banjalukaforum.com

Од нас се захтева да створимо Војску и ништа друго. Ми смо створили руљу или гомиле чељади које водимо са собом планинским беспућем. Наш корпус броји преко 2.000 људи, али војника је врло мало… Наређено је да се мобилишу за стални шумски кадар имућнији и здравији обвезници, међутим кад човек прође поред стројева наших бригада, види скуп одрпане сиротиње и закржљалих, док се газдински синови тове уз добру софру и носе гиздаве фермене и антерије са иницијалима ДМ који, као спољна форма, сведоче да су и они национални мученици и борци Равне Горе… Наређено је да команданти обрате пажњу за одевање и обување својих људи колико је год то могуће, међутим одлично су обучени само пратиоци команданата, док онај “репоња“ из тројке који гине нема ни рукава на капуту нити опанака на ногама… Наређено је да свака пушка мора бити у бригади и стрељачком строју, међутим коморе су наше препуне лепих српских пушака са доста муниције…

National Republican Greek League

The National Republican Greek League (Greek: Εθνικός Δημοκρατικός Ελληνικός Σύνδεσμος, Ethnikos Dimokratikos Ellinikos Syndesmos, abbreviated EDES) was one of the major resistance groups formed during the Axis Occupation of Greece during World War II. The largest of the non-communist resistance groups, its military wing, the National Groups of Greek Guerrillas (Εθνικές Ομάδες Ελλήνων Ανταρτών, ΕΟΕΑ) concentrated its military activities in Epirus. From 1943 onwards, EDES came into confrontation with the Communist-led National Liberation Front, beginning a series of civil conflicts that would lead to the Greek Civil War.


Vođe: Napoleon Zervas, Komninos Pyromaglou

Tukli se sa: Royal Italian Army, German Army, Kingdom of Bulgaria, Collaborationist government, Security Battalions, Principality of the Pindus, Këshilla, Balli Kombëtar, EAM/ELAS

Ослобођење Фоче на Преображење Господње 19. августа 1942. године
Из сећања капетана Николе Бојовића (на слици), команданта Прве дурмиторске бригаде

“Међу местима у Југославији која би се могла прозвати мученицима у прошлом рату и револуцији, Фоча би заслужно стајала на челу.
С обзиром на свој географски положај, као тромеђа српских покрајина, била је циљ свих зараћених страна на овоме простору.
Крајем маја 1942. године успели смо да уђемо у Фочу, која је дотада већ неколико пута прелазила из руке у руку. Но, комунистичка акција учинила је да се њено трајније ослобођење морало одложити, пошто су комунисти и усташе и овом приликом, као и увек, имали заједнички главни циљ: борбу против четника. У јулу месецу исте године Врховна команда Југословенске војске у Отаџбини нареди мени и Ивану Ружићу да пропратимо капетана Милорада Момчиловића за Херцеговину, протерамо комунисте који су били на простору Фоча-Калиновик, и ослободимо Фочу. Комунисте протерасмо, један батаљон усташа који је ишао од Калиновика Фочи у помоћ заробисмо; али нам Врховна команда, услед нетачног обавештења, не од мене или Ружића, нареди да се повучемо а да око Фоче оставимо опсаду.
Кукњава преосталог српског живља у Фочи и околини, као и стални губици малобројне опсаде, били су из дана у дан све већи и већи. Поред тога, за даље операције Врховне команде Фоча је била врло важна раскрсница, те је решено да се коначно ослободи. Командно особље и јединице које су у овој операцији учествовале одредила је Врховна команда.
За команданта операција био је одређен ђенералштабни мајор Захарија Остојић, помоћник и начелник штаба ђенерала Драже Михаиловића.
За начелника штаба ове операције одређен сам био ја, као командант Горског штаба бр. 121 Југословенске војске у Отаџбини.
За Команданта јединица са територије Калиновика одређен је резервни капетан Војислав Лукачевић.
Воја Лукачевић био је послат раније да реорганизује јединице којима ће командовати у току напада на Фочу.
Мајор Остојић наишао је на Жабљак под Дурмитором, где је био мој Штаб, 3 августа. Пошто смо издали авизо заповести Дурмиторцима, Васојевићима и Пљевљацима, кренули смо са мојом Пратећом четом и стигли у долину Дрине, где је Лукачевић већ био поставио неке мање јединице. Кључ овога положаја био је Бајов Крш. На том одсеку налазиле су се смештене и две усташке хаубице 105 мм, са дејством ватре на супротне одсеке. Пошто смо извршили детаљан распоред на овом одсеку, мајор Остојић ми рече да треба да идемо на састанак са политичким првацима из тога краја. Предложих му, као боље, да он иде на конференцију са пола пратње, а ја са остатком да пређем на другу страну Дрине и извршим распоред. Остојић се сложи. У року од два дана извршили смо распоред, па се вратисмо у село Равне Њиве, где је заповешћу било одређено место штаба. Мајор Остојић стиже сутрадан. Показах му заповест коју сам већ био написао и распоред на карти.

