banjalukaforum.com

У једном трачком селу, у породици сиромашног сељака, можда јерменског досељеника, родио се дечак коме су дали име Василије. У историји је познат као Василије Македонац јер је у време његовог рођења тај део Тракије припадао теми, односно, војно-административној јединици која се звала Македонија. Како сматрају поједини научници, Василије је дошао на свет 830. или 835. године док неки као датум његовог рођења наводе 25. мај 836. године.
Неколико чудноватих догађаја наговестило је блиставу будућност тек рођеном дечаку. Док су једног спарног летњег дана његови родитељи радили на њиви, сина су оставили у хладовини где је заспао. Тада се појавио орао и, крстарећи, заклонио га сенком својих крила. Василијева мајка најпре се уплашила и покушала да отера птицу, али када се орао вратио, њој је било јасно да се ради о Божјем знаку. Осим тога, она је, наводно, у сну видела како из њене утробе излази златно дрво пуно златног цвећа и воћа које је постало велико и бацало је сенку на целу кућу. Други пут, поново у сну, Василијевој мајци јавио се пророк Илија као високи старац са седом брадом из чијих је уста лизао пламен који је њеном сину предсказао успех и срећу.
Очева смрт тешко је погодила породицу и Василије, који је морао да брине о мајци и сестрама, схватио је да од земљорадње може да се живи тешко и оскудно. Зато је одлучио да окуша срећу и кренуо у Цариград. Једног касног недељног поподнева ушао је кроз Златну капију у „царицу градова”. Извори кажу да је био сиромашно одевен и да је имао само завежљај и штап који су уједно били и његова целокупна имовина. Најпре је у чуду гледао простране улице и велика здања града на Босфору, а с наиласком ноћи морао је да потражи некакав смештај. Будући да у византијској престоници никога није познавао, а већ је био преморен дугим путовањем и плимом необичних утисака који су га запљуснули по приспећу у Константинополис, он је легао под трем знаменитог манастира Светог Диомеда и заспао чврстим сном.


Мали Теофил и велики Василије
Игуман тога манастира уснио је у току ноћи чудан сан: јавио му се неки непознати глас и поручио му да изађе и отвори врата цару. Онако бунован, пренут из сна, он је погледао испред врата, али како никог није приметио, вратио се у кревет. Тек што га је сан савладао, поново му се јавио исти глас и рекао да изађе и поздрави цара. Већ прилично сметени духовник још једном је изашао пред врата и приметио само незнанца у ритама, па се вратио у постељу. Чим је утонуо у сан, непознати глас строго му је заповедио: „Изађи и уведи онога што спава на степеништу. Он је цар!” Сад већ сасвим преплашен, игуман манастира Светог Диомеда је изашао, пробудио Василија, позвао га да уђе и посадио за сто да вечера. Ујутру му је дао да се окупа и спремио му ново одело.
Игуман је имао брата, по занимању лекара, који је стаситог и наочитог младића, како га је видео, сместа препоручио једном свом угледном пацијенту, рођаку цара Михаила Трећег (842–867), који се звао Теофил, али су га због малог раста прозвали Теофилица (мали Теофил). Слабашне грађе, овај племић је волео да буде окружен слугама горостасне висине и огромне снаге. Облачио их је у сјајну одећу и уживао да се с њима шепури градским улицама. Кад је видео Василија, одмах га је узео у своју службу.
После извесног времена, Василија су упознали најугледнији људи Византијског царства. Уприличен је свечани ручак на царском двору на који је позван велики број званица као и бугарски посланици на пропутовању кроз престоницу на Босфору. При крају ручка, како је било уобичајено, приређено је такмичење рвача који је требало да забаве присутне. Разметљиви Бугари тврдили су да они имају таквог атлету који ће победити све византијске противнике. И, заиста, снажни Бугарин савладао је све ромејске рваче.
Византинци, потиштени што је један варварин надмашио њихове борце, тешко су поднели пораз. Али, Теофилица, који се такође налазио на свечаном ручку, самоуверено је изјавио да ће његов слуга победити Бугарина. Одмах су изнова припремили борилиште, дворану посули песком да би начинили подесну подлогу за борце и победоносни Бугарин ухватио се у коштац са Василијем.
Бугарски рвач напрегао се из петних жила не би ли подигао увис византијског коњушара. Међутим, десило се супротно: снажнији Василије подигао је Бугарина, окренуо га око себе и спретним захватом, који је тада био чувен у борилачким вештинама, бацио га на земљу. Узбуђени Византинци, којима је горостасни коњушар спасао част, громко су поздрављали свог победника док је на другој страни повређени и онесвешћени бугарски рвач једва долазио себи. Овим подвигом Василије је на себе скренуо пажњу: високи дворски кругови добро су упамтили младог коњушара.
Убрзо после овог догађаја цар Михаило Трећи добио је од једног провинцијског намесника на поклон веома лепог коња. Када је пришао да му погледа зубе, коњ се толико уплашио и пропео да ни цар ни његови коњушари никако нису могли да га укроте. Поново се умешао Теофилица и рекао василевсу: „Господару, код куће имам једног младог човека који уме с коњима. Зове се Василије.”
Не оклевајући, довели су коњушара који је, како бележи један византијски писац, био „други Александар на другом Букефалу”. Он је узјахао непокорног пастува и само неколико тренутака било му је довољно да доведе у ред до тада неукротиву животињу.
Одушевљени Михаило Трећи, неку годину млађи од Василија, приморао је свог рођака Теофилицу да му уступи коњушара. Онда је, још под снажним утиском оног што се догодило, свог новог слугу одвео како би га показао мајци – царици Теодори. Док јој је син усхићено причао о свом новом коњушару, она је ћутке и подозриво гледала стаситог дошљака. Било је очигледно да не дели синовљеву радост. Када је Василије отишао, Теодора је забринуто рекла сину: „Боље да га никада ниси упознао! Он ће уништити наш род!”


„Онај који спава поред”
Било је потребно десетак година да се остваре царичине пророчке речи. У међувремену се Василије постојано успињао на византијској хијерархијској лествици, а на руку му је ишао и повољан стицај околности. Тада је најмоћнији у Византији био царев ујак Варда, човек раскошних државничких способности. Он је 865. године уклонио паракимомена Дамјана, чијег се утицаја прибојавао, и на његово место доведен је Василије. Паракимомен (грчки: „онај који спава поред”) био је начелник царске ложнице, својеврсни „чувар” василевсове спаваће собе, и захваљујући чињеници да је боравио тик уз цара имао је могућност да буде на изворишту драгоцених података. Ова дужност је углавном била резервисана за евнухе, али је у Василијевом случају направљен изузетак. Убрзо се Варда покајао што је уздигао Василија и то је изразио речима: „Ја сам отерао лисицу, али сам на њено место довео лава који ће нас све прогутати!”
Уследио је обрачун царевог ујака и доскорашњег царевог коњушара. Приликом похода на Крит, острво које су Византинцима преотели Арабљани, Василије и његови људи убили су Варду у априлу 866. године.
Још опчињени Михаило Трећи већ следећег месеца по повратку у Цариград дао је круну цара савладара свом љубимцу. Тако је дошљак из Тракије и званично постао други човек Царства и предстојао му је још само један корак да стигне на сам врх. Зазирући од василевсове ћудљиве и каткад неуравнотежене природе, Василије није ништа хтео да препусти случају. Смислио је заверу: после дворске гозбе његови људи су, у ноћи између 23. и 24. септембра 867. године, убили пијаног цара у његовој спаваћој соби. Аморијску династију сменила је нова – македонска династија – показаће се најславнија византијска династија која је готово два столећа владала царством Ромеја (867–1056).
Вртоглави успон славољубивог и безобзирног дошљака, окићен легендама које нису лишене историјске подлоге, убедљиво је сведочанство о томе да је пут до византијског престола био отворен за свакога и да је и највећи никоговић могао да се попне на само чело ромејске врхушке. То је било својствено раној (4–7. век) и средњој Византији (7–11. век), али је у позном Царству (11–15. век) цар могао да постане само члан неке од најугледнијих племићких породица.


Василије „племенити”
Василије Први Македонац (867–886) показао је током двадесетогодишње владавине да је био достојан да понесе круну византијског цара. Разборитом и спретном политиком, како унутрашњом тако и спољашњом, умногоме је унапредио Царство. Да би се донекле ублажио Василијев мрачни и насилни долазак на цариградски трон, његови потомци – син Лав Шести Мудри (886–912) и унук Константин Седми Порфирогенит (912–959) – а с њима и готово целокупна званична историографија македонске династије, посегли су за измишљеним генеалогијама. Они су у Василију, с једне стране, видели далеког потомка Арсакида, познате парћанске владарске куће коју је у 3. веку пре наше ере основао Арсак Први, и за коју су касније родбински били повезани персијски Сасаниди, као и млада јерменска држава. Са мајчине стране Василије је наводно био повезан са Константином Великим, а по некима се са „обе стране гордио сјајем Александра Великог.”
Занимљиво је напоменути да каснији византијски писци на различите начине прихватају ове невероватне претпоставке. На пример, Јован Скилица у 11. веку поклања им, без трунке интелектуалне сумње, безусловно поверење. За разлику од Скилице, Јован Зонара – прва половина 12. века – одбацује читаву причу о древној племенитости Василијевог рода и бележи да је оснивач македонске династије потицао „из Македоније, од безначајних и непознатих отаца, иако је неко од оних који су о њему писали измишљао да води порекло од Арсакида”.
Још једна легенда, која примамљиво звучи али пати од помањкања историјске веродостојности, доприноси новој тајновитости везаној за име Василија Првог Македонца. Ради се о чудесној речи ВЕКЛАС, састављеној од почетних слова имена његове најуже породице, најпре самог Василија, затим његове супруге Евдокије, и, напослетку, њихових синова Константина, Лава, Александра и Стефана. Овај акростих забележио је васељенски патријарх Фотије (858–867, 877–886) који доноси и остале приче о Василијевој „племенитости”.
Како је записао византијски писац Никита Давид Пафлагонац, генеалогију оснивача македонске династије саставио је управо цариградски првосвештеник који је уз помоћ једног духовника исписао читав сплет лажи „александријским писменима на најстаријој хартији, подражавајући доиста древни рукопис… пресвукао га прастарим корицама које је дигао са неке прастаре књиге” и то своје дело кришом сместио међу остале књиге дворске библиотеке. Остављајући по страни истинитост ове занимљиве приче Никите Давида Пафлагонца, намеће се важан закључак да су и сами Византинци били и те како свесни да генеалогије могу бити фалсификоване и да су многе од њих заиста кривотворене. Измишљање легенди није било својствено само Византији, него и читавом низу осталих држава средњовековног света, а, није претерано рећи, лажне генеалогије протурају се и у наше време. и није мали број оних који у тако исковане генеалогије слепо верују. Како било, мало вероватном чини се претпоставка да Василије Македонац, довољно умешан и проницљив да од коњушара постане василевс, није био упознат са састављањем „исфабриковане” генеалогије која прославља старину његовог царског дома н


Радивој Радић

Цареви и војници


Између њих најчешће зјапи несавладив јаз. Али, историја, чији су токови чудесно замршени, каткад удеси тако да војник у неком тренутку засени цара и постане важнији од њега, некада чак спасе цару главу, некада направи подвиг који га уздигне на пиједестал виши од царевог.



