Zamka srpskoj konjiciBOJEĆI se srpskih zaseda na prolazu kroz Bugarsku i Makedoniju, Ali-paša je izbegao klisure kuda je ranije prolazila turska vojska na putu za Srbiju i izabrao bezbedniji, ali nešto duži put, prema Velbuždu (Ćustendilu) i Kumanovu, preko širokih polja.
Nema podataka kakvu su ulogu u ovom turskom pohodu imali turski vazali (bugarski car, braća Dejanovići, zatim Mrnjavčevići kralj Marko i Andrijaš).
Narodno predanje kaže da turski car Murat I nije imao poverenja u Kraljevića Marka i brata mu Andrijaša, jer se bojao da u toku boja ne pređe na srpsku stranu, pa ih nije ni angažovao za ovaj boj. Što se tiče braće Dejanovića, narodno predanje kaže da je tursku vojsku na svom terenu, u strumičkom kraju dugo zadržao i častio njihov vazal Konstatin Dejanović, da bi knezu Lazaru obezbedio dovoljno vremena za okupljanje vojske, govoreći turskim starešinama da im je preko raskvašenih polja, kuda su oni nameravali da idu, nemoguće preći pre maja meseca. Ima i indicija da je Konstantin preko svojih ljudi obaveštavao kneza Lazara o veličini turske vojske i nameravanim pravcima kretanja.
Po nekim nepotpunim izvorima Konstantin Dejanović je morao da da Turcima svoje pomoćne čete za borbu protiv kneza Lazara.
Po prelasku na srpsku teritoriju (Vukove i Lazareve oblasti), turske izviđače su svuda dočekivali srpski zaštitni odredi.
Turska vojska je prešavši Kumanovsko polje i obronke Skopske Crne Gore, početkom juna, izbila na Južnu Moravu, odakle je prešla u borbeni poredak.
Procenjeno je da je tada car Murat imao oko 35.000 aktivnih vojnika, što je za srednji vek bila ogromna vojska.
Za ovom vojskom vukla se u nedogled brojna komora (natovareni konji, kamile, magarci, kola). U turskoj komori su se nalazili oružari koji su izrađivali i popravljali oružje (strele, lukove, krive sablje, jatagane, ubojne sekire, koplja, džilite, bojne vile, štitove).
Bili su tu i majstori koji su izrađivali i održavali bojne sprave, mesari, pekari, kuvari, krojači, obućari, trgovci koji su sa sobom nosili i u turskim logorima prodavali razne potrepštine za vojsku... Nadajući se pljački u bogatoj srpskoj zemlji, Turci sa sobom nisu nosili mnogo hrane.
Za razliku od turske, srpska vojska je bila dobrim delom teško oklopljena po ugledu na zapad. Bogata srpska vlastela je nosila gizdavu odeću, sa kožnim dugim prslucima preko pancira i čizmama sa srebrnim ukrasima. Njihovi konji su bili odnegovani i često imali oklope sa ukrasima od srebra i zlata.
Turci su pre Kosova, poslednje konačište imali u blizini Novog Brda, čija tvrđava je bila zaposednuta Lazarevom vojskom, pa su je Turci jednostavno zaobišli. Pred molitvu, turskim vojnicima se obratio Muratov stariji sin Bajazit, obećavajući im svo srpsko bogatstvo i roblje, ako se kao pravoverni budu hrabro
borili protiv nevernika i izvojevali pobedu.
Na drugoj strani, na Kosovu, kod Vukove crkve u Samodreži, vojsci se obratio knez Lazar, pozdravio je i sokolio: "Vi, o druzi i braćo moja, blagorodne velmože, vojnici, vojvode, veliki i mali, bolje nam je smrt u podvigu nego li život u sramoti, bolje nam je u borbi smrt od mača primiti, negoli pleća našem neprijatelju podati..." Na reči kneza Lazara vojnici su klicali na vernost.
Posle službe u crkvi i oko crkve, jer sva vojska nije mogla da stane unutra, vojska se pričestila.
Sutradan, Turci su od Novog Brda krenuli na Kosovo, ostavivši nešto vojnika radi opsade tvrđave i pred veče stigli nadomak srpske vojske.