Однос снага

Материјални

Наше снаге у нападу. Бројно слабије, слабије наоружане, са мало муниције, у односу на људством јачег браниоца, добро наоружаног, са довољно муниције и у добрим утврђењима - Ћеловина и Бајов Крш, сталне фортификације, и Табија, пољске фортификације. Можда су ово и били разлози што су неки наши политички прваци из тога краја били непомирљиви противници ове акције.

Морални

Квалитет трупа које бране Фочу, усташки кољачи, храбри само да силују жене, да по црквама кољу жене и децу, као и на превару и без оружја похватане Србе. Насупрот њима, трупе које нападају Фочу најбоље су наше војничко људство, на највећем моралном нивоу, боре се за најсветије идеале своје нације и човечанства. Никаква сува материјална војничка рачуница није смела доћи, нити је бар код мене у сличним случајевима долазила у обзир.

Распоред

На одсеку: река Дрина - Црни Врх - река Чехотина (положај Табија) биле су Прва дурмиторска бригада од пет батаљона, Фочанска бригада од три батаљона, један вод митраљеза и један топ 65 мм. Командант сам био ја, а Команданти пододсека: капетан Бајо Никић, капетан Момчило Ћоровић и поручник Драго Бојовић.
На одсеку: река Чехотина - Ћеловина - река Дрина (положај Ћеловина), Друга дурмиторска бригада од четири батаљона. Командант капетан Иван Ружић; Команданти пододсека: капетани Марко Полексић, Лазар Полексић и Митар Пејовић.
На одсеку: Бајов Крш, јединице са територије Калиновика. Командант капетан Војислав Лукачевић.
Обезбеђење од Италијана, са правца Пљеваља, Прва пљеваљска бригада, на положају Викоч. Командант интендантски поручник Јован Јеловац. Осматрачница: Црни Врх.

