banjalukaforum.com

Ljudi moji zasto odmah minirate svaki pokushaj da se istaknu pozitivni primeri,postupci,reakcije iz suzivota nasih naroda.
Odmah se pojavi neko ko upotrebi AD HOMINEM kvaziargumet gde napada licnost ili grupu kojoj diskutant pripada a sve iz nedostatka valjanih argumenata na samu temu.
Pozitivnih primera je uvek bilo,samo sto neki uporno zele da pamte one druge vrste.Zasto?
Evo navest cu primer da je prije zadnjeg rata u Sanskom Mostu slikar Mandic naslikao ikone i slike kriznog puta i poklonio novoizgradjenoj katolickoj crkvi.Nakon sto su stigla djavolja vremena,pocele se rushiti dzamije,procurila vest da ce biti srushena i kat.crkva.Tad jedna boshnjacka porodica uzima te slike iz crkve te ih sakriva.Crkva biva srushena.Nakon povratka muslimana i katolika 95 god.crkva se ponovo izgradjuje i slike kriznog puta od srpskog slikara Mandica se vracaju u katolicku crkvu.To je Bosna,shvatite to!
Zatim,u Bosanskoj Krupi je ovih dana opstinski nacelnik odobrio jednaka sredstva za uredjenje bosanskokrupskih bogomolja.
Za one koji ne znaju,u Bosanskoj Krupi se u krugu od 100 m2 nalazi pravoslavni hram,dzamija i katolicka kapelica.Na razglednici Krupe zajedno vidite tornjeve crkava sa minaretom izmedju.I to je Bosna,naviknite se!
Svako dobro

Pa šta ti imaš s tim ... a ako ćemo tako, mijenjao si ga i ti, nekad si se Bošnjakom zvao, a ja Srbinom nikada ....samo treba čitati i učiti

Звао се твој прађед а твоји отац је био Муслиман или Југословен

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

jesi li to znao moga pradjeda, a moj otac je i sada musliman, volio je Jugu pravo (ni meni nije mrska), ali je pored toga bio i Bosanac.
Mnogi su se izjašnjavali kao Srbi, Hrvati, Jugosloveni i Muslimani (čak i ateisti ), ali to ne znači da su to i bili, nego su da bi se mogli zaposliti u opštini ili javnim službama, obrazovanju ili da bi im rad (pisanje, slikanje...) itd. bio priznat, pod raznim pritiscima jednostavno bili prinuđeni. U suštini, ostali su ono što su bili i što jesu, znači Bosanci, i čim su "dobili" slobodu izjašnjavanja to su i iskoristili (Bošnjak, Bošnjanin i Bosanac su sinonimi, ali Bosanac najljepše zvuči ).
I Herceg Stjepan je zbog opstanka koketirao i sa pravoslavljem, i sa katoličanstvom, i sa Turcima, ali ostade u vjeri Bosanskoj. I Kulin reče da je katolik, pa slaga.
Moj komšija mali sluša hip-hop i kaže da je crnac

Пуна титула гласи Херцег од Светог Саве а Кулинова повеља сведочи о његовом православљу.

А што се мене тиче буди Еским, што рече покојни Ђинђић, само немој да тражиш ескимску државу на српској земљи, и ескимски језик у државној школи.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Kao sto neko vec napisa,pojedinci zaista(mada ih je znatan broj),pokusavaju minirati i obeznacajiti svaki pokusaj pokazivanja svijetlih primjera o suzivotu i humanosti izmedju naroda. Partijska duznost,pasjaluk,zaslijepljenost mrznjom,sta li? Ima li iko da bude realan i kaze;Aferim,svaka cast,pa makar bila kap u moru,dobro djelo je dobro djelo...

Koga zanima,ovdje ima i spisak potpisnika Rezolucije:

http://vrbas.blogger.ba/arhiva/2005/08/16/63722

_________________
Da se pitalo većinu, još bismo bili na istom baobabu u Africi, jahali grane i krezavo se smijali onoj budali s vizijom što je sišla dolje, umislivši da može hodati na dvije noge i polugom zatući mamuta...