O daljim događajima i toku bitke, nema pouzdanih izvora. O tome govore neki turski istoričari, očigledno tendenciozni i svome narodu naklonjeni, zatim turske hronike, neki strani izvori, narodno predanje i legende.
AnalizirajuĆi sve ovo, događaji su se izgleda, odvijali ovako.
Turski komandanti ustavivši vojsku na valovitim predelima između Prištine i današnjeg Gazimestana, okupili su se oko Murata da se dogovore kako dalje da postupe. Murat je, osmotrivši srpsku vojsku i ocenivši da je njegova daleko veća, bio za to da se odmah napadne. Komandanti su ga od toga odvraćali, govoreći da im je vojska veoma umorna od puta po sparnom danu i da napad treba odložiti za sutradan, kad se vojska odmori i utvrdi.
Srpska vojska, koja je ranije pristigla, bila je odmornija od turske i spremna za borbu, pa je bilo dvoumljenja da li da se odmah krene na Turke. Po ocenama vojnih stručnjaka, srpska vojska je imala više šansi za pobedu da je odmah, odmornija, krenula u boj, a sa druge strane Turci ne bi imali vremena da udare na glavnom pravcu, kao što su to učinili u noći pred bitku, iskopaju jame i u njih ugrade zašiljeno kolje (palisade) na kojima je uglavnom slomljena udarna moć srpske oklopne konjice.
MeĐutim, razmišljanja komandanata obe vojske, prekinula je velika oluja, a zatim i jaka kiša - prava provala oblaka, koja se sručila na obe vojske.
Čim se kiša smirila, Turci su pod zaštitom mraka počeli da kopaju jame na centralnom delu mogućeg sutrašnjeg sukoba u koje su postavili zašiljeno kolje, ostavljajući njima znane prolaze za nastup njihove pešadije, koju su obično isturali napred. Potom su sve to zamaskirali.
PRIPREME DESPOTA UGLJEŠE
JOŠ je despot Uglješa nastojao da pridobije Vizantiju u iščekivanju turske najezde. Izražavao je spremnost da Carigradskoj patrijaršiji prizna jurisdikciju nad celom svojom oblašću. Javno je osudio crkvenu politiku cara Dušana, odlazio u Svetu goru i tamo delio poklone, ali mu to nije pomoglo.
Uglješa je pokušao da nađe saveznika i u Bugarskoj, ali ni tamo nije bilo željenog odgovora.
Gruvali i topovi!
NA dan odlučujućeg boja, 28. juna (15. juna po starom kalendaru) 1389. godine, obe vojske su rano ustale, doručkovale i pripremile se za bitku prema rasporedu koji su sačinili njihovi komandanti.
Turci su na pravcu glavnog udara, još dok se nije razdanilo, postavili svoju konjicu, ispred iskopanih jama, kako ih Srbi ne bi videli, a iza njih položaj je posela njihova pešadija.
Turci su napravili ovakav raspored svoje vojske:
Centrom turske vojske komandovao je car Murat sa vojskovođama Ali-pašom i Timurtašem.
Levim krilom je komandovao Muratov mlađi sin Jakub Čelebija uz pomoć vojskovođa Ali-bega i Balaban-bega.
Desnim krilom je komandovao stariji Muratov sin Bajazit, zvani Ildirim (Munja), sa vojskovođama Saridže-pašom, Kurdom po narodnosti i poturčenim Grkom Mihailom Kezeom, koji je nosio ime Evrenos-beg i bio jedan od najsposobnijih turskih vojskovođa toga vremena.
Turska pešadija se na čitavoj liniji rasporeda nalazila u prvim borbenim redovima, a iza nje konjica. Jedan oveći odred konjice, Turci su ostavili u rezervi i prikrili ga od Srba.
Turci su planirali da prvu borbu sa Srbima primi njihova pešadija i da se na centralnom delu fronta, tamo gde su bile postavljene jame sa zašiljenim koljem, povuče kroz ostavljene prolaze, kada se Srbi približe i tako namami srpska oklopna konjica.
Svoje topove Turci su postavili u prvoj liniji. Srpski raspored:
Središnjim delom fronta, na kojem se nalazila oklopna konjica, komandovao je knez Lazar.
