banjalukaforum.com

Капетан Драгутин Бојовић Млађа из Београда, унук војводе Петра Бојовића. Пре рата директор фабрике авиона "Икарус" и једини аеронаутички инжењер у земљи. Пилот - ловац и један од јунака ваздушне одбране Београда 06. априла 1941. Том приликом оборио је два немачка авиона, пре него што је његов авион погођен а он рањен. За подвиг приликом одбране Београда постхумно одликован 2000. године после пада режима. За време Другог светског рата један од официра Горске Краљеве гарде. Погинуо у одбрани Аранђеловца од комуниста 20. септембра 1944. године.

На крају Другог светског рата један број четника отишао је у емиграцију, било организовано, у својим јединицама, било појединачно.
Јединице које су се организовано повукле, крајем 1944. у Словенију, а маја 1945. у Италију, су Динарска четничка дивизија, Личкокордунашки и Приморски корпус. Већ почетком маја ове јединице су у околини Палманове, на северу Италије, опкољене од стране енглеске војске и разоружане. Потом су пребачене у логор у месту Ћезена. Једног дана енглески војници су упали у овај логор и ухапсили војводу Доброслава Јевђевића, како би га изручили комунистима. Војвода Јевђевић је смештен у затвор заједно са усташама и љотићевским генералом Костом Мушицким. Неколико способних четника успело је да ослободи војводу Јевђевића, и он се потом дуго крио у Италији. Нешто касније, када су четници пребачени у други део Италије, у логор Еболи, Јевђевићу се придружио и војвода Момчило Ђујић, чије су изручење комунисти такође тражили.
Према Маринку Маријану, председнику Организације српских четника „Равна Гора“ у Хамилтону, у логору крај Еболија било је око 12.000 људи, од којих је трећина отпадала на цивиле, махом породице четника.
Командант логора у Еболију био је генерал Миодраг Дамјановић, који је, са својим штабом, извршио прегруписавање јединица. Од Динарске четничке дивизије створена су три пука: Први лички, Далматински и Босански. Личкокордунашки и Приморски корпус постали су Други лички пук. У Дринском пуку било је највише четника из Србије, али и из других крајева, као и недићеваца. Дотадашњи љотићевски пукови претворени су у Шумадијску дивизију. Од по стотинак Словенаца и Хрвата именоване су Словеначка и Хрватска армија. Све ове јединице назване су „Југословенска војска ван Отаџбине“. Био је то назив који је од 1942. године, када су јединице генерала Михаиловића проглашене „Југословенском војском у Отаџбини“, припадао трупама које су у априлском рату 1941. избегле заробљавање склонивши се на савезничку територију, већином у Египту.
О животу у Еболију, Маринко Маријан каже:
„Живели смо углавном под шаторима и мали број у баракама. Храна није била лоша. Логор је био опасан жицом, али излазили смо легално и илегално у оближње градове. Неке јединице отишле су као радне групе у служби Енглеза у друге градове. Међусобно смо се посећивали и имали смо релативну слободу кретања. И тако скоро две године“.
Манојло Мане Срдић, секретар Организације српских четника „Равна Гора“ у Хамилтону, такође каже да „све у свему, од 1945. до 1947. није било лоше“. Затим додаје: „Били смо прилично слободни, кретали смо се ван логора и путовали кроз целу Италију. Неки су се бавили трговином, тј. шверцом. Варали смо Италијане, а и они нас, још више и боље“.
У логору Еболи основана је основна школа за децу избеглица, као и гимназија „Краљ Петар Други“. Директор Гимназије био је Станко Драгосављевић. Раде Ребић, доцније секретар Покрета српских четника Равне Горе, завршио је у овој гимназији шести, седми и осми разред са великом матуром. Потом је завршио и педагошки курс, који је водио професор Никола Николић, а када је по савету генерала Дамјановића требало да се упише на Политехнички институт у Напуљу, где су већ студирали неки старији студенти из логора, стигло је наређење за покрет из Италије у Немачку.
У логору Еболи постојала су и културноуметничка друштва, штампане су новине, а овде је објављена и прва књига четничке емиграције. Била је то књига Бранка Лазића (тј. Бранислава Страњаковића) „Титов покрет и режим у Југославији 1941-1946″. Страњаковић је касније докторирао историју у Женеви, и постао је један од најцењенијих западноевропских стручњака за питања комунизма.
Сем Еболија, у Италији је основано још неколико мањих логора за четнике, а такви логори постојали су и у Аустрији и Грчкој. У ово поратно доба, Срба је било и у немачким логорима, највише у Оснабрику. Били су то војници и официри заробљени априла 1941, као и припадници Михаиловићевих јединица, који су довођени у заробљеништво сво време рата. Када су концентрациони и заробљенички логори маја 1945. распуштени, део заробљеника из априлског рата вратио се у земљу, а део је решио да остане у емиграцији. Уз ову другу групу, која није желела да се врати у Отаџбину поробљену комунизмом, спадали су, по правилу, и четници. И тако, док је свет славио крај великог рата, Срби су и даље пунили логоре у Италији, Немачкој, Аустрији и Грчкој. Колико је тада наших људи било у свим овим логорима, то до сада још није утврђено. Према грубој процени, могло је бити око 30.000 четника и чланова њихових породица, као и по 4-5.000 недићеваца и љотићеваца. Када је реч о официрима заробљеним априла 1941, може се рећи да се половина одлучила за останак у емиграцији, док су заробљени војници већином кренули пут Србије. То би, опет по грубој процени, могло значити да је из ове групе било око 100.000 српских емиграната. Најзад, припадници