Opet klasična SANU zamjena teza, niko ništa ne traži u srpskim zemljama (tamo preko Drine me ne interesuje) nego se ovdje u Bosanskoj zemlji traži , od strane tebe i sličnih.
Dozovi se malo, niko tebe ništa i ne pita a kamoli traži. Neko se mnogo precjenjuje.

Bosna je Srpska zemlja, tako da su tamoshnji Srbi svoji na svome

Sto se tice rezolucije banjaluckih muslimana....tesko je komentarisati sve to. Ne zaboravite, da je islam ovde, kao i u celoj evropi, nasilno dosao, i negativan je element nasilja, a najbolji pokazatelj toga su Bosanski muslimani koji izmisljaju naciju i neki shatro jezik, a pritom zovu i muslimane iz Rashke Bosancima, a ovi u zivotu Bosnu videli nisu. Kao i Crnogorske muslimane, koji su vise nego oni poturice, jer su kasnije primili islam i izdali veru za veceru.

Slazem se da je rezolucija naknadna pamet, kad su Srbi, na nasu sramotu, poceli da ubijaju zene decu i starce, oni su pokusali da se odbrane na jedini moguci nachin.

_________________
Jednog dana, ako Bog da srece, Drina Srbe razdvajati nece!!!

Proglas dr. Ismeta Popovca i Mustafe Pašića Muslimanima Čajniča i okolice
Kako bih pomogli svojoj „braći četnicima u odbrani nevinog i ugroženog naroda" dr. Ismet Popovac i Mustafa Pašić upućuju proglas muslimanima Čajniča i okolice da pod hitno svi stupe u redove četnika, jer je to u „cilju poštene zaštite interesa i obezbeđenja sigurne budućnosti muslimanskom narodu na principima uzvišenog islama, te poštivanja slobode vere, svetinje porodice, poštivanja privatne imovine, socijalne pravde i demokratskih političkih sloboda."


Fehim Musakadić rođen je u Sarajevu, gdje je živio do Drugog svjetskog rata. Bio je veliki srbofil i to nikad nije skrivao. U Prvom svjetskom ratu bio je dragovoljac u srpskoj vojsci, gdje je stekao čin majora. Nositelj je spomenice Solunskog fronta i najvišeg odličja dinastije Karađorđevića, odnosno titule vitez Karađorđeve zvijezde sa mačevima.

Do početka Drugog svjetskog rata bio je šef policije u Sarajevu. Čim je izbio Drugi svjetski rat Fehim Musakadić se povezao sa Dražom Mihailovićam koji ga raspoređuje u Istočnu Bosnu u štab vojvode Petra Baćovića. Kasnije odlazi u Konjic gdje je osnovao Konjički muslimanski četnički bataljon. Zarobili su ga partizani 1943. godine u Stranama kod Uloga, zajedno sa još nekoliko četnika.Prema riječima jednog četnika koji je uspio umaći, navodno je neposredno prije strijeljanja uzviknuo „Živio kralj! Živio Draža Mihailović! Dole Tito!"
Mustafa Mujo Pašić bio je do rata veoma poznati sudac Okružnog suda u Mostaru. Pravo je studirao u Beogradu. Već na studiju je pokazao sve karakteristike velikog srbofila. Prema pričama starih Mostaraca sudac Pašić je svoje srbofilstvo otvoreno pokazivao i kada je Nezavisna država Hrvatska uspostavila svoj režim u Mostaru i Hercegovini. Već sredinom aprila 1941. godine ustaše su izdale naredbu da svi Jevreji, Cigani i Srbi moraju predati ustaškom redarstvu svoje telefone, radio aparate, svo oružje, te bicikle, motore i automobile, a sve to pod prijetnjom smrtne kazne. U redu pred ustaškim redarstvom zajedno s Jevrejima, Srbima i Ciganima stajao je i sudija Pašić. Kad su mu ustaše rekle da on ne treba donositi radio aparat, telefon i bicikl, on im je odgovorio „Ja sam Srbin, te se vaše naređenje odnosi i na mene, i zato evo vam i moje biciklo!". Ustaše su ga uhapsili, ali se golema masa muslimana zauzela za njega, te je uskoro pušten. Nijemci su ga zarobili u zimu 1944. godine i predali ga ustašama na dalji postupak. Ubijen je u koncentracionom logoru „Jasenovac".