Desnim krilom na kojem se nalazila konjica i pešadija komandovao je Vuk Branković. Sa njim su bili i braća Musići, Stefan i Lazar sa svojim vojskama.
Levim krilom je komandovao bosanski vojvoda Vlatko Vuković, sa konjicom i pešadijom. Uz njega su bili i hrvatski "krstaši" pod komandom Ivana Paližne.
Nije poznato koje su sve vojvode i druge starešine bile u centralnom delu srpskog rasporeda sa knezom Lazarom. Pouzdano se zna da su tu bili rudnički vojvoda i knežev barjaktar Pavle Orlović i toplički vojvoda Krajmir.
Ispred srpske vojske su bili postavljeni topovi.
Za podršku središnjem frontu raspoređena je ostala srpska pešadija i konjica, s tim što je jedan deo pešadije (strelaca) bio isturen ispred oklopne konjice.
Srbi nisu imali rezervu.
Čitava turska vojska bila je raspoređena u dva borbena reda. Prema brojnom stanju, mogla je zauzeti front dugačak oko tri kilometra, a srpska dosta manje, pa je otuda njen borbeni raspored, da bi se izjednačio sa turskim i sprečio udarac sa boka, morao biti ređi.
Srpske i turske snage nalazile su se na levoj obali reke Laba, pri čemu je srpski front bio okrenut prema jugoistoku, a turski prema severozapadu.
Desno srpsko krilo
moglo je dopirati do blizu kote broj 540 (brežuljak iznad današnjeg sela Obilića), a levo kilometar i po istočno od južnih kuća današnjeg sela Miloševo.
Centar turskog rasporeda nalazio se, po svoj prilici, kod današnjeg Muratovog turbeta na samom putu koji je iz Prištine vodio ka Kosovskoj Mitrovici. Desno tursko krilo dopiralo je do padina Brnjičkog brda, a levo jedan kilometar do sela Mazgita.
Pucnjima iz topova, čija kamena đulad nisu mogla ni da domaše do neprijatelja, otpočeo je boj na Kosovu.
Prema turskom istoričaru Nešriji, prvi su u napad krenuli srpski strelci iz odreda Vuka Brankovića. Njegova vojska uspela je da duboko prodre u tursko levo krilo, kojim je komandovao mlađi Muratov sin Jakub sa vojskom iz Male Azije.
Ovaj smeli srpski prodor pokolebao je tursku vojsku kao i poznati potez kneževog viteza Miloša Obilića, koji je nekako uspeo da se probije kroz turske redove i ubije cara Murata. Tom prilikom je i sam poginuo. Tada je umalo rešena bitka u korist Srba bez obzira na tursku nadmoćnost.
RazbivŠi tursko levo krilo, Vukova vojska je imala priliku da tursku vojsku zahvati sa boka i izazove kod nje još veće rasulo i pometnju. Ovo, pogotovo što je do turskih vojnika nekako, i pored prikrivanja, doprla vest o Muratovoj pogibiji.
Međutim, Vukova vojska, u daljem nastupu, naleti na tursku komoru koja se bila smestila u šumarke odmah iza vojnog rasporeda turske vojske. Šumarci, natovarena kola, kamile, stoka, kazani u kojima je pripremana hrana, napravili su pravi mali zid za srpsku vojsku, čiji je nalet splasnuo, pa se vojska povukla malo nazad, bliže centru i glavnini srpske vojske.
Pobedu turske vojske rešio je Muratov sin Bajazit.
Na vest o Muratovoj pogibiji on je energično i brzo reagovao. Prepustio je komandovanje vojskom komandantima koji su mu bili pridodati i naredio da se prikrije Muratova smrt. Odmah je pozvao brata Jakuba kao da ga tobože zove otac u vezi sa uzmicanjem pred Vukovim ratnicima, a u stvari da ga ukloni kao konkurenta na prestolu. Naredio je da ga zadave i prikriju njegovu smrt.
On je zatim preuzeo komandu nad celokupnom vojskom, uveo konjičku rezervu i sa njom udario po već zamorenoj bosanskoj vojsci, koja je i sama imala uspeha na turskom desnom krilu koje je potiskivala. Uspeo je da zaustavi njihovo nadiranje i obuhvati u obruč jedan deo bosanske vojske.
