banjalukaforum.com

"Брат је мио, које вјере био". Његош
samo neka je brat Srbin

СПОМЕНИЦА "БРАТСТВА" 1954 - 1974
Уредник Алија С. Коњхоџић
1974, Торонто, Канада

ФОТО 1. Њ.В. КРАЉ ПЕТАР 2 КАРАЂОРЂЕВИЋ
ФОТО 2. ГЕНЕРАЛ ДРАГОЉУБ-ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ
Вожд Трећег српског устанка 1941 године
ФОТО 3. ОСМАН ЂИКИЋ
Идеолог и духовни вође Срба муслиманске вероисповести


ПОСВЕТА

Ову споменицу, која је збир национално-историјске грађе, објављене у "БРАТСТВУ" за време двадесетогодишњег редовног излажења (1954-1974) посвећујем Србима муслиманске вере на челу са неумрлим Османом Ђикићем, који су радили, борили се и жртвовали се за вечне српске идеале и за неотуђивост древних српских покрајина Босне и Херцеговине од Српства, а њиховим следбеницима -- познијим поколењима као пример и путокоз.

АЛИЈА С. КОЊОХОЏИЋ
Издавач и Уредник "БРАТСВА"






КОРЕНИ стр. 27-36
Алија С. Коњхоџић

Утисци и запажања о људима и догађајима из детињства и ране младости остају у сећању неокрњени, вечито живи, а као и средина у којој се човек родио и растао, имају такође пресудан утицај на формирање људског карактера, што ће се из ових мојих кратких излагања, уместо биографије, о моме животу и национално-политичком раду јасно видети.

Породица -- Рођен сам у Љубушком, Херцеговина 4. фебруара 1899 године, од оца Сулејмана и мајке Умије, рођене Махић. Отац самоук, у заједници са мојим амиџом Адемагом, стекао је као трговац леп углед и био веома друштвен човек. Мајка је била необично мирна и сентиментална жена. Њезину суптилну душу испуњавала је свакодневна брига о брату Салиху и мени, и о сестрама Ајиши и Фатими. Умрла је рано, али је доживела срећу да види Салиха као зрелог човека и дипломираног правника. Моја стрина Зејна, била је рођена у Никшићу од породице Бједић. Када је Никшић, одлуком Берлинског конгреса од 1878 године, припао Црној Гори, избегла је у Мостар, где је упознала мог амиџу и удала се за њега. Са неком болном сетом сатима је знала да нам прича о свом родном крају и о обичајима у Црној Гори. Њезин син, јединац, Мустафа био је мој вршњак.
У таквој породичној средини родио сам се и провео прве године детињства. Отац је био интиман сарадник Али-бега Фирдуса, које се преселио из Дувна у Љубушки и одатле водио борбу за автономију Босне и Херцеговине. Били смо и комшијеч; често му је бабо, по мени, слао као хедију уловљеног зеца. Мој блиски рођак Ђулага Вуковац (мајке су нам рођене сестре) из Учитељске школе у Мостару пребегао је 1910 године у Србију. О његовом бекству много се тада говорило не само у Љубушком веч и целој Босни и Херцеговини. Тада нисам могао у потпуности да схватим овај његов подвиг. Тек касније, када сам дошао из Сарајева, и почео да се дружим са српском револуционарном омладином, било ми је јасно да је то учинио ка српски националиста и противник црножуте аждаје, која је једнако мрзела и уништавала и православне и муслимане.
Љубушки, место рођења -- Љубушки је по броју становника највећи срез у Босни и Херцеговини. Становници су скоро 95% католичке вере, до су у самом граду живели већином муслимани и вега четири српске породице: Ћук, Црногорац, Мрмак и Витковић. Старешину породице Витковић пок. Василија, после грозних мучења и чупања браде убили су усташи за време Другог светског рата. Односи између православних и муслимана били су више него пријатељски. Нешто их је везивало, нека потајна стрепња од охоли и непријатељске католичке већине, која је кроз уста својих фратара кова Солде, Микуића и других из језуитског гнезда Хумца, испољаваља најексклузивнији хрватски национализам и прозелитизам католичке цркве.
У непосредној близини Љубишког је место Витина, чувено по беговској кући Капетановића, која је дала неколико интелектуалаца и била позната не само у Љубушком већ и ван граница Босне и Херцеговине, нарочито по књижевном раду Мехеда-бега Капетановића. Овај оџаковић и национално свесни Србин муслиманске вере српски је радио и осећао. Као Вуков следбеник прикупљао је народно благо -- песме, приче и изреке и то објавио у своме знаменитом делу "Народно благо". Ово своје дело издао је 1887 године и штампао ћирилицом, што најбоље илуструје његово српско осећање, и то у времену када је српска свест код широких муслиманских маса била дубоко запретена.
Све ово заједно, одгој у породици, средина града Љубушког, католичка већина у овом срезу, Витина са Капетановићима, комшија Али-бег Фирдус, национално опредељен брат Салих и Ђулага Буковац, све ово је имало позитивног утицаја на моје национално опредељење и формирање мог карактера. Истодобно је мени све то спонтано изазвало и отпор против "липе вире". Фратри из самостана са Хумца, недалеко од Љубушког и Широког брега, били су носиоци верске нетрпељивости. Њихова је велика одговорност да је срез Љубушки у оба светска рата дао највеће кољаче и убице, као што су били Лубурић, Артуковић и други. Већ тада сам подсвесно осећао да су Хрвати, као измћари Аустро-Угарске монархије, наши заклети непријатељи, да им је намера била да од ове две српске покрајине, Босну и Херцеговину. одвоје од слободних српских држава Србије и Црне Горе и да их припоје апостолској монархији, а нас муслимане да што више отуђе од наше једнокрвне браће Срба православних и коначно, да нас преведу у католичанство.
Таква психоза и нетрпељивост између католичке већине и православно-муслиманске мањине у срезу Љубушком много су утицали на моје касније национално формирање.