Михаиловићевих јединица, који су крај рата дочекали у немачким концентрационим и заробљеничким логорима, по правили су остајали у емиграцији, а то је, приближно, још неколико хиљада српских емиграната. Сви ти Срби, њих око 150.000, заједно са својим безбројним сапатницима Русима, Пољацима, Чесима, Словацима и припадницима других народа, стајали су на почетку процеса најмасовније сеобе народа у Европи модерног доба, у којој су десетине милиона људи по сваку цену бежале из земаља под комунистичком диктатуром. Та сеоба, барем што се Срба тиче, још није завршена. Разлика је једино у томе што се од краја шездестих, када је дозвољен одлазак нна тзв. привремени рад у иностранство, границе прелазе легално. До тада, било је безброј бегстава преко границе. Јевђевићеве „Српске новине“, које су у то доба излазиле у Риму, у броју издатом о Малој Госпојини 1960. бележе неколико таквих случајева. Ево извода из чланка „Све већи прилкив српских бегунаца у Италију“:
„Свакодневно беже из пакла титовског српски борци и националисти из свих српских крајева. Недавно је стигао у Трст српски четнички борац Миликић М. Стеван, који је био у Првом равногорском корпусу. Миликић је био после окупације Србије две године у одметништву и дванаест година на робији, одакле је изишао у јуну ове године… Миликић је пребегао са Миланом Котуром, чији је отац као српски четник у Лици погинуо 1943, и са братом Љубишом Милетићем. Истодобно је пребегао и борац Никола Живовић са својим братом, који су провели више година на робији, као припадници организације БЕЛИ ОРЛОВИ“.
У истом броју „Српских новина“ објављена је и следећа вест: „Од посетиоца Олимпијаде у Риму из Југославије, до часа када завршавамо лист, 42 особе затражиле су политички азил у Италији“. Ту је и једна вест о помоћи избеглицама: „Поводом случаја Милорада Томичића, четника који је издржао 12 година робије, па пребегао у Италију, Централни одбор наше организације послао му је 25 долара, Богдан Радојчић 8 долара, из Немачке М. Јовановић 5 марака, из Нице брат Анђелковић 1.000 франака и Алекса Ковачевић из Лондона 1.500 лира“. Ни у ово доба, као и првих поратних година, није било лако отићи у емиграцију. Касније су бележени чести случајеви погибије приликом покушаја преласка границе, а 1945. велики број емиграната је масовно стрељан. Најцрња судбина задесила је четнике из Црне Горе, који су се на крају рата нашли у Аустрији. На захтев комуниста, Енглези су ове четнике на превару, уз обећање ра је реч о транспорту за Италију, у затвореним вагонима вратили у Југославију. Одмах, још током маја 1945, комунисти су их свирепо ликвидирали крај Кочевља и Зиданог моста у Словенији. Колико је четника тада страдало, то се можда никада неће тачно утврдити, јер су ликвидације вршене масовно и стихијно, али нема сумње да је реч о хиљадама људи.
Зле среће били су и четници које је Дан победе затекао у заробљеничким и концентрационим логорима ослобођеним од стране совјетске војске. Они нису имали избора. Најпознатији из ове групе су пуковник Љубиша Михаиловић, командант Иванковачког корпуса, заробљен од Немаца пролећа 1944, и мајор Јездимир Дангић, командант Источне Босне и Херцеговине, заробљен две године раније. Комунисти су обадвојицу стрељали, поред осталог и због „сарадње са окупатором“.
Мајоре Николу Бојовића (заробљен 1943. у операцији „Шварц“) и Рудолфа Перхинека (заробљен почетком 1944. у Старом Расу), са још десет официра, Енглези умало нису изручили комунистима. Сви ови официри имали су потврде Црвеног крста из Женеве да су немачки ратни заробљеници, тј. да су заробљени на фронту, као борци против Хитлерове Немачке. Насупрот овоме, Енглези су имали „потврде“ Титових комуниста да је заправо реч о припадницима формација под немачком командом. Према Бојовићевом сведочењу, спор је решио један енглески генерал, који је овој дванаесторици рекао: „Политика је прљава ствар. Данас се ви сви пријавите под лажним именима, а ја ћу послати извештај да официри које траже комунисти нису у овом логору“.
Мајор Бојовић је убеђен да су Ђујићеви и Јевђевићеви четници избегли судбину Црногораца само захваљујући похлепи Титових комуниста. Наиме, одмах на крају рата, маја 1945, југословенски комунисти су освојили Трст и још један део Италије према Венецији, а Стаљин је подржао то освајање. Тако је избио сукоб између Черчила и Стаљина, па Енглези из ината нису желели да изруче Ђујићеве и Јевђевићеве четнике на комунистичку кланицу.
Опет, то није значило да је за ову највећу концентрацију четника опасност прошла. После скоро две године релативног мира у Еболију, они су марта 1947, у затвореним теретним вагонима са јаком енглеском стражом, транспортовани у неизвесност.
„После два или три дана читава композиција је улетела у један од неколико специјално припремљених заробљеничких логора опасаних до тада невиђеним сноповима бодљикаве жице висине неколико метара, које надвисују стражарнице на којима седе енглески војници или црнци, а ноћу рефлектори раде свој посао. Официри и команданти одмах су одвојени од војника, јер су Броз и Маклин (енглески генерал – прим. аут) сматрали да су они једина сметња да се људство добровољно врати у нови „комунистички рај“. Храна је била никаква и владала је општа глад. Покушај бекства био је немогућ. Сећам се једног несрећника који је покушао да бежи. По ноћи, у тој густој жици, убио га је Енглез или црнац. Звао се Стево Торбица, био је из Срба у Лици. Са мном је био у истом разреду гимназије у Еболију“, сведочи Маринко Маријан.