OPASNE KAMILE
TURSKI istoričar Nešrija tvrdi da su u Kosovskom boju obe strane imale topove i da je turski car Murat predlagao da se ispred turskog borbenog rasporeda postave kamile, ali su ga od toga odvratili turski komandanti govoreći da se kamile mogu poplašiti, izgaziti turske vojnike i izazvati paniku među njima.
Rane kneza Lazara
KNEZ Lazar, posle kraće borbe srpske pešadije s Turcima u centru vojnog rasporeda, pokrenuo je u borbu centralni konjički deo vojske i uspeo da potisne turski centar. Turski strelci i konjanici povlačili su se kroz ostavljene slobodne prolaze, mameći srpsku oklopnu konjicu na jame koje su bile maskirane granjem. Konji su upadali u jame, lomili se, nabijali na kolje, a sa njih su padali ili su bili obarani bojnim vilama srpski teški oklopnici.
JaŠuĆi u prvim redovima i hrabro se boreći, knez Lazar je zadobio ranu na donjem delu lica i više drugih rana. Kada je uništen gro njegove konjice, na koju se sada obrušio i sam Bajazit s turskom rezervom, zarobili su ga Turci, pošto je upao sa konjem u jamu. Pre toga, pod njim su ubijena dva konja.
Za to vreme teško su krvarila oba srpska krila: desno, kojim je komandovao Vuk Branković, i levo, pod komandom vojvode Vlatka Vukovića. Kad su videli da je centar skršen i poraz neminovan, napustili su bojno polje pod borbom i uspeli da spasu deo svoje vojske.Čim je video rasulo srpske vojske, i kad je saznao da je knez Lazar zarobljen, Bajazit, verovatno zabrinut za svoje nasledstvo, jer se bojao pobune vojske iz Male Azije zbog ubistva brata Jakuba, naredio je da se obustavi dalje gonjenje srpske vojske. To je olakšalo spasavanje preostalih srpskih snaga.
Turski istoričari opisuju da je Bajazit knezu Lazaru i zarobljenoj srpskoj vlasteli pokazao mrtve svoga oca i brata na nosilima, i glavu Miloša Obilića, zahtevajući pred svojim doglavnicima osvetu za Miloševo delo. Naše legende govore da je knez Lazar uzvratio Bajazitu rečima da je ranije znao za podvig svoga viteza i da je to znala cela srpska vojska, učinili bi da i Bajazit leži treći na nosilima.
Bajazit je zatim naredio da se knez Lazar i zarobljena srpska vlastela pogube.
Nije poznato ko je sve od srpske vlastele tada zarobljen, a turski istoričari samo pominju vojvodu Krajmira. Ne zna se ni ko je i kako sa bojnog polja izneo telo kneza Lazara i preneo ga na balsamovanje kaluđerima. Njegovo telo tada je sačuvano i preneto u crkvu Vaznesenje Gospodnje u Prištini.
O tome postoje samo nagađanja.
Postoji mogućnost da su vojnici turskog vazala Konstantina Dejanovića, koji je bio naklonjen knezu Lazaru, a možda i sam Konstantin, izmolili od Bajazita dozvolu da to učine.
Druga mogućnost je da su kaluđeri i narod, narednog dana po Kosovskoj bici, pretraživali bojište i našli i izneli kneževo telo, imajući pri tom u vidu da je Bajazit izjutra 29. juna pokrenuo svoju vojsku sa Kosova, bojeći se nereda zbog Jakubovog ubistva.
Nekoliko bitnih elemenata doprinelo je da Srbi izgube ovu bitku: turska premoć, nepostojanje jedinstvene komande i povezanosti srpske vojske, koban nailazak Vukove vojske na tursku komoru, turske prepreke na kojima je slomljena moć srpske konjice u centru, Bajazitova odlučna protivmera u najkritičnijem trenutku, izdvojena i sačuvana turska rezerva za odlučujući čas bitke, teška oprema srpske vojske i njene konjice koja je otežavala kretanje i manevar u sparnom danu. Pored ovoga, pao je i moral srpske vojske na krilima, kada su videli da je skršen njihov centar u kojem se nalazio i knez Lazar, pa je to dovelo do povlačenja obaju krila.