Ток напада

Дан напада био је 19. август, Преображење. Почетак напада у 4 часа.
У први сумрак уочи дана напада, када је и последња припрема била извршена, курир из Херцеговине донео је депешу Министра војске, морнарице и ваздухопловства. (Пошто ми нисмо имали радио-станице, служили смо се станицом Команде Херцеговине.) Нисам био у штабу.
Дотрча четник: „Господине Капетане, зове вас г. мајор!" Остојић је већ био депешу дешифровао и исписао је на једном повећем парчету хартије. Пружи ми је, гледајући ме веома озбиљно. Опет одустати од напада... „То је резултат Миљевине.. (Миљевина, село на средокраћи између Фоче и Калиновика, на колском путу који везује та два места. Два три дана раније, у Миљевини се одржао састанак политичких првака из те области с мајором Остојићем. Цивили су били против тога да се изврши јуриш на Фочу. Њихови разлози: Фоча је јако утврђена, њен гарнизон је знатно јачи бројем од нападача и много боље наоружан, и држаће се док из Пљеваља не стигну италијанске снаге, које ће онда попалити села. Како се Остојић није са њима сложио, они су послали депешу Михаиловићу, са својим разлозима) Не, не, и не!" Мајор Остојић гледао ме је мирно. Изгледа да му се свидела оволика моја сигурност и упорност. „Шта ће бити ако Фочу не ослободимо, а имаднемо и сувише губитака?" упита Остојић. „Фочу ћемо сигурно ослободити; а где се добија, ту се и гине!" Додадох при томе још једну народну изреку. Остојић се није много двоумио. Написао је депешу (није ме интересовало шта) и послао је исте ноћи по истом куриру.
Напад је почео тачно у одређено време. Усташе, будући добро наоружани и са довољно муниције, отворили су паклену ватру. Наше јединице су у току ноћи подишле доста близу. Не могући у првом налету упасти у усташке ровове, почеле су, пошто се разданило, да трпе губитке. Наш тобџија успео је да својим брђанчићем уништи неколико митраљеских гнезда и да доста добро неутралише усташке хаубице. Осматрачница на Црном Врху била је у јакој усташкој митраљеској ватри. На осматрачници су били присутни и наши Каирци који се тих дана падобранима беху спустили на територију Херцеговине. (Један од њих, Фемић, чујем да је преживео и да се данас налази негде у емиграцији.) Борба није умањивала своју жестину. Покушаји наших јединица са делимичним јуришима на Ћеловину и Табију остали су безуспешни. У 9.30 добили смо прве курире. Курир од поручника Бојовића:
„Доспео сам до групе кућа на самој ивици вароши. Усташи су ми пресекли одступницу". Курир извештава да се једва пробио. Други курир од капетана Ћоровића: „Језерски батаљон претрпео губитке. Повукао се позади полазног положаја". Рекох куриру поручника Бојовића да саопшти: Да се Драго не обазире на то што су му усташе пресекле одступницу, да по цену каквих било жртава продре у варош и о томе нас успеху обавести на тај начин, што ће запалити једну кућу. Мајор Остојић ме прекиде: „Не, не, нипошто! Ако запали једну кућу, изгореће сва варош, и шта смо онда направили? Нека се Драго утврди тамо где га ти затечеш!" рече Остојић куриру. Ја потом одох Језерском батаљону. Пошто изнесмо рањене, батаљон заузе своје место. Још сам се налазио код Језерског батаљона, када дође курир: „Хитно вас тражи мајор!" Вратих се задњом падином Црног Врха. Наиђох на курире који су ме гледали исувише невесело. Помислих да је мајор Остојић рањен. Међутим, Остојић је био здрав. Пружи ми извештаје. Одсек Бајов Крш: Воја Лукачевић рањен. Одсек Ћеловина: Иван Ружић извештава да се Ћеловина овим оруђима не може заузети. „Наш топ не наноси јој никакве штете. Имам свега још десет граната за бацач." Командант пододсека на Табији капетан Никић: „Трпим ватру са Табије и Ћеловине. Морам се повући позади полазног положаја".