Срби и муслимани

Српско родољубље код муслимана није новијег датума – не односи се само на 19. и 20. столеће. Остао је писмени траг о Мухамеду Хеваји из Тузле. Он је средином 17. столећа писао песме о Србима хришћанске и муслиманске вере. Пророчки је закључио да ће зло задесити нацију ако се буде делила по религиозном шаву – ако нација заборави да су муслимани и хришћани од једног оца и једне мајке:
''Отац један, једна мати, Прво би нам ваља знати, Јер ћемо се паски клати...''
Почетком 19. столећа, један од првака муслимана у Мостару, Али-ага Дадић, оснива политички покрет и тражи аутономију Босне и Херцеговине у Турској. Његови следбеници су, подједнако, и муслимани и православни. Ово је било превише за турску власт. Она се уплашила жешћих захтева Срба оба закона у Босни и Херцеговини, који су могли да се поведу за примером Срба у Србији, где је буктао Први српски устанак. Да не би изазвали отворену побуну у БиХ, Турци нису смели да затворе или погубе Али-агу Дадића, него су га, тајно, отровали.
Синан-паша Сијерчић из Горажда је, крајем 18. столећа, чинио све да муслиманима укаже на њихову припадност српској нацији. Свакако, у то време, био је то опасан корак за муслимана и високог достојанственика Турске. Но, Синан-паша се није обазирао на опасности. Штитио је православне Србе од разузданих турских зулумћара, најчешће придошлица из осталих крајева Турске. Помагао је обнављање православне цркве близу Горажда – задужбине Херцега Стефана. Синан-паша је неговао успомену на своје православне претке. Имао је писмене записе да су били српски племићи Шијеринићи у средњевековној Босни. Шијеринићи су огранак још познатије племићке породице Лучића. Кад је Синан-паша Сијерчић, као један од команданата у турској војсци, кренуо против српских устаника у Србији, блиским пријатељима је рекао да би желео да Турци буду поражени, па макар и сам главу изгубио. Жеља му је испуњена. Срби су победили на Мишару 1806. године, а Синан-паша Сијерчић је, у тој бици, погинуо.
Живот је, због српства, изгубио и песник Сејид Вехаб Илхамија из Жепче, јер је, својим стиховима, нападао турску власт. У једној песми је написао: ''Турчин нема амела. Кривда правду замела...'' Турци су га затворили у Травнику и удавили 1821. године.
Стихови Омер-бега у песми Лети пјесмо су треперили изговореном поруком Његоша и притајеним мислима Османа Масхар-паше:
''Желиш видјет љутог лава, за слободу што се бори, ти полети, пјесмо моја, оној малој Црној Гори. Под Ловћеном на камену Наћеш тамо оног лава, Што слободи крчи пута Оштрим мачем и гуслама. Понеси му поздрав вјерни Зарад среће братског гледа, Крв нас веже, а не д'јели Вјера Христа, Мухамеда''.
Велики родољуб међу Србима муслиманима био је Авдо Карабеговић Хасанбегов. Он ће, у ''Босанској вили'', Сарајево, 15. јуна 1898, објавити песму У очи Видова 1898 и у њој ће, пун слутње о могућем будућем братоубилаштву, преклињати да се српски завичаји загрле:
''... Еј, Косово тужно и жалосно! Склањали се за високе горе Јарко сунце сјетно, невесело, Да не гледа ђе се браћа боре? Да не гледа мачеве крваве Ђе брат брату кроз груди пробада, Да не гледа срца издајничка Ђе паклена злоба, завист влада. Да ли чекаш ај, Косово тужно! Нове братске борбе и мегдана? Да ли чекаш – еј судбино клета – Сретнијега туде Видов дана. Или чекаш да изглади врјеме Црне боре са твојега чела, Да на гробљу праотаца својих Загрле се браћа превесела. Да ли чекаш братско разбојиште, Опет бојна труба да затруби? Или чекаш – ах злаћани санци – Да се Призрен с Авалом пољуби?!