Био је то злогласни логор Мунстер у Немачкој, или, како су га четници звали, „Мунстер лагер“. Ево сећања Манојла Срдића на те дане:
„Сваког јутра у шест сати морали смо бити у строју за пребројавање. Храна је била тако лоша, да су нас заправо само држали да не поумиремо од глади. Ујутру једно парченце хлеба и неког чаја или умућеног млека од прашка, а увече вода у којој је пливало по неко зрнце сувог грожђа. Тако су нас држали сто дана. Људи кад изађу на сунце, исцрпљени глађу, падају у несвест. Када су Енглези видели да смо заиста изнемогли, мислили су да су нам убили морал и да смо се поколебали. Онда је дошла Титова и Маклинова комисија. Испитивали су нас појединачно и наговарали да се вратимо. Срећом, није било присилног враћања, тако да се само педесетак старих и болесних људи изјаснило за повратак у Југославију“.
Две године после рата, када су и есесовци пуштени на слободу, четници су и даље били у логорима. Официри су задржани у Мунстеру, одакле су временом, како каже Маринко Маријан, „пуштани да побегну“. Колико је њему познато, ниједан од ових официра није присилно изручен комунистима.
Четници војници су после испитивања растурени у логоре широм Немачке, где су уживали релативну слободу, а неки су успели да нађу какав-такав посао, и тиме поправе следовања хране и других потрепштина. У једном од ових логора, Раде Ребић је срео Милорада Драшковића из омладинског штаба 501, доцније професора на Станфорд универзитету у Калифорнији, од кога је сазнао за стипендије краља Петра. Добивши стипендију, Ребић се уписао на Универзитет у Гетингену, али су краљеви приходи ускоро пресушили и његове студије су привремено окончане.
У немачким логорима основан је и Југословенски одбор, али је брзо пропао. Још пре него што су овде дошли четници, официри и војници, ратни заробљеници, основали су удружење „Душан Силни“, којим је председавао др Слободан Драшковић. Драшковић ће потом доживотно бити на челу Српског културног клуба „Свети Сава“, у који се удружење ускоро претворило, а који и данас постоји у Чикагу. И лист „Српска борба“, покренут у немачким логорима као орган „Душана Силног“ и СКК „Свети Сава“, данас такође излази у Чикагу.
Почетком 1948. године из немачких логора групе Срба почињу да одлазе на рад у разне делове света. На избор младе радне снаге, својеврсног белог робља, редом су долазиле комисије земаља из западног света, а прва међу њима је, као што се могло и очекивати, била енглеска. Тако су Енглези одвели највише Срба, у Енглеску, Шкотску и Велс, углавном у руднике и на фарме. Затим су комисије стизале једна за другом: канадска, америчка, француска… Део Срба је, због лоших услова, првом приликом напустио Енглеску, нашавши се у Јужној Америци, Аустралији, или Канади и Америци. Тако су се српски војници и официри из Другог светског рата брзо расули по читавом свету. Али нису сви тражили посао. „Добар број“, по речима Маринка Маријана, „добровољно одлази у француску Легију странаца, да настави борбу против комунизма“.
Политичке размирице међу овим српским емигрантима почеле су такорећи одмах. На једној страни били су српски родољуби, а на другој Срби југословенске оријентације.
Најпознатији југословенски официри били су генерал Миодраг Дамјановић и пуковник Брана Живковић, који су око 1950. основали Удружење бораца Краљевске Југословенске војске ван Отаџбине „Дража Михаиловић“. Глас овог удружења био је лист „Равногорски борац“. Пројугословенски листови били су још „Порука“, коју је издавао Југословенски одбор у Лондону, затим „Наша реч“ Десимира Тошића, гласило Југословенске алтернативе (коју је финансирао најбогатији Југословен у Великој Британији, Ване Ивановић, пореклом из мешовитог српскохрватског брака), „Глас канадских Срба“ Пере Булата (чији је син Раде Булат постао комунистички генерал) и љотићевска „Искра“. „Наша реч“ се угасила почетком деведесетих, када се Десимир Тошић вратио у Југославију и постао један од лидера Демократске странке, којој је припадао и пре рата. „Искра“ је излазила најпре у Минхену, потом се преселила у Енглеску, у Бирмингем, а од деведесетих година излази у Београду.
Перјаница српске опције била је Драшковићева „Српска борба“, уз Јевђевићеве „Српске новине“, које непрекидно излазе од 1947, Ђујићеву „Србију“ и „Канадски србобран“, гласило старе Српске народне одбране. Ову опцију заступа и „Американски србобран“, који је издавала још предратна српска емиграција. Ту су и часопис „Његош“, гласило истоименог Српског историјског културног друштва у Америци, затим „Српски гласник“ и „Сувобор“ који излазе у Аустралији, „Равногорац“ из Њујорка, итд.
Маринко Маријан овако описује политичке ставове војводе Доброслава Јевђевића:
„Он је кренуо у фронтални напад на све који су покушавали да четнички покрет представе југословенским, јер је у њему било 99,9 посто Срба! Када би му неко пребацио да је и он некада био југословен, одговарао би: „Сви смо ми пре рата били југословени, али ко и после хрватског покоља милиона Срба остаје југословен, тај је или будала или издајник“. А кад су му приговорили да је у четницима било и Хрвата, одговарао је: „Колико год је Хрвата било у четницима, толико је Срба било у усташама“".
После Дамјановићевог Удружења бораца Краљевске Југословенске војске ван Отаџбине „Дража Михаиловић“, основана је и Организација српских четника. Било је то 1953. године САД-у, а месни одбори Организације основани су широм света. Као и данас, српска четничка организација је и у оно доба била далеко бројнија од југословенске. Чинили су је Ђујићеви и Јевђевићеви четници, али и многи други, из свих српских крајева.