Ђачки живот у Сарајеву -- Септембра 1909 уписао сам се на Велику реалку, где су односи између ђака православне и католичке вере били у толикој мери заоштрени, да су међу њима туче биле на дневном реду. Већина ђака муслимана придружила се православнима и прападали су тајним ђачким кружоцима, из којих је и поникла "Млада Босна".
У то време живео је у Сарајеву мој брат Салих и сарађивао у "Мусавету", органу Срба муслимана, који је покренуо један од најидеалнијих Срба муслимана Смајо Ђемаловић из Мостара, доцније сенатор, кога су усташи 1941. године живог спалили у Јаценовцу.
Прву годину становао сам заједно са братом Салихом у кући где је становао и Хамид Кукић, један од вођа Срба муслимана и секретар Ђачког потпорног друштва "Гајрет". Разговори између Салиха и Хамида, богата библиотека српских књига и дружење са ђацима православне вере коначно су код мене оформили и мој национални став, моје српско опредељење и ударили тачку на моју националну зрелост.
Та моја национална свест још у мојим младим данима одвела ме је 1912 године, као ђака 2. разреда Велике реалке, на велике демонстрације Срба поводом освећења новоподигнутог дома хрватског певачког друштва "Напредак", који је подигнут народним новцем и у намери да још јаче подвуче тобожњи хрватски карактер ових покрајина. У тучи са Фрањињим измећарима употребио сам боксер и због тога био истеран из свих сарајевских школа у трајању од три године.