Ту српску свест код муслиманских устаника, борбу против окупатора из Азије за ослобађање Босне и Херцеговине и припајање Србији, препознао је немачки историчар и писац Леополд Ранке. У књизи Србија и Турска у деветнаестом веку, Ранке ће, на стр. 114, навести да су Срби муслимани певали:
''Ми идемо на Косово равно, Где нам стари славу изгубише, Стару нашу славу прађедовску. И ми ћемо на пољу Косову Ил' изгубит вјеру и јунаштво, Или ћемо, ако Алах даде, Душманина свога побједити, И у Босну вратити се славно''.
Бројни су примери муслиманских првака који су следили тековине муслиманско-православног устанка против Аустрије 1882. године. Најугледнији међу њима, био је Мехмедбег Капетановић-Љубушак. Он је 1887. године написао збирку пословица, песама и анегдота: Народно благо. Ово дело је штампао ћирилицом. Поклонио је своје земљиште код Бихаћа и Санског Моста за подизање православних цркава и парохијалних домова. Његов син Ризабег је пригрлио очево српство - писао је родољубиве песме и штампао их у српској Босанској вили.
Да је свест о припадности муслимана српском стаблу била однегована међу народним првацима пре стварања Југославије, показује муслимнско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи ''земаљским'', или ''бошњачким''. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели
Члан 11:''Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени''.
Тих првих година двадесетог века, све је наговештавало братство истородних муслимана и православаца. Тако су муслимани основали Српско муслиманско потпорно ђачко друштво и почели да издају часопис Гајрет. Председник Друштва је Мехмедбег Фадилпашић, велепоседник из Сарајева. Уредник Гајрета, од 1907. је Осман Ђикић и часопис руши оквире међусрпске верске подељености. Залаже се за српство и муслимани престају да се зову Турцима, схватајући да припадају српском роду. Осман Ђикић, са Смајом Ћемаловићем, покреће и часопис Самоуправу, 1910. године. Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује и поменута лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака, Аманет од ђеда, објављена у Босанској вили, 1898.
Тих година, муслимани Босне и Херцеговине пролазе, пред аустријским властима, као и саплеменици православни. Ибрахим Балта, Херцеговац, постаје чувени четник код војводе Војина Вука Поповића. Погинуо је 1912. године, у борби против Турака. Изет Телалбашић, пред аустријским судом у Бихаћу, изјављује да је Србин, од рођења. Чланови ''Младе Босне'' и борци за ослобађање од аустро-угарске окупације су: Ђулага Буковац, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић и други. Др Авдо Хасанбеговић, дугогодишњи председник Гајрета и сенатор, био је у српској војсци у Првом светском рату. Борио се на Добруџи и Солунском фронту. Одликован је ''Карађорђевом звездом''.
Српска свест код многих муслимана је била непоколебљива и у Другом светском рату. То показује и пример судије из Мостара Мује Пашића. Кад су хрватски војници (усташе) тражили од Срба да предају своју имовину хрватским властима, Мујо Пашић је дотерао бицикло и рекао:
''Ја нијесам човјек берзе и спекулације. Стари су ми били Срби, српски мислили и осјећали – и кад је свањивало и смркавало, како за вријеме Југославије, тако и под Турском и Аустријом. И ја не могу ништа друго бити. Ваше наређење односи се и на мене и ево вам бицикло''.
