој веродостојности, више се ишло на његову одбрану, него на проверу и преиспитивање свих тврдњи. Биограф говори како су тобож из заузетих области протерани сви цариградски митрополити, за шта се сигурно може тврдити да није тачно, јер је највећи број њих остао на својим местима. И међу онима који су напустили свој трон, не значи да су сви протерани. Део њих одлази јер се не мири са новонасталим стањем и прихватањем нове државе. Сам патријарх Калист пре избора за поглавара Цариградске патријаршије 1350. године живи на Светој Гори, која је тад под српском влашћу. Велики богословски мислилац и новоизабрани митрополит Солуна Григорије Палама такође борави на Светој Гори, јер због грађанског рата у Византији, становници града не желе да га приме. На Атосу срешће се са српским царем Душаном који га позива да дође код Срба: „Додао је и ово да га срамотно Ромеји (Византинци) прогањају, не дозвољавајући му да преузме Цркву која му је припала, а он да ће му, кад се одазове његовом позиву и његовим наговорима, и градове и цркве и области радо поклонити; затим му је набројао уз ово и сијасет разних других обећања - годишњих прихода и блага којима би располагао“. Палама то није прихватио. Касније ће Палама доспети у турско ропство, где остаје занемарен од својих сународника. Откупиће га српски цар у последњој години свог живота. О томе говори наследник цариградског патријарха Калиста Филотеј: „Већ је био изгубио сваку наду док Бог није подстакао... људе добре и поштене, те су у име свог народа који далеко живи богато платили варварима и спасли светог“. Иначе, Душан је, бар код дела светогорских монаха, остао у лепој успомени. Монаси Велике лавре унели су његово име у свој поменик. Игуман манастира Кутлумуша каже да је због откупа својих монаха из турског ропства одлазио „благоверној и блаженој деспини кира Јелени“. У време око Душановог крунисања, прот Свете Горе је заточен у свом Цариграду, где је био дошао са групом монаха ради мирења завађених моћника. Тада на Атосу послове води привремена управа и прилике се сређују тек успоставом српске власти. Штедрост српског владара осећају сви манастири Свете Горе, те се може рећи да је Хиландар донекле и „запостављен“: „Српско освајање, ако оставимо по страни државноправно постојање владарске идеологије, није представљало ништа битно другачије него што би то било победом једне од сукобљених страна у византијском грађанском рату, чије су недаће управо те области осетиле практично од његовог почетка. Уморни и огорчени грађанским ратом, који је велике штете нанео баш њиховим имањима, Светогорци су се, попут многих световних великаша, приклонили највештијем - Стефану Душану“.

Овде је много особа и реч је о међународним односима и процесима. Стога се мора рачунати са могућношћу промашаја или непотпуног успеха. Тешко је говорити и о једној личности. Патријарх Калист се овом приликом често помиње, а о њему постоје сасвим опречна сведочанства, сва настала од Грка. По Нићифору Григори, то је човек строг, суров и необразован. По другом хроничару, који нема разлога да га велича, Калист је образован богослов, достојан свог положаја.

_________________
ДОГОДИНЕ У ЈЕРУСАЛИМУ, ЦАРИГРАДУ