Мајор Остојић био је потпуно миран, док је на осматрачници владала потпуна малаксалост. Било је 11 часова. У резерви смо имали свега моју пратњу, шездесет преживелих бораца Батаљона смрти. Њихови аутомати већ су били на положају Табија. Реших се да са овима извршим јуриш на Табију, јер сам био убеђен, ако успемо да скинемо усташку заставу са челног рова и начнемо усташке ровове, да се усташе неће моћи одржати и да ћемо се на њиховим леђима сручити у варош. Одлуку саопштих Остојићу. Не рече ми ни речи. наиђох на вођа митраљеза потпоручника Митра Остојића (преживео, сада у Америци). Наредих му да сасреди ватру свих оруђа на челни ров, и да је помера уколико ми упаднемо у ровове. Узгред узех аутоматска оруђа Пратеће чете. Када се приближисмо на 150 метара, наредих Милораду Рајаку (преживео, и сада у Чикагу) да лаким аутоматима туче челни ров. Онима који су ме пратили нисам имао потребе да издајем заповест. Познавали су ме, а ја сам њих знао из безброј оваквих случајева. Митар и Милорад успели су да усташама из челног рова набију нос у земљу. Пошли смо на јуриш са доста велике даљине. После треска наших бомби, упадосмо у челни ров. Прва мисао била ми је усташка застава. Док сам је вукао, један усташа из суседног рова уперио је пушкомитраљез; но Милорад Вуковић га уграби, али не без примедбе: „Бога ми си луд! Вучеш ту смрдљиву крпу, а он ти уперио митраљез у груди". У том тренутку остали четници из Пратеће чете, са громогласним узвиком „Јуриш, четници!", који надвлада сав тресак многобројних оруђа, упадоше у суседне ровове. На овај знак, као планинска лавина, полете на целом фронту неколико стотина Дурмитораца. Усташи не сачекаше у рововима. Оцрташе се две линије, као на егзерциришту: линија црних кабаница усташких кољача, и линија сингавог (сивог) сукненог одела дурмиторских осветника. Бојао сам се да усташе не даду отпор на ивици вароши. Али су Дурмиторци гонили тако брзо, да су нас усташе такорећи на својим леђима унеле у варош. Велика гомила усташа навалила је у бекство ка мосту на Дрини. Међутим, потпоручник Остојић, по својој иннцијативи, чим смо ми упали у ровове, померио је митраљезе и поставио их на саму ивицу вароши, сасредивши ватру свих оруђа на сам мост. Потпоручник Владо Булатовић, наш тобџија, не остаде им такође дужан: са два пуна поготка, у најкритичнијем тренутку погоди мост. Мост се сруши. Две велике рупе на њему, са Митровим снопом, учинише да су усташки кољачи који су наилазили добили заслужену казну.
У варош смо ушли у један час после подне. Командант Језерског батаљона, поручник Милан Стевовић, приведе ми команданта, хрватског домобрана. Представи ми се: „Ја сам хрватски натпоручник Штимец". Знао сам да је био наш жандармериски официр, те му замерих на таквом представљању. После саслушања од стране Преког суда, он и домобрани били су пуштени на слободу. Како сам чуо, Штимец је преживео и налази се у емиграцији.
Одмах по ослобођењу Фоче, Врховна команда наредила нам је да предузмемо акцију чишћења наведене територије. Као посада у Фочи остао је Дробњачки батаљон са командантом капетаном Лазаром Полексићем (преживео, налази се у Канади).
Морални и материјални успех био је велики, губици минимални. Борци су били срећни, јер су извршили своју дужност ослобађајући српску нејач од кољача. Чича је био необично задовољан нашом одлуком. То је потврдио не само предлозима за одликовања и унапређења, него и лично мени, на конференцији вишег командног особља у селу Горња Поља код Мојковца.
После одликовања и унапређења, нису имали разлога да се љуте ни они који ову акцију нису желели, били они са простора Калиновика или Колашина. Равногорски команданти и борци који су учествовали у овој акцији доказали су још једном: да су у рату, а нарочито у револуцији, пресудни морал и јунаштво, и да ни данас није сасвим застарела она народна - „Бој не бије свијетло оружије, већ бој бије срце у јунака."