Narodno predanje osudilo je teško i neopravdano Vuka Brankovića, kao da je on izdao na Kosovu. On je, pouzdano se zna, i pre i posle Kosova bio protivnik Turaka i preporučivao veze sa Mađarima, a na Kosovu se hrabro borio sa svojom vojskom, sve dok je to imalo smisla.Bajazit nije mogao da proslavi ovu pobedu. Izginuo je i izranjavan veliki deo njegove vojske, a pao je i njegov otac, car Murat. Turski vojnici iz Male Azije i njihove starešine, osetivši šta se zbilo sa Jakubom, njihovim komandantom koji je uživao veliki autoritet, počeli su da se bune i pretio je sukob između njih i evropskih trupa kojima je komandovao Bajazit.
Radi toga, Bajazit nije imao vremena da dugo uživa u pobedi. Odlučio je da odmah krene za Jedrene, gde se osećao sigurnijim, i naredio povlačenje vojske prema jugu.
Tursko naglo povlačenje iz Srbije, posle boja i pogibije obojice vladara, što je do tada bilo nečuveno u istoriji Balkana, stvorili su utisak da turska pobeda nije bila potpuna i da je sporna. Bosanski kralj Tvrtko I, čak i nekoliko nedelja kasnije, javljao je prijateljima o pobedi hrišćanske vojske i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenoj Mletačkoj Republici duže se nije znalo za pravi ishod borbe. Srbi su ga, međutim, osetili odmah. Sa knezom Lazarom izginuo je cvet moravskih, šumadijskih i drugih junaka, a zemlja je ostala obezglavljena i bez zaštite.
Nijedan događaj iz naše istorije, ni pre ni posle ovog boja, nije ostavio tako dubok i trajan utisak kao kosovska katastrofa. Narod je osetio njegov sudbonosni značaj. Zgrada stare carevine se skrhala nepovratno, ne samo zato što je neprijatelj bio jači, nego i zbog nesloge i moralnih slabosti.
Narod je dobro zapamtio ne samo Kosovo, nego i kneza Lazara i sve njegove junake, zadržao ih u bolnoj uspomeni i slavio.
TURBE CARA MURATA
KOSOVSKA bitka je po mnogim izgledima trajala samo nekoliko časova, a glavna borba se vodila oko Mazgita i Gazimestana. Nije sigurno da Muratovo turbe (mala mošeja sa kubetom gde je sahranjena utroba cara Murata, dok je njegovo telo preneto u Bursu, grad u Maloj Aziji, gde je i sahranjeno) na Kosovu pokazuje baš mesto njegove pogibije, a verovatno je na prostoru oko njega, kao centra bitke, bila razvijena glavnina i jedne i druge vojske.
Bolan susret u KruševcuPOVLAČEĆI se sa Kosova polja, Vukova preostala vojska se dobrim delom raspršila svojim kućama, a on se sa ostatkom sklonio u tvrđavu Jelač, gde je pred boj na Kosovu ostavio svoju porodicu i srebro.
Tvrđava Jelač nalazi se na teško pristupačnom terenu planine Rogozne, za razliku od tvrđave Trepče i Zvečana, koje su se nalazile u neposrednoj blizini Kosova polja, i za koje se očekivalo da će prve biti na udaru Turaka.
Pošto je tvrđava raspolagala velikim zalihama oružja i bila dobro snabdevena hranom i vodom, Vuk je odlučio da odavde pruži odlučan otpor Turcima ako se upute ka Jelaču.
Poslao je jake izvidnice prema Kosovu polju, i kada su ga one obavestile da se Turci sa Kosova povlače na jug, razmestio je svoje teške ranjenike po manastirima u Drenici, koje je dobro snabdeo hranom i drugim potrepštinama.
Pored toga, Vuk je primio na lečenje u svojim manastirima i deo teških ranjenika bosanske vojske koja se povlačila preko njegove oblasti posle boja na Kosovu.
