Citiraj:
STRATIŠTA U GORNJEM KRUPCU BILA UVERTIRA ZA KASNIJA STRADANJA „NARODNIH NEPRIJATELJA“ OD STRANE PARTIZANA
UBIJANI MOTKAMA I NESTAJALI BEZ TRAGA
POSLE bitke kod Kravlja i Vrela sa nedićevcima, u kojoj su odneli pobedu, partizani su juna meseca 1944. godine prvi uspostavili vlast u Gornjem Krupcu i okolini i počeli da ubijaju „narodne neprijatelje“. Tu je funkcionisala najviša vlast vojnog područja Niš, a ujedno je bio i Sreski narodnooslobodilački odbor Aleksinac.
Komandant niškog vojnog područja i po mnogima bog i batina u to vreme, bio je zemljoradnik Dragoljub Petrović - Timošenko, iz Jasenja, kod Aleksinca, kasnije prvoborac (tragično nastradao pre dvadesetak godina).
U avgustu je formirana i Ozna, za čijeg je rukovodioca ubrzo postavljen Milan Vulić, dok je politički komesar bio Velimir Krstić - Bajež. Gornji Krupac i zbivanja u njemu, nema sumnje, bio je uvertira u sve ono što se kasnije dešavalo, na primer, u Nišu i Aleksincu nakon oslobođenja ovih gradova 14, odnosno, 13. oktobra 1944. godine.
Tragovi zla ne mogu se izbrisati. Znao je to dobro i prota Sava Branković, čiji je hod po mukama započeo dolaskom komunista. Rat je još besneo kada se našao u rukama Ozne - uhapšen 6. decembra 1944. Pet meseci kasnije, posle neviđene torture po zatvorima i izrežiranog procesa, osuđen je na smrt streljanjem. Oni koji su ga poznavali kao predratnog profesora veronauke gimnazije u Aleksincu i tokom rata u rodnoj Vrnjačkoj Banji, čudili su se, koje li je to silne grehe počinio njihov prota da bi se našao na optuženičkoj klupi, i na kraju, ipak, posle mnogo godina izbegao smrt.
U dragocenoj knjizi „U predvorju pakla“, koja je izašla 1991, prota potresno svedoči o sudbinama ljudi i kazamatima u Vrnjačkoj Banji, Nišu, Zabeli, Sremskoj Mitrovici i Aleksincu, u kojima je proveo godine tamnovanja.
- Pre nego što su partizani ušli u Aleksinac i Niš, Ozna je bila u selu Gornji Krupac. Za kratko vreme oznaši su lišili života oko 600 ljudi i u dugačkim šančevima zakopavali su po tri-četiri reda jedan iznad drugog - navodi prota Branković u svojoj knjizi, na osnovu svedočenja preživelih sa kojima je tamnovao.
U Gornji Krupac dovođeni su „narodni neprijatelji“ iz Niša i okoline (najviše), zatim iz Knjaževca, Svrljiga, Toplice... Iz samog sela nije bilo nikoga, a iz susednih svega nekoliko.
Mesni partizani, priča se, samo su čuvali stražu.Zatvorenici su isključivo dovođeni noću.
Osim u školskom, zatvarani su i mučeni u Milutinovom i Borkovom podrumu, a iz ovog poslednjeg obavezno se odlazilo u smrt. Svako veče oko 20 časova, zatvorenici su vezanih ruku i uglavnom goli, kao od majke rođeni, odvođeni na stratište. Poređani su pored plitko iskopane jame, naterani da se nagnu, a zatim su besomučno udarani motkama, kočevima, maljevima, lopatama... Mnogi su i poluživi zatrpavani zemljom, dok su im ekstremiteti virili i ubrzo postajali meta pasa. Najveće i najkrvavije stratište je mesto zvano „Padine“, blizu sela i pored starog puta, na kom su sada njive pod kukuruzom, ali ima i još nekoliko drugih lokacija - pored groblja...
U Krupcu se priča da je neki mladi partizan, iz Kamenice, kod Niša, najviše pobio „narodnih neprijatelja“. Inače, pored Kamenice, najviše dželata je bilo iz Leskovika i Cerja, pa u Krupcu i dan danas kruži izreka „Dabogda se Kamenica nikada ne pomenula“.
- U to vreme imala sam 17 godina, pa sam kao i mnoge moje vršnjakinje morala da pletem čarape i džempere za partizane. U kući mog oca Milorada Markovića jedno vreme bilo je sedište vojnog područja Niš u koju se uselio i Timošenko - kaže Radmila Vojinović (82). - I tada, i godinama kasnije, videla sam kako na stratištima psi razvlače delove ljudskog tela ili kosti. To je užas!
Vojislav Andrejević (95) rat je proveo u zarobljeništvu, ali mu je supruga po povratku ispričala, kako je saznala, da je mnogim žandarmima ili ljudima iz tzv. seoske straže govoreno: „Idite u Krupac da se predate i da vas rehabilituju“. Međutim, bili su dočekani motkama i bez reči ubijani.
Dušan STOJANOVIĆ
ISTRAŽIVANJE ISTORIČARA O NESTALIM ALEKSINČANIMA
IZDAJICE BEZ SUĐENJA
ISTORIČARI mr Branislav Jočić i Zoran Stevanović u saradnji sa Toplicom Petrovićem, 2000. godine upustili su se u veliku avanturu, kako bi kopanjem po arhivama i na drugi način koliko-toliko došli do istine. Plod tog njihovog rada je knjiga „Aleksinačke žrtve 20. veka“, koja je svetlo dana ugledala dve godine kasnije.
Prema ovom istraživanju, partizanska vlast je privela i saslušala oko 300 žitelja Aleksinca i okoline, a njih 68 zadržala u zatvoru. Građani su hapšeni ekspresno, u svojim kućama, u berbernici, na ulici... Reč je uglavnom o uglednim i viđenijim građanima (civilima) ove sredine iz tog vremena. Porodice nikada nisu saznale gde je ko sahranjen, a uhapšeni su poslednji put viđeni 24. novembra 1944. godine u niškom KPD. Danas svedoka jednostavno nema.
ŠEST PIROĆANKI
U GORNjEM Krupcu čuli smo i priču, da je ovde od života „oslobođeno“ i šest Piroćanki. Zbog rada u javnoj kući, gde su im klijenti bili i okupatori, one su poslate najpre u Lipovac na saslušanje, što je bila čista formalnost, da bi bile dopremljene i pogubljene u Krupcu. I njima, kao i svim ostalim poubijanim, nikada se nije saznala raka, niti su njihovi najmiliji na bilo koji način obavešteni o njihovoj sudbini.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
