banjalukaforum.com

J. A. Turskom

Cetinje, 17. novembra 1848.

Vaše Visokoprevoshoditeljstvo,

Istina je da su Crnogorci spremni da budu u pomoći svojoj braći Hrvatima, jedno po jedinoplemenosti, a drugo po njihovoj prirođenoj naklonosti vojničke trudove snositi. Videći ja da moja sobraća Srbi i Hrvati pokazuju se najavno da pravcem idu naklonjeni k narodnosti i k poredku, i mene je ista misao oduševljavala koja i Crnogorce, ako ustanak Srbah i Hrvatah ne bi bila slijepa neka podstreka, koja bi na obšte naše poruganije pred svijetom služila. Kada bi ovo posljednje bilo, Bože me sačuvaj od toga učastija, tada bi ja njih za najposljednji narod u svijetu držao, tada bi mi se mrsko bilo njihovijem bratom nazivati. Ako su oni najsramotniji put izdajstva zakonosti svoje sreće izabrali, pa kad bih ja u tome njihovim učastnikom bio, onda bi se krio od sunca i od ljudih.

Vaše Visokoprevoshoditeljstvo, svagdašnji moj prijatelju, srdačno Vi zahvaljam na primječanija u Vašem pismu. Vi mene poznajete dobro, radi toga i uvjereni tvrdo možete biti da se mojom voljom ništa preduzeti neće što bi me s ovom šakom naroda svobodnoga učinilo otpadnikom od pravoga i opamećenog svijeta.

Ovim vas uvjeravajući i odgovarajući Vam na Vaš dragi list od 2. noemvrija n. s. pod ą2484 pr., čest imam ostati s običnim uvaženijem.

Vašega Visokoprevoshoditeljstva
pokornjejši sluga
vladika crnogorski

P. P. NJEGOŠ

Jedna zanimljivost.

Vuk Karadžić je 16. septembra 1861. godine imenovan za počasnog građanina Zagreba. S obzirom da ta odluka nije menjana, Vuk je još uvek počasni građanin hrvatske prestonice.

Mapa iz 1846.Ovako je bilo prije 160 godina,valjda.

http://www.atlassen.info/atlassen/perth ... 8k0810.jpg

Војвода Вујица Вулићевић, вождов кум.
"... Војвода Вујица брзо је схватио да ту нису „чиста посла”. Зато је и пожурио да са својом савешћу што пре „измири рачуне”. Изградња цркве Покајнице и богат прилог требало је, веровао је, да сперу грехе прошлости. У почетку је изгледало да ће тако и да буде. Не задуго. Породичне трагедије низале су се једна за другом, али и непозната кожна болест која га је напала, били су довољан разлог да људи почну да га избегавају. Нису га посећивали, још мање примали у кућу. Самоћа је почела да га раздире. А онда су дошли „гости”.
У прво време само ноћу, касније и дању. Кад год би затворио очи, пред њим би се појављивале безглаве приказе. Избегавао је да спава, бежао је од куће, тражио спас у манастиру. Кад је схватио да помоћи нема, помирио се са судбином. Почео је да се навикава на њихово присуство, престао је да се плаши, почео је с њима и да разговара. Слутио је смрт, али она није долазила. Тело му се распадало, болови су били све јачи. И када је већ помислио да је жив закорачио у пакао, поново се сетио своје задужбине. Последњом снагом воље дошао је пред врата Покајнице. Једина жеља била је смрт. Пред свештенством и окупљеним народом тражио је опроштај. За мање од десет минута, по сећању присутних, испустио је душу..."

Полемика о узроцима Првог светског рата
Принцип у принципу

Пре тачно сто година, септембра 1913. на тадашњој српско-албанској граници избио је велики оружани сукоб, о којем је „Политика” детаљно извештавала

Ситуација „на терену” се ускоро ипак примирила, али су последице упада биле вишеструке. Страдало је много људи – и хришћана и муслимана, дошло је до дестабилизације овог подручја, аустрофилска влада у Валони могла се пред сународницима представити као „патриотска”, али је одређену корист, према речима нашег саговорника, имала и Краљевина Србија.

Наиме, становништво ових области, под снажним утиском свега што се догодило, није се више бунило, а њихове вође су настојале да имају што боље односе са властима. То је, између осталог, помогло и српској војци да се током Првог светског рата преко тих крајева безбедније повуче према савезницима.

Желели договор са Албанцима

Са простора Косовског вилајета, од Берлинског конгреса (1878) до балканских ратова (1912) иселило се, према процени Милоша Јагодића, око сто хиљада Срба. То је био резултат сталних пљачки, убистава и других врста притисака и насиља.

Он је у књизи „Нови крајеви Србије 1912–1915” (издање Филозофског факултета) изнео и податке о броју становника, на основу пописа који је, по наредби Врховне команда српске војске, у „новим крајевима” обављен фебруара и марта 1913. године.

Тако су, на основу пописа рађеног „од куће до куће”, у Приштинском округу Срби чинили 20,6, Албанци 64,1, а Турци 9,5 одсто становника. У Призренском округу (који је обухватао и неке делове данашње Албаније) Срби су чинили 14,7, Албанци 51,3, Турци 10,4, а „муслимани српског језика” 21,6 одсто становника.

У Митровачком срезу, делу Новопазарског округа, Срби су чинили 45,2, Албанци 20,9, а „муслимани српског језика” 33 одсто становника. У Приштинском округу укупно је било 240.209, а у Призренском 227.425 становника.

– Овај попис показује да је становништво Косовског вилајета било веома хетерогено, с тим да су Срби, услед притисака који су над њима у претходним деценијама спровођени, били у мањини. Чињеница да је попис обављен почетком 1913, док је Други балкански рат још трајао, показује, међутим, још нешто – да српска влада није имала намеру да протера Албанце и остало становништво исламске вероисповести, то јест да етнички очисти ово подручје. Јер, да је имала такве планове Србија је 1912. могла да их спроведе, током или непосредно после ратних операција. Србија је, напротив, свима који су тамо живели гарантовала сва грађанска права и слободе, а Пашић је на све начине настојао и да различитим мерама Албанце придобије као савезнике – указује Јагодић.