Први председник Организације српских четника био је Ђоко Марић. Међутим, већ 1957. долази до разлаза између Ђујића и његових људи с једне стране, и Јевђевића, Марића, Цвјетићанина, Иванчевића и осталих с друге стране. Тако настају Покрет српских четника Равне Горе под председништвом војводе Момчила Ђујића и Организација српских четника „Равна Гора“ на челу са Ђоком Марићем, којој је војвода Доброслав Јевђевић био почасни председник. Подела, настала у САД-у, проширила се на све земље у којима је било четника. Ђујићева организација била је, и остала, бројнија и економски јача од Марићеве и Јевђевићеве. Организација Српских четника „Равна Гора“ нема своју имовину, док Покрет српских четника Равне Горе има три хотела у Енглеској, као и више домова и имања у САД-у, Канади и другим земљама. Своју имовину у емиграцији имају и Српска народна одбрана и Српска братска помоћ, а више од свих осталих Српска православна црква.
Поделе у српској политичкој емиграцији онога доба добро ислуструје инциндент на освећењу српске цркве „Света Тројица“ у Халифаксу, Енглеска, 1954. године. Било је предвиђено да програм на прослави изведу три уметничке групе: четничка, група Удружења Краљевске Југословенске војске „Дража Михаиловић“ и љотићевска. На седници за припрему програма дошло је до свађе око химне коју треба извести. Пројугословенски оријентисани чланови Удружења „Дража Михаиловић“ и љотићевци тражили су да се на почетку прославе изведе југословенска химна, тј. да се заједно отпевају „Боже правде“, „Лијепа наша“ и „Напреј заставе славе“. Маринко Маријан сведочи шта се потом дешавало:
„Четници су били против тога да се на освећењу пева хрватска „Лијепа наша“, под чијим звуцима је пре 10 година заклано милион Срба. Југословени траже гласање јер су, кажу, у већини. Ми одбијамо гласање и сваку могућност певања „Лијепе наше“. Када сам рекао: „Певаће се српска химна или се никаква неће певати“, прота Милоје Николић је одговорио: „Е, неће бити како ти кажеш, него ће бити како ја кажем. Певаће се југословенска химна јер нам долази краљ Југославије, Петар II“. На такву изјаву попа Николића скочио је Никица Косановић, опсовавши и рекавши: „Нећеш је певати!“ Настала је општа гужва и мања туча. Разишли смо се без договора.
На другој седници договорено је да се прослава отвори Оченашом и затвори енглеском химном. Две хиљаде Срба напунило је највећу халу у Халифаксу, „Викторија хал“. Дошао је краљ, многе српске и енглеске званице, дошли су и новинари. Програм је лепо текао до самог краја, када се појавила уметничка група Удружења да отпева енглеску химну. Али, уместо енглеске, група започе химну „Боже правде“, што је значило да следи „Лијепа наша“. Тако је и било. Чим је започела хрватска химна, поскакали смо на бину и дошло је до опште туче између четника и југословена (у ствари, сви смо били Срби). „Лијепа“ није отпевана. Стигла је полиција и умешала се у тучу на позорници. Тако је завршено освећење српске цркве. Сви енглески листови објавили су бруку. Нама су пуну подршку дале „Српске новине“ и „Српска борба“, док нас је емигрантска југо штампа назвала комунистичким агентима и фашистима“.
Нова подела дошла је 1963. године, са црквеним расколом. Од тада, па до 1992. године, у емиграцији су постојале две српске цркве: једна је признавала патријарха у Београду, тврдећи да се по сваку цену морају поштовати канони мајке цркве, а друга није, с аргументом да је патријарх заточеник комуниста. Ова друга црква звала се „Слободна српска православна црква“. Формални повод поделе било је рашчињење епископа Дионисија у Чикагу, под лажним оптужбама.
Уз федералну цркву стали су војвода Ђујић и његов Покрет, љотићевци, мањинско пројугословенско крило Српске народне одбране Пере Булата и приближно половина Удружења Краљевске Југословенске војске ван Отаџбине „Дража Михаиловић“. Слободну српску православну цркву подржали су Организација српских четника „Равна Гора“, Српски културни клуб „Свети Сава“, Српска народна одбрана, Српско историјско и културно друштво „Његош“ и други.
Наредне две деценије биле су најбурније у српској политичкој емиграцији. Судски спорови око црквеног раскола односили су милионе долара, уз тешке речи растајали су се стари пријатељи, цепале су се породице. Баш у то доба, Титов режим посеже за државним тероризмом. Плаћене убице одлазе из Београда и широм света убијају своје противнике, четнике и друге српске националисте.
Онда, осамдесетих година, наступа затишје пред нову буру. Почетком деведесетих, четници немоћно гледају како у новом рату комунисти довршавају своје старе планове. За најзападније српске крајеве, које су они успели да одбране, више није било спаса. Уследио је нови талас српске емиграције, другачији и највећи до сада. Преостали стари емигранти у лицу нове емиграције с тугом гледају како је живот у комунизму разорио традиционалне српске вредности. Нове емигранте можда највише заболи када виде да унуци старих емиграната не знају српски језик, јер тако ће кроз пола века бити и са њиховим потомством. „Отаџбина је тамо где први пут видиш сунце“, рекао је митрополит новограчанички Иринеј 1991. године у интервјуу „Погледима“, на питање зашто се у српским црквама у Америци уводи богослужење на енглеском језику.
Милослав САМАРЏИЋ