Година 641. била је веома бурна у историји Византијског царства. Преминуо је велики василевс Ираклије (610–641) и после неколико брзих смена на престолу цар је постао Констанс Други (641–668), његов унук кога ће касније назвати Погонат (брадати) јер је у зрелим годинама носио дугу и густу браду што до тог времена није било уобичајено за владаре Византије. У потоњим временима сви византијски василевси углавном ће бити брадати и брада ће на својеврстан начин постати њихов препознатљив знак без кога не могу да се замисле.
Кад је ступио на престо, Констанс Други имао је само једанаест година. Царство је примио у тешким приликама, у време велике најезде Арабљана коју Византинци нису могли да зауставе. Тако су, једна за другом, византијске области и градови падали под власт верујућих у Алаха. Персија, држава богате прошлости, столећима опасан супарник Византије, једноставно је подлегла надмоћном нападачу док је Царство једва успело да одоли победоносним Мухамедовим следбеницима.
Премда пустињски народ, Арабљани су брзо напредовали и у поморској вештини, па је њихова флота ускоро запретила византијским острвима на простору источног Средоземља: пали су Кипар, Родос и Кос. Констанс Други, коме храбрости није недостајало, одлучио је да стане на пут надирању припадника друге вере.
До одлучујуће битке дошло је у водама надомак јужних обала Мале Азије 655. године. Арабљани су се добро припремили за овај сукоб на мору, а крајњи циљ било им је освајање Цариграда. Читав поход припреман је у Триполису, граду у Феникији.
Дознавши за опсежне припреме Арабљана, два брата, синови неког букинатора (трубача) који су живели у овом граду, запалили су и на јуриш заузели градски затвор. Успело им је да ослободе мноштво византијских заробљеника који су тамо били заточени. Браћа су, после разбијања затворске капије и ослобађања затвореника, убила емира Триполиса и његову пратњу, спалила опрему за изградњу бродовља, утекла из града и отпловила у Византију.


Море се црвенело од крви
И поред овог догађаја, Арабљани нису прекинули припреме и нису одустали од својих циљева. Калиф је наименовао Абул-Авара за команданта флоте. У међувремену је један од поменутих синова букинатора (трубача), чије име извори не помињу, дошао у Феникс, у малоазијској области Ликији, где је цар Констанс Други обављао последње припреме пред одлучујући бој. Храброг и ратовању вичног дошљака византијски василевс узео је у службу рачунајући да ће му бити од користи у предстојећој поморској бици.
Догодило се да је Констанс Други уочи пресудног обрачуна сањао како се те ноћи обрео у Солуну. Кад се пробудио, испричао је то једном тумачу снова који му је рекао да дотични сан може да се протумачи тако да ће победу однети друга страна. Онда је цар, пошто није предузео потребне мере да састави своју борбену линију, наредио ромејској флоти да уђе у битку. Када су се две стране судариле, Византинци су претрпели тежак пораз тако да се, према речима хроничара Теофана, море црвенело од њихове крви.
Кад је видео да му је живот угрожен, цар је своју одећу дао другом човеку, трубачевом сину. Ни за тренутак не губећи присуство духа, овај је скочио у василевсов брод, уграбио Констанса Другог и, пребацивши га у други брод, спасао га. Јуначни човек потом се вратио на царев брод, храбро се борио и убио многе непријатеље пре него што је изгубио живот у име цара. Непријатељи су га опколили и држали га у окружењу мислећи да је византијски василевс. Напослетку су га усмртили као човека који је на себи носио царево одело. За то време цар Констанс Други, у војниковој одећи, успео је да утекне и безбедно стигне у Цариград. Основано се претпоставља да је византијски хроничар Теофан, који је описао поменуте догађаје, на овом месту унео делове неког народног епа.


Василије Први Македонац и јерменски сељак Теофилакт
Василевс Василије Први Македонац (867–886) био је човек незнатног порекла који је захваљујући својој огромној физичкој снази, бистрој памети и безобзирности за кратко време прешао дугачак пут од коњушара до византијског цара. На царски престо дошао је тако што је у дворској завери уклонио Михаила Трећег Аморијца у септембру 867. године и основао нову, македонску династију – најславнију од свих византијских династија. У току двадесетогодишње владавине показао је да је дорастао да стоји на челу Византијског царства.
И као цар, Василије се није либио да лично предводи ратне походе и у њима учествује често се излажући непосредној опасности. Године 872. предводио је поход против Арабљана. Необичним стицајем околности тај поход довео га је у најтешњу везу са јерменским сељаком по имену Теофилакт, најобичнијим редовом у многољудној василевсовој војсци. Надомак Тефрике, тврђаве у планинским областима североисточне Кападокије, западно од реке Еуфрата, цар Василије Први умало није погинуо у сукобу са Арабљанима. Живот су му спасли како војничка вештина тако и изванредна прибраност и храброст војника Теофилакта који се у заподенутом сукобу, на срећу, нашао у василевсовој близини.
Задивљен војниковим јунаштвом и чињеницом да је без било каквог предомишљања на коцку ставио властити живот само да би спасао византијског цара, Василије Први узвратио је племенитим гестом захвалности. Храброг војника довео је у Цариград и распоредио га у своју гарду. Штавише, дао му је и једно имање у области Лакапи по ком су потомци војника Теофилакта добили своје презиме – Лакапин. Већ тада, дакле, 872. године, када је василевсу спасао живот, јерменски сељак Теофилакт био је ожењен, а две године пре тога, око 870. године, родио му се син Роман.
Роман Лакапин, који је детињство и младост провео у Цариграду, текао је војничку каријеру и постао командант византијске флоте, а затим, 920. године, и византијски цар.


Јован Шести Кантакузин и војник Лазарет
Да у одређеним историјским околностима и обични људи могу да досегну подвиге и славу античких хероја говори и пример извесног Лазарета. Он је био присталица узурпатора Јована Кантакузина у грађанском рату који се у Византији водио од 1341. до 1347. године и био најкрвавији међу сличним ромејским сучељавањима у 14. веку. Догодило се да у јуну 1344. године обласни господар Момчило, који је дуго и вешто опстајао између сукобљених страна у Византији и српског краља Стефана Душана (1331–1355), умало није заробио Јована Кантакузина.
Негде на путу између градова Мосинопоља, који је тада био у рушевинама, и Кумуцине заметнула се тешка и неизвесна борба. Цар писац је забележио: „А када је цар (Јован Кантакузин) и они око њега био изван рушевина и није постојала никаква сумња о заседи, навале они око Момчила силовито на њих. Пошто су се сви дали у бекство, када су они из предњег реда непријатеља били близу цара (заостао је као последњи), притешњен бранио се и пао је коњ цара док се борио са непријатељима. А један од царевих пратилаца по имену Лазарет сишавши с коња даде га цару и уједно га подиже да узјаши. Док се пео, неко га пришавши удари мачем у главу, али ништа не нашкоди јер је шлем добро одолео ударцу. Одатле, бранећи се целим путем и примајући ударце, јер су га сустизали многи од непријатеља, стигао је (цар) у Кумуцину, чудесно спашен. А Лазарета су мачевима и копљима ранивши и верујући да је убијен (јер ранили су га на осамнаест места) оставили још у животу. Цар се на тај начин, а да нико није очекивао, спасао такве опасности и Момчило, ништа не оклевајући, почео је да се повлачи. Цар, пославши доведе још живог Лазарета у Кумуцину; и обасут великом бригом за кратко време поново је био здрав и читав и ништа од удова због удараца не изгубивши; и уживао је велику милост и част код цара, а изгледа да је био достојан и већих него што беху због показане ревности према њему (цару).”


Белешке ученог Григоре
Уколико бисмо Јовану Кантакузину могли да пребацимо извесну пристрасност у описивању догађаја у којима је непосредно учествовао и слику о њима донео на страницама свог мемоарског списа, онда је срећна околност да је сачувано дело још једног великана византијске историографије 14. столећа – „Ромејска историја” Нићифора Григоре.
Водећи интелектуалац у Царству онога времена није био, као Јован Кантакузин, непосредни сведок и учесник бурних догађаја у грађанском рату који су се збивали на простору Тракије и Македоније. Нићифор Григора, премда је углавном боравио у Цариграду, располагао је поузданим и веродостојним подацима. Отуда његово историјско дело има све особине прворазредног извора, а он слови као један од најбољих историчара у касновизантијском раздобљу.
Нићифор Григора, разумљиво, доноси знатно сажетији опис ових збивања и покушаја смелог Момчила да зароби Јована Кантакузина. И он, међутим, казује о подвигу једног од узурпаторових људи који је у одсудном часу спасао свог господара. Тако је учени писац записао: „А цар, пошто је коњ пао од удараца, колико је могао, борио се са земље са нападачима, док један од пратилаца, пролазећи, не сиђе са коња и даде га цару да бекством прибави спас, а сам примајући одасвуд ударце паде полумртав и једва дишући, али од непријатеља остављен ипак остаде жив.”
Нема сумње да је Лазарет неизмерно задужио Јована Кантакузина тако што му је у веома тешким околностима спасао живот. Чињеница је то коју и сам василевс јасно и недвосмислено наглашава у својим мемоарима. Ово што је речено углавном је све што се зна о срчаном пратиоцу узурпатора и потоњег цара Јована Шестог Кантакузина (1347–1354) који се није либио да изгуби живот само да би избавио свог господара.


Сан Манојла Кантакузина
Још једно помињање Лазарета на страницама историјског дела цара писца не доприноси, истина, да о њему сазнамо нешто више, али је веома карактеристично. Он се јавио у сну Кантакузиновом сину Манојлу који се од 1343. до 1347. године налазио на положају намесника у граду Верији, западно од Солуна. Млади Кактакузин уснио је цара оца – тада још увек само узурпатора – како му прилази у свечаној одежди, а уз њега иду двојица пратилаца. Један, који је Манојлу Кантакузину био непознат, носио је отворену књигу пророка Исаије. Други пратилац, кога је василевсов син очигледно познавао, био је Лазарет. Он је у руци носио мач Јована Кантакузина.
Овај сан Манојла Кантакузина, о ком цар писац приповеда када описује догађаје из 1345. године, показује да је Лазарет свакако био један од блиских људи породице Кантакузина.
Колико је познато, име Лазарет, за које се претпоставља да би могло бити италијанског порекла, не среће се у изворима епохе Палеолога. Овај човек Јована Кантакузина свакако није могао припадати неком од племићких родова у Византијском царству. Реч је, дакле, о човеку незнатног порекла који је истинским подвигом ипак успео да се упише у историју.


