Pošto smo se malo igrali i sprdali ajmo sad ozbilju....evo malo pojašnjenja ko su i šta su četnici bili i ostali:
Citiraj:
На Балкану су четничку акцију први отпочели Бугари. Године 1893. и 1894. У Софији су основане две револуционарне организације ВМРО и ВМОРК с циљем д оружаном герилском руком обезбеде Бугарској присаједињење Македоније и Тракије. Разлика међу две организације била је у томе што је прва хтела прво аутономију Македоније па присаједињење Бугарској док се друга залагала за непосредно уједињење. Грчки четници, андарти, деловали су у спорним словенско-грчким областима против чета бугарских организација од 1902.[1] Српски четници или комите су првобитно, од 1903. своје акције усмеравали на заштиту Срба у Османском царствуод терора муслиманских банди и чета ВМРОа.
На почетку Балканских ратова постојало је 110 ВМРО (бугарских), 108 грчких, 30 српских и 5 влашких одреда. Они су подржавали своје стране у турској позадини у Првом балканском рату.
Од укидања Пећке патријаршије сви православци су били подређени патријаршији у Цариграду која је заступала грчке интересе, негирајући постојање других нација под његовом управом, што у великој мери изазива револт балканских Словена, у првом реду Срба и Бугара. Године 1872. бугарска црква добија самосталност и почиње са оснивањем школа, црквених општина и библиотека. Они који нису хтјели да прихвате ова настојања, остајали су под управом цариградске патријаршије. Србија 1885. године почиње са просветном и културном акцијом, у исто вријеме тражећи да се постављају српске владике у крајевима гдје су Срби већина. Томе су се Грци жестоко противили. За то време, Бугари, пошто су имали националну цркву која је оснивала школе, остварују свој утицај нарочито у градовима.
Да би појачали свој утицај Бугари се одлучују на оружану акцију. Почињу да шаљу чете у Македонију и Стару Србију и дижу буну у области Струме. Припадници ових чета касније се називају комитама. Једна група оснива организацију ВМРО са циљем да се избори за аутономију Македоније. Читаву територију дијеле на рејоне којима су на чело постављали војводе. Људство је организовано по десетинама на тај начин да ниједан комита није знао имена осталих девет. У почетку у ову организацију улазе и многи Срби чији је циљ био ослобођење од Турске. Касније, главни утицај у овој организацији преузима Врховни комитет састављен од високих бугарских официра, чији је циљ био прикључење Македоније Бугарској. Због тога све више долази до сукоба између Срба и Бугара. Бугари све више притискају Србе да би их навели да напусте цариградску патријаршију и прикључе се њиховој цркви често користећи убиства као метод убјеђивања. На удару су били нарочито свештеници, учитељи и школски настојници.
Од 1897. до 1903. године такве акције не дају очекивани успех ВМРО је зато желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварење циљева. Зато на Светог Илију 1903. дижу устанак у Крушеву тзв. Илинденски устанак где су већину становништва чинили Власи. Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво, док су се чете из Бугарске повукле. Тада је почео још већи терор Бугара према Србима што је навело Србе да се сами организују.
Прва српска чета је формирана у Београду 29. маја 1903, имала је 8 четника а командант је био Илија Славе, Србин из Македоније.
У септембру 1903. године основана је у Београду «Српска револуционарна организација» и њен Централни одбор. За председника је изабран др Милорад Гођевац а за чланове Василије Јовановић, Лука Ћеловић, генерал Јован Атанацковић, Љубомир Јовановић-Чупа, Љубомир Давидовић, Голуб Јанић и академик Љубомир Стојановић.[2]
Касније им се прикључио капетан Живојин Рафајловић из Врања, који је до тада самостално организовао пребацивање наоружаних људи у Стару Србију.
У то време, због све већег насиља Бугара[тражи се извор од 09. 2009.], Срби у Старој Србији и Македонији су се и самостално организовали. Мицко Крстић, Чича Павле Младеновић и Јован Станојковић-Довезенски основали су чете у својим крајевима и први пружили организовани отпор Бугарима.
У Скопљу 1905. године Срби стварају удружење Српска одбрана које је почело са организовањем чета на терену, најпре састављених од мјештана који су били под утицајем виђенијих људи и учитеља, а касније су чете формиране и у Србији и пребациване преко границе. Чете су биле различите јачине, а вођа је имао титулу војводе. Формирана су два Горска штаба за територије десно и лијево од Вардара. У почетку је то више била ствар приватне иницијативе, јер званично Србија није подржавала ову акцију због противљења великих сила. Касније, све јачи је био утицај српских официра, а од 1905. године руковођење је преузело Министарство иностраних послова.
До 1907. године Срби су створили добру војну организацију[тражи се извор од 09. 2009.], чија је највећа активност била изражена на подручју Скопског и Битољског вилајета. У више борби четници су успјели да потисну бугарске чете, тако да су ови задржали упоришта углавном у градовима, јер тамо због присуства турске војске није смјело да буде оружаних сукоба. Ипак, одиграло се и више борби са турском војском и наоружаним групама Албанаца, тако да су српске чете и поред великих жртава[тражи се извор од 09. 2009.], успјеле да ставе под контролу већи дио територије данашње Македоније[тражи се извор од 09. 2009.].