Долазак у Тузлу -- Тузланска средина у борби против мрског освајача била је борбена попут сарајевске. Уписао сам се на Трговачку школу, где је предавао истакнути српски националиста професор Адем Бисо, који је, заједно са Мустафом Бектићем, међу првима био ухапшен после атентата у Сарајеву и цело време рата провео у злогласном Араду. Већ у првим данима мога боравка у Тузли ступио сам у редове револуционарне омладине и у Српски соко, на чијем је челу био тузлански велетрговац и сарајевски завереник Мишко Јовановић, осуђен на смрт после Сарајевског атентата. У таквој борбеној средини мој се национализам јачао. Било је и подоста муслимана који су се истицали својом активношћу и својим отвореним српским ставом, међу којима нарочито Мустафа Бектић, учитељ и ђаци Ферхад Азапагић, Изет Телалбашић, Алија Селимовић и други.
У то време био је у Тузли мој ужи земљак, Љубушак, инж. Ахмет Далипагић, ожењен са Зорком Стојановић, учитељицом из Београда, запослен геометар код тузланске општине, код кога сам неко време становао. И он и његова супруга Зорка причали су ми о Србији, о Краљу слободару и о љубави Срба за нас босанско-херцеговачко муслимане. Нарочито је Зорка у томе била вредна и стално ми давала за читање књиге из националне историје Србије и Црне Горе. Истог дана када је изврешен атентат у Сарајеву, инж. Ахмет Далипагић ухапшен је и као "српски шпијун" стрељан у Тузли.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Понова у Сарајеву -- По свршетку Трговачке школе уписао сам се 1915. године, као ђак 2. разреда, иако малолетан против свих закона, заједно са осталим ђацима православне вере, као политички сумљив, мобилисан и послат на одслужење војног рока у 29 мађарску регименту у Капошфехервар. Одатле бегам и у Будим Пешти приружујем се једном подземној групи војних бегунаца Чеха, који су радили на деморалисању аустроугарских војника словенског порекла. Војницима босанско-херцеговачких регименти делио сам кривотворене "урлабшајне" и "кранкеншајне", с којима су одлазили својим кућама уместо на фронт. О могућности да могу бити ухваћени и осуђени на смрт, нисам тада ни мислио. Срећа и моја окретност спречили су најгоре. Ослобођење и Уједињење васколиког Српског народа затекло ме је у Бечу, као војног бегунца.

У ослобођеној и слободној држави -- У првим данима ослобођења нисмо у делиријуму радости ни приметили како се ствара једно нездраво стање у земљи, је је младу државу коначно и сахранило: Политиканство је заменуло идеализам предратних српских генерација. Из мишијих рупа измилели су питомци Јосипа Штадлера и Адемаге Мешића. Охоло и с презиром на лицу пролазили су покрај преживелих хероја и мученика. Политички пехливани били су на цени. Што више сервилности то већа награда.

Револуционари и завереници, таоци и већина српског живља који су преживели страхоте рата и аустријских казамата били су немоћни да то очигледно срљање и државе и народа у пропаст, зауставе. Њихово тренутно одушевљење због величанствених победа српског оружја и због извојеване Слободе било је кратког века. Уместо тога наступило је огорчење, које је било теже и од само ропства туђину.

То огорчење захватило је и мене, нарочито кад сам видео да су муслимани Босне и Херцеговине политички организују на верској основи, док се истодобно рад Срба муслимана са званичне стране занемарује и успорава процес њиховог националног опредељења."

"Кад је Де Ануцијо, талијански песник, са својим црним кошуљама, насилно одузео Ријеку 1920 године, преживели српски револуционари и мученици из "Младе Босне" покренули су акцију за прикупљивање добровољаца да преотму Ријеку од овог освајача, предходника Мусолинија. Међу две хиљаде добровољаца, махом из Босне и Херцеговине, био сам и ја. Скупљени у Новом Саду кренули смо на поход, али су на државне власти растуриле. Остајем у Новом Саду, дге је истодобно за Војводину основана Организација Југословенскх Националиста "Орјуна", чији су оснивачи били разочарани револуционари и чланови "Младе Босне" -- Др Нико Стојановић, Доброслав Јевђевић, Јово Палавестра, Бора Јевтић, Мустафа Капић и други. Већ у првим данима постојања "Орјуне" долази до сукоба између комуниста и других антидржавних елемената, а у Хрватској и Далмацији са франковцима. Борбе су биле крваве. Падале су жртве са обе стране.

У Осијеку -- Вођство "Орјуне" одредило ме је за челника акционе чете у Осијеку, где сам стигао августа месеца 1921 године и већ првог дана боравка учествовао у борби против франковаца, чија је снага била у радницима творнице шећера. Укратко добио сам место Заступничке фирме Ротман и Цирер као главни књиговођа, на коме сам месту остао до атентата на "Хрватски лист", органа франковаца, половином фебруара 1922 године. Истог дана када је бачена бомба на "Хрватски лист" франковци су полупали прозоре фирме, јер сам био осумљичен за учешће у овом атентату. Добровољно сам напустио посао и прешао у државну службу код Државне речне пловидбе, са службом у Осијеку.