Радивој Радић

У музеју у Сремској Митровици чува се једна цигла из 6. века на којој је непознати бранилац некада једног од четири најважнија средишта Римског царства у очајању записао: „Христе Господе, помози граду и заустави Аваре, заштити царство Ромеја и онога ко је написао ове редове. Амин”

На једном завоју реке Саве, на самој граници провинције Паноније, на месту на коме су се спајали главни римски путеви, под јужним обронцима Фрушке горе, између мочвара и речних рукаваца, од илирског насеља развио се град који су Римљани назвали Сирмијум (лат. Sirmium). Насеље су основали домороци Паноније, племена Сирмијаца и Амантина (civitas Sirmiensium et Amantinorum). На почетку наше ере, у време познатог панонско-далматинског устанка, у граду су већ живели „слободни римски грађани” (conventus ili oppidium civium Romoanorum). За време династије флавијеваца, највероватније у доба цара Домицијана (81–96), град је добио положај колоније и помиње се као colonia Flavia Sirmium. Од 1. до 4. века значајно је управно и привредно средиште провинције Pannonia Secunda и моћно војно упориште за одбрану од надирућих варвара.
У Сирмијуму се састајало неколико путева. Најважнији је онај који је из Италије водио ка Сингидунуму (Београду) и даље, према источним провинцијама царства. Други је повезивао дунавску границу са Сирмијумом. Још два пута ишла су на југ ка Далмацији, као и на запад, према ушћу реке Босне (ad Basante). Сирмијум је имао и више мостова преко Саве.
Археолошка истраживања, а истражена су 74 налазишта, открила су велики део античког града. Био је простран, окружен јаким бедемима и рововима, унутар којих су нађени и данас видљиви остаци палате, јавних купатила, хиподрома, некропола, хореума (зграда за јавне потребе), трговачког и занатског средишта.
У царским градовима, у које се у доба позног царства убрајао и Сирмијум, царске палате и хиподром (циркус) увек су грађени као делови јединствене целине. На хиподрому су се одржавали јавни скупови у присуству цара, па је био спона између владара и његових поданика. Претпоставља се да је велики хиподром у Сирмијуму подигнут у доба царева Луцијана или Константина I (пре 324. године). У време распада царства и варварских упада, користио је као нека врста пребивалишта и заштите (refugium). Документа говоре да су се у Сирмијуму давале и позоришне представе као и борбе гладијатора.
Хроничар Амијен Марцелин (4. век) назвао је Сирмијум „многољудни и надалеко чувени град”, у коме су хиподром, форум, већница и царска палата. У свом делу „Историја” он овако описује улазак цара Јулијана у Сирмијум 360. године.
„Кад се приближио пространим предграђима, која се далеко пружају, гомила војске и људи сваке врсте одвела га је у двор, уз много бакљи и цвећа и уз много жеља за срећу.” Цар је након овако лепог дочека следећи дан приредио трке колима, „на велико задовољство народа.”

Страдање епископа Иринеја

Римски хроничари углавном помињу Сирмијум као повремено седиште царева који су на Дунаву војевали против варвара. Марко Аурелије имао је, наводно, у граду палату. Сирмијум је, како је забележено, и место боравка цара Максимина Трачанина, који је ту боравио ратујући на утврђеној граници Римског царства. У граду или у његовој околини рођени су цареви Аурелијан, Проб, Клаудије Готски, Максимијан, Констанције II и Грацијан. У 3. веку Сирмијум је упамћен као неславно седиште два узурпатора: Ингенууса и Регилијана. Након њих у граду повремено или дуже време бораве цареви Диоклецијан, Максимијан, Лициније, Галерије...
У време тетрархије, почетком 4. века, Сирмијум је постао једно од четири најважнија средишта царства. Након Диоклецијановог преустројства управе царства (293), Сирмијум добија нови подстицај и све више се гради. У њему је и седиште заповедника војске за читав Илирик (praefectus praetorio Ilirici). Контантин Велики такође неколико година борави у граду (316–321), као и његов син Констанције II.
У 4. веку и касније Сирмијум је посебно значајан и због појаве и развоја хришћанства. У граду је страдало више хришћанских мученика, међу којима је најпознатији свети Иринеј, епископ Сирмијума (погубљен 306. године). По броју мученика овај град заузима значајно место у доба прогона хришћана под царевима Диоклецијаном и Галеријем.
Цар Константин основао је у Сирмијуму и ковницу новца, вероватно око 320. године. Та ковница у Сирмијуму радила је, с повременим прекидима, све до поделе Римског царства око 395. године.
Године 440. град је пао под власт хунског владара Атиле, а после смрти Бича Божјег управу преузимају разни варварски народи, од Гепида до Авара. Тако је Сирмијум „ушао у историју мачем, онда када су Римљани освајали Панонију, а изашао из ње огњем, непосредно после пада града у аварске руке”. Из тога доба (6. век), у Музеју града чува се једна цигла на којој је непознати бранилац града у очајању записао на грчком: „Христе Господе, помози граду и заустави Аваре, заштити царство Ромеја и онога ко је написао ове редове. Амин”.

Цар који је садио винограде

Проб је био први римски цар за кога сви историјски извори изричито наводе да је рођен у самом граду Сирмијуму. Отац му се звао Максимус или Далмације и био је или баштован или војник. Као и његов претходник и земљак Аурелијан, и Проб се истицао у војсци и напредовао до високог командног положаја. У доба Аурелијана био је задужен за одбрану границе према Германима, а под следећим царем Тацитом (такође подунавског порекла) пребачен је у Сирију и Египат. Није сасвим познато да ли је за изненадни Тацитов крај 276. године заслужан мач убице или брза болест. Тацитов брат Флоријан прогласио се за цара без шире подршке војке или сената тако да Пробу, омиљеном војсковођи, није било тешко да порази свог противника. Прво забележено Пробово дело било је кажњавање преживелих убица његовог земљака, саборца и царског претходника Аурелијана. Затим је, попут Аурелијана, вртоглаво кренуо у битке за спас и обнову Римског царства. На Западу, у Галији, више од годину дана војевао је против Алемана, Франака и Лонгиона, које је на крају отерао преко Рајне приморавши их да се одрекну заробљеника и свега што су претходно опљачкали.
Затим су на ред дошли Бургунди. Поражени су у две битке, а њихови заробљени војници распоређени су у римску војску и послати да ојачају трупе у Британији. Остала је прича како су се деветорица непријатељских вођа покорно спустила на колена пред царем и како је у галском рату Проб ослободио не мање од шездесет галских градова и насеља која су опседали или заузели варвари. Након Бургунда поражени су и Вандали 278. године.
Три године борби и три године успеха. С пуним правом, веровао је, Проб узима називе Germanicus Maximus и Gothicus Maximus. После протеривања варвара цар обнавља одбрамбене линије на Рајни градећи утврђења и војне постаје. Он кује и новац с поносним натписом „Обновитељ Илирије” (Restitutor Illirici), вероватно после победе над неким од узурпатора или над Вандалима.
Следећа Пробова одредница – већ 279. године – био је исток. У Малој Азији, у Ликији, поразио је групе одметника од римске власти. Затим одлази у Египат где, након гушења побуне, силне напоре улаже у градњу канала, мостова, храмова, као и у исушивање мочвара. Изгледа да је Проб намеравао да након Египта крене на Персију како би повратио стару римску провинцију Месопотамију. Али, од рата с Персијом привремено је одустао пошто је обавештен о немирима на Западу. У Галији је, наиме, поново дошло до побуне, а два римска команданта – Бонос и Прокул – покушали су да заузму царски престо. Обојица су поражена и погубљена, што се десило и са трећим узурпатором, Јулијем Сатурнином, раније царевим блиским пријатељем, гувернером Сирије.
Година је 281. и Проб може, бар на трен, да предахне. Долази у Рим где, након пет година непрекидног ратовања и низа победничких битака, слави победу. Опијен славом, објављује како ће, након свих ових успеха, Рим ускоро постати тако моћан да му војска неће ни бити потребна. И, војници широм царства примили су ову изјаву као увреду и израз царевог неповерења.
Проб је у историји посебно запамћен и као цар који је велику пажњу посвећивао уређењу земљишта и нарочито утицао на то да се у Европи сади винова лоза – од Галије до Паноније. Забележено је да је он први човек који је винову лозу донео и у крајеве око свог родног Сирмијума – вероватно на Фрушку гору.
И у градитељским подухватима Проб је следио стопе свог славног претходника Аурелијана. Завршава Аурелијанове зидине око Рима и гради даље. Али, кратак је предах који је римски цар тога доба смео себи да приушти. Проб креће поново у рат на Персију. Војска се 282. године окупља у Панонији – у Сирмијуму, месту царевог рођења и месту у коме ће му ускоро доћи крај. Наводно, након што је цар наредио да војници напорно раде на исушивању мочваре око Сирмијума, дошло је до побуне у којој је Проб убијен. Али, вероватније је да је ово убиство било последица нове побуне легија на западу у Норику (Noricum), покрајини у источним Алпима, и за цара прогласиле свог команданта Каруса.
А две деценије након Пробове смрти, у доба цара Диоклецијана, ево шта се догодило. Негде пред крај Диоклецијанове владавине донета је одлука која је наредним поколењима затамнила сећање на овог познатог владара. Након скоро 19 година трпељивости, Диоклецијан и његови сувладари – тетрарси – донели су 303. и 304. године четири указа којим је озваничен највећи погром хришћана у доба Римског царства.

