banjalukaforum.com

Bosnjaci postoje od 92. .

Ličanin Dane Lastavica (84), penzionisani pravnik iz Gospića, upravo je objavio knjigu "Hrvatski genocid nad srpskim i jevrejskim narodom u koncentracionom logoru Gospić (Lika) 1941-1945. i nad Srbima od 1991." Lastavica je već poznat po svojim dosadašnjim istraživanjima o stradanju naroda u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, a koja su pretočena u knjige.

U razgovoru za "Vesti" otkriva motive svoje predanosti u istraživanju zavičajne istorije, odnosno stradanju Srba u Hrvatskoj.

Šta vas je motivisalo da decenijama otkrivate srpska stratišta?
- Motiviše me ono što sam kao dečak preživeo 21. novembra 1941. kad su mi Hrvati, ustaše, 12 metara daleko od mene, ubili oca, u rodnom selu Kosinju, srez Perušić. Za ceo život zapamtio sam kako otac viče: "Ništa nisam kriv, ništa nisam kriv", ali, ustaša opali iz puške i otac pade. Zato sam posle Drugog svetskog rata obilazio jame u koje su bacani zaklani i poubijani Srbi i video kako iz njih vire lobanje. Pored mnogobrojnih Srba u tim jamama ima i tela nekih Hrvata, Nemaca i Italijana. Takođe, i 31 član posada američkih aviona trune u jamama sreza Perušić. Sve to me je nateralo da odmah po završetku Drugog svetskog rata počnem da istražujem - da se ne zaboravi.

Šta ste sve videli?
- Kad se rat završio išao sam često stazama Velebita. Kao lovac naišao sam na jednu jamu i video da iz nje vire dečje lobanje. Te noći nisam mogao da zaspem, a narednih noći sanjao sam kako ta pobijena deca vrište i pitaju me zašto ih ne izvadimo iz jame i dostojno sahranimo. Tako uznemiren otišao sam u nadležne institucije gde su mi rekli "Jesi li lud, pa što će ti to? Bilo pa prošlo. Ne bavi se time, gledaj sebe, kako ćeš da se domogneš boljeg položaja, da dobro živiš.

Zar taj vaš potez nije bio opasan pošto je tad bilo proklamovano bratstvo-jedinstvo?
- Zato što nisam odustajao, tri puta sam izbacivan s posla, pa vraćan u službu, a onda su me prinudno penzionisali a da nikad nisam potpisao pristanak.

Šta još ne možete da zaboravite iz tog vremena?
- Pamtim da su nakon Brionskog plenuma 1966. godine sa visokih državnih funkcija u Hrvatskoj poskidani Srbi i postavljeni ustaški sinovi. I od tad je počelo uništavanje arhiva o srpskim žrtvama u Drugom svetskom ratu. U Gospiću, na primer, za načelnika Sekretarijata unutrašnjih poslova i na funkciju Šefa državne sigurnosti bivaju postavljeni ustaški sinovi. Sećam se, takođe, da je počelo spaljivanje obimnog arhiva o ustaškim zločinima u Gospiću. Ustaški koljači su, naime, voleli da se slikaju nad svojim pobijenim žrtvama. Te fotografije i spiskove pobijenih Srba posle oslobođenja zarobila je Udba i arhiva je jedno vreme čuvana.

Šta se s arhivom kasnije dogodilo?
- Pošto je jasno da dokaza o genocidu ne može biti ukoliko ne postoje precizni spiskovi sa pojedinačnim konkretnim ličnim podacima pobijenih Srba, posle Brionskog plenuma, ugledam u svojoj radnoj sredini kako mladi pripravnici SUP-a Gospić cepaju ta dokumenta i pale ih. Podviknem im: "Šta to radite", a oni odgovore da su dobili naređenje. Poziva me zatim načelnik UDBE Like, kaže mi da se ne mešam jer ću nastradati. I pokaza mi depešu sekretara CK Hrvatske kojom se ta paljevina naređuje. Zato je, po mom dubokom uverenju, poslednji rat od 1991. u Hrvatskoj, i najnovije istrebljenje Srba, počeo u stvari 1966. godine, kad je rukovodstvo SFRJ razvlastilo Srbe na visokim dužnostima u Hrvatskoj i na ta mesta postavilo ustaške sinove.

Pod kapom Vatikana

Gde po vašem mišljenju leže koreni netrpeljivosti Hrvata prema Srbima?
- U Vatikanu. U svojim knjigama, zapisao sam da su ustaški koljači, nakon što bi poklali i u jame pobacali srpski narod, do pasa goli i krvavi s nožem u ruci trčali u rimokatoličku crkvu u Gornjem Kosinju kod Perušića da im katolički pop skine grehe s duše da bi mogli ići kući.