У Осијеку сам објавио и први мој новинарски чланак у слободној држави. Чланак је изашао у "Српској стражи", органу Радикалне странке за Славонију, коју је уређивао познати српски новинар Тоша Скрбић, у којој је сарађивао и истакнути Србин муслиманске вере и новинар Омер Кајмаковић.

Поред сарадње у "Српској стражи" покренуо сам јануара 1922 године у друштву са Др Бошком Машићем недељни лист "Bудућност", као орган "Орјуне", који је излазио до конца исте године.

Марта 1923 рањен сам у борби са франковцима, а по оздрављењу премештен у Нови Сад.

У Новом Саду -- За време службовања у Новом Саду редовно сам сарађивао у "Видовдану", органу војвођанске "Орјуне" под уредништвом Доброслава Јевђевића и учествовао у свима акцијама против антидржавних елементата. Пред изборе од 8. фебруара 1925 године, напустио сам државну службу и прешао у уредништво најстаријег српског листа у Војводини "Јединство", органа Самосталне демократске странке, чији су власници бии браћа Бошкан, Др Адамовић и Ђока Дунђерски, који сам са професором Богољубом Прешићем уређивао до почетка 1927 године, када је лист престао излазити.

Неразумевање прогрма, рада и борбе "Орјуне" од стране Српског народа успорило је ту борбу, док је цео хрватски народ прихватио франаковлук као основу своје борбе против заједничке државе, што је допринело да су многи истакнути Хрвати, чланови "Орјуне" полако напуштали њезине редове и постали најзатрованији "србомрзитељи". Случај Еде Булата, челника "Орјуне", који је био персонификација борбености и доследности југословенској идеји, то најбоље илуструје. Када је крволок Павелић почео са биолошким истребљењем Српског народа на територији своје наказне Независне државе Хрватске, Едо Булат му је био доглавник и министар војни.

Живот младе државе био је ометен комунистичком активношћу и опструкцијом Хрватске сељачке странке, која је уместо да шаље своје посланике у Народну Скупштину, да се бора за своја начела, шаље свој председника Стјепана Радића у Москву да тражи помоћ за рушење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Српске странке, уместо да увиде ову опасност по Државу, воде своју ситну политику, цепају се на фракције и нуде се Радићу за савезника. Тек 25 марта 1925 године, после свих перипетија, долази у Београд Павле Радић синовац Стјепана Радића и даје изјаву да Хрватска сељачка странка признаје Круну, Устав и Парламент. Два дана касније, 27 марта пала је Влада Националног Блока Папић-Прибичевић, која је на изборима од 8. фебруара 1925 године донела велику победу. Образована је Влада Пешић - Радић, чији је живот био краткотрајан. Сам Радић оборио је Владу и пришао Демократској странци, да од ње тражи веће и трајније концесије за хрватски народ.

Све се устремило против Државе и Круне, а Парламенат је постао поприште разуларених политичких страсти и националне нетрепељивости. Падале су увреде за увредом, претње за претњом, све док нису одјекнули пуцњи народног посланика Пунише Рачића, које није могао, а нити смео, као Србин из Црне Горе дге се увек за образ гинуло, да пређе преко увреда не само њему него и целом Српском народу од стране стране Стјепана Радића и његових посланика. Сву ту нездраву атмосферу београдске Скупштине мајсторски је, са очитом тенденцијом, пренела на улицу београдска "Политика", која ће после убиства Краља Александра Првог отворено да заигра на московску карту, да би данас, била главни телал комунистичке ненародне пропаганде и недостиживих идеја сулудог Карла Маркса и Енгелса, у служби највећег крволога Српског народа Јосипа Броза Тита.