[/b]

Мученици

У фебруару 303. године објављен је први едикт – обзнана – против хришћана. Исте године издат је други – о затварању свих црквених поглавара, а затим и трећи који је предвиђао строге мере против противника паганских култова. Четврти едикт, из мата 304. године, отворио је врата крвавим збивањима у целом царству. Као и у ранијим случајевима прогона хришћана, није се радило о верској нетрпељивости Римске државе, која је признавала све могуће култове, него о чињеници да су хришћани кршили устаљена правила понашања и поштовања државе и цара упорно одбијајући да учествују у обредима приношења жртава римским боговима и изразима поштовања царевима као божанствима. Иако су хришћани касније претеривали са бројем својих жртава, нема сумње да је велики број оних који нису пристајали да се покају и да принесу жртву паганским боговима завршио у тешким мукама.
У Сирмијуму, једном од главних царских градова тога доба, хришћана је већ било много, па и број мученика који су претрпели најстрожу казну може да се исказује у стотинама. Већина је страдала од мача, ватре или од дивљих звери, а забележени су и други начини кажњавања.
Према непотврђеним причама, први хришћани стигли су у Сирмијум већ у 1. веку, са светим Андроником, учеником апостола Павла који се помиње у посланици Римљанима. Први, историјски осведочени епископ Сирмијума био је свети Иринеј о чијем страдању за време Диоклецијанових погрома постоје забележени подаци. Иринеју је суђено пред Пробом, намесником Паноније, који му је понудио, како је то био случај, да се повинује правилима државе и да принесе жртве боговима, што би га спасло од мучења и казне. Иринеј је, према запису, одбио понуду рекавши: „Наложено ми је да се препустим мучењу, ако је услов да се Бога одрекнем и приносим жртву демонима”. Иако је имао породицу – жену, децу, родитеље – одрекао се свега земаљског, те му је гувернер изрекао најстрожу казну – одсецање главе. Казна је извршена на једном од мостова Сирмијума, 6. априла 304. године, после чега је тело бачено у воду.
Култ светог Иринеја проширио се у хришћанској цркви. У ископавањима обављеним седамдесетих година прошлог века нађена је у остацима старог Сирмијума базилика где се у старо доба налазио и гроб светог Иринеја.
Епископ Иринеј био је само један од бројних мученика из Сирмијума које помињу хришћанске легенде. Три дана после Иринеја погубљен је и његов ђакон свети Димитрије са још неколицином хришћана и са четири девице чија имена нису забележена. Верује се да је овај Димитрије исти онај светац који је слављен и у Солуну и по коме је средњовековни град настао на рушевинама Сирмијума и добио име (Д)Митровица.
Исте године погубљена је и света Анастасија, касније слављена широм хришћанског света, од Рима и Аквилеје, преко Цариграда и Задра до Немачке.

Quattuor coronati

Легенда помиње и четворицу „овенчаних мученика” (quattuor coronati) са Фрушке горе. Била су то четири каменореска која су на каменоломима Фрушке горе израђивала кипове за потребе храмова цара Диоклецијана. Четворица – Касторије, Клаудије, Симпронијан и Никострат – којима је пришао и паганин Симплиције (такође се покрстио), направила су лепе стубове као и знамење непобедивог сунца – божанства Диоклецијана и осталих тетрарха. Цар је био задовољан и наградио каменоресце. Али, када им је Диоклецијан наложио да израде кип бога исцелитеља Ескулапа, нису пристали. Након испитивања и мучења, пошто су одбили да се одрекну своје вере, Диоклецијан је наредио да их затворе у овалну бурад и баце у реку.
Quattuor coronati били су поштовани у Риму већ у 4. веку. У 7. веку папа Хонорије посветио им је један храм. Њихове мошти наводно су у 9. веку сахрањене на римском брегу Целију. Култ четворице овенчаних, као покровитеља каменорезаца и скулптора, ширио се у средњем веку даље. Били су заштитници еснафа у Риму, Фиренци и Арецу, а њихов култ проширио се чак до Белгије и Британије.
Међу сирмијумске мученике спада и баштован Синерос који је вероватно страдао у Галеријевим прогонима и такође сахрањен на месном гробљу. И прича о њему проширила се у друге области у којима је поштован. Једна група сирмијумских мученика – њих седморица – слављена су у северној Италији.
Осим у Сирмијуму, у Диоклецијановим погромима страдали су и други мученици по Горњој Мезији. Пре светог Иринеја, прве жртве прогона, у реку Саву бачени су Монтан, презвитер из Сингидунума, и његова супруга Максима. У Сингидунуму је страдао и ђакон Ермил, а с њим и његов пријатељ Стратоник.
Прогони хришћана трајали су и након Диоклецијановог повлачења, све док његов наследник, цар Галерије пред крај живота, 311. године, није донео први „едикт о толеранцији” хришћана. У њему каже да „имајући у виду наше преблаго милосрђе и сталну навику да опраштамо свим људима, закључили смо да наш опроштај треба без одлагања дати и њима (хришћанима), да поново могу да буду хришћани и да граде зграде где се окупљају, али тако да не чине ништа против утврђеног реда...” Иако је тако овим едиктом за више од годину дана предухитрио политику верске трпељивости каснијег цара Константина, у хришћанском предању Галерије је ипак остао упамћен као владар тиранин и непријатељ цркве.


Душко Лопандић

Велики Византијски порази

Како је исправно и проницљиво примећено, Византија је једина држава с ове стране Кинеског зида која је без прекида опстала од античких времена до зоре модерног доба. Она је постојала више од хиљаду година, доживљавала велике успоне, али и дубоке кризе. У том огромном раздобљу прошла је дугачак пут од светске силе која се распростире на три континента – Европи, Азији и Африци – до патуљасте државе на источном Средоземљу која може да се упореди с нејаким организмом на ком се налази огромна глава – Цариград. У односу на околне народе, било да се радило о Персијанцима, Готима, Аварима, Бугарима, Печенезима, Русима, Арабљанима, Куманима, Угрима, Србима, Турцима (како Селџуцима тако и Османлијама), византијска историја познавала је многобројне победе, али и приличан број тешких пораза...


Хадријанопољ, 378. године

Године 375. Хуни су прошли кроз Врата народа, простор између планине Урала и Каспијског језера, и потиснули Готе који су тада обитавали на тлу садашње јужне Русије. Западни Готи пристигли су на границе Царства, а цар Валенс (364–378) дозволио им је да се населе у Тракијској дијецези. Због злоупотреба римских чиновника ускоро је избио устанак. Западним Готима придружили су се Источни Готи и део Хуна, па је цела Тракија била преплављена варварима.
У том опасном тренутку цар Валенс је напустио источно ратиште, где се ратовало против Персије, и похитао на Балканско полуострво. До сукоба са варварима дошло је надомак Хадријанопоља (Једрена), 9. августа 378. године, где је римска војска потпуно поражена. Амијан Марцелин, најбољи историчар 4. века, даје узбудљив опис ове битке: „И кад је са свих страна зазвечало оружје и стреле, (богиња) Белона је, беснећи преко сваке мере, дувала у злокобне трубе означујући пропаст Римљана… Затим су се војске сукобиле, као кљунови лађа, и, потискујући се наизменично, бацале се тамо-амо, као на таласима… А од облака прашине није могло да се види небо, које је одјекивало од ужасних крикова …и са обеју страна ударци сечива пробијали су кациге и оклопе…А на земљи су лежале гомиле лешева, обеју сукобљених страна, тако да су поља била пуна погинулих, и вапаји умирућих, рањених тешким ранама, уливали су огроман страх оном ко их чује”.
И сам Валенс, коме храброст није недостајала, нашао је смрт на бојишту. Према једнима, најпре је био опасно рањен стрелом, а онда је издахнуо, али његово тело није нађено. Према другима, изгорео је у једној сеоској кући коју су Готи, не знајући да је рањени цар унутра, запалили. Амијан Марцелин упоредио је овај пораз са римским поразом код Кане, чувеном битком из античке историје када је 2. августа 216. године пре наше ере Ханибал победио Римљане.



Јармук, 636. године


Све до првих деценија 7. столећа Арабљани, који су вековима били суседи Византијског царства, нису нарочито значајан политички чинилац. Али, онда је Мухамед ујединио овај многољудни народ, створио им државу и донео ислам. На крилима нове вере Арабљани су већ неколико година после пророкове смрти кренули у освајања. Прве на удару биле су Византија и Персија, управо изашле из дугогодишњег и исцрпљујућег међусобног рата. Док је Персија брзо подлегла, Византијско царство одолело је најезди Арабљана. Остаје ипак чињеница да од првог сукоба, 634. године, до арабљанске опсаде Цариграда (674–678), дакле, у распону од пола столећа, Византија није знала ни за једну значајнију победу.
Један од најважнијих догађаја у наведеном раздобљу била је чувена битка на реци Јармуку – источној притоци Јордана – 20. августа 636. године, у којој су Арабљани потпуно сатрли византијске одреде. После неколико пораза које је претрпео Теодор, брат василевса Ираклија (610–641), цар је покренуо огромну али шаролику војску предвођену Теодором Тритуријем. У тој војсци било је и Јермена, Персијанаца, чак и арабљанских плаћеника. Према хроничару Теофану, свака од ове две војске имала је по 40.000 војника, али неки савремени истраживачи, после ишчитавања свих расположивих извора, сматрају да је Византинаца и њихових савезника било много више: наводно, чак 100.000 према 24.000. Утисак је да је број хришћанских војника ипак преувеличан.
Дан је био топао, прави летњи, притискала је оморина док је ветар носио облаке песка и прашине према једном од најсувљих места у пустињи које су спретно одабрале арабљанске војсковође. Свесни да се овде први пут суочавају са многобројном и озбиљном војском, Арабљани су показали да су дорасли тренутку. Остављајући по страни дотадашње међусобно супарништво, војсковође су за главнокомандујућег изабрале најспособнијег – Халид ибн Саида – који је умом и храброшћу надмашивао остале. Битка на Јармуку била је једна од најкрвавијих у историји арабљанских ратова.
Под притиском византијске коњице муслимани су морали чак три пута да се повуку, али су се увек враћали у битку јер им жене, које су стајале иза њих, нису дозвољавале да побегну у нереду. Најзад је Халиду пошло за руком да одсече непријатељску коњицу од пешадије и да свим снагама удари на византијски логор постављен између реке и оближњих узвишења. У незадрживом налету и уз громогласни поклич „Allahu ekber!” (Алах је највећи!), који је одјекивао унаоколо, „синови пустиње” потпуно су разбили византијске одреде. Нису помогли ни крстови, ни појање византијских свештеника који су певањем црквених химни покушали да подигну морал ромејских ратника. Извори помињу и неслогу у шароликој византијској војсци, а у одлучном тренутку и арабљански плаћеници променили су страну.
Пораз хришћана био је потпун јер се један број њихових војника утопио у реци, а други су погинули од муслиманског мача. Победом коју су извојевали на Јармуку Арабљани су себи осигурали успех у каснијим освајањима. Ираклије, који је већ био превалио шездесету годину и у бици није учествовао, био је свестан шта тај пораз значи. Јер, ово сучељавање са Арабљанима заправо је била битка за Сирију, једну од најважнијих византијских провинција. Достојанствен у поразу, у тренутку када је гледао како се руши његово животно дело – само неколико година раније њему је пошло за руком да ове провинције поврати од Персијанаца и на плећа положи њихову државу – цар Ираклије смогао је снаге да са гордом патетиком изусти: „Опрости, Сиријо!”. Ускоро се победоносним арабљанским одредима готово без борбе предала већина сиријских градова, а и сама престоница Антиохија пала је у руке новог господара. Византији су тек предстојала највећа искушења.