Obavešten da su se Turci povukli ne samo sa Kosova nego i iz Makedonije na putu za Bugarsku, Vuk je raspustio kućama svoju preostalu vojsku i zajedno sa porodicom i svojom dvorskom službom vratio se u svoj dvorac u Prištini.
Tu je saznao da Turci posle boja na Kosovu nisu prodirali dalje na sever u njegovu oblast i da su postradala samo ona naselja i stanovništvo dokle su Turci bili stigli tokom Kosovske bitke.
Ubrzo je preduzeo mere da normalizuje život u svojoj oblasti, da ponovo pokrene zastalu proizvodnju u svojim rudnicima i livnicama. Sproveo je popis izginulih i ranjenih boraca i njihovim porodicama uputio pomoć iz svoje riznice radi preživljavanja.
Bojeći se turskog povratka, ostavio je glavninu svoga srebra u Jelaču na čuvanje tamošnjoj posadi, gde je ostavio i svoga blagajnika (protovestijara).
Doneo je čvrstu odluku da nastavi da daje otpor Turcima ako krenu na njegovu oblast, iako je za to sada imao dosta manje snage, da ne prihvati nikakvo vazalstvo prema njima, kao što su to učinili braća Dejanović, Kraljević Marko i brat mu Andrijaš, i da stupi u kontakt sa Mađarima radi organizovanja zajedničke borbe protiv Turaka.
Dugo se dvoumio kako da postupi u odnosu na zemlje sa kojima je upravljao knez Lazar. On se sada osećao odgovornim i za ove zemlje, bio je najstariji u porodicama Lazarević i Branković i čak žudeo da postane gospodar svih preostalih srpskih zemalja. Bojao se kako bi na njegove eventualne mere reagovala kneginja Milica, koja je kod njega imala veliki autoritet, kao i preživela srpska vlastela i stanovništvo. To ga je verovatno i odvratilo da na ovom planu ništa ne preduzima.
Ubrzo je sa suprugom Marom posetio Kruševac i u njemu kneginju Milicu i njenu decu. Veoma je bolan bio njihov susret. On ih je tada detaljno obavestio kako je tekao boj na Kosovu
i evocirao poslednji susret sa knezom Lazarom.
Vuk je obavestio kneginju Milicu da će nastaviti borbu sa Turcima i u vezi sa tim tražiti mađarsku pomoć, i predložio kneginji Milici da stupi u kontakt sa Mađarima, ponudi im vazalstvo i zatraži da njihova vojska uđe u Srbiju radi zaštite od Turske. Kneginja Milica je, iščekujući dalje turske poteze, energično bila protiv ovog Vukovog predloga, koji je nudio i svoje posredništvo između Srba i Mađara. Razišli su se bez dogovora.
Za razliku od kneginje Milice koja nije videla drugog izlaza osim turskog vazalstva, Vuk Branković nije hteo da se prikloni Turcima. U velikoj potištenosti koja je u njemu zavladala posle kosovske katastrofe i Miličinog prihvatanja turskog vazalstva, on se potpuno priklonio Mađarima i, ne osećajući se sigurnim u svojoj oblasti, zatražio od Dubrovnika da ga prihvati sa ženom Marom, sinovima Đurđem, Grgurom i Lazarom, kao i njegovom pokretnom imovinom. Dubrovčani su ga prihvatili, pošto su u Vuku imali dobrog prijatelja, koji je bio od velikog značaja za njihovu trgovinu.
Vuk je u ovom periodu nastavio da upravlja svim zemljama u svojim oblastima, održavajući prisne odnose sa primorskim gradovima (Dubrovnikom, Zadrom, Venecijom i dr.), kojima je i dalje davao povlastice, kao i ukazivao pomoć crkvama i manastirima na svome području.
Primećeno je da se Vuk u svojim poveljama i drugim ispravama posle Kosovskog boja sve više javlja sa starim nemanjićkim pridevkom „Stefan“ i kao „gospodar Srbima i Podunavljem“, a posle smrti bosanskog kralja Tvrtka I, obraća se Dubrovniku da mu se prizna pravo i na „svetodmitrovski dohodak“, na koji su ranije imali pravo Nemanjići, ali je od ovog zahteva bio odbijen.