Četnika u Splitu za cijelo vrijeme Nezavisne Države Hrvatske ne samo, naime, da je bilo, već su bili neobično aktivni. Već početkom listopada 1941. godine, svega koji mjesec nakon utemeljenja NDH i Rimskih ugovora, kojima je Pavelić Dalmaciju prepustio Italiji, na dogovor s Talijanima o zajedničkoj ratnoj strategiji u Split je iz Kolašina stigao četnički vojvoda Ilija Trifunović-Birčanin, bliski suradnik Koste Pećanca. Nakon nekoliko mjeseci, vojvoda Birčanin – kojega će Draža Mihailović ubrzo imenovati komandantom Dalmacije, Hercegovine, zapadne Bosne i jugozapadne Hrvatske – nezadovoljan situacijom u Splitu, 9. svibnja 1942. telegramom obavještava đenerala Dražu kako “u Splitu i celoj Dalmaciji, a naročito u ovom glavnom mestu na primorju, kao da je devedeset odsto komunista!”.

Tih dana u hladu bašte hotela Park na Bačvicama stoluje i četnički vojvoda Dobroslav Jevđević, koji će tamo tanačiti detalje suradnje s predstavnicima talijanske divizije Bergamo i organizirati zajedničke akcije. Aktivna četnička organizacija u Splitu do tada već izdaje list Slobodna Srbija i bilten Krik iz jama, koje pod sponzorstvom Talijana dijele po kućama, pa čak i po školama, ali najaktivniji su u marljivom sastavljanju spiskova za likvidaciju splitskih antifašista, koje uredno dostavljaju talijanskim vlastima: većina antifašista koje su Talijani likvidirali u Splitu otkrivena je upravo uz pomoć splitske četničke organizacije.