Врбишки кланац, 811. године

Пошто је на размеђи 8. и 9. столећа Карло Велики уништио државу Авара у Панонији, тамошњи Бугари ослободили су се њихове власти. Штавише, ускоро је на бугарски престо ступио управо поглавар панонских Бугара – ратоборни Крум. Он је 809. године напао византијску Сердику (Софију), срушио тврђаву и побио посаду. Цар Нићифор Први (802–811) одмах је узвратио: продро је до бугарске престонице Плиске, а онда обновио срушена утврђења. Ипак, главни поход уследио је после опсежних двогодишњих припрема у пролеће 811. године.
Како пише хроничар Теофан, самоуверени василевс пренебрегао је савете астролога који су га упозорили да распоред звезда није повољан. Он је с војском кроз планинске пролазе ушао у Бугарску 20. јула, у време несрећног уздизања Сиријуса, најсветлије звезде на небу и главне звезде у сазвежђу Великог пса, када се она, у праскозорје види на истоку. Међутим, начин на који се поход водио давао је цару за право да мисли како ће овога пута потпуно уништити бугарску државу. Уплашени Крум молио је за мир, али је византијски василевс одбио ту понуду и устремио се на престоницу Плиску коју је разорио, а из кановог двора узео све драгоцености и потом га спалио. Нићифор је био потпуно уверен да све држи у својим рукама и да је сада само питање времена када ће сломити отпор Бугара. Због тога је с охолом надменошћу поново одбио Крумову мирољубиву понуду и кренуо даље.
Док су Византинци били заузети пустошењем непријатељске земаље, Бугари су се повукли у кланце планине Балкан. Свесни да Ромејима тешко могу одолети на отвореном пољу, у Врбишком кланцу направили су заседу и мирно чекали. Византијска војска наступала је самоуверено не верујући да ће се Бугари усудити да ступе у битку. Али, 26. јула 811. године уследио је муњевит и изненадан напад у Врбишком кланцу. Када је видео шта се десило, цар Нићифор Први у паници и очајању наводно је рекао: „Чак и када бисмо добили крила, нико не би успео да избегне погибију!”
У расулу које је захватило редове Византинаца дошло је до страховитог покоља. Страдала је готово читава ромејска војска, елита византијског племства, а на несрећу и сам цар. Византијски хроничар Теофан потиштено је и с горчином закључио да је „цвет хришћанства био уништен!” Подсетимо се да су тада Бугари још били пагани, а хришћанство су примили пола столећа касније.
Крум је одсекао главу погинулог византијског василевса, натакао је на дугачку мотку и данима је разметљиво и славодобитно показивао племенима која су му долазила. Потом је скинуо цареву лобању, очистио је до кости, пресвукао сребром са спољашње стране и направио пехар из кога је пио на својим гозбама.
Било је то први пут после битке код Хадријанопоља и Валенсове погибије – дакле, после више од готово четири и по столећа! – да је један византијски цар изгубио живот у ратном окршају. Штавише, и царев син и престолонаследник Ставракије био је тешко рањен и њега су ужурбано пренели у Једрене, али било је извесно да ће тешко преживети. Упокојио се после неколико месеци, 11. јануара 812. године, у Цариграду, али је претходно, 1. октобра 811, морао да се одрекне престола и да прими монашки завет.
Уследиле су три тешке године за Византију, испуњене стрепњама и неспокојем, а управо када се спремао да нападне сам Цариград, бугарски поглавар Крум изненада је преминуо од можданог удара у априлу 814. године.

Манцикерт, 1071. године

Током читаве историје Византија је имала несрећу да је, грубо речено, непрестано морала да ратује на два фронта, источном и западном. На Истоку су непријатељи Царства најпре били Персијанци, потом Арабљани и напослетку Турци, Селџуци па Османлије. У 11. веку Византију је опасно угрозило надирање Селџука који су с лакоћом сломили арабљанске снаге у Азији, покорили читав низ области, продрли кроз Месопотамију и освојили калифову престоницу Багдад. Ускоро је читав део Азије до граница Византијског царства и Фатимидског калифата у Египту припао Селџуцима. Они су продрли кроз Јерменију, опустошили Киликију и упадом у Кападокију јасно ставили до знања да им је циљ да запоседну Малу Азију.
Управо у то време преминуо је цар Константин Десети Дука (1059–1067), а његова удовица Евдокија под притиском једног дела јавног мњења удала се за генерала Романа Диогена који је тада био једини у стању да нешто предузме против насртљивих Селџука. Нови цар Роман Четврти Диоген (1068–1071) био је војсковођа од заната и одмах је кренуо на Исток. Његови походи из 1068. и 1069. године могли би да се назову релативно успешним, али трећи се завршио тешким поразом.
У лето 1071. године дошло је до судара двеју војски, византијске – у коју су били укључени и многобројни страни одреди (Франци, Руси, Печенези, Узи, Нормани) – и селџучке коју је предводио султан Алп Арслан (1063–1073). Битка се водила у Јерменији, код варошице Манцикерт, надомак језера Ван. Раније се сматрало да је до битке дошло 19. августа 1071, али на основу података византијских Кратких хроника овај догађај помера се за читаву седмицу, на дан 26. август 1071. године.
Подаци сачуваних извора – византијских, источњачких и западних – у приличној су мери опречни тако да није лако разабрати шта се све десило. Несумњиво је да је византијска војска била бројно јача од селџучке, али и шаролика и мање дисциплинована. Утисак је да је византијски цар очигледно потценио противнике, па је војску поделио тако да један њен део – Нормани које је предводио војсковођа Урсел од Бајела – није учествовао у бици, већ је био усмерен на другу страну. Штавише, када је битка почела, они су се повукли на запад. У првој фази византијска коњица је напала, Селџуци су устукнули претварајући се да беже, а онда су се неочекивано окренули и у замку ухватили своје непријатеље. Ипак, главнина византијске војске напала је турске одреде, приморала их на повлачење и безбедно се вратила у свој логор.
Султану Алп Арслану следећег дана успело је да на своју страну привуче неке јединице Уза, племена веома сродног Селџуцима, но то је било још далеко од победе. Због тога је он предложио примирје, али су услови које је понудио Роман Диоген били неприхватљиви. Када је битка изнова почела, византијска војска под командом самог цара ударила је у средиште. Управо у том тренутку Андроник Дука, царев стари такмац, проширио је глас да је василевс поражен. Он је одмах напустио бојиште и довео до општег расула и повлачења. Роман Диоген нашао се у селџучком окружењу и очајнички се борио док није заробљен. Данашњи истраживачи сматрају да је један од разлога турске победе био и тај што су они вешто користили стрелце.
У првом часу пораз није био толико тежак. Византијски губици били су релативно мали, а Алп Арслан се према заробљеном византијском цару понео витешки и с њим потписао частан мир. Међутим, онда су ромејске размирице овај догађај претвориле у катастрофу с несагледивим последицама. Противничка странка у Цариграду, коју су предводили Јован Дука, отац манцикертског издајника, и Михаило Псел извела је неку врсту државног удара и на престо је постављен Михаило Седми Дука (1071–1078).
По повратку из турског заробљеништва Роман Диоген посегао је за заштитом својих царских права, па је дошло до грађанског рата. Његови противници су га на превару, погазивши дату реч, ухватили и ослепили. На вест о Романовом ослепљењу и смрти, 1072. године, Селџуци су почели да продиру у Малу Азију јер их уговор потписан неколико месеци раније више није обавезивао на мир. У Византији није било снаге која би могла да стане на пут турској најезди и они су за неколико година покорили највећи део Мале Азије. Освојили су чак и Никеју, град не тако далеко од Цариграда, кога су Византији повратили тек учесници Првог крсташког рата 1097. године.
Битка код Манцикерта била је значајна прекретница у византијској историји и догађај од светско-историјског значаја. Она је означила долазак Турака на малоазијски потконтинент и образовање њихове државе Иконијског султаната (Рум), с једне, и постепено пребацивање тежишта Византије у европске области, с друге стране. Модерна турска држава прославила је 1971. године на посебан начин, великим празником, овај догађај, односно, његову девету стогодишњицу.

Мириокефалон, 1176. године

Византинци су век после битке код Манцикерта, поново доживели тежак пораз од Селџука. Овога пута главни учесници били су византијски цар Манојло Први Комнин (1143–1180) и иконијски султан Килиџ Арслан Други (1155–1192). Током своје владавине византијски цар успео је донекле да поправи положај Царства према селџучком султанату Руму. Килиџ Арслан боравио је 1161. године у Цариграду као гост византијског цара и приређен му је величанствен дочек. Он се чак обавезао да ће Манојлу Комнину слати помоћне одреде и да ће му вратити неке градове у пограничном појасу. Међутим, због заузетости василевса западном политиком, султан је „заборавио” своје обавезе и, штавише, ободрен подршком немачког цара Фридриха Првог Барбаросе (1152–1190), заузимао све непријатељскији став према Византији.
На челу огромне војске Манојло Комнин запутио се у лето 1176. године према селџучкој граници. Цар је одлучно одбио султанову мировну понуду и наставио је поход. Килиџ Арслан избегавао је сукоб на отвореном пољу, па је само запосео дугачак и узак кланац Циврицу близу града Мириокефалона у малоазијској области Фригији. Уз то, послао је своје помоћне одреде да ометају кретање цареве војске. Они су спаљивали траву како би отежали исхрану византијских коња и тровали изворе и бунаре тако што су у њих убацивали лешеве и нечистоћу. И, заиста, Ромеји су током овог похода силно страдали од стомачних болести.
Селџуци су 17. септембра 1176. године у кланцу Циврица опколили византијску војску, напали је и потпуно поразили. Византинци су били као у клопци, немоћни да се супротставе на одговарајући начин. Осим тога, није било могуће успоставити никакву везу између појединих ромејских чета. Битка је потрајала цео дан. Погинуо је велики број византијских војника и неколико истакнутих војсковођа док је Манојло Комнин, у наступу малодушности, размишљао да остави своју војску и спас нађе у бекству. И византијски војници касније су за пораз отворено кривили цара. Ни наилазак ноћи није поправио стање и расположење у ромејској војсци. Како записује тадашњи византијски историчар Никита Хонијат, за оне који су успели да се спасу уследили су дуги бесани сати испуњени стравом и неизвесношћу.
Будући да су и турски губици били значајни, Килиџ Арслан прихватио је у вечерњим сатима Манојлов предлог за склапање мира. Према склопљеном споразуму, Византинци су били дужни да поруше две своје тврђаве у пограничној области, а после два дана остаци ромејске војске отпочели су одступање. Сам Манојло Комнин упоредио је овај пораз са катастрофом код Манцикерта сто пет година раније.