Ustaše je živu sahranile u jami


Prikupljajući podatke o ustaškim zločinima u Livnu i okolini, dospeo sam 1990. u pitomo selo Gubin, gde je tada živela Sava Petrović koja je u leto 1941. preživela pakao jame Ravni dolac na Dinari. U tu jamu, duboku gotovo 50 metara, ustaše su na Ognjenu Mariju, 30. jula 1941, ubacile 218 žena i dece iz Donjih i Gornjih Rujana.

Njih 14-oro, među njima i Sava, preživelo je i iz jame izvađeno mesec i po dana kasnije.

- Ja sam ti rodom tu iz Čaprazlija, od Marčeta - počela je sićušna starica svoju setnu priču. - Uoči rata, bilo je to nekako na dve godine prije nego se zaratilo, udala se za Iliju Kozomaru iz Donjih Rujana. Otišla iz pune kuće, došla u još puniju. Dvanaestero čeljadi. Niko ne osta već ja i dva mi đevera koje je rat zatekao u svijetu. Jednoga dana, nekako bilo kašnje podne, dođoše Rvati, brate, sve tu komšije, poznamo ih, jeli i pili do juče s njima. Zbore svekru mi Simi: "Ajte, idjete na prisilni rad u Dalmaciju..."

Žute ptice
- Otjera svekra mi, čoeka mi i dva đevera, sve ig pobilo u Prologu. Kašnje dva dana, potjera i nas ostale. I opet komšije, oni isti. Dogovorili se ko koga uništi njemu blago, kuća i imanje od toga.

- Gone nas uz Dinaru. Ne smiješ zboriti, ne smiješ pitati, kundak ti nad glavom. Je, je, tako je bilo, ja neću da lažem i da kažem ono što ne znam i što očima nijesam vidla. Uglješu nesritnoga, bilo mu nepune dvije godine, nosim u naramku, a drugo mi pod pasom - bila noseća...
Nijesam ja znala za tu jamu u Ravnom docu. Sve kontam gone nas u Dalmaciju... Nad jamom, kad sam vid'la šta se radi, ne dam da mi oni bacaju dite i mene da tiskaju, no sama. Bacig prvo Uglješu, pa i ja za njim. Svjesna ki sad. Pala sam nasred jame. A ona, prokletnica, dolika široka, čini mi se iljada ovce bi mogla stati. Nagrdig koljeno, ne mogu se na nogu oprijeti, a svejedno svjesna. Tražim Uglješu, prevrćem mrtav narod, a odozgo samo padaju i pritrpavaju. Ne nađog ni Uglješu niti ikoga svoga. Tu niko nikome pomoći ne more. Sama sam se nekako odvukla i sklonila u kraj...

- Kad utrpaše narod, počeše valjati kamenje i bacati bombe. Mili bože, toga jada i muke! Nebo visoko, a zemlja tvrda. Nit moreš gore, nit moreš dolje. Ajme bože, za neđelju dana, te tuge i toga jaukanja. Ostalo, svejedno, čudo naroda živoga. Vidiš samo neko umire i misliš: "Blago njemu, on se spasi." Jedan mi đever, Mile nesretnji, isto bio živ. Ustao nekako, odao po jami tamo-amo i onda odjednom leže i više se ne diže. Pobrkasmo dane i noći. Ne znaš više ni kad je dan ni kad je noć. E tek poslije kad u jamu počeše slijetati nekakve žute sitne tice po njima smo znali da je dan. Sve ulij'ću i kupe crve sa grede i onda pjevaju, odliježe jama.

- Kašnje nekoliko dana kad dođoše da nas tobož vade i kazaše da su iz Čaprazlija, ja vidla odjednom da je prevara, kakve Čaprazlije, ne poznajem ljude. Zborili i drugi da je prevara, ali Sava Bilanova i dvojica Lalića, dva dečkića, bili zdravi čitavi, ne poslušaše, vezaše se za spušteni konop i izvukoše ig. E kad ig gore ubiše i baciše natrag u jamu više smo se prestravili no kad su nas bacili. Još kad ponovo počeše valjati kamenje i bacati bombe.

Umrla u izgnanstvu
- Jedan dan neko nam baci malo leba. Mladić neki, čobanče, Rvat rekoše - drugi ga poznavali, ja ne. I reče: "Doći će vas vaditi." Tako i bilo. Dan po dan, život se poče vraćati. Prođe jedno dva miseca, bojim se i tri, i ja, da prostiš, rodih dvoje. Muško i žensko. Napredna, baš ki da je po jedno bilo. A svejedno, ono žensko brzo umrije. Ostade mi muškić. Preboljela Uglješu, zaboravila jade i muke. Ne bi za dugo. Za po godine, umrije mi i sin. Grešna ja, nijesam stigla ni da ga krstim, no mi nekršten ode ko da mi ga neko ukrade. Iz puna zdravlja zaslabi, a što, zar je bilo doktora i ljekova...