Скоро свакодневно испитивао сам своју савест, критички посматрао мој пут националисте, интегралног југословена, и што сам више о томе размишљао све сам се више удаљивао од те идеје, која је пре једног века, кроз литературу и песму, била толико привлачна да је била освојила најсолидније умове српске нације, међу којима је био и Јован Скерлић. У новоствореној држави приличан број Хрвата прихватио је југословенску идеју, који ће се, кроз читаво време трајања Југославије, налазити на београдским јаслима, уживати бенефиције многих министарстава, а нарочито диспозиционог фонда, јер су београдским политичарима били добро дошли као доказ да су и Хрвати у Влади или при Влади, да је то заиста држава сва три имена једног народа.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

ajde ne serite

_________________
Zaintresovan za sve, samo me pitajte

Хајде ти састави један колико толико нормалан пост а да је дужи од 5 речи.

_________________
РЕПУБЛИКА СРПСКА

http://www.youtube.com/watch?v=oXo4ox94 ... e=youtu.be

Дечко је пун себе. Није с.ао неколико дана
Да наставимо

"У Загребу -- за време мог боравка у Загребу од децембра 1931 до 26. августа 1939 године, где сам био на одговорним положајима, понова сам се повратио идеалу моје младости - Српству. То ми је утилоко лакше било што сам живео и деловао међу Хрватима, у центру свих завера против државе и Срба. Страховање Срба из Хрватске за саму државу и за њихов опстанак, који су живели у мору хрватске мегаломаније и несркивене хрватске мржње на све што носи српско обележје, још су ме јаче учврстили у уверењу да је једино исправна национална и политичка мисао која је у духу вековних српских идеала, у духу несебичне борбе за Српство, које је тада било угрожено променљивом политиком српских странака у односу на хрватски народ.

За време боравка у Загребу преузео сам вођство једине организације која је имала одобрење за рад, организације борбене југословенске омладине "Покрет", чији је рад забрањен због учешћа двојице чланова -- Шабана Шахиновића и Воје Котанића у атентату на Др Милу Будака 1933.

Вршећи веома одговорне дужности и налазећи се на положајима -- издавач и уредник "Југословенског Гласа" од 1931 до 1939 године, а од 1935 до 1938 секретар Бановинског одбора Југословенске Радикалне Заједнице и уредник "Гласника", органа ЈРЗ, за Савску бановину, што је многима у емиграцији познато, чинио сам све да се српске снаге повежу, да буду окупљене у једну организацију и окренуте према Београду, нарочито по доласку на власт Др Милана Стојадиновића, који је радио на томе да се Загреб придобије за искрену сарадњу са Београдом, али се није дао уљушкати наивним предлозима и плановима од стране Хрвата који никада масовно нису били на страни Београда, нити на страни Српског народа.

Да би био што боље обавештен о разорном раду франковаца и комуниста у Загребу, убацио сам двојицу моји сарадника у њихове редове. Владо Додиг, мој ужи земљак, Љубушак, био је међу комунистима, а Коста Лечић, из Сарајева међу франковцима. Обојица су били рођени конспиратори и за цело време њихове опасне улоге остали су неоткривени. На тај начин био сам боље обавештен него многи обевештајни сервиси, те сам према томе удешавао свој национално-политички рад у циљу парализовања свих завера против Српског народа, чије су се контуре већ тада назирале, а за мене, без самохвале, могу рећи, биле су јасне и опипљиве. Тако сам међу првима дознао за долазак усташког зликовца Ореба и Италије да по налогу Мусолинија и његовог измећара Анте Павелића изврши атентат на Њ.В. Краља Александра 1 приликом његовог боравка у Загребу почетком септембра 1933 године, где је дошао да прослави рођендан Свог Првенца престолонаследника Петра. Заслугом Косте Лечића спречен је атентат на краља Александра, атентатори похапшени и осуђени. Пошто је краљ био обавештен о улози Косте Лечића о доласку и откривању атентатора, краљ га је узео за свог личног агента-пратиоца. С крањем је Лечић био и у Марсељу. После погибије витешког краља и Споразума Мачек-Цветковић на Косту Лечића настају црни дани, пуни болног искушења. Његови претпостављени, сигурно на миг Владе, а можда и самог Др Мачека, прогањају га и баш на сам дан 10 септембра 1939 године, када сам био ухапшен на изрични захтев потпредседника Владе Др Мачека, Лечић је, немогавши да издржи ова прогањања, извршио самоубиство.