Филокрена, 1329. године

После грађанског рата који се у Византији водио од 1321. до 1328. године на власт је дошла генерација младих племића које су предводили цар Андроник III Палеолог (1328–1341) и његов најбољи пријатељ и сарадник, а касније и сам цар, Јован Кантакузин. Да су нови василевс и његова околина исправно проценили да су Османлије највећа опасност и да се на тлу Мале Азије решавала судбина Царства, показује и чињеница да су се у касно пролеће 1329. године, дакле, прве ратне сезоне по преузимању власти, на челу не тако велике војске запутили према Никеји, славном византијском граду у ком су одржана два васељенска сабора и која се тада налазила под турском опсадом. Први пут се догодило да византијски цар крене у непосредан сукоб са османским владарем, а у овом случају то је био емир Орхан (1326–1362).
Овај јуначни подухват, достојан сваке хвале, по Ромеје се ипак завршио неуспешно. Најпре је у чаркама недалеко од Пелеканона једна стрела погодила Андроника III у ногу, па су одмах морали да га отпреме у Цариград тако да у одлучујућој бици, која се одиграла следећег дана, није ни учествовао. Турски одреди су 11. јуна 1329. године, надомак Филокрене, града на источној обали Мраморног мора, осокољени пометњом коју је међу Византинцима изазвало рањавање цара, нанели тежак пораз византијским трупама. Није помогла ни изванредна присебност Јована Кантакузина који је једва спасао остатак војске и са тешком муком сачувао сопствену главу.
Ипак, упоређивање овог пораза са византијском катастрофом код Манцикерта 1071. године, што се понекад чини у научним списима, упркос извесној сличности која је примамљива, само је донекле оправдано. Слом Романа Диогена и византијских одреда, речено је, био је догађај од светског и историјског значаја, док је неуспех Андроника ИИИ Палеолога и Јована Кантакузина само један од завршних видова давно одлучених повесних токова и као такав ни изблиза нема тежину манцикертског краха. Показало се да је поход из 1329. године, у ствари, био последњи озбиљан подухват Византинаца на источном ратишту. За преостале византијске градове у Малој Азији, препуштене властитој судбини и ћуди исламског завојевача, више није било никакве наде.

Радивој Радић

Византинац између истока и запада

Манојло Хрисолорас био је један од највећих умова које је византијска цивилизација дала на своме заласку, близак пријатељ ромејског цара интелектуалца Манојла II Палеолога, научник око кога су се отимали универзитети на Апенинском полуострву, учитељ читавог нараштаја италијанских хуманиста, озбиљан кандидат да постане римски папа

Манојло на папском путу

Византијско царство друге половине 14. и прве половине 15. века може се упоредити с нејаким телом на ком се налази огромна глава - Цариград. Некада светска империја, која се распростирала на три континента - Европи, Африци и Азији - у последњем столећу свог постојања претворила се у патуљасту царевину, у државу другог реда у источном Средоземљу. Међутим, на културном плану, упркос економском и војном опадању, Византија је остала велесила. Сматра се да су око 1300. године, у време такозване ренесансе Палеолога, три највећа интелектуална средишта на свету били Париз, Багдад и Цариград. Пелопонез је у првој половини 15. века био у великом културном полету који се памти као последња византијска ренесанса. Као да је уморно царство смогло снаге да се још једном гордо усправи пре него што потоне у дуга столећа туркократије.
Један од најученијих људи у Византијском царству на прелазу из 14. у 15. век био је Манојло Хрисолорас. По оцу потицао је из угледне византијске породице, а по мајци био је рођак познатог великодостојника Јована Евдемона Палеолога. Манојлов савременик, презимењак и готово вршњак био је Димитрије Хрисолорас, такође познати византијски писац и великодостојник, али услед недостатка изворних података њихове сродничке везе остају замагљене.
Сматра се да је Манојло Хрисолорас рођен око 1350. године, отприлике у исто време као и његов имењак и будући византијски цар Манојло II Палеолог (1391-1425) с којим је касније постао веома близак. Али, Хрисолорасово детињство и младост прекривени су непровидном тамом. Први познати податак из његовог живота тиче се путовања у Венецију 1394-1395. године. О том боравку сведоче три писма која је саставио фирентински угледник Колучо Салутати (1331-1406). Из поменутих писама сазнаје се да су у Венецију стигла два византијска изасланика - Манојло Хрисолорас и Димитрије Кидон (око 1324-1397/8 ). Реч је о веома познатом византијском интелектуалцу, иначе једно поколење старијем од Хрисолораса, писцу, преводиоцу са латинског и дугогодишњем првом министру Византијског царства.
Циљ овог посланства био је да се добије помоћ републике Светог Марка како би се Византија одбранила од Османлија. Било је то време када је султан Бајазит I (1389-1402) управо започео осмогодишњу опсаду Цариграда (1394-1402). Када су у Фиренци чули да се код Млечана налазе угледни ромејски научници, двојица младих италијанских интелектуалаца похитала су да их поздраве. Били су то Роберто Роси и Јакопо Анђело да Скарперија (1360-1410). Ако се зна да је Димитрије Кидон већ одраније био познат у Италији - пратио је цара Јована V Палеолога (1341-1391) на путу у Италију (1369-1371) - било је очигледно да се у међувремену прочуо и Манојло Хрисолорас. После окончаног дипломатског задатка двојица византијских емисара вратила су се у Цариград, а уз њих је био и млади хуманиста Јакопо Анђело.
Колучо Салутати је 28. марта 1396. године упутио званично писмо фирентинске републике у ком се позвао на одлуку од 23. фебруара исте године, којом је Манојлу Хрисолорасу понуђено да постане професор грчког језика на Универзитету у Фиренци. Био је то тренутак који је умногоме променио живот тада већ средовечног научника.

Веза код цара

Неопходно је подсетити се да су Франческо Петрарка (1304-1374) и Ђовани Бокачо (1313-1375), двојица великана италијанске књижевности и културе 14. века, који су били опчињени чудесним Хомеровим еповима „Илијада” и „Одисеја”, истицали потребу да се на Апенинском полуострву оснује катедра на којој би се учио грчки језик. Иначе, обојица су покушала да га науче, али без значајнијег успеха. Док је Бокачо показао известан напредак, Петрарка се саплитао на елементарним знањима. Управо је у Фиренци 1361. године отворена катедра за грчки језик и њен први предавач био је Пилат, Грк из јужне Италије. Он, нажалост, није имао довољно знања да би на одговарајући начин предавао италијанским хуманистима.
Византијски учењак Манојло Хрисолорас прихватио је понуду из Италије која је била и веома ласкаво признање, дошао је у Фиренцу крајем јануара 1397. године и одмах почео са предавањима. За разлику од Пилата, Хрисолорас је био права личност за такво место и неколико година је са много успеха предавао грчки језик.
Мада Манојло Хрисолорас није дуго радио као професор, његово деловање у Фиренци било је веома важно и чинило је прекретницу у грчким студијама на тлу Италије. Византијски научник придобио је читав низ младих људи које је оспособио да у пуној мери наставе његову делатност као учитељи грчког језика и културе на Апенинском полуострву, а показали су се и као одлични преводиоци дела античке књижевности и филозофије са грчког на латински. Хрисолорасов најпознатији ученик био је Гварино из Вероне (1374-1460), који је у првој деценији 15. века био професор грчког језика у Венецији.
Упоредо с радом професора у Фиренци, Манојло Хрисолорас није заборавио веома тежак положај у ком се налазила Византија, поготово њена престоница. Због тога је предузимао и одређене дипломатске кораке како би обезбедио помоћ опседнутом Цариграду. У међувремену његова предавања веома су се прочула по читавој Италији, па су и друга универзитетска средишта желела да таквог зналца имају за професора. У томе је нарочито упоран био милански војвода Ђан Галеацо Висконти (1378-1402), а уследили су и још неки позиви. Али, византијски научник учтиво је одбио све понуде које су му стизале. То ипак није обесхрабрило миланског војводу који је желео да византијског интелектуалца по сваку цену види у својој околини. Поједини догађаји ишли су наруку владару Милана и напослетку је успео у својим настојањима.
Византијски цар Манојло II Палеолог 1399. године предузео је своје чувено путовање по западној Европи. Најпре се задржао у Италији, а онда је обишао Француску и Енглеску. После боравка у Венецији, византијски цар је преко Падове, где је величанствено дочекан, и Вићенце кренуо у посету миланском војводи. Ђан Галеацо Висконти угледног госта дочекао је у Павији, а онда су се запутили у Милано. Војвода је замолио ромејског василевса да некако приволи Манојла Хрисолораса да из Фиренце пређе у Милано и тамо држи предавања. Манојло II Палеолог услишио је молбу свог љубазног домаћина и упутио је писмо Хрисолорасу. Овога пута, прослављени научник није се много премишљао, већ је изашао у сусрет жељи свог цара и господара. О добрим односима Манојла Палеолога и Манојла Хрисолораса најбоље казују сачувана писма која је византијски цар касније слао из Француске и Енглеске на адресу свог пријатеља и имењака.

На политичком задатку

После трогодишњег боравка у Фиренци (1397-1400), Манојло Хрисолорас обрео се у Павији и тако је завршено његово „фирентинско” раздобље живота. На одушевљење интелектуалне елите миланског војводства, ромејски учењак извесно време бавио се код Висконтијевих у Милану, а онда је почео са предавањима на тек основаној академији у Павији.
Следеће три године, од 1400. до 1403, Манојло Хрисолорас провео је на простору Ломбардије, пре свега у Милану и Павији.
Један догађај на својеврстан начин означио је прекид у боравку Манојла Хрисолораса у Италији. Наиме, у септембру 1402. године преминуо је милански војвода Ђан Галеацо Висконти и његова смрт подстакла је Хрисолораса да почне да размишља о повратку у отаџбину. Чак ни нови позив из Фиренце није могао да га одврати од жеље да се врати у завичај из ког је избивао већ шест година.
Било је то време када се из западне Европе враћао василевс Манојло II Палеолог, прилично незадовољан резултатима које је тамо постигао, али и обрадован ненаданом вешћу са Истока да су надомак Ангоре татарски одреди великог освајача Тамерлана потпуно сатрли Османлије средином лета 1402. године. Тако су се два Манојла срела у Венецији у марту 1403. године. По повратку у Византију, Хрисолорас је наставио своју предавачку делатност и уложио је много напора да припреми уџбеник из граматике.
Међутим, већ следеће године византијски научник и дипломата од каријере поново је био на путу. И овом приликом радило се о одласку у Венецију где се појавио у децембру 1404. године. Али, о том путовању се због недостатка изворних података веома мало зна, а по свој прилици била је реч о новом дипломатском задатку.
Познато је да је Манојло Хрисолорас крајем 1405. године био у Цариграду. Тада је, наиме, упутио писмо папи Иноћентију VII (1404-1406). Да би се разумели догађаји који су уследили, неопходно је нагласити да је то било време велике шизме (1378-1417), раскола у окриљу римске цркве када су истовремено бирана двојица првосвештеника. Тако је у тренутку када је Хрисолорас писао епистолу папи Иноћентију VII постојао и папа Бенедикт ћIII (1394-1423). У поменутом писму учени Византинац је од римског архипастира тражио да му се дозволи да добије свештенички чин према римокатоличком обреду. Ово писмо необично је важно за ромејског интелектуалца јер је сведочанство о његовој намери да напусти православље.
У науци је дошло до размимоилажења у тумачењу догађаја који су везани за наводни Хрисолорасов прелазак у католичанство. Неки истраживачи сматрају да он није успео да оствари своју намеру, а други питање остављају отвореним. Научна неслагања постоје и у образложењу Хрисолорасових побуда: једни мисле да су оне биле искрене, док су други склони да у њима виде искључиво политичке мотиве, наиме, верују да је Манојло Хрисолорас био уверен да би као припадник римокатоличке вере успешније могао да прибави Византији толико прижељкивану помоћ са Запада. Оскудност и непотпуност сачуваних извора не дозвољава да се о томе донесу убедљиви и коначни закључци.
Већ следеће 1406. године уследио је нов Хрисолорасов дипломатски задатак и он се поново обрео у Венецији. Забележено је да је 3. јануара 1406. године био сведок споразума с Венецијом који се тицао већ деценијама спорног Тенедоса, острва које је чувало прилаз у морски теснац Дарданела и пловидбу између Егејског и Мраморног мора. Крајем исте године византијски интелектуалац поново је у Цариграду где је добио писмо свог некадашњег ученика Јакопа Анђела који га извештава о смрти папе Иноћентија VII и избору новог папе Гргура ћII (1406-1415).
Из писма које је почетком 1408. године написао Леонардо Бруни, такође Хрисолорасов ученик, сазнајемо да је опуномоћеник византијског цара поново стигао у републику Светог Марка. Манојло Хрисолорас је у млетачком сенату образложио предлог Византије да јој Венеција уступи град Навплион на Пелопонезу, али су Млечани у децембру 1407. године то глатко одбили.