Upotrebom nemanjićkog pridevka „Stefan“, Vuk je nastojao da prikaže sebe kao naslednika dinastije Nemanjić, što nije odgovaralo stvarnosti, jer se ničim nije moglo ustanoviti da je loza Brankovića u krvnom srodstvu sa Nemanjićima, sve do Vukove dece, koja bi se mogla povezati sa ovom lozom jedino preko Lazareve i Miličine ćerke Mare, s obzirom na to da je dokazano da je kneginja Milica bila ćerka kneza Vlatka od Nemanjinog sina Vukana.
Ovaj nemanjićki pridevak „Stefan“ pojaviće se kasnije i kod njegovih naslednika Brankovića, i drugih Brankovića koji su sebe prikazivali kao potomke Vuka Brankovića, što se odrazilo u mnogobrojnim letopisima i drugim spisima.
VERNOST MLEČANIMA
U ŽELJI da se još više osigura od turske opasnosti, Vuk se 1394. godine, pored Dubrovnika, obraća i Mletačkoj Republici, moleći je da se i na njenom području može nastaniti u slučaju turske opasnosti, zajedno sa svojom porodicom. To mu i oni odobravaju u aprilu 1394. godine, pošto je Vuk preko svoga izaslanika položio Mlečanima svoju zakletvu vernosti.
Mir sa Bajazitom
NASTOJEĆI da ojača srpsku crkvu, kako bi u novim prilikama na sebe mogla da preuzme i neke funkcije države, kneginja Milica je, uz pomoć ćerke sultanije Olivere, izmolila Bajazita da turske vlasti ne progone srpsku crkvu i omoguće joj normalan rad, kao i da izdaju dozvolu za prenos moštiju kneza Lazara iz prištinske crkve Vaznesenja Gospodnjeg, u manastir Ravanicu.
Za prenos moštiju posebno su se zalagali Lazarev sin Stefan Lazarević i Srpska pravoslavna crkva, nastojeći da se i ovim činom omogući dalja izgradnja kulta kneza Lazara, pri čemu im je dosta pomagao Vuk Branković na čijem se području nalazila Priština.
Pošto je dozvola data u zimu 1392. godine, kneginja Milica je, bojeći se da se Bajazit ne predomisli, zajedno sa Vukom Brankovićem, srpskim velmožama i sveštenstvom, organizovala ovaj prenos po najvećoj zimi, u februaru te godine.
Povorci koja je krenula iz Prištine, priključili su se Vuk Branković i njegova žena Mara, sa puno dostojanstva i poštovanja. Na izlasku iz Ibarske klisure, u susret je izašla kneginja Milica sa decom, dvorskim plemićima, vojvodama i crkvenim dostojanstvenicima, prateći kneževe mošti sve do Ravanice, gde se opelom visokih crkvenih velikodostojnika završila ova tužna svečanost.
Upravljajući središnjim delovima bivše srpske carevine, pogotovo sa isturenim Skopljem na jugu, Vuk, iako je bio ugrožen od Turaka, i dalje je sedeo u Prištini, okružen svojim dostojanstvenicima i upravljao bogatim rudnicima, kovao svoj novac i održavao prisne odnose sa primorskim gradovima dajući im mnoge trgovinske povlastice.
Mađari, i sami ugroženi od Turaka, nisu bili u stanju da Vuku Brankoviću pruže efikasniju podršku u borbi sa Turcima, pa je on poražen u borbama oko Skoplja, koje je palo u turske ruke već 1392. godine. Malena Vukova vojska povlačila se na sever Kačaničkom klisurom prepuštajući Turcima Vukove posede oko Skoplja i u podnožju Šar-planine.
Videvši da im se ne može odupreti, Vuk preko svojih izaslanika stupi u kontakt sa Turcima, postiže mir sa Bajazitom i postade turski vazal. Kao što su to učinili kneginja Milica i njen sin, knez Stefan Lazarević, sada je i on bio u obavezi da Turcima plaća danak i daje pomoćnu vojsku. O tome u povelji koju je izdao manastiru Hilandaru, Vuk kaže: "Složih mir s Turcima i priložih velikom gospodinu Bajazitu i složih mir s njim" i "raspisah zemlju vsu koliko jest v oblasti mojoj kako ćemo plaćati danak Turkom".
