banjalukaforum.com

Aha sad nisu više Njemci i ustaše, sad su Italijani, e pa za vašu informaciju Italijani Nama Srbima nikad nisu bili okupatori, Italijani su Nama Srbima Bili saveznici i dobročinitelji.
@jovo
ponovit ću, glup si!

Ti to zoveš okupacijom, ja to vidim drugačije.

Злочини у Грачацу

Саопштење БР. 22.
Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача

Дана 14. априла 1941. ушла је италијанска војска у Грачац. Под заштитом италијанске војске долазе и усташе, те успостављају усташки стан.
Усташки стан у Грачацу састојао се од гимназијалаца из Госпића и сеоских младића из Перушића (сви између 17 до 22 године) укупно њих око 18. те Грачачких кољача Дошена, Измаиловића, Анте Павичића, а из Госпића двојице браће Бален и Наглића, све под водством "повереника" Габеле Шикића млађег.

Крајем маја 1941. на очиглед италијанске команде места у Грачацу усташе су по Грачацу и ближој околици похапсили око 80 најистакнутијих наших грађана, међу њима српско православног проту Мандића, лекара др. Вељка Торбицу, опшинског благајника Проку Лалића, официјала котарског суда Стеву Гачешу и друге.

Ухапшене су одвели у усташки стан и мучили их свакојако. Проти Мандићу старцу од преко 60 година чупали су и палили браду и косу, резали лице са ножићима за бријање, те му изломили удове испребијали га тако, да су га касније у камион морали унијети у шаторском крилу, јер је био тако изломљен, да га се на рукама није могло носити. Након тога су га зверски убили. Врисак и запомагање жртава чуо се из усташког стана особито ноћу. Не могу спавати од јаука мучених. Но италијанска окупациона војна власт ништа није предузела да се ово дивљање усташа заустави.

Овако измучене ухапшенике одвезли су усташе камионима на очиглед италијанских официра. Ове ухапшенике усташе одвозе до Метка, до т.зв. Плантажа и ту су их опет мучили. Лекару др. Торбици исекли су кожу на прсима и под њу гурали сол, огулили му кожу с главе (скалпирали га) и коначно му живом извадили срце. Након тих мучења убијају те људе, а неке још живе бацају у бездан. Италијани за све то знају, али не спречавају усташе, чак шта више Италијани за све то знају, али не спречавају усташе, чак шта ви-ше италијанска војска под претњом смртне казне одузима становништву оружје, а онда у јулу 1941. год. напушта Грачац и голоруки народ предаје усташама. Усташки стан сели се у кућу убијеног проте Мандића. Подрум те куће постаје мучилиште за Србе, мушкарце и жене, нејаку дјецу и старце, из Грачаца и околице. Живима копају очи, режу уши, носове и језике, кидају ремење са леђију, пребијају удове, све их пале. Врше силовања и над дјевојчицама од 12 год. и на старицама од 60 и 70 год. Тако је 17 усташа силовало 60 годишњу старицу Даринку Угрица из Грачаца, а затим су је живу резали и коначно убили.

Љешине, а неке још и живе, из усташког стана возио је на колима Анте Тиљак из Тиљковог гаја крај Грачаца, па их онда бацају у бездане у грачачким барама, од којих бездана најпознатији је Тучић. Неке су закопали, ни пуни педаљ испод земље, у врту куће, гдје се налазио усташки стан. Рачуна се, да су усташе тако, у самом усташком стану, побили око 400 особа.
Истовремено усташе из Грачачког усташког стана обилазе околна српска села и заселке, пљачкају, пале и убијају све, мушко и женске, старо и младо, што није успјело на вријеме побјећи у шуму.

У селу Штикади, пошто су из тог села побрали и након мучења, побили све мушкарце, који нису успјели побјећи, једног су дана поbrали жене и дјецу, њих око 100, одвели их на баре, крај самог села, те их присилили да сами себи копају гроб.
Затим су их све побили крамповима, лопатама и колцима, те их побацали у те јаме. Само из тог села побијено је тада око 400 особа.
Талијанска војска налази се посвуда наоколо осигурава и потстрекава, те мирно посматра све ово дивљаштво.

Ово усташко дивљање трајало је до 27. јула 1941. кад су Грачац напале прве партизанске групе. Усташе су тада сви побјегли.
Претсједник у.з. Ст. Цаница Опачић пуковник у.р.

Tamo gdje su bili Italijani ustaša nije bilo, tek kad je Italija kapitulirala 43' na njihovo mjesto dolaze Ustaše i tada počinje klanje, inače sve do 43' Italijani su srpskom stanovništvu bili štit od ustaša i hvala im na svemu što su učinili za srpski narod.

Саопштење БР. 22.
Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача

Квалитетнији коментар нисам ни очекивао.