Први уз папу

Овога пута „град на каналима” био је само почетна станица у дугом путешествију Манојла Хрисолораса по западној Европи. Византијски емисар је из Венеције преко северне Италије најпре стигао у Ђенову 18. априла 1408. године, а одатле је наставио за Париз.
Из Париза се византијски изасланик запутио у Енглеску где је посетио Лондон и Солсбери. Одатле је послао једно писмо цару Манојлу II Палеологу у ком га обавештава да нема много наде од помоћи енглеског краља коју је василевсу обећао неколико година раније. Постајало је све очигледније да ће Византија од западноевропских држава тешко добити неку озбиљнију подршку.
Већ следеће 1410. године Манојло Хрисолорас допутовао је у Шпанију. Његов задатак на Пиринејском полуострву био је унеколико другачији. Тамо се упутио да би одговорио на молбе Мартина I Арагонског (1395-1410), који је у писму из августа 1405. године од византијског цара и цариградског патријарха тражио да му пошаљу неке реликвије. Одговор Манојла II Палеолога носи датум 23. октобар 1407. године и у њему василевс наглашава како ће тражене реликвије донети његов изасланик Манојло Хрисолорас. Истовремено, владар Византинаца подсећа арагонског краља да Хрисолорасу, као његовом опуномоћенику, преда суму која је од папских индулгенција (лат. индулгентиа, опраштање грехова за новац) скупљена за помоћ царству Ромеја. Међутим, када је византијски учењак стигао у Арагон, Мартин I већ се био упокојио, а његов наследник Фердинанд I наставио је срдачне односе с Византијом, али без било каквих конкретних резултата.
После дугог путовања, Манојло Хрисолорас вратио се у византијску престоницу где је опет само кратко боравио, од маја до августа 1410. године, а онда је поново кренуо пут Италије. Одредиште је била Болоња где се тада налазио папски двор. Посланик ромејског цара изнова је тражио помоћ папске курије (лат. цуриа, папин двор) за Византију. Позвао га је папа Александар В, изабран у Пизи 1409, али је убрзо, почетком маја следеће 1410. године, преминуо. Тако је Хрисолораса дочекао новоизабрани Јован XXIII (1410-1415), Александров наследник на катедри Светог Петра.
Нови папа је у априлу 1411. папски двор преместио из Болоње у Рим, а пратио га је и Манојло Хрисолорас. Тиме почиње ново раздобље у животу ромејског учењака у ком се предавачка и научничка делатност допуњују и преплићу с дипломатским пословима. За време боравка у Риму, Хрисолорас је написао дело „Поређење старог и новог Рима”, које је састављено у виду писма младом цару Јовану VIII Палеологу (1425-1448), сину и наследнику Манојла II. У том спису Хрисолорас исказује своје велико поштовање према натурализму античке уметности, према лепоти старих рушевина и хришћанских светилишта у „вечном граду”, и закључује да Константинополис надмашује Рим због свог неупоредивог положаја и чудесних споменика какав је, на пример, храм Свете Софије.
Године 1413. папски двор из Рима се преселио у Фиренцу и византијски дипломата поново је следио римског архипастира. Ту је био у прилици да опет буде заједно са својим омиљеним ученицима - истакнутим фирентинским хуманистима. Већ следеће 1414. године папа Јован XXIII поверио је Хрисолорасу важан задатак. Њега и двојицу кардинала, Антона де Шалана и Франческа Цабарела, послао је Жигмунду Луксембуршком, угарском краљу (1387-1437) и немачком цару (1410-1437) да би се одредило место за велики црквени сабор. Папска делегација са Жигмундом се срела недалеко од Лугана, а за место сабора, који је сазван за 1. новембар 1415. године, одређен је немачки град Констанца на Боденском језеру и Рајни. На том сабору Манојло Хрисолорас заступао је папску курију, али то није значило да је престао да служи интересима византијског цара који га је и послао у дипломатску мисију у Италију. У лето 1414. Манојло Хрисолорас нашао се у северној Италији, у свити Жигмунда Луксембуршког, када је из Византије стигао у мисију његов рођак Јован Хрисолорас.
Поједини истраживачи сматрају да је Манојло Хрисолорас заједно с папским двором стигао у Констанцу 28. октобра 1414. године, али неки су склони да верују како је у лето исте године византијски учењак и дипломата кратко време био у Византији. Они сматрају да је Хрисолорас, у друштву с некадашњим учеником Гварином од Вероне, најпре из Болоње отишао у Венецију, а одатле се запутио на Исток. Касније се можда срео са василевсом Манојлом II Палеологом на острву Тасосу или у Солуну.
Сабор у Констанци, на ком се расправљало о црквеној реформи, избору новог папе, јеретичком учењу Јана Хуса и „великој шизми”, био је величанствени црквени скуп. Међу присутнима била су три патријарха, двадесет девет кардинала, тридесет три архиепископа, сто педесет епископа, стотину опата и око три стотине доктора теологије. Међутим, током сабора Манојло Хрисолорас се разболео и преминуо 15. априла 1415. године. Имао је шездесет пет година.

У надгробном слову које је за Манојла Хрисолораса саставио Андреја Ђулијани посебно су истакнуте огромне заслуге византијског научника и дипломате у преговорима о савезу између римокатоличког Запада и православног Истока. Византијски учењак и повереник ромејског цара Манојла II Палеолога био је харизматична личност која је веома утицала на западне хуманисте. На сабору у Констанци он је чак у одређеним круговима био виђен као могући будући папа, што се види из епитафа који је саставио Пјер Паоло Верђерио.
Велики византијски интелектуалац сахрањен је 16. априла 1415. године.


Радивој Радић

Четврти крсташки поход сумрак византије

Неизмерна похлепа раздвојила је два царства и две вере
да се до данас никад не саставе

Византији су два пута могла да воде ка врховној власти (то јест, царству): једни су је добијали рођењем у царском пурпуру, као родитељско наслеђе, другима је долазила судбински, као „Божја награда за њихове врлине”. Колико год је у Византији круну могао да добије и неко ко није царског порекла, још лакше је могао да је изгуби ако је није био достојан: четрдесет и три цара у историји Византије насилно су изгубила престо (свргнути, убијени, абдицирали).
Кућа Анђела није била ни посебно стара нити се нечим посебно одликовала. Анђели би вероватно остали непознати изван лидијског града Филаделфије да се једна од кћери цара Алексија I Комнина, порфирогенита Теодора, није заљубила и удала за провинцијског племића Константина Анђела. Овај брак обезбедио је породици брз успон и многобројне високе положаје и почасти у наредним генерацијама. Али, био је то тужан дан за Царство кад су Анђели преузели власт. Јер „од свих породица које су у неком раздобљу носиле царску круну, Анђели су били најгори”. Сваки од тројице Анђела који су се кратко дичили круном – Исак II, Алексије III, Алексије IV – био је на свој начин „одговоран за највећу катастрофу која је икад задесила Константинопољ до његовог коначног пада”.



Почетак краја

Први владар из ове породице Исак Анђел постао је цар 1185. године готово случајно, спасавајући голи живот у градској побуни против цара Андроника I Комнина. Након доласка на власт живео је у велелепном дворцу који је подигао на једном од острва у Мраморном мору. Био је окружен наложницама и лакрдијашима које је примао у исто време кад и царске принцезе. Старе болести византијске државе, прикриване у доба претходне династије Комнина, избиле су на површину. Продавање положаја, подмићивање, уцењивање скупљача пореза постали су свакодневна појава. За цара Исака II говорило се да продаје чиновничке положаје као поврће на пијаци. Ипак, Исак II показивао је бар неке напоре да поправи положај Византије у спољним пословима, па је водио више ратних похода против Бугара и Срба. Иако је 1190. године у жестокој бици поразио војску великог жупана Стефана Немање, на крају је признао већину ранијих освајања која је постигао Немања. Као посебан доказ својих мирољубивих намера, цар је удао нећаку Евдокију (Јевдокију) за Немањиног средњег сина Стефана (Првовенчаног).
Током једног од наредних похода 1195. године против Бугара, цар је приликом одласка у лов био жртва завере иза које је стајао његов старији брат Алексије (Евдокијин отац, таст Стефана Немањића, деда будућег краља Радослава Немањића). Исак је ухваћен и ослепљен, а затим бачен у тамницу заједно са својим младим сином Алексијем.
Али, у току осам година владавине Алексија III стање у Царству се погоршало, распад државе био је све видљивији. „Алексије III је типичан производ овога доба опадања. Крајње властољубље спојило се у њему са кукавичком слабошћу.” Овај безобзирни човек упамћен је, између осталог, и по томе што је ослепео два цара – супарника – од којих је један био његов рођени брат, а други његов зет. Алексије је дане проводио забављен једино својим задовољствима на које је нештедимице трошио из државне благајне.
Непријатељи Царства нису мировали. Алексија III посебно је узнемиравао његов царски противник са запада, немачки цар Хенрик VI (син Фридриха Барбаросе) који је као муж норманске принцезе захтевао поседе на Балкану између Драча и Солуна. Хенрик је у мају 1197. године оженио свог брата Филипа Швапског кћерком свргнутог цара Исака II, Ирином, чиме је стекао право да се бори за престо у Цариграду приказујући се као покровитељ и осветник Исакове породице против узурпатора Алексија III.
Уплашени Алексије пристао је да немачком цару плаћа огроман данак. Уведен је посебан „алемански порез”, али огромна сума није могла да се сакупи. Зато је Алексије III у очајању наредио да се покупи и накит са царских гробова у цркви Светих апостола како би одобровољио надмоћног противника. Цар је нашао ненадану помоћ у римском папи Инокентију III, који се противио нападу на Византију, плашећи се превеликог јачања његовог супарника – немачког цара. Али, пре него што је дошло до напада, Алексију је помогла судбина: у септембру 1197. године цар Хенрик VI изненада је умро у току похода на Сицилију, а западно царство за неко време се распало. Цар Алексије III могао је да одахне. Али, не задуго.
Очевидна слабост Византијског царства око 1200. године наводила је на мисао о његовом освајању. Није се само један вођа крсташког рата заносио мишљу о немерљивом богатству које су скривале цариградске зидине. Већ цар Фридрих Барбароса и српски велики жупан Стефан Немања, током Трећег крсташког рата, године 1189. у Нишу кују планове за напад на Византију. Било је потребно неколико деценија лоше власти у Цариграду, неколико неспособних василевса, група одважних крсташких вођа и један дрски сплеткарош високог стила (млетачки дужд Дандоло) да се догоди неминовно. Припремао се одлучни ударац против Византије.