У овим борбама истакло се више војвода. Међу њима најпознатији су били: Мицко Крстић, Јован Стојковић-Бабунски, Глигор Соколовић, Василије Трбић, Јован Долгач, Анђелко Алексић, Крста Трговишки, Илија Јовановић-Пчињски, Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић, Коста Пећанац, Ванђел Скопљанче, Тодор Алгуњски, Сретен Рајковић-Руднички, Ђорђе Ристић , Војин Поповић – Вук, Војислав Танкосић, Цене Марковић, Раде Радивојевић-Душан Вардарски, Тренко Рујановић, Зафир Премчевић, Јосиф Михаиловић, Михаило Јовановић, Павле Блажарић, Емилио Милутиновић, Бошко Вирјанац.
Крајем 1907. године дошло је до размимоилажења у четничком покрету. Једна група је хтјела да се акцијом руководи из Београда, а друга је била за првенство Скопља. Централни одбор је послао капетана Алимпија Марјановића.
Године 1908. у Турској се десила Младотурска револуција, чије су вође пропагирале једнакост свих становника без обзира на вјеру. Због тога, под притиском великих сила, дошло је до обуставе четничке акције – до распуштања чета на терену.
У то вријеме је дошло до кризе због анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Пошто се очекивао рат створени су четнички одреди и распоређени дуж Дрине. Њима су командовали Војислав Танкосић, Војин Поповић-Вук и Јован Бабунски. Тада је створена и организација Народна одбрана са циљем да прикупља добровољце и средства за помоћ Србима у Босни и Херцеговини, али је убрзо под притиском европских сила, њена активност морала да буде обустављена а Србија је била приморана да прихвати анексију.
У јужној Србији и Македонији, Бугари и Албанци су поново почели да врше насиље над Србима. У то вријеме убијени су и војводе Мицко Крстић и Глигор Соколовић. Стање је било такво да је 1911. године поново почело слање чета и пренос оружја, да би се ојачале локалне чете. Пред почетак Првог балканског рата Горски штаб је стављен под команду штаба Прве армије. Четници на терену су организовани да би изазивали пометњу у позадини турске војске.[тражи се извор од 09. 2009.] На граници, чете су окупљене у одреде под командом војвода Божина Симића, Војислава Танкосића и Војина Поповића - Вука. Прве борбе и заузимање караула извели су четници. Козјачки одред војводе Вука је учествовао у Кумановској бици и имао је озбиљне губитке. Први је стигао у средње повардарје и у Азоту (област између Велеса и Прилепа) се спојио са одредом Василија Трбића. Прековардарски одред је учествовао у борбама између Дебра и Кичева, у околини Охрида и у Битољској бици. Након завршетка рата четнички одреди из Србије су распуштени, а локалне чете су и даље водиле борбе са Албанцима и бугарским четама. Четници Василија Трбића су имали значајну улогу у гушењу побуне Албанаца 1913. године на подручју Дебра.
Пред Први светски рат четници су распоређени у четири одреда: Златиборски, под командом Косте Тодоровића, Јадрански, под командом Војина Поповића, Руднички, под командом Војислава Танкосића и Горњачки, под командом Велимира Вемића. Намењена им је улога командоса. Наступали су као претходница, а у одступању су остајали у непријатељској позадини. Учествовали су у свим значајним биткама до протеривања непријатеља и ослобођења Београда 1914. године. Поједине чете су дјеловале 1914. године у борбама у источној Босни и допрле у близину Сарајева.
Четнички одреди су имали велике губитке па су преостали четници стављени под команду војводе Вука, почетком 1915. године. У септембру исте године овај одред је упућен на границу гдје је водио борбе са Бугарима. После слома, одред се са српском војском повукао преко Албаније на Крф. Пошто је био сведен на 450 бораца, одред је попуњен добровољцима и упућен на Солунски фронт. У борбама на Сивој стени и Груништу одред је десеткован, а војвода Вук је погинуо. Преживели четници су после тога распоређени у оперативне јединице. Поред ових одреда, постојале су и неке мање четничке формације међу којима и јединице Јована Бабунског и Цене Марковића, које су 1917. године стављене на располагање француској војсци на Солунском фронту.
После окупације у Црној Гори су формиране мање четничке групе. Дјеловале су самостално и неповезано. На југу Црне Горе нису успјеле да се одрже, као на сјеверу у тешко проходним планинама. На крају рата развиле су озбиљну акцију и разоружале су више аустроугарских јединица. На територији Србије је такође остао један број четника и војних обвезника који су, организовани у мање или веће групе, пружали отпор аустроугарској војсци. То је највише дошло до изражаја у Топлици, Јабланици и Пустој Реци.