Ipak, najdublji trag četnici su ovdje ostavili početkom jeseni 1942, kad su Talijani vlakom iz Knina doveli u Split dvije stotine pripadnika Drvarsko-petrovačkog četničkog odreda pod komadom Mane Rokvića, pa ih kamionima prebacili u nedaleki Omiš, odakle su – pod pratnjom dva oružnika Ministarstva unutarnjih poslova NDH – krenuli u obližnje Gate, zapalili cijelo selo, brutalno silujući i koljući sve što im se našlo na putu. Iza četnika u Gatama je ostalo devedeset pet leševa nedužnih civila, uglavnom žena, djece i staraca, nakon čega se krenuli dalje podmosoroskim selima, završivši pokoljem tridesetak ljudi u Dugopolju. Ukupno su Rokvićevi četnici u selima oko Splita poklali više od dvjesto ljudi.

Nakon tog masakra u Splitu je održana i konferencija četničkih vođa Dalmacije, pod predsjedanjem popa Momčila Đujića, utemeljitelja Dinarske četničke divizije, a 14. siječnja 1944. u hotelu Ambasador na splitskoj Rivi i novi sastanak Talijana i splitskih četnika, predvođenih popom Sergijem Urukalom, na kojemu se dogovaraju detalji suradnje u velikoj operaciji koja će kasnije biti poznata kao Četvrta ofenziva, ona na Neretvi.

Istog dana ilegalci su u Splitu ranili dva četnika, pa dva dana kasnije osmi broj biltena Krik iz jama poručuje Splićanima: “Split, koji mučkim napadom na četnike klikće svojim junacima mraka, može da se spremi da dugo jauče. Splite, splitska većino, samo nosi novo drvlje na svoju lomaču, na kojoj ćeš izgoriti i sasuti se u prah i pepeo. Četnici poznaju splitske komuniste, kao i sve ono splitsko što se s komunistima plete, jatači i plješće im. Sve će to bez samilosti i bez izuzetaka biti istrijebljeno iz Splita. Sve će to biti istrijebljeno danas, sutra, prekosutra!”

Tih dana, u Splitu pod talijanskom okupacijom, prilično je uobičajeno na ulici vidjeti ustaše u crnim uniformama i četnike s mrtvačkim glavama na šubarama, i jedne i druge pod talijanskim oružjem. Prava četnička parada održana je, međutim, početkom veljače 1943, kad je umro vojvoda Ilija Birčanin, glavni Mihailovićev povjerenik za Split i Dalmaciju, a na sprovod vlakom iz Knina stiglo nekoliko stotina Đujićevih četnika, pjevajući po gradu četničke pjesme i kličući “srpskom Jadranu”.

Svega koji tjedan kasnije u Split će ih vlakom iz Knina stići još više: gotovo tri hiljade četnika, po nekima i cijelih pet, iz Splita će zajedno s ustašama i domobranima krenuti na put prema – Neretvi. Upravo nadrealna, filmska scena mogla se tih dana vidjeti u splitskoj luci, iz koje je u sklopu velike zajedničke ofenzive 6. ožujka 1943. isplovio parobrod za Merković: na pramcu četnici, u sredini Talijani, a na krmi ustaše, tri vesele vojske na pijanom brodu pjevaju svaka svoju pjesmu, čak se i međusobno podbadaju i zajebavaju, pa onda zajedno bodre i pjesmom prijete partizanima.

Tih dana osnovan je u Splitu Centralni četnički odbor, čiji će članovi koncem ožujka avionom otputovati u Crnu Goru, a odatle u Kolašin, na dogovor s generalom Dražom Mihailovićem oko daljnjeg rada četničke organizacije u Splitu i Dalmaciji. A ona je u gradu sad već dobro uhodana, suradnja s Talijanima cvate – nije nezapaženo prošla njihova pojava, rame uz rame s ustašama, na sahrani zloglasnog talijanskog oficira Giovannija Save, straha i trepeta Splita toga doba, ni pomoć u likvidaciji šestoro splitskih omladinaca, optuženih za Savino ubojstvo – pa se na redovnim tjednim sastancima splitskih četnika raspravlja i o preuzimanju vlasti u gradu nakon sve izvjesnijeg odlaska Talijana.

Tim je poslom uskoro stigao i izaslanik četničke Vrhovne komande potpukovnik Mladen Žujović, novi Dražin komandant Bosne, Like i Dalmacije, koji će u Splitu formirati Nacionalni komitet za Dalmaciju i s generalom Umbertom Spigom, komandantom 18. armijskog korpusa, u kolovozu razmatrati mogućnost primopredaje vlasti.

Od primopredaje vlasti, kako znamo, nije bilo ništa: nakon kapitulacije Talijani su otišli, otišli su za njima i ustaše, partizani su ušli u Split, a dični splitski četnici požurili su svoju pomoć ponuditi novom gospodaru: 18. rujna 1943. njemački poručnik Lippert iz Obavještajnog odjela 114. lovačke divizije sastavlja izvještaj o posjetu Milana Cvjetičanina, oficira Dinarske četničke brigade, kojega je kapitulacija Italije zatekla na liječenju u Splitu, nakon čega je požurio Nijemcima. “Mi četnici znamo da se samo uz pomoć njemačkih trupa može postići efikasno uništenje bandita, jer smo mi za to isuviše slabi”, kaže Cvjetičanin poručniku Lippertu.

I odjednom – gle čuda – eto četnika po drugi put među Splićanima, ovaj put s njemačkim propusnicama, usred Nezavisne Države Hrvatske. Bizarno? Povijest se ne sjeća, ali arhive pamte: kad je koji mjesec kasnije, 9. siječnja 1944, u svađi kraj splitskog buffeta Aeroplan jedan pijani ustaša ubio nekog četničkog vazduhoplovca, povjerljivog njemačkog konfidenta, Feldkomandatura Wehrmachta zaprijetila je ustašama da to “skupo platiti”. Usred ustaške NDH!

Kad su, uostalom, u proljeće 1944. ustaške vlasti u Splitu pohapsile četničke vođe zbog nezapamćenog masakra u Sinjskoj krajini – iako su više od hiljadu civila, žena, djece i staraca u selima pod Kamešnicom poubijali pripadnici zloglasne SS divizije Prinz Eugen – zapovjednik puka 264. divizije u Splitu, potpukovnik Müller, naredio je vlastima NDH da zarobljene četničke saveznike odmah puste na slobodu. Što su ustaške vlasti, jasno, odlučno poslušale. Jednako kao što su odlučno poslušale i kad je 12. svibnja iz Zagreba stigla zapovijed da se iz Splita deportira dvije hiljade “nepouzdanih osoba”, uglavnom Talijana, Srba, četnika, Jugoslavena i komunističkih simpatizera, a iz njemačke komande samo tri dana kasnije, 15. svibnja, stiglo upozorenje da se “četnike u Splitu ne dira”.

Četnici su Nijemcima u Splitu trebali, između ostalog, za istu stvar kao i Talijanima: za ubacivanje u redove antifašista i njihovo denunciranje. U tome ih je organizirao poznati njemački povjerenik Mihajlo Zaklanović, koji po nalogu popa Đujića toga svibnja putuje u četničku Vrhovnu komandu, da generalu Draži Mihailoviću podnese iscrpni izvještaj o stanju u splitskoj četničkoj organizaciji i suradnji s Nijemcima.

Već je, uostalom, ljeto 1944. i četnici su sad otvoreni njemački saveznici. Ministarstvo oružanih snaga NDH 17. srpnja 1944. obavještava tako jedinice na terenu kako je Führer zabranio upotrebu naziva “partizani”, koje u komunikaciji s Nijemcima od sada valja zvati “komunisti” ili “komunistička banda”, a “četničke suborce” – “hrvatskim borbenim skupinama”. Tog ljeta opet u Split stiže pop Momčilo Đujić, a u kolovozu Nijemci u Splitu sklanjaju tri stotine njegovih četnika odjevenih u njemačke uniforme, drže ih u svojim kasarnama i preventivno – dok su Đujićevi četnici u gradu – zbog izrazito antisrpskih tekstova zabranjuju splitski dnevni list Novo doba!

Mislite da je to bizarno? Početkom jeseni, 25. rujna 1944, Nijemci su u Splitu uhapsili i zatvorili ustaškog bojnika Bednjanca, zbog toga što su njegovi ljudi premlatili dva četnika, zaprijetivši – prema izvještaju Ustaške nadzorne službe od 25. rujna 1944. – da će, ako u Splitu bude ubijen koji četnik, za odmazdu strijeljati petoricu ustaša! Usred NDH!

Za to, međutim, nije bilo vremena: mjesec dana kasnije u Split su ušli partizani, i grad je konačno bio slobodan. Epilog epizode? Kad je koji dan nakon ulaska u Split Vojni sud Osmog korpusa NOVJ obznanio kako je zbog ratnog zločina i suradnje s neprijateljem izvršena smrtna kazna nad većom grupom građana Splita, među dvadeset četvoricom strijeljanih pravilno se rasporedilo osam suradnika njemačkog okupatora, osam ustaša i – osam četnika.

Pitaju li se, eto, još uvijek “ovdašnji čitaoci, naročito mlađi”, kakve veze imaju četnici sa Splitom, NDH i ustašama, eto odgovora: prilično tijesne.

Odrastao sam, najzad, na Gripama, tik iznad stepenica prema staroj austrijskoj tvrđavi, kraj kojih je 29. travnja 1943, zbog atentata na Giovannija Savu, ubijen gimnazijalac Žarko Pejković, kojega su Talijanima – uzgred, nevinog – denuncirali splitski četnici: štoviše, šezdesetih sam nedaleko odatle išao u vrtić što je nosio njegovo ime. Nakon toga išao sam u osnovnu školu na Lučcu, koja je nosila ime Bruna Ivanovića, mladog Splićanina kojega su 1942. u Strmici kraj Knina brutalno ubili četnici popa Đujića, a onda u srednju školu nazvanu imenom Ante Jonića, prvog dalmatinskog narodnog heroja, kojega su 1942. kod Livna zajedničkim snagama ubili Talijani i četnici.

Ne znam, možda je u Srbiji bilo drugačije, možda su se podno Ravne gore četnici herojski borili protiv Talijana, Nijemaca i ustaša, ali u Splitu, kako vidite, baš ih i ne pamtimo po dobru.

O tome, naravno, iz serije “Ravna gora” nećete doznati ništa. A teško da ćete o tome išta doznati i iz suvremene hrvatske kinematografije ili historiografije. To da su se četnici popa Đujića usred Drugog svjetskog rata šepurili po ustaškom Splitu, iz nekog razloga, rekoh, ne vole čuti ni Hrvati.

Eto vam dakle, poštovani gledatelji, talijanskih crnokošuljaša i odanih prijatelja iz SS divizije Prinz Eugen, pa zajedno gledajte “Ravnu goru”, eto vam Nezavisne Države Hrvatske, Führerovih “hrvatskih borbenih skupina” i njihovih najboljih neprijatelja ustaša, s kojima se tih dana šepure po splitskoj Rivi – jebite se s njima.

Да је четничка команда за Далмацију за време Другог светског рата била у Сплиту није никаква тајна, а исто тако није тајна да су четници сарађивали са Италијанима у чему ја лично не видим проблем с обзиром да је на овај начин заштићено православно живље у италијанској окупационој зони а сарадња је омогућила и борбу против партизана и усташа.

Да су усташе и четници сарађивали на било који начин не верујем, јер познато је под којим условима и борбама су се Ђујић, Јевђевић и њихови одреди провукли према Словенији. Ако су Немци тако, како у тексту пише, водили рачуна у четницима, па вероватно би их пребацили у Словенију и Аустрију као што су то урадили са Љотићевцима а не би их оставили да се сами пробијају.

Такође у тексту не пише да је почетком 1944. извршена офанзифа четника на Јадранско приморје у складу са планом који је Врховна команда развила под утицајем идеје о искрцавању савезника на Јадран. Како до искрцавања није дошло ове трупе су остављене на милост и немилост Немцима, а касније и партизанима.

Иначе, аутору коме смета шепурење четника по Сплиту у Другом светском рату може да се пошаље и ова слика:



Четнички сабор у Сплиту 20-их година прошлог века.

Чисто да се види да та теза о четницима које су у Сплит довели Италијани не стоји.

sta da ti kazem ,a da to bude sa puno takticnosti s obzirom na tvoje godine ?

Ti bas volis zbunjivati ljude, ne znam da li slucajno ili namjerno, unosis konfuziju kod ljudi sa pricom o cetnickim organizacijama koje su osnivane sirom kraljevine Jugoslavije ( to su bile nešto kao talibanske ispostave kralja za utjerivanje straha među nepodobno stanovništvo, neke su čak i u toj kraljevini bile raspuštene jer su prekoračile granicu), pa tako i u Splitu , sa četnicima koji su prilikom raznih vojnih akcija bili dovođeni( prolazno odnosno na neko vrijeme) radi opskrbe.

Ne moras meni drzati predavanje, ali bi bilo pozeljno da ljudima koji nisu upuceni precizno nesto napises, dakle, u Splitu je pred rat zivjelo oko 40 000 stanovnika od cega je bilo oko 1000 Srba, najpoznatija projugoslovenska organizacija koja je usput bila i veoma agresivna je bila ORJUNA ( organizacija jugoslovenskih nacionalista), 1941 u Splitu ima svega oko 50 ustasa i oko 50 cetnika ( za ovo procitati memoare iz raznih izvora), ne vidim sta je autor teksta promasio ako kaze da su okupatori doveli prilikom nekih akcija protiv partizana npr. par stotina cetnika sa strane da ih opreme i da im daju neke zadatke dok oni lade mude na rivi. Tvojom metodom zamucivanja od 1000 lokalnih Srba imamo 1500 cetnika ( cak i ako utrpamo ponekog Hrvata, inace je ukupan broj Hrvata u Dalmaciji koji su bili u JVO bio izmedju 350 i 400). Losa ti je matematika.