Крсташке галије под Цариградом

У јулу 1203. године, или 6711. године византијске ере, стражари на кулама Константиновог града угледали су на стотине венецијанских галија како се лагано приближавају другој обали залива Златни рог ка трговачком предграђу званом Галата. Галије су возиле војску крсташких витезова, већином Француза и Фламанаца, који су се, а да ни сами нису јасно схватали како, уместо под зидинама светог града Јерусалима, обрели испред хришћанског Цариграда. Први напад крсташа био је усмерен на кулу у Галати. У кули се, наиме, завршавао огромни ланац који је од цариградских зидина, преко читавог залива, спречавао улаз бродова у Златни рог, па тиме и напад на град са мора.
Византијска одбрана куле трајала је само један дан. Већ наредног јутра ланац је пао и целокупна венецијанска флота с крсташком војском нашла се под зидинама Цариграда. Последњи чин трагедије Византијског царства могао је да почне.
Четврти крсташки рат покренуо је пет година раније папа Инокентије III чим је изабран (1198. године). Требало је доста времена да се крсташи са севера Европе окупе и крену изнајмљеним венецијанским галијама у поход ка Светој земљи. Али, ни папа нити крсташке вође нису рачунале на један лик који ће читав поход преокренути ка остварењу сасвим других намера. Венецијански дужд Енрико Дандоло био је већ веома стар и готово потпуно слеп. Лукав вођа и вешт политичар, искористиће немогућност крсташа да плате превоз до Свете земље и навешће их да за рачун Венеције освоје угарски Задар, а затим и Цариград. Изговор за долазак крсташа под цариградске зидине била је њихова наводна намера да врате на престо младог царевића Алексија и његовог оца, слепог Исака II који је чамио у затвору у који га је бацио брат Алексије III. Наравно, за дужда Дандола прави циљ је било освајање Византијског царства како би Венеција несметано трговала по Медитерану и Црном мору.
Тако су се у јулу 1203. године са једне и друге стране цариградских зидина нашла два сукобљена владара који су, сваки у своје време, били у блиској вези са српским великим жупаном Стефаном Првовенчаним: Алексије III је, како смо поменули, био отац Стефанове прве жене Евдокије, а дужд Енрико Дандоло деда његове последње жене Ане Дандоло. Те, 1203. године разведена Евдокија већ се вратила на очев двор и присуствовала опсади и трагедији Цариграда.
А трагедија је имала више чинова.
Први чин почео је 17. јула 1203. године кад су крсташка и венецијанска војска, предвођене слепим дуждом, успеле да продру преко зидина, запале један део града и да уместо Алексија III на престо доведу слепог Исака II и његовог лакомисленог сина који ће бити крунисан као цар Алексије IV. Крсташи и Венецијанци нису се задовољили сменом на престолу, него су остали испред града очекујући богату награду од новог цара – и то толико велику да ни цела Византија није могла да их подмири.
Међучин трагедије наступио је 25. јануара 1204. године кад је управник двора Алексије Мурзуфлос уз подршку становништва, огорченог понашањем крсташа, преузео власт под именом Алексије V. Претходни владари, отац и син, задављени су, а нови цар покушаће, наврат-нанос, да ојача зидине ради одбране од очекиваног крсташког напада. Бивша жена великог жупана Стефана Немањића, царска кћи Евдокија, која је још у граду, удаће се за овог предузимљивог, али ипак неуспешног владара.
Последњи чин драме наступа 9. априла 1204, односно 6712. године, пре скоро осам векова, кад крсташко-венецијанска војска по други пут за годину осваја зидине и коначно заузима Цариград. Први пут након осам векова од оснивања град који се одупро безбројним опсадама и нападима – Гота, Словена, Арабљана, Руса, Нормана – није одолео. Заузимање Константинопоља било је увод за можда највећу пљачку која је запамћена у целој прошлости Европе. Три дана трају пљачке, убиства, напаствовања, паљење града… Разарање је било такво да је запрепастило и самога папу Инокентија III који је на Венецијанце бацио анатему.
Савременик збивања Никита Хонијат пише како су освајачи „разбијали свете слике и бацали свете реликвије Мученика на места која се стидим да поменем, свуда разбацујући тело и крв Спасиоца. Ти гласници Антихриста грабили су црквене посуде и откидали накит и украсе како би их користили као посуде за пиће... У Великој цркви уништили су часни олтар, дело уметности којем се дивио цели свет, поделивши између себе његове делове... И довели су коње и муле у Цркву како би лакше одвлачили откинуте комаде богатства... Проститутка је посађена на престо Патријарха, урлајући погрде, скарадно певајући и плешући... По улицама, по кућама и црквама могли су се само чути крици и запомагање.”
Четврти крсташки рат је „један од најмрачнијих тренутака хришћанства”. „Никад, још од дана варварских најезди вековима уназад, Европа није видела такву оргију бруталности и вандализма; никад у целој историји није толико лепоте, толико величанствених уметничких дела било уништено у тако кратком времену...” Сматра се да је с паљењем Цариграда 1204. године заувек изгубљено више писаних дела класичне грчке и римске културе него што се десило приликом пљачке Рима у петом веку или приликом пожара који је прогутао Александријску библиотеку у седмом веку. Оно што нам је данас преостало само је мали део огромне збирке класичне грчке филозофије и књижевности која је неповратно нестала у цариградским ватрама.
Оно што није уништено развучено је по западној Европи – од уметничких дела, као што су коњи на катедрали Светог Марка и многе друге драгоцености које се и данас могу видети у Венецији и другде – до безбројних светих реликвија, попут оних што се налазе у Светој капели (Ste Chapelle) у Паризу, саграђеној за ту прилику. Само један сакупљач светих мошти, Роберт од Кларија, кући је донео четрдесет реликвија међу којима: парчиће Светог крста, неколико трнова са Христове круне, део Богородичине одеће, посуду и сунђер коришћене током распећа, руку светог Марка, прст свете Јелене, комад одеће коју је носио Христ на распећу... С друге стране, велики број античких дела израђених у бронзи и бакру једноставно је претопљен за потребе благајне латинских господара Константинопоља. Византијски хроничар Никита Хонијат по сећању је направио списак уништених античких дела међу којима се налазила Лисипова статуа Херакла, величанствена статуа Јуноне донесена из храма са Самоса, неупоредива статуа лепе Јелене и многе друге.

Последице пада Цариграда

Након освајања Цариграда крсташи ће с Венецијанцима поделити поседе Византије и успоставити краткотрајно Латинско царство које ће нестати већ након неколико деценија. Иако обновљено повратком у Цариград 1261. године, Ромејско царство више никада неће бити оно исто. Цариград ће до пада под Турке бити само сенка своје сенке. А василевс и аутократор (цар и самодржац) Римљана то ће остати само по имену. Цариград, истина, више неће играти водећу политичку улогу, чак ни на Балкану, али византијска цивилизација још једном ће, попут умируће звезде, заблистати у време „ренесансе Палеолога” у 14. веку, да би се затим угасила попут тамног патуљка – царство сведено на површину једног града. Попут бића у агонији, Константинопољ ће пружити последњи, очајнички, херојски отпор турском нападачу 1453. године, а потом утонути у вечну тишину из које ће изронити турски Истанбул.
Исто тако тешке последице пад Цариграда имао је на односе две хришћанске цркве – православља и католичанства. Иако је већ више од једног века владала званична подела хришћанске цркве („шизма” од 1054. године), тек је безобзирно насиље католичких хришћана над православним Цариградом коначно продубило јаз између две цркве који ни до данас није превазиђен. Овоме је сигурно допринело и понашање папе Инокентија III који је након освајања Цариграда потврдио избор новог, „латинског”, односно католичког патријарха и тиме накнадно постао саучесник у походу на Цариград коме се претходно противио. Папин притисак на источне „шизматике” није, међутим, давао никакве резултате. Папа Јован Павле II, осам стотина година касније, приликом посете Атини у мају 2001. године замолио је у име католичке цркве за опроштај – за све оно што су осам векова раније у Константинопољу починили Латини.
Поред материјалне штете освајање Цариграда имало је и друге последице по међународне и регионалне односе тога доба. Уместо једног царства, на његовом простору ствара се већи број нових држава, било латинских, било грчких, „царстава”, „деспотовина”, „краљевина” и „кнежевина”... На Балкану и у Малој Азији више латинских и грчких државица ратује за наслеђе Византије.
У новим „међународним условима” немањићка Србија брзо се прилагођава јачајући свој положај и ширећи се. Крајње практично поставља се када се ради о избору савезника. Не само због тога што ће се велики жупан Стефан Немањић оженити једном Венецијанком или што ће сину из тога брака (будућем краљу Урошу И) за жену испросити фрушку (то јест француску) племкињу звану Јелена. Стефан ће успети да обезбеди и круну од папе, па ће 1217. године постати „првовенчани” краљ у својој земљи. А брат му Сава, монах у Светој гори, путоваће у Никеју, ново седиште ромејског цара, као и патријарха, да измоли аутокефалност за Српску православну цркву. Најзад, ни проглашење упокојеног Стефана Немање – монаха Симеона – за светог није, вероватно, могло да се деси пре пропасти Цариграда.
Може се, тако, рећи да је Србија Немањића искористила Четврти крсташки рат и привремени пад Византије да се од полувазалне државе потпуно осамостали и постане једна од важних сила на овом подручју, али је, истовремено, остала привржена културном и верском наслеђу византијске цивилизације.

Душко Лопандић