Крајем 1916. године, после уласка Румуније у рат, са Солунског фронта је по наређењу Врховне команде, послат у Топлицу војвода Коста Пећанац да организује четничке јединице које би у тренутку пробоја фронта отпочеле акције против окупатора. У исто вријеме, његов задатак је био да спријечи превремене акције. Стање је било такво да је народ желео устанак, очекујући скори долазак српске војске. Пећанац је наишао на већ добро организоване јединице, од којих је најбољи био одред под командом Косте Војиновића. До устанка је дошло након одлуке Бугарске да изврши присилну мобилизацију у Србији.[тражи се извор од 09. 2009.] Пећанац се противио отвореном устанку јер је очекивао одмазду, па је зато сматрао да треба организовати мање акције. Ипак, под утицајем осталих, 21. и 22. фебруара 1917. донета је одлука о почетку устанка, што је на крају прихватио и сам Пећанац. Вође устанка су, поред Пећанца, били и војвода Коста Војиновић, браћа Тошко и Милинко Влаховић, поп Димитрије Димитријевић, Јован Радовић и четовођа Милан Дечански. За неколико дана су ослобођени Куршумлија, Прокупље, Лебане, Блаце и Власотинце, и дошло се надомак Ниша и Лесковца. Устаника је било између 13000 и 15000, наоружаних углавном пушкама. Окупационе снаге су против четника морали да ангажују три редовне дивизије повучене са фронта, бугарске комитске чете, авијацију и сву полицију, укупно око 52000 људи, одлично наоружаних[тражи се извор од 09. 2009.]. И поред јаког отпора дошло је до слома устанка крајем марта 1917. Ипак, са пружањем отпора је настављено све до краја 1917. године. Треба напоменути да је у току гушења устанка вршен невиђен терор од стране окупатора[тражи се извор од 09. 2009.], тако да су жртве процењене на 20000 људи.[тражи се извор од 09. 2009.] Најдуже се одржао одред војводе Косте Војиновића. Његови људи су пружали отпор све до 23. децембра 1917. године, односно војводине смрти.
У вријеме приближавања српске и савезничке војске, после пробоја Солунског фронта, четнички покрет је поново ојачао и учествовао у ослобођењу, тако да су неке веће гарнизоне (Пећ, Никшић) заузели управо четници.
Брзим сломом Краљевине Југославије, силе осовине комадају подручје Краљевине Југославије на мања подручја с директном управом додељеном разним савезницима (Мађарској, Бугарској, Румунији, Италији); ствара се нове државе попут НДХ, или се устоличују колаборацијске владе у Словенији, Србији и Црној Гори.
Разбијеност српског етничких простора је пружила окупаторима могућност за брже напредовање и освајање власти. Најтежа ситауција за српски народ је била у оним земљама које су ушле у марионетску творевину Независну Државу Хрватску. У тим крајевима, усташе отворено помажу окупатру и почињу систематски геноцид на српским живљем.
11. маја 1941. годне настаје Равногорски Покрет на челу са генералом Драгољубом-Дражом Михаиловићем. 15. април 1941. године, је био прекретница у каријери пуковника Михаиловића. Тог дана, пуковник Михаиловић је решио да се издвоји од главнине трупа Друге армије и крене ка Дрини. Случај је хтео да његова борбена група са заставом 41. пешадијског пука остане једина активна организована јединица у краљевини, и тако буде стожер једне од војних формација које су током рата пружале отпор силама Тројног пакта и њиховим савезницима на бази четничког ратовања. На Равној гори је основан први штаб и она ће током ратних година постати симбол српског четничког покрета у Другом светском рату. По доласку на Равну гору 11. маја 1941. године, Михаиловић је донео одлуку да организује покрет отпора. У тој почетној фази организације Равногорског покрета постављен је темељ каснијој војној организацији: оперативне трупе, водови, чете, батаљони; касније и бригаде и корпуси. Људи који су упућивани на одређен терен давали су инструкције и организовали народ. 1943. године у Техерану на конференцији тројице одлучено је да се Михаиловић одбаци као савезник.
Са друге стране велики део четничких команданата након првих сукоба са Немцима и НДХ прелази у отворену сарадњу са НДХ и окупатором. Такви су били четници под командом Момчила Ђујића, Рада Радића и Уроша Дреновића као и Косте Пећанца.
E a poseban red su komite:
Citiraj:
Комити су припадници малих војних групација, који се комитским или четничким начином војевања боре против страног окупатора, наметнуте власти или постојећег режима.
Балкански народи су често своје незадовољство исказивали организиовањем комитских или четничких јединица. Комитске чете су организоване у Македонији прије Балканских ратова, у Србији за вријеме Првог и Другог свјетског рата. Такође комитске јединице су организоване и у Црној Гори које су се бориле против Аустро Угарске, а такође и послије 1918. године као израз незадовољства према династији Карађорђевића. Послије Првог свјетског рата, и на простору Македоније формирале су се комитске јединице које су се бориле против КСХС. И послије 1945. год поједине групе комита су се крили у шуме и чували од комуниста као Крсто Зрнов Поповић.
Prvi specijalci JKV:
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