"У Београду -- Још пре потписивања Споразума Мачек-Цветковић од 26. августа 1939 године, органи злогласне организације Хрватске сељачке странке "Грађанска заштита" које је до доласка крвника Павелића побила преко 300 истакнутих Срба у Загребу и у Хрватској, вребали су згоду да ме нападну. На сам дан потписа споразума Мачек-Цветковић, у 9 часова изјутра напустио сам Загреб, а истог дана увече били су чланови "Грађанске заштите" у мом стану и мојој жени саопштили да се и она сели у Београд и да може са собом понети само личне ствари.

Дошавши у Београд, престоницу Српства и мојих идеала мислио сам да ћу наћи мира и да ћу моћи наставити са издавањем "Југословенског гласа", али су се те моје наде изјаловиле. Већ првих дана боравка у Београду био сам под присмотром политичке полиције, а 10. септембра 1939 године, ухапшен сам на захтев Др Владка Мачека, потпреседника Владе, који је тражио моје изручење органима Споразумом новостворене државе у држави - Бановине Хрватске да "одговарам за злочине које сам починио према хрватском народу", како је дословно стајало у захтеву Др Мачека. Проред захтева Др Мачека његов шеф личне безбедности злогласни Монтања поднео је оптужбу да у друштву са Шабаном Шахиновићем, бившим атентатором на Милу Будака, спремам атентат на самог Др Мачека. Истрагу по овим оптужбама водили су Богдан Банковић, шеф јавне безбедности Управе града Београда и шеф политичке полиције Коста Тасић. Мој случај био је предмет дискусије на две седнице Министарског савета, о чеум сам писао своједобно у "Братству" још за живота и Цветковића и Мачека, али ме нису демантовали.

Благодарећи заузимању Управе Савеза Сокола, Четничког удружења на челу са војводом Илијом Трифуновићем-Бирчанином, министра Богољуба Кујунџића и других угледних личности из Београда, који су били упознати са мојим радом у Загребу, спречио је моје изручење и донета одлука да се интернирам у Скопље.

Тадашњи шеф јавне безбедности Управе града Београда Богдан Банковић на своју одговорност пустио ме је 24 часа на слободу да сачекам моју жену из Загреба, коју су хрватске власти одузеле све. Чим сам дочекао жену побегао сам и све до 4. јануара 1940 године налазио сам се у бекству када је поништена одлука о мојој интернацији."

"Издаја Хрвата у рату, покољ милион Срба од стране усташа, међу којима је било и муслиманских народа, окупација Србије и њезин пут ка новој Голготи, страшнијој од Албанске, коначно су из мојих мисли и осећања избрисали и последњи траг заблуда и свих застрањивања, којима сам у младим данима био изложен, јер сам узалуд веровао да се очувањем Југославије и ширењем југословенске идеје међу Хрватима, чувају српски идеали и цементира само Српство.

Нисам био једини грешник у овом погледу. Били су већи и далеко знаменитији од мене, мудрији и политички зрелији, који су, полазећи од својих пременитих настојања и далекосшности повезивања не само Срба и Хрвата већ и свих Словена на Балкану, у томе видели могућност, да ћемо се у часу опасности лакше одупрети туђинксим насртајима, којима је кроз векове био изложен Балкан.

То су корени мог српског стабла, чије су жиле проткале све моје мисли и сваки мој дамар и дају ми снаге да у борби за слободу Српског народа будем истрајан и доследан самом себи. Моје српско сведочење чисто као суза са извора. Све је у пуној светлости сјане српске прошлости, у апотеози херојства српских генерација, које су кроз векове падале за идеале Српства, да би вечно живеле. И писаном и живом речју исповедам та моја српска осећања, без зазора и без икакве јефтине пропаганде, или материјалне користи. Пробијајући се и борећи се са многим тешкоћама за идеале Српства још од ране младости до данас остао сам веран тим идеалима. Кроз призму тих мојих доживљаја и осећања на врелу Српства нализим надахнућа и смисао животу. Борим се и певам Српству, и таче ће бити до последњег даха мога живота.