PITANJE FOČE.

Kada su prvi put trupe crnogorske po zahtevu talijanskom morale da napuste Foču, rekli su italijanski generali da je to po zahtevu Nemaca ali da će Foča kasnije definitivno da pripadne Crnoj Gori. No usled hrvatskih intriga u Berlinu nastupio je preokret i Talijani ne samo da nisu mogli da uđu u Foču nego nisu smeli ni da pređu kada je divizija Taurinenze išla za Sandžak. Baš u to vreme došla je do ušiju vrhovne komande ona netačna vest narednika Bodiroge, da mu je talijanski general savetovao da se zauzme Foča. Talijanska vojska je saznala za to od žena kojima je Bodiroga pričao i talijanski pukovnik došao u Kalinovik i naima formalno saopštio da će napad na Foču smatrati napadom na sebe i da će Foču zajedno sa Hrvatima da brane. U tom momentu došao je Čika Branko sa definitivnom naredbom da se Foča napadne. Bili smo u vrlo teškoj situaciji. Ako nemamo pristanak Italije postojala je sigurnost da naš napad provocira zajedničku akciju Nemaca, Talijana i ustaša i da bude uništen ceo narod ovog kraja koji je još jedini očuvan od cele Herceg-Bosne. Počeli smo politički pripremati teren kod Italije dostavljajući im preko njihovog oficira u Kalinoviku izveštaje o stalnim pokoljima našeg stanovništva od strane ustaša. Te smo izveštaje potencirali iz dana u dan javljali sve veći broj ubijenih, a na mesta poubijanih srpskih žena i djece doveli smo italijanske oficire i konačno Jevđević otišao armiji u Dubrovnik da predstavi stanje nesnosnim. Paralelno smo uhvatili kurire i dokumente o vezi hrvatskih oficira sa komunistima koje smo predali u ruke italijanskoj vojsci a posredno o tom obavestili i Nemce. Konačno je uspelo italijanskom generalu koga smo pridobili i drugim metodama5 sugerisati da se pravi nevest na tu našu akciju. Sve trupe potrebne za napad stavili smo na raspoloženje Cika Branku. Prvenstveno smo bili zadržali pokret trupa jer su nam komandanti bili doneli naređenja koja je mimo nas bio izdao kapetan Lukačević, ali čim, smo saznali da je to urađeno po odobrenju Brankovom vojska je krenula. Mi smo dali 8 bataljoma sa 1700 ljudi. Crnogorske trupe su donele 1 top i 4 bacača. Kao što će Vas Branka izvestiti napad je potpuno uspeo i izveden je za 2 sata, veći deo akcije izvršen je od strane četa sa našeg teritorija, kojima su i topovi pali u ruke ali je crnogorsko teško oružje izvršilo presudnu ulogu. Na žalost i ako je Branko izdao naređenje da se ne diraju žene i djeca jedan deo trupa nije to slušao pa je oko 300 žena i dece platilo glavom. Strahujemo od represalija za naše stanovništvo na hrvatsko nemačkoj zoni istočne Bosne. Svi tragovi masakra odmah su uklonjeni a formalno smo objavili streljanje vojnika koji su ubijali i pljačkali. Da bi izbegli kontra ofanzivu Nemaca i ustaša iz pravca Sarajeva i Goražda poduzete su sve mere obezbeđenja, a u isto doba pozvati su italijanski generali da uđu u Foču jer bi tako ona pripala crnogorskoj zoni a naš svet bio pošteđen od represalija Ovaj čas smo dobili izveštaj iz Presenice u srezu sarajevskom da su ustaše bežeći iz Poče poklali 22 žena i dece u tom kraju. Talijanski delegati koji su posetili Foču utvrdili su komisijski da su ustaše poubijali preko 100 srpskih žena i dece, da naša vojska nije činila nikakva nasilja, da je stanovništvo bez razlike vere potpuno zadovoljno a što je najvažnije sve je to pismeno potvrdio Italijanima zarobljeni hrvatski žandarmeriski poručnik Štimac. Od strane Hrvatske države još nema nikakve kontra akcije u pitanju Foče. Primećujemo da je osvajanje Foče u prkos eventualnih rđavih posledica na narod odjeknulo silno u narodu, sjajno podiglo moral trupe, oživelo borbenost nacionalnih elemenata u Sarajevu i što je najglavnije paralisalo jednom za uvek propagandu komunista da četnici sarađuju sa ustašama.

