Делфа И. ИванићРођена је 6. марта 1881. у Подгорици. Потиче из угледне породице, од оца Ивана Мусића, босанско-херцеговачког војводе, и мајке Цвије, рођ. Вукасовић, из Стоца. Као сироче без родитеља усвојио ју је председник Београдске општине Михаило Богићевић. Основну школу (1887-1897) и Вишу женску школу (1891-1897) завршила је у Београду, потом студирала хемију у Женеви (1989-1899) и студије прекинула због поочимове смрти. Постављена је за наставницу у Скопљу 1900, удала се 1901. за књижевника Ивана Иванића, тада српског вицеконзула у Скопљу, и исте године напустила службу. Потом је живела уз супруга у Скопљу (1901-1903), Цариграду и Београду (1904-1905), Будимпешти (1905-1906) и поново у Београду (1906-1912). У току Првог светског рата боравила је у Солуну, Лондону (1915), потом у Француској, у Ници и Паризу (1916-1917) у хуманитарној служби Кола српских сестара. Из Нице је прешла у Рим (1918), а по завршетку рата боравила у Трсту и Ријеци (1919). Вратила се потом 1919. за стално у Београд. Говорила је француски и служила се немачким. Боравила је краће време у Швајцарској на лечењу, држала предавања о раду женских хуманитарних друштава у Прагу (1908, 1938), Лондону (1915), Ници и Паризу (1916-1917), Риму (1918), на Сушаку и Бакру (1919), у Румунији (1922), на Хвару (1923) и у Сарајеву (1923). После Првог светског рата учествовала је у стварању неколицине четничких одбора у Нишу, Врању, Лесковцу, Скопљу, итд.
Бавила се књижевним и преводилачким радом. Преводима са француског, књижевним портретима заслужних српских жена, хуманитарно-публицистичким радовима и феминистичким чланцима сарађивала је у листовима, часописима и повременим публикацијама: Зора (1901), Босанска вила (1905), Домаћица (1906,1908) , Бранково коло (1906) , календар Вардар (1906-1941), календар Голуб (1907) , Женски свет (1908, 1929) , Жена (1912) , Veda (Нова Горица, 1925-1926) , Женски портрет (1920-1924) . У рукопису је оставила Аутобиографију (Архив Србије, Архив САНУ). Била је члан редакције Женског покрета (1921) и Алманаха Јадранске страже (1925).
У балканским ратовима са Леди Пеџет основала је IV резервну болницу за рањенике у Београду (1912), болницу за војнике у Драчу (1913), у Првом светском рату Српско потпорно удружење (1915) у Лондону за смештај 500 српских ђака у Оксфорду и Бирмингему. Учествовала је у подизању Дома Кола српских сестара у Београду, са интернатом за студенткиње (1922).
Избијање новог рата затиче је у Београду, у Душановој, где је имала кућу. Исте године је изабрана за председницу Кола српских сестара и на том положају остаје све до укидања удружења. Била је међу организаторима добротворне акције у новцу и храни затвореницима у београдским затворима. Одбила је писмену понуду немачких власти за сарадњу. Немци су забранили рад Кола 2. септембра 1942, одузели председници целокупну имовину и ухапсили је. По пуштању из затвора одбила је сарадњу са Миланом Недићем, Димитријем Љотићем и подржавала је ослободилачки четнички-равногорски покрет генерала Драгољуба Михаиловића. Касније је приступила београдској четничкој организацији. Гестапо је други пут затвара 17. фебруара 1944, са осталим припадницима равногорске организације у Београду. Одведена је у затвор Гестапоа где је остала извесно време. У четничким документима постоји извештај о њеном хапшењу.
У Београду је сачекала улазак комунистичких снага. Ухапшена је као непријатељ комунизма и једно време била у затвору, па је отпуштена. Остала је по страни све до почетка скандалозног судског поступка против генерала Михаиловића. Јавила се властима као сведок одбране на процесу, али јој је запрећено санкцијама ако само још једном на тако нешто помисли. Изашла је у јавност по изрицању смртне пресуде генералу Михаиловићу. Написала је комунистичким властима писмо где је понудила свој живот у замену за Дражин.
Експресно је ухапшена, затворена и малтретирана од комуниста, јер се усудила да заложи живот за „зликовца“. У затвору проводи дуже време, ту је стално провоцирају комунистичке студенткиње са Вождовца, називајући је погрдним именима. На инсистирање виђенијих људи најзад је пуштена на слободу. По изласку није више председница удружења Кола српских сестара, јер је укинуто као удружење великосрпског и буржоаског карактера и као „ненапредно удружење“. Исте године је одузет Дом Кола у Београду и додељен Културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар“. Морала се јављати УДБ-и која је проверавала њено деловање и евентуалну повезаност са антикомунистичким групама које су деловале у Београду. Касније се повукла из јавног и друштвеног живота. Једно дуже време није живела у Београду. Умрла је 14. августа 1972. у Београду, где је и сахрањена. Ова велика национална радница остаће свакако упамћена у историји српског народа као жена која је у време велике комунистичке репресије понудила своју за главу првог герилца поробљене Европе.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