Ово усташко дивљање трајало је до 27. јула 1941. кад су Грачац напале прве партизанске групе. Усташе су тада сви побјегли.
Претсједник у.з. Ст. Цаница Опачић пуковник у.р.

pismo generala Aleksandra Luzana Musoliniju.
Duče! Moja bezgranična odanost prema Vama mi, nadam se, daje za pravo da, u nečemu, odstupim od strogog vojničkog protokola. Zato i žurim da Vam opišem jedan događaj kojemu sam, unazad tri sedmice, lično prisustvovao.
Obilazeći sreska mesta Stolac, Čapljinu i Ljubinje (između 60 i 130 km severno od Dubrovnika) - saznam od naših obaveštajnih oficira da su Pavelićeve ustaše, prethodnog dana, počinile neki zločin u jednom selu (Prebilovci), i da će, kad se to pročuje, okolni Srbi ponovo da se uznemire.
Nedostaju mi reči da opišem ono što sam tamo zatekao. U velikoj školskoj učionici, zatekao sam zaklanu učiteljicu i 120 njenih učenika! Nijedno dete nije bilo starije od 12 godina! Zločin je neumesna i nevina reč - to je prevazilazilo svako ludilo! Mnogima su odsekli glave i poređali ih po đačkim klupama. Iz rasporenih utroba ustaše su izvukle creva i, kao novogodišnje vrpce, rastegli ih ispod plafona i ekserima ukucali u zidove! Roj muva i nesnošljiv smrad nisu dozvoljavali da se tu duže zadržimo. Primetio sam načeti yak soli u ćošku i zgranuto ustanovio da su ih klali polako, soleći im vratove! I, taman kad smo odlazili, u zadnjoj klupi se začulo dečje krkljanje. Pošaljem dvojicu vojnika da vide šta je. Izneli su jednog đaka, još je bio u životu, disao je sa napola presečenim grkljanom! Svojim kolima odvezem to jadno dete u našu vojnu bolnicu, povratimo ga svesti i od njega saznamo punu istinu o tragediji.
Zločinci su najpre, na smenu, silovali učiteljicu Srpkinju (ime joj je Stana Arnautović) i onda je, pred decom, ubili. Silovali su i devojčice od osam godina. Za sve to vreme, pevao je silom dovedeni orkestar Cigana i udarao u tambure!
Na večnu sramotu naše, rimske crkve - i jedan božji čovek, jedan župnik, u svemu tome je učestvovao! Dečak koga smo spasili, brzo se oporavio. I čim je rana zarasla, našom nepažnjom pobegao je iz bolnice i otišao u svoje selo, da traži rodbinu. Poslali smo patrolu za njim, ali uzalud: našli su ga na pragu kuće zaklanog! Od hiljadu i nešto duša, u selu više nema nikoga! Istoga dana (to smo otkrili kasnije) kad je izvršen zločin u školi, ustaše su pohvatale još 700 stanovnika sela Prebilovci i sve ih bacili u jamu ili na životinjski način na putu do jame pobili. Spasilo se samo oko 300 muškaraca: jedino je njima uspelo da probiju ustaški obruč oko sela i da pobegnu u planinu! Tih 300 preživelih jače je od najelitnije Pavelićeve divizije. Sve što su imali da izgube, oni su izgubili! Decu, žene, majke, sestre, kuće, imovinu. Čak su i straha od smrti oslobođeni. Smisao njihovog života je jedino u osveti, u strašnoj osveti njih je, u neku ruku, i stid što su preživeli! A takvih sela, kao što su Prebilovci, puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija.
Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su, u tim krajevima, zagađeni i mnogi vodeni izvori. Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje!171

Ti si pronašao ono što si htio da pronađeš, a ne ono što je istina.

Detaljna analiza sadržaja ovog arhiva sigurno bi poljuljala naše shvatanje istorije, bez obzira na kojoj ideološkoj strani se nalazio svako od nas. Stvari nikad nisu bile samo crne ili bijele. Nekad su bile još crnje.

...znači ko mi predoči makar jedan dokaz, ali dokaz, o saradnji četnika i Njemaca, a pogotovo četnika i ustaša, ja ga u dupe poljubim.

To je dokument i dokaz jedino ako vjeruješ u komunističke ublehe, ti premisi i dokumenti su vjerodostojni ko srebrenička istina iz usta Nasera Orića

Džaba se ubjeđuješ sa njim Strakokastel kad bi mu vaskrsao Đujića i Dražu i kad bi mu sve to potvdili ne bi on vjerovao ni njima....

Imaš li ti neki opipljiv dokaz da ovo opovrgneš?

Crnogorski ustaše

Jedan fenomen koji je svoje konačno lice pokazao u drugom svjetskom ratu, malo je poznat široj javnosti. Do skora je i sakrivan i guran pod otirač zbog sramote i štete koju je mogao da napravi nekadašnjoj srbijansko-crnogorskoj „sloszi“....bratskoj srpskoj slozi.