U vezi sa ovom operacijom smatramo za dužnost da naglasimo da je Čika Branko rukovodio istom savršeno, da je i duhovno bio povezan sa trupom, da je vojnički predvideo sve da pothvat uspe te konačno na naš zahtev unapred nam dao pismenu izjavu da lično snosi svu odgovornost za uspeh i neuspeh, te prema tome njegovoj moralnoj hrabrosti ima se pripisati presudni deo ostvarenja ove operacije.

Dob. Jevđević

Petar Baćović

ŠTAB
Liimsko-Sandžačkih četn. odreda
Str. Pov. Broj
13 februara 1943 godine
Položaj.

NAČELNIKU ŠTABA VRHOVNE KOMANDE.

Akcija u Pljevljanskom, Čajničkom i Fočanskom srezu protivu muslimana izvršena je.
Operacije su izvedne tačno po naređenju i izdatoj zapovesti. Napad je počeo u određeno vreme. Svi komandanti i jedinice izvršile su dobivene zadatke na opšte zadovoljstvo.
Otpor neprijatelja bio je od početka do kraja slab. Jedini veći otpor bio je na Trebeškom brdu, koji je trajao 4 časa, ali i on je brzo savladan.
Naši odredi 7. ovog meseca u toku noći, već su izbili na r. Drinu, te su borbe zaključno sa tim danom bile u glavnom završene, a zatim je nastalo čišćenje oslobođene teritorije. Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena tako, da nijedan njihov dom nije ostao čitav.
Sva imovina je uništena sem stoke, žita i sena. Naređeno je i predviđeno prikupljanje ljudske i stočne hrane u određenim mestima, za stvaranje magacina rezervne hrane i ishranu jedinica, koje su ostale na terenu radi čišćenja i pretresanja terena i šumovitih predela, kao i radi sprovođenja i učvrš
ćavanja organizacije na oslobođenoj teritoriji.
Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti.
Žrtve.
— Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesretnim slučajem i 32 ranjena.
Kod muslimana oko 1200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece.
Za vreme početnih operacija, muslimani su se dali u begstvo ka Metaljci, Čajniču i r. Drini. Na Metaljci je našao sklonište mali deo stanovništva. U Čajniču se računa da ima do 2.000 izbeglica, a jedan deo je uspeo da umakne preko Drine pre nego što su određene jedinice izvršile presecanje mogućih odstupnih pravaca na tom sektoru. Sve ostalo stanovništvo je uništeno.
Obezbeđenje i zaštita prelaza preko Drine i Lima. — Da bi se sprečio svaki povraćaj muslimana sa leve na desnu obalu r. Drine i sa desne na levu obalu Lima, naredio sam ovako posedanje obale:
od s. Dorića do ušća Lima u Drinu jedna četa Višegradske brigade;
prelaz kod Međeđe: Zaborački bataljon;
prelaz kod Ustiprače: Prenćanski bataljon;
prelaz kod Ustiprače do zapadne ivice s. Kopači, jedan bataljon Čajničke brigade; i
prelaz kod Goražda bataljon Fočanske brigade.
U selu Dubac postavljen je jedan bataljon Mileševske brigade, a u selu Bučje jedan bataljon Čajničke brigade sa zadatkom da kao rezerve priteknu u pomoć u pravcu gde bi muslimani eventualno pokušali prelaz.
Posedanje oslobođene teritorije. — Za komandanta zone i svih jedinica na istoj do izvršenja organizacije odredio sam kapetana I klase Lukačevića Vojina.
U selu Poblaće na reonu od sela Ponikve smešten je jedan bataljon Pribojske brigade, do sela Trpinje (3) tri bataljona Pljevaljske brigade; i
— Na reonu od sela Ponikve do sela Trpinje postavljenje jedan bataljon II Durmitorske brigade.
Zadatak ovih jedinica je da svojim prisustvom vrše pritisak na Čajniče i ne dozvole izlazak muslimana iz njega i terorisanje našega življa.
Moral: kod naših jedinica bio je u svakom pogledu izvrstan i na veoma visokom stupnju. Herojski poduhvati svakog pojedinca i čitavih jedinica sa svojim starešinama su u svakoj situaciji dokazali vidnog izražaja i zaslužuju svaku pohvalu.
Moral kod muslimana bio je takoreći strašan. Zavladala je epidemija straha od naših četnika tako, da su bili rposto izgubljeni.
Intervencija okupatora iz Plevalja i Čajniča sastojala se samo u tame—zaštita i obezbeđenje njihovih garnizona od opasnosti usleđenja našega napada.
Detaljan izveštaj podneću naknadno u relaciji sa svima prilozima i skicama.
Komandant, major Pav. I Đurišić

Не видим на који начин то мења горњи извештај.

Željko Komšić, hrvatski član Predsedništva BiH, koji ne propušta nijednu priliku da borce bivše Vojske Republike Srpske nazove “četnicima“, već godinama brižno skriva strogo čuvanu porodičnu tajnu da je potomak jednog od najozlogašenijih četnika u dobojskom kraju.

Ne mijenja, već daje i drugu dimenziju, koja određuje karakter pokreta.
Odsustvo kontrole nad vojskom, kao i nekažnjavanje za ratni zločin ovog razmjera govori mnogo o tome o kakvoj vojsci je riječ.
Fazlagića Kula je u Gacku, malo izdvojena od Foče.
Činjenica da se radilo o crnogorskim četnicima (Pavla Đurišića) ne mijenja stvar, jer je Đurišić raportirao Mihailoviću, znači, subordinacija (i koordinacija) je u pitanju.
Da su ustaše počinile stravične zločine, ne samo u tom području, je nesumnjivo i neosporno. Ali ni u kom slučaju ne opravdava odmazdu nad civilnim stanovništvom.
Sve u svemu, nije baš nešto čime bi bilo ko trebao da se ponosi i veliča.

Ne mijenja, već daje i drugu dimenziju, koja određuje karakter pokreta.

I nije tako komplikovano, ako neko radi ono što rade fašisti (ustaše su to, bez ikakve sumnje), po čemu se od istih razlikuje?
Ako jedan pokret radi na fizičkom uništenju jednog od jugoslovenskih naroda, ili njegovom preseljenju u neku drugu zemlju (Moljevićev program), može li se taj pokret nazivati jugoslovenskim?
Moje je mišljenje da je postojao samo jedan jugoslovenski pokret u drugom svjetskom ratu, a to nije četnički.