Из ових корена никло је моје српско осведочење, које је игром судбине и историским развојем било донекле помрачено бледуњавом светлошћу интегралног југословенства, с којег пута ме никаква сила одвратити неће.

Исписане странице "Братства" за двадесет година, од 1954 до 1974 године, које неке преносим у ову Споменицу, убедљиво говоре не само о мојим напорима већ и о напорима целокупне родољубиве српске емиграције која ме је разумела, издашно морално и материјално помогла и без чије помоћи не би било ни "Братства", ни Споменице, доказ су моје неограничене оданости Српсву, моје чврсте и непоколебљиве вере у Српски народ, коме је историја, као стожеру Балкана и носиоцу свих здравих националних снага и међунационалне и верске трпељивости међу балканским народима доделила мисију чувара и браниоца овог историјског тла од свих страних освајача и утицаја."

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.

Из СПОМЕНИЦЕ стр. 463-467

"БАЈРАМСКА ПОРУКА МУСЛИМАНИМА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ"

О Хаџи-Бајраму 1973 године.
Алија С. Коњхоџић, Уредник "Братства"
Проф. Назиф Гачовић
Сарадник "Братства"

Драга наша једнокрвна браћо,

Овогодишњи мубарек дани, Хаџи-Бајрама пали су у дане велике међународне напетости и ратних сукоба, у дане испуњене злослутном неизвесношћу за судбину не само појединачних народа но и целог човечанства.

Свесни те нездраве и оловно тешке међународне ситуације у свету, а посебно стања у коме се данас нализите под комунистичким безбожничким режимом, као браћа по вери и по народној традицији, упућујемо вам ове братске речи у уверењу да ћете их правилно схватити и разумети.

Историја босанско-херцеговачких муслимана стара је неколико векова. Она је уједно и историја нашег завичаја Босне и Херцеговине, чији смо утохтони елеменат. Судбина нам није била наклоњена и кроз неколико векова били смо, нарочито после прелаза на Ислам, између наковања и чекића. За наш завичај бориле су се две доминирајуће вере -- католичка и православна, а османлијска власт настојала је да затре и једну и другу. У том верском хрвању и верским ратовима, нарочито у Средњем веку, било смо на штету наших интереса, код домородаца, на страни Османлија и тешко смо се огрешили о прописе Кур'ана, који нам тумачи да "Имање и живот нека нам буду свети и неприкосновени као што је за нас све узвишен и овај месец, данашњи дан и место на коме се налазимо. Човек је дело Божје и нека је проклет онај који то руши..." Поистовећујући вера са нацијом и служећи ропски Османлијама ми смо се својим злочинима према становништву Босне и Херцеговине, нарочито према Србима православне вере, тешко огрешили о прописе Кур'ана, што нам је донело тешке последице, које и данас осећамом

Но и поред те наше послушности Османлијама ни ми нимсо били поштеђени грубе силе освајача, које се такође огрешио о Кур'ан заборављајући да "у вери не сме силе бити". Требало нам је дуго времена да то осетимо и да пред крај турске владавине у Босни и Херцеговини устанемо у одбрану откажемо нашу послужност. Устанак из 1831 под вођством Хусеинбега Градашчевића - Знаја од Босне и устанак из 1849 под вођством Али-паше Сточевића Ризванбеговића против кабадахилука турских паша и везира, речито говоре да је у тим часовима у нама проговорила наша свест о нашој народној припадности и да примањем Ислама нисмо постали Турци, нити да смо се однародили.

Наш положај по језуитском и апостолсом Аустро-Угарском монархијом, којој су нас продали Турци за 52 милиона круна, био је још тежи, али борба против новог освајача добила је други вид, народносни вид, јер у тој свакодневној борби против насиља црно-жуте аждаје нисмо били сами. Уз нас су били и једнокрвна браћа Срби православне вере, који су такође били предмет најтежих прогона од стране режима, коме су у борби против Српства били најбољи измећари наше комшије католичке вере. Ово несносно стање довело је до заједничког устанка 1882 године у Херцеговини, када су Срