...kratka istorija srbaekskluzivno za tuzlaka...
Увод у историју српског народа
Досељавање Срба на Балкан и прва држава
Пре доласка на Балкан Словени су живели у пределима око реке Одре до средњег тока Волге, од Балтика до Карпата и средњег тока реке Буга, Дона и Дњепра.
Срби су насељавали западне делове словенске прапостојбине. У својој старој постојбини Словени су живели у родовској заједници. Било је много резлога за почетак сеобе Словена, а можда најважнији је почетак велике сеобе народа и притисак хунских напада. Сеоба је била веома дуготрајан процес.
Варварски упади у Источно Римско Царство (Византију) трајали су током целог 5. века. Наука још није поуздано утврдила којем су народу припадали ти варвари. Стари извори помињу Ските, Бугаре, Готе. Почетком 6. века за време владавине Јустина I (518-527) први пут се спомиње напад Словена, односно Анта, који су живели у степама северно од ушћа Дунава. Византијски цар Јустинијан у прво време своје владавине (527-565) успешно је ратовао против Анта и Склавина на левој обали Дунава где се још држао, бар на одређеним тачкама, стари римски лимес. Као византијски плаћеници Анти су чак ратовали и против Гота у Италији.
Половином 6. века Склавини су жестоко пљачкали Византију и у тим походима допрли су до самог Цариграда и Далмације. У исто време појављују се и Авари као нови непријатељи Византије.
У другој половини 6. века заједнички аварско-склавински одреди пљачкали су по Тракији, Македонији и угрожавали Солун. Почетком 7. века византијски извори бележе да је народ Словена, који се састојао од Драгувита, Сагудата, Велегезита, Вајунита и Верзита опустошио Тесалију, Хеладу, Ахају, Епир, па чак прешао и у Азију. Ови Словени су поражени под Солуном, али су остали да живе на овој територији.
За време цара Ираклија (610-641) у околину Солуна доселили су се и Срби (како је забележио цар Константин Порфирогенит) и по њима се област и назвала Сервија. Аварско-словенски напад на Цариград 626. године био је кобан по Аваре, јер после тога ишчезавају са историјске позорнице, а словенска племена насељавају се и учвршћују у унутрашњости Византије. Терене које су Словени притисли византијски извори називају "Склавиније". Ово су, по свој прилици, почеци словенских кнежевина.
Долазак Бугара на Балканско полуострво имао је трајне историјске последице на живот Византије и Срба. Преци Бугара, који се у науци зову Протобугари, номади и коњаници, прешли су Дунав 680. године и на територији између Дунава и планине Балкана наметнули се као господари словенском становништву које је живело у седам племенских области.
Стапање словенског и протобугарског живља текло је брзо, и чини се без посебних препрека. Њихова држава већ у другој половини 8. века устремила се на југ, тежећи да се прошири на словенско становништво, које је живело у Тракији. После тога бугарска експанзија усмерава се на запад и почетком 9. века Бугари долазе у додир са Србима.
О најранијем животу и држави Срба у централним областима Балканског полуострва веома мало се зна. По писању цара Константина Порфирогенита, владарски син који је довео Србе умро је пре доласка Бугара (тј. пре 680. године). После њега владали су његов син, унук, па редом архонти (кнежеви) од истог рода. Томе роду или фамилији припадали су и најранији познати српски кнежеви: Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.
Према истом извору Бугари и Срби су живели мирно, покоравајући се царевима Византије, све док бугарски кан Пресијам није напао српског кнеза Властимира. Рат је трајао три године, вероватно између 836. и 852. године и у њему је бугарски кан изгубио "већину своје војске". То говори о јачини Властимирове државе за коју се зна да је обухватала и делове данашње Херцеговине.
Властимира су наследили синови: Мутимир, Стројимир и Гојник. И они су имали да издрже бугарски напад. Бугарску војску је предводио Владимир, син кана Бориса, али неуспешно. И он и дванаест бугарских велможа (бољара) пали су у српско заробљеништво. Српски владар их је ослобидио и после тога је завладао мир. Кнез Мутимир владао је до 891/892. године. То је доба када је Византија била још јака и када је држала целу источну јадранску обалу. Власт византијског цара и даље су признавали словенски кнежеви, а то се доказује тиме што су они, као византијски војници, ратовали у јужној Италији.
Покрштавање Срба
Крајем 9. века Срби су примили хришћанство. Као аргумент за то у науци се узима појава првих хришћанских светачких имена код Срба. Зна се да су Властимирови унуци добили имена: Стефан (Мутимиров син) и Петар (Гојников син). Прва фаза христијанизације Срба веома је мало позната. Први мисионари били су Методијеви ученици и свештеници архиепископије из Сплита, који су употребљавали латински језик. Изгледа да је хришћанство најпре примио горњи слој српског друштва, а да је већина становништва дуго задржала своју стару словенску паганску религију. Претпоставља се да су настанак и празновање породичног празника "славе" - код Срба, у ствари измењени облици старог поштовања предака (култ предака).
Двестогодишња историја српске државе (од краја 9. века до краја 11. века) обележена је борбом за власт Мутимирових синова (Прибислава, Брана, Стефана), синоваца Петра (Гојниковог сина), Клонимира (Стројимировог сина) и унука Павла (Брановог сина). Захарија (Прибисловљевог сина) и Часлава (Кланимировог сина). У тим борбама редовно су се мешале Бугарска и Византија.
Учвршћивање, ширење и јачање српске државе половином 10. века било је дело Часлава, штићеника византијског цара Константина Порфирогенита. Западна граница Часлављеве државе била је на Пливи, Ливну и Имоти, а северна на Сави. Не може се поуздано утврдити да ли се источна граница налазила на Западној Морави. Часлав је погинуо у борби против Мађара на северу своје државе око 950. године. Он је био последњи познати члан најстарије српске династије.
Од Самуила до Немање
Почетком 11. века, после пропасти Самуилове државе, српске државе Рашка, Захумље и Дукља биле су вазали Византије. Такво стање потрајало је кроз цео 11. век, иако је рашки жупан Вукан ратовао против византијског цара Алексија I Комнина. Његови наследници покушавали су да се осамостале у време византијско-угарског рата и касније, али нису успели. Велики рат против цара Манојла I Комнина водио је српски жупан Урош II, Вуканов унук. Византијски цар је после жестоке битке на Тари (1150. године) наметнуо српском жупану "двоструко већи јарам покорности него пре", бележи византијски хроничар. Урошев наследник, његов брат Деса, такође је покушавао да се ослободи вазалских обавеза према Византији. У том циљу настојао је да обезбеди и помоћ угарског и немачког владара, али га је управо то коштало владарског трона. Византинци су га заробили и одвели у Цариград, но он је касније, некако успео да се врати у земљу.
После Десе, а поводом византијско-угарског рата код Земуна 1165. године први пут се спомиње име Стефана Немање. Немања је био син великог жупана Завиде. Имао је три брата: Тихомира, Страцимира и Гојника.
Он је по свој прилици био у сродству са рашким жупанима. Родио се у Рибници (Зета), где су му родитељи избегли. Немању су крстили најпре латински, а по одласку у Рас, у цркви Св. Петра и Павла православни свештеници.
У време када је Тихомир, Немањин најстарији брат био рашки велики жупан, Немања је био обласни господар. Управљао је Топлицом, Ибром, Расином и Реком. После сусрета са византијским царем Манојлом I Комнином, Немања је добио на дар Дубочицу (област око Лесковца).
По већ устаљеном обичају браћа (као обласни господари) се нису слагала. Немањине намере су биле да постане велики жупан. Зна се да је то заиста и постао 1166. године.
1170. битка код Вучитрна између Тихомира и Немање у којој је Тихомир погинуо
Да би то постигао морао је да порази Тихомирову војску. Са великожупанског места Немања је, као и његови претходници, гледао како да се ослободи византијске потчињености. Учинило му се да византијско-млетачки рат 1171.-1172. године пружа за то погодну прилику. Међутим, рат је срећно окончан по Византију, што је омогућило цару Манојлу I да изврши поход на Србију. Немања је избегао рат, преговарао је са царем, одведен је у Цариград, али се вратио као византијски вазал и остао је лојалан цару Манојлу до његове смрти 1180. године.
После смрти цара Манојла I Византија је запала у унутрашње неприлике што су искористили њени северни суседи, па и Немања. Од 1183. године Немања почиње ширење своје државе. Прво је освојио Дукљу са приморским градовима: Дањ, Сард, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар и Котор.
Даље ширење своје државе Немања је усмерио на југ. До 1190. године освојио је Метохију (Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Дршковина) с призренском облашћу, затим Косово (Лаб, Липљан, Ситница), Скопље и територију на горњем току Вардара (Горњи и Доњи Полог). На истоку Немања је припојио својој држави земље око Ђуниса (Загрлата), Ниш, Дубочицу, Врање и Мораву (Биначка Морава). Под његову контролу дошла је и територија између Западне и Велике Мораве (Левач, Белица, Лепеница). Немањина држава излазила је на Јадранско море од данашњег Омиша, на северу до Љеша, на југу. Немањин биограф, његов син Стефан Првовенчани наводи да је Немања освојио и византијске градове Перник, Землн (Земен), Велбужд (Ћустендил), Житомиск и Стоб. Византијски цар Исак II Анђео је покушао да поврати отете земље, али и поред победе у бици на Морави није успео, Немања је, свакако захваљујући јачини своје државе, успео да се осамостали и да сина Стефана ожени византијском принцезом што му је знатно подигло углед. Своју владавину завршио је добровољним повлачењем с владарског трона у корист сина Стефана. Он се замонашио и узео је монашко име Симеон.
Успон краљевства
Стефан Немања је престо оставио средњем сину Стефану, а не најстаријем Вукану, због тога што је у тренутку одласка са власти Стефана Немање његов син Вукан био ожењен женом католичке вероисповести, а Стефан Немањић женом православне вероисповести.
У моменту Стефановог коначног устоличења на челу српске државе, почело је једно ново раздобље не само у српској историји, него и у историји читавог Балканског полуострва. Рушење Византијског царства под налетима крсташа (четврти крсташки рат) и настанак више нових држава на тлу старе империје променио је однос снага на југоистоку Европе. Цео Балкан поделио се на два света. Са једне стране стајале су оне државе које су припадале византијском духу (Србија, Бугарска и др.). С друге стране налазиле су се нове државе латинских крсташа или мале грчке државе. Отуда је и проистекла прозападна Стефанова политика. Најважнији корак у овом свом опредељењу Стефан је учинио када се 1207. или 1208. оженио по други пут и то венецијанском принцезом Аном Дандоло.
Његова прва жена била је византијска принцеза Евдокија. Оба брака склопљена су из политичких побуда. Овај други јасно показује којим путем је Стефан био намеран да крене.
Први Стефанов покушај да од римског папе Иноћентија III добије краљевски венац није успео. Али, његова упорност се исплатила 1217. године. Сава је те године послао у Рим свог ученика Методија који од папе Хонорија III добија благослов за крунисање. На сабору у манастиру Жичи, Сава је крунисао свога брата Стефана круном донетом из Рима. Те 1217. Стефан је постао први српски краљ, и зато Првовенчани, а Србија први пут краљевина.
Догађај који је имао још пресуднији значај од устоличења Србије као краљевине, било је стварање српске аутокефалне (самосталне) православне цркве. Кључну улогу у овој можда најдалекосежнијој одлуци у српској историји имао је Сава Немањић. Године 1219. Сава одлази у Никеју. Од тамошњег цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена Харитопула успева да издејствује акт о самосталности српске цркве. То је значило да српски архијереји стичу право да сами бирају свог архиепископа. Први српски архиепископ постао је Сава у пролеће 1219. године. Одмах после тога, Сава је започео велики посао учвршћивања унутрашње и спољашње организације српске цркве. Он је био тај који је ударио темеље српског православља и у духовном и у организационом смислу. Оног православља које познајемо и прихватамо и у данашње време.
1220. у манастиру Жича Сава је брата Стефана крунисао по православном обреду.
После смрти првог српског краља, Стефана Првовенчаног 1228. на српски престо је дошао његов старији син Радослав, по изричитој очевој вољи. Његова кратка владавина (1228-1233) била је испуњена унутрашњим неспоразумима и борбама. Радослав је био ожењен кћери Јована I Анђела, епирског владара. Вероватно је неочекивани преокрет у спољњој политици Србије под новим краљем, са Запада на Исток, уздрмао стабилност некадашње Стефанове државе.
Српска властела никако није могла да прихвати византијску политику краља Радослава. Незадовољство српских феудалних господара завршило се тако што је Радослав збачен са престола. На његово место дошао је Стефанов млађи син Владислав. Радослав се доцније замонашио, а Сава га је сахранио у манастиру Студеници.
И поново је промена на српском трону променила српску спољну политику. Владислав је тражио и нашао ослонац у Бугарској. Оженио се бугарском принцезом Белославом, кћери Јована II Асена. Убрзо је и Сава отишао са места српског архиепископа. На сабору у Жичи он се повукао остављајући своје место ученику Арсенију. Сава је напустио Србију и поново кренуо на Исток. Обишао је Палестину, Александрију и Никеју. Умро је у Трнову 14. јануара 1236. године. Уз велике муке и противљења свог таста, Владислав је успео да Савине мошти врати у Србију и сахрани га у краљевском манастиру Милешеви идуће, 1237. године.
Владавина краља Владислава трајала је тачно десет година. Ослоњен на Бугарску, Владислав је трајао колико и његов главни савезник. Са продором Монгола у Угарску и Србију, његова власт је почела да посрће. Још једанпут је српска властела одредила судбину престола. Устала је против Владислава, успела да га збаци и да доведе на власт трећег сина Стефана Првовенчаног, Уроша I. Све се то одиграло 1243. године. Урош је на челу српске краљевине остао више од тридесет година. За све то време гледао је како се прилике на Балканском полуострву из основа мењају. Византија је обновљена 1261, а Угарска је нагло почела да израста у силу првог реда. Србија, мада притиснута и са севера и са југа, била је довољно велика држава да непосредне опасности није било. Урош I је водио политику колико на први поглед помирљиву према суседима толико и смишљену.
У првом периоду своје владавине обезбедио је границе српске државе. Нарочито су значајни његови односи са Дубровником. Неколико пута су се погоршавали и поново успостављали. У два маха Урош је и нападао град и на тај начин приморавао Дубровчане на поштовање древних обавеза према српском владару..
Али, Урош није на свим странама био тако успешан. Његов највећи промашај био је напад на Мачву 1267-1268, када га је мачвански господар уз помоћ угарског краља Беле IV поразио и заробио. Српски краљ се морао откупити да би се вратио у своју краљевину. Као знак помирења после овог неуспеха, Урошев син Драгутин оженио се угарском принцезом Каталином, вероватно око 1270. године.
Урош је поново заратио са Дубровником 1275. Иако је победио Дубровчане, на инсистирање венецијанског дужда мир је поново успостављен. Уроша је збацио са престола његов син Драгутин дубоко незадовољан очевим неповерењем. Драгутин је упорно захтевао власт у једној српској области. Будући да му отац никако није излазио у сусрет Драгутин је заратио са оцем и победио га. Уз опрост своје мајке Јелене Анжујске, која је владала Требињем и околином где је и подигла манастир Градац, постао је српски краљ 1276. године. Поражени отац се замонашио и умро већ наредне године. Драгутин није дуго остао на власти. Пао је несрећно са коња, током лова, на Јелачи 1282. Остао је обогаљен. Разочаран и физички и морално убрзо је одступио са престола у корист свог млађег брата Милутина. Промена на српском трону одиграла се на сабору у Дежеву.
Најдужа владавина једног владара у српској историји средњег века била је управо Милутинова. Он је провео на трону безмало четрдесет година (1282-1321).
На самом почетку, Милутин је дошао у сукоб са братом Драгутином. Тај сукоб трајао је до краја тринаестог столећа и пренео се у нови, четрнаести век. Није поуздано утврђен тачан датум помирења између браће, али се зна да су 1313. деловали заједно. Не задуго после помирења, Драгутин је умро 1316. остављајући своје области сину Владиславу. Милутин је то искористио, напао синовца, победио га, бацио у заточеништво и заузео Рудник, рударско насеље Липник, град Мачву и вероватно Београд. То је довело до погоршања односа између Милутина и угарског краља Карла Роберта. Прво је угарска војска продрла у Србију 1319. заузимајући све бивше Драгутинове поседе и продирући долином Колубаре. Али, угарски успеси били су кратког даха. У противудару Милутин је повратио део заузетих земаља. Тако је у пролеће 1320. Карло Роберт ипак успео да сачува Мачву под својом управом.
Оно што је највредније из дугогодишње власти краља Милутина свакако су многе задужбине и цркве које је српски владар саградио. Ниједна крунисана глава породице Немањића није толико урадила да за собом остави градитељски и уметнички траг као Милутин.
Милутинова задужбина је манасзир Грачаница.
Стварање царства
Доба српске историје од 1321. до 1371. године било је оно најсјајније време средњовековне државе и српског царства, које је наговестило посртање и пад. Од доласка на власт Стефана Дечанског, преко величанственог Душановог царства до пораза на Марици, злослутном веснику Косовске битке.
Смрт краља Милутина обележила је ново раздобље у историји средњовековне Србије. Њене су границе биле знатно проширене и према југу и према северу. Али, унутрашње стање у држави никако није било сређено у оној мери у којој је то било потребно да би се Милутинова Србија стабилизовала и одржала.
Средишња власт није се учврстила, а локална властела, се толико осилила да су њени захтеви озбиљно угрожавали интересе државе. Ни питање о наслеђу није било решено. Старији син Милутинов, Стефан, готово слеп, био је логичан наследник, мада је његов млађи брат Константин такође претендовао на круну. И Драгутинов син Владислав имао је амбиција да дође на српски престо, на основу споразума свога оца и краља Милутина. Тако је почео грађански рат у Србији.
До 1322. Стефан III, доцније назван Дечански, ипак је успео да победи своје противнике и да се устоличи као владар Србије. Тада је и крунисан "богодарованим венцем краљевства српског" (6. јануара 1322). Оженио се 1325. године Маријом Палеолог, кћери панхиперсеваста Јована, синовца византијског цара Андроника II. У византијском сукобу између деде и унука, Андроника II и Андроника III, Стефан је стао на страну свога таста. Иако је његова страна поражена, Стефан је успео да у овом рату заузме Велес, Просек и још неке градове у Македонији.
Дечански је ратовао и са Дубровачком Републиком на југозападу. Крајем треће деценије четрнаестог века, он је повратио Стон и Пељешац, вероватно и делове Хума.
Али, српској држави и њеном владару као да није било мира. Снага Србије ујединила је бугарског владара Михаила и Андроника III. Морало је да дође до ратног сукоба.
Битка код Велбужда 1330. године између Срба и Бугара био је тај одлучујући судар. Бугари су до ногу потучени, а сам цар Михаило погинуо је у овој бици. Андроник III, на вест о поразу Бугара, повукао је своју војску коју је већ био послао у помоћ Михаилу.
Иако је победио Бугаре, Стефан III је и даље имао јаке противнике у својој држави. Српска властела му је највише замерала помирљив став према Византији и то објашњавала утицајем краљичиним утицајем. А она је, са своје стране, упорно радила да Стефанов наследник буде њен син Синиша, а не старији син Стефана Дечанског, Душан.
Краљевић Душан и српска властела у Зети увелико су решили да је куцнуо час да се учини крај Стефановој владавини. Њихово уверење утврдио је преврат у Бугарској, у којој је за цара проглашен Јован Александар. Његове претње Србији озбиљно су угрожавале и државне границе и саму државу. Душан је убрзо, уз помоћ зетске властеле, кренуо на оца, лако га савладао и заробио. Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331, а свргнути отац и владар умро је после неколико месеци, новембра исте године.
Душан се убрзо оженио сестром Јована Александра, Јеленом. Углавном захваљујући том браку односи између Србије и Бугарске остали су добри и пријатељски све до смрти цара Душана.
Већ 1331. Дубровчани су свечано дочекали новог српског краља. Две године доцније (1333) од њега су добили Стон и Пељешац уз обавезу да плаћају годишње српком владару 500 перпера (око 250 дуката), што су они и чинили.
Млади српски владар, после сређивања прилика на западним границама, одмах је напао Византију 1334. године и освојио готово читаву Македонију, градове Прилеп, Охрид, Костур, Струмицу и друге гредове, што је приморало византијског цара да затражи мир, који је успостављен августа исте године. На основу мира са Византијом Србији су признате све нове границе. Једино од чега је у овом тренутку српски краљ морао да одустане била је опсада Солуна. Душан је такође био заинтересован за склапање мира, пошто је угарска војска упала у Србију. Српски краљ је брзо пребацио своју војску на север, потукао је Угре и протерао их преко Саве. Угри су покушали и 1339. године да поврате изгубљене територије, што им тада није пошло за руком.
Велику офанзиву против Византије краљ Душан је повео 1342/43. године, заједно са византијиским пребегом и противцарем Јованом Кантакузином. Српски краљ је брзо освојио градове: Кроју, Берат, Канину, практично целу Албанију изузев Драча, а потом Воден, Костур, Хлерин и Мелник. Савез између Душана и Јована Кантакузина брзо се распао, па је овај последњи затражио помоћ Турака Селџука из Мале Азије, који су му у више махова помогли. Српски краљ је наставио самостално да осваја византијске градове, па када је 1345. године освојио град Сер, прогласио се за цара, да би на Ускрс 16. априла 1346. године био на свечан начин крунисан за цара Срба и Грка у Скопљу. Свог сина Уроша прогласио је краљем. Пошто је крунисање могао да обави само патријарх, то је српски сабор прво изабрао архиепископа Јоаникија за патријарха, који је потом, прогласио цара Душана.
Душанова ратовања и освајања Душанова никако нису престајала. Он је до краја 1348. освојио Етолију, Акарнанију и Тесалију, тако да се његово царство простирало до Дунава на северу до Коринстског залива на југу, а од обала Јадранског мора на западу код Дубровника до обала Егејског мора на истоку код Кавале. Већ 1349. нападнута је и Босна, али Душан није успео да освоји град Хум, мада је неке од ових крајева опустошио и опљачкао. Српски цар је покушао 1350. да поврати Захумље и Крајину, па је са великом војском прешао Неретву и упутио се према Крки, али су га немири у грчким областима омеле у том подухвату. Крајина и Захумље остаће у саставу босанске државе.
Почетком пете деценије четрнаестог века Душан се окренуо према северу. У сукобу са угарским владарем Лајошем освојио је Мачву и Београд 1353.
Крајем 1355. избио је рат између Душана и Млетачке републике с једне стране, и Угарске и Босне, с друге стране. Али, тек што је рат почео, цар Душан је изненада умро (20. децембра 1355). Рат се завршио после три године, а Угарска је добила Далмацију и Дубровник (1358).
Вероватно најзначајнији документ Душанове владавине у Србији био је његов Законик из 1349. године (допуњен 1354). Душанов законик кодификовао је и правно уобличио све оне правне норме и обичаје који су до тога доба владали у Србији.
После Душанове смрти, Србија је ушла у ново раздобље своје бурне историје. Доба у коме су локални феудални господари преузели водећу улогу и угрозили првенство централне власти. Краљ Урош II, син цара Душана, није имао ни снаге ни мудрости да им се супротстави. Није много времена прошло пре него што се Душаново царство није сасвим распало. У први план дошла је породица Мрњавчевића и још неколико представника српске властеле. Неки од њих признавали су врховну власт Уроша (Лазар Хребељановић у јужној Србији, Вук Бранковић на Косову, браћа Балшићи у Зети, Никола Алтомановић на Златибору и Руднику), док се Вукашин Мрњавчевић одвојио од Уроша и 1366, у својој престоници Прилепу, прогласио за краља. Али, сваки од њих, без обзира на свој однос према Урошу, сами су бринули о својим поседима, јер сам Урош то није ни могао, ни умео.
...ima jos...
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