E, kašnje sam otišla kuvati vojsci, partizanima. Tu srela Danu Petrovića i opet se udala. Bog nam dade troje dice, jedno muško i dvi ženske, ali mi se opet ne dade. Umrije mi prvo to muško, a onda Dane ode u Sinj o Svetome Jovanu Krstitelju, pošo preko planine i poginuo, bila mećava i snijeg, i premeo se...

- Ostadoše mi dvi curice o vratu. Kud ću, kako ću čemerna - samo žensko nigda nije pristalo. Ja udovica, Rade Petrović udovac, ima i on svoju dicu, te se ja udaj za njega. E sa njim nijesam imala dice, da ne razgonimo ni moju ni njegovu siročad. To sad sve stasali i svoji ljudi. Rade umro, a ja ponovo sama. Suđeno mi tako, zar, da stalno samujem…...

Starica odjednom zaćuta i zagleda mi se u oči:

- A što ti sve ovo mene pitaš?

Objašnjavam joj da hoću to da zapišem, da ljudi znaju, da se ne zaboravi:

- Bome će biti bolje da ništa ne pišeš! Vidiš li ti kako ovo nešto ide - more i opet biti...

Nažalost, dve godine kasnije, obistinila se crna slutnja i proročanstvo ove velikomučenice - zlo se ponovilo i opet planula mržnja i sevnuo nož ustaški. I u Gubinu, baš kao i u Čelebiću, Sajkoviću, Provu, Čaprazlijama, Donjim i Gornjim Rujanima, Bojmuntima, Radanovcima, Vrbici, Bogdašima i drugim selima rubom Livanjskog polja sada stoje samo puste zidine srpskih kuća zarasle u korov. Srbi, oni koji su uspeli da umaknu pred nemilosrđem hrvatskih "oluja", potražili mesto pod suncem daleko od Dinare, ponajviše, eto, u Srbiji. Tamo negde u izgnanstvu, daleko od kućnog praga, u tuđem groblju, pre sedam godina večno počinula i Sava, ali je eto stigla da ispriča svoju priču...

Još tri žive
Pakao jame Ravni dolac, koja je motivisala Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju čuvenu poemu "Jama", preživeli su Milica Erceg, Stana Crnogorac, Gospava Cvijetić, Sava Kozomara-Petrović, sestre Ljuba i Mara Lalić, Cvita Bošković i njene ćerke Danica i Milka, Mara Bošković, Janja, Boja i Danica Lalić i Gligorije Stojić. U ovom trenutku su u životu još samo Milka Bošković, udata Maljković (živi u Surčinu), Boja Lalić, udata Radeta (živi u Guberu kod Livna) i Mara Lalić, udata Jurić (živi u Banatskom Despotovcu).

Gornje Rujane Donje Rujane Gubin Ustaše Livno Sava Petrović Ravni dolac Jama Dinara Hrvatska

I da, debelo sam siguran da ni jedan komšija ustaša nije odgovarao za gore opisane zločine, već su Srbi žrtve to morale prešutjeti za rad bratstva i jedinstva, kao što je bio slučaj sa mojom familijom kad su prijavili muslimane ustaše i komšije koji su žive spalili 15-ak članova moje familije.

Silvio lupaš.Četnici su prelazili u partizane do samog kraja rata.Ne pojedinačno,nego mahom.Nakon rata je krenulo ganjanje četnika po šumama.

Ma ,sad su izgleda partizani bili presvucene usrashe koje su progonile nakon rata Srbe.Jebote koje se ovdje gluposti mogu procitati ,slicno ,ma ne slicno ,isto kao na nekim hrvatskim forumuma samo sa drugim predznakom.

Pročitao sam ja.Samo ja kažem da je tih "jako mnogo" četnika koji su ostali u planini,ustvari veoma mali procenat četnika.Velika većina ih je ili prešla u partizane ili se "demobilisala".
Broj ustaša koji su prešli u partizane je veoma mali,zanemariv.Broj domobrana je druga stvar ali i domobrani su drugačiji vid vojske i totalno druga priča u odnosu na ustaše.

Samo ja kažem da je tih "jako mnogo" četnika koji su ostali u planini,ustvari veoma mali procenat četnika.Velika većina ih je ili prešla u partizane ili se "demobilisala".

По чему су то домобрани другачији вид војске, кад су ти исти домобрани рецимо хапсили и слали Србе усташама у руке?