Potpisivanjem ugovora o miru sa Turcima, za koji je po nekim izvorima posredovala sultanija Olivera, Vukova svastika, njegove granice ostadoše nekoliko godina u miru sa Turcima.
Poznato je da se Vuk Branković nije odazvao Bajazitovom pozivu da sa svojom vojskom učestvuje u boju na Rovinama sa hrišćanskim državama 1395. godine.
Odbivši ovaj Bajazitov poziv, što je veoma rasrdilo turskog
cara, Vuk se spremao na najgore. Zato je blagovremeno iz tvrđave Jelača liferovao svoje rezerve srebra u dubrovački depozit (u januaru 1395. godine - 397 litara, tri dana pred boj na Rovinama - 693 litara, a u januaru 1396. godine - 790 litara), čija je ukupna vrednost bila oko 15.000 zlatnih dukata.
Kivni Turci su krenuli na njegove posede u proleće 1396. godine i najpre zauzeli Prištinu i kosovsku oblast, a zatim i rudnik gvožđa Gluhavicu i išli dalje. Pružajući Turcima otpor, on je svoju porodicu preselio u Drenicu i povukao se u zapadne delove svojih oblasti, gde je nastavio otpor, iako sa veoma malom vojskom, blagodareći turskom angažovanju oko Carigrada i u Nikopoljskoj bici 1396. godine.
Ubrzo posle Nikopoljske bitke i povratka turske vojske iz Vojvodine i Slavonije, gde su dugo progonili krstaše posle poraza kod Nikopolja, Turci su sa brojnijom vojskom lako izašli na kraj sa Vukom i zaposeli sve njegove oblasti.
Nije poznato kako je završio život Vuk Branković i o tome postoji više kontroverznih izvora.
Po jednima, Vuk je, izgubivši bitku u zapadnim delovima svoje oblasti, pokušao da se domogne Dubrovnika, ali su ga Turci usput uhvatili i stavili u tamnicu u Plovdiv (Bugarska), gde je ubrzo po Bajazitovom naređenju otrovan.
Po drugima, on je, potplativši turske čuvare u Plovdivu gde je bio zatvoren, uspeo da pobegne iz tamnice i domogne se Makedonije, gde se jedno vreme skrivao, ali su ga Turci otkrili i preko svojih pristalica uspeli da otruju.
Po trećima, ponovo je uhvaćen i smešten u tursku tamnicu u Skoplju, gde je ubrzo umro.
Čuvši da je Vuk završio svoj život u Makedoniji, njegov brat velikoshimnik Gerasim je ubrzo došao u Makedoniju, našao njegove mošti, otkupio ih od turskih vlasti, davši za njih veliku sumu novca u zlatu. Preneo ih je u Svetu goru i tamo sahranio u zadužbini Brankovića - manastiru Sveti Pavle.
Po četvrtima, Vuk je posle poraza u bici sa Turcima, uspeo da im umakne i dokopa se Dubrovnika. Odatle je otišao u Svetu goru, čijim je manastirima obilno pomagao, kod brata velikoshimnika Gerasima. Tu je ubrzo umro i sahranjen je u zadužbini Brankovića - manastiru Sveti Pavle.
Pronađen je jedan dokumenat u arhivu Mletačke republike, gde su njegovi sinovi, tražeći nasledstvo (uloženi depozit), prijavili njegovu smrt pod 6. oktobrom 1397. godine (pored depozita u Dubrovniku, Brankovići su nasledili i Vukov depozit uložen u Mletačkoj republici).
POHVALA SVETOM KNEZU
DESET godina posle prenosa moštiju, monahinja Jefimija, bivša supruga despota Uglješe Mrnjavčevića, sastavila je tekst "Pohvala svetom knezu Lazaru", koji je izvezla pozlaćenom žicom na crvenom atlasu radi pokrivanja ćivota sa moštima kneza Lazara. Njime je dugo pokrivan ovaj ćivot, a sada se nalazi u Muzeju srpske pravoslavne crkve u Beogradu.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