Da bi objasnili ovaj fenomen, moramo se vratiti malo nazad kroz istoriju u doba kraljevine Crne Gore i njenog suverena knjaza a kasnije i kralja...Nikole I Petrovića Njegoša.

Crna Gora, koja je ustrojena po principu jedne vojne krajine iliti gerilske države, mogli bi čak reći četničke države, zbog velikosrpske državotvorne ideje koju je baštinila kroz dinastiju Petrovića...ali je baštinila i srpski nacionalni etnos, srpsko pismo, srpski izvorni jezik , istoriju i običaje...ne bez razloga Crna Gora je kroz istoruji zvana Srpska Sparta.

Tako je bilo sve do dinastičke borbe između dvije srpske kraljevske kuće za presto velike države za koju su se borili Karađorđevići i Petrovići, balkanskih ratova i prvog svjetskog rata te ujedinjenja Crne Gore i Srbije na famoznoj podgoričkoj skupštini 1918.

Protivnici ujedinjenja Srbije i Crne Gore su podstaknuti izbjegličkom vladom svrgnutog kralja Nikole podigli oružani ustanak 1919 koji je ugušen u krvi, ali je odnio dosta života i u bratske odnose dvije države zauvijek unio sjeme zla.


Sekula Drljević i Savić Marković Štedimlija

Čovjek zbog koga je ovaj topik i dobio tako zvučan naziv u vrijeme tzv.Božićne pobune 1919. i ujedinjenja dvije države, bio je jedan od vatrenih pobornika ujednjenja...čak je o tome ostavio i pisanih tragova...dr.Sekula Drljević, kandidat za ministarsko mjesto u Beogradu.

Igrom sudbine velikom „unionisti i borcu za ujednijenje“ je ta fotelja je izmakla a on osvetoljubljiv i buntovan kakav je bio a istorija i vrijeme posvjedočili...okrenuo ćurak naopako te osnovao u Podgorici 1925. (separtističku) Seljačku stranku, ali kako je slabo imao pristalica napustio je i pridružio se Hrvatskoj seljačkoj stranci Stjepana Radića i tako iz svoje bolesne mržnje i osvetoljubivosti postao jedan od ideologa budućeg ustaškog poketa a kasnije u toku rata jedan od njegovih njegovih idejnih vođa blizak Paveliću.

Tokom sudskih procesa u bivšoj Kraljevini Jugoslaviji, kao advokat besplatno je branio komuniste i pripadnike ustaškog pokreta te zaslužio počasno mjesto u budućoj Pavelićevoj NDH.

Bio je prvi zagovornik crnogorske nacije, tzv. crnogorske pravoslavne crkve i crnogorskog jezika, zasteve i himne koje je još u toku rata pokušao da ostvari uz pomoć NDH i Italijanskog okupatora. Italijani su ga brzo pročitali i uvidjevši da u tadašnjoj Crnoj Gori nema nikakvo uporište protjerali...ali su ga Pavelić i njegove ustaše dočekali raširenih ruku u Zagrebu, jer je kao Srbin bio posebno voljan da radi protiv Srbije i Srba uopšte, što je Hrvatima posebno imponovalo.

Sa prijateljem i istomišljenikom Savićem Markovićem Štedimlijom iz Pipera u Crnoj Gori radili su na uspostavljanju tzv. Hrvatske Pravoslavne Crkve te kao ideolozi ustaškog pokreta krivi za brojne srpske žrtve koje su iz toga proistekle.

Pored Sekule Drljevića i Savića Markovića Štedimlije izroda iz Crne Gore je bilo još koji su zajedno sa njima „radili“ na „obnovi“ crnogorske državnosti, ali zbog nemogućnosti direktnog uticaja na Crnu Goru, svoje bolesne ideje i experimente sprovodili nad Srbima u Pavelićevoj državi.

Za vrijeme rata pisali su Knjige ali i članke u ustaškim novinama i podstrekavali na zločine prema Srbima.

I jedan i drugi su proglašeni za ratne zločince. Sekulu Drljevića su u Austriji u jednom hotelu gdje se skrivao čekajući vezu da se prebaci za Lat.Ameriku ubili Đurišićevi četnici sveteći svoga komandanta koga je ovaj na prevaru ubio u Jasenovcu, dok je drugi odrobijao u Jugoslaviji dio nekave ionako male kazne od samo nekolike godine ali je izlaskom na slobodu u komunističkoj Jugoslaviji posebno za vrijeme MASPOKA nastavio svoju antisrpsku politiku sve do svoje smrti u Zagrebu 1971.

U ustaškoj Hrvatskoj Reviji u Minhenu je povodom njegove smrti napisano doslovno ovo: " U Zagrebu je 25.siječnja ov.g. umro a 28. sahranjen na Mirogoju Savić Marković Štedimlija, ugledni publicista i veliki prijatelj hrvatskog naroda".