Citiraj:
Злочин партизана у Малом Лошињу
Један од највећих злочина који су починили партизани догодио се на острву Лошињу у месту Мали Лошињ, над заробљеним четницима Гацке зоне и њиховим породицама. О овим злочинима у земљи је писано у два маха. Најпре их је 1990. године поменуо Павле Јакшић, командант партизанске 7. дивизије, а потом 8. корпуса, у својим мемоарима (“Над успоменама”, први том, страна 528). Јакшић пише да је у његовом присуству Андрија Хебранг, један од водећих хрватских комуниста, када се прочуло да море избацује унакажене лешеве,питао Вељка Ковачевића: ” Шта си радио тамо, војводо”? Команданта 13. дивизије Вељка Ковачевића, рођака Саве Ковачевића, Јакшић назива “виновником” овог обрачуна са “петом колоном”.
Најпотпунији опис злочина у Малом Лошињу дао је пуковник мр Велимир Иветић, архивски саветник Војноисторијског института у Београду, у часопису ове установе “Војноисторијски гласник”. Чланак пуковника Иветића објављен је у броју 1-2 за 2004. годину, под насловом “Случај партизанских злочина у логору у Малом лошињу 1943. године” (страна 137-159). Како пише аутор, ово је први чланак о злочинима “Народноослбодилачке војске Југославије” икаде објављен у овом часопису. Такође, и у било ком другом војном гласилу.
Пуковник Иветић најпре констатује да су припаднике Југословенске војске у Отаџбини у то време земље антихитлерове коалиције сматрале савезничком војском. Затим подсећа на “опште услове у којима су извођени партизански злочини”. Њих је било током читавог рата. Убијани су “прочетнички елементи”, као и они припадници комунистичког покрета који су сматрали да је важније бранити народ од усташа, него провоцирати Италијане. У стрељању потоњих истицао се народни херој Петар Грубар, обавештајни официр Главног Штаба Хрватске. Примера ради, он је 11, јула 1942, у селу Шкаре организовао јавно стрељање девет младића из партизанског батањона “Божидар Аџија”. Потом је за десетак дана ухапсио 150 особа, од којих су 23 стрељане по кратком поступку.
Злочини партизана учестали су 1943, јер се те године “припремао десант Западних савезника на јадранску обалу”.
Како је Југословенкса војска у Отаџбини у септембру 1943. изводила успешне операције за стварање мостобрана за искрцавање савезника, постојање упоришта ЈВуО на острву Лошињ сматрани је у Врховном штабу НОВЈ озбиљном опасношћу, те је 22. септембра врховна команда НОВЈ наредио главном штабу НОВ Хрватске: “Четничко упориште на Лошињу ликвидирајте”.
Главни штаб Хрватске издао је 16. септембра следеће наређење:
Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни њихови заробњеници. Све заробљенике одмах ликвидирајте. То чинити и убудуће.
Наређење су потписали командант и политички комесар Главног штаба Хрватске, Иван Гошњак и Владимир Бакарић. На овај начин је у Горском Котору и горњој Лици сепетембра и октобра 1943. године убијено 600 четника.
На Лошињу по капитулацији Италије, према пуковнику Иветићу, нашло око 500 четника и око 200 чланова њихових породица. Они су успоставили радио везу са Југословенском владом и Савезницима, тако да је већ 11. септембра овде пристала једна британска подморница. Четници су тада изјавили да чекају савезничке инвазионе трупе,а уједно, са копна, немачки напад, због кога се утврђују. Како од доласка Савезника није било ништа, са острва ускоро одлази око 200 четника и део цивила. Преосталом људству командовало је шест официра, три Србина и три Хрвата. У зору 25. септембра ове четнике нападају партизани са далеко бројнијим снагама, на челу са 13. дивизијом. Део четника успева да отплови пут Италије, на два брода, док су се остали предали после краће борбе, поверавши у часну реч комуниста.
Заробљени припадници ЈВуО убијани су на најбруталнији начин, али су их углавном клали и бацали у море. Резервни поручник Антон Шустер из Сушака узвикнуо је пред мештанима “Живјела Југославија” и замолио да пренесу краљу Петру Другом да је испунио заклетву и да је срећан што умире за Југославију. Поједени мештани су негодовали , те је ликвидација настављена на палуби једног од партизанских бродова, а лешеве су такође бацали у море.