Али, није само овај херојски поступак Мује Пашића предат забораву. Мало је познато да је Мујо Пашић, заједно с Фехимом Мускадићем, др Исметом Поповцем и другим муслиманским првацима, био четири године у четничким јединицама, под командом Драгослава Драже Михаиловића.
СРБИ МУСЛИМАНИ О СРПСТВУ - ПОТОМСТВУ (песме с краја 19. и почетка 20. столећа)
Омер Скопљаковић: Ж Е Љ А ... Душмане мрзи, а Српство љуби, Тако ми сине ти био жив, Пане ли бабо у борби љутој, Освет' га сине, соколе сив...
Авдо Карабеговић: ОХ, ТА ЉУБИМ ТЕ... ... Тако ми правде Вишњега Бога Тако ми српског Имена мога... Противу ислама, То ништа није, Син Отаџбину, Љубити смије.
Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић: СРПСТВУ Из мог срца, из пламених груди, Из уздаха, из душе, из снова, Теби Српство, моја срећо драга, Лети, ево, лака пјесма ова!... Суза чиста; суза душе моје, Суза, што ме милом братству веже, Суза вјернаљубави и крви, Теби, Српство, што ме вјечно стеже!
Аливерић Тузлак: ЗНАМ ЈЕ ШТА САМ ... Ево пјесме, није вјешта Ал' за својим лети јатом. Немојте ме више вр'јеђат' Зовите ме Србом, братом!
Нуридин Ибнул-Хаџер: ПЈЕСМИ Уздижи се, пјесмо моја, Из пламених, српских груди, Смјело лети кроз крајеве, Ђе год сл'јепи гуслар гуди! Уз гусала гласе миле, Ђегод чујеш да се поје, Ту слободно спусти крила, Ту ћеш наћи браће моје... Ал' међ'њима ако видиш, Ко те кривим оком гледи, Тог се клони! Изрод то је, Тому демон стопе сл'једи. Уздижи се пјемо моја, Из пламених, српских груди, Смјело лети кроз крајеве, Ђе год сл'јепи гуслар гуди...
Аливерић Тузлак - СРПСКИ ЈЕЗИК , песма против аустријске одлуке да се српски језик зове ''земаљски'' – касније и''бошњачки'': Српски језик, рајски језик – Не што њиме збори раја, Већ за то, што у себи Све милине звука спаја. Српски језик, рајски језик – Знаш како с' у души хори, Кад нам мајка, кад нам сестра, Кад нам љуба њиме збори. Српски језик, рајски језик – Знаш како нас он потреса, Кад нам гуслар њиме пјева, Те нас диже у небеса. Српски језик, рајски језик – Ране вида, л'јечи боле, Знаш како нам души прија Кад нас, старци њим соколе. Српски језик, рајски језик – За то велим, што да кријем: Сваки онај Богу гр'јеши, Ко га зове земаљскијем.
Поучна је порука песника Омер-бега Сулејманпашића – Деспотовића:
УСТАЈТЕ БРАЋО
Тешка је мука робоват, браћо, На лицу ропски носити срам, Устајмо, браћо, на борбу свету Душанов треба поновит' храм... ... Ој, Србе, брате, пружи ми руку, Признај ми, драги, да сам ти брат! Заједно ко два хајдемо лава Прот' црног врага водити рат! ... Спасите дјецу, спасите народ, Даће нам помоћ и драги Бог! Јер Алах драги увијек чува И штити роба правога свог!
ЖЕЉА
Кроз српски свијет, кроз свијет цио Свакога брата поздрави мог, Та сви смо синци једнога дома, Поштена српског сви дома свог. Нек иста мисо грије нам груди, Кад иста боља таре нам врат, Поштена жеља у Српству милом Да смо сви сваком: ко брату брат.

Међу задње покушаје дела муслиманске интелигенције у БиХ да успотстави сарадњу са Србима спадају краткотрајна настојања Адила Зулфикарпашића и Фикрета Абдића али су потом елиминисани из јавног живота.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Eh pazi sad to nikako ne mogu biti sinonimi, jer bi to znacilo da sam ja koji zivim u Bosni i Hercegovini bosnjak, a znamo ko su danas bosnjaci i zasto ste se nazvali tim imenom, upravo da bi vas se poistovjetilo sa citavom Bosnom i Hercegovinom. By the way, Bosnjak je srpsko prezime.

_________________
Пао је у блато и осјетио цијев. Видио је фацу брадату и дрску.
Видио је смрт и чуо је ријечи, добродошли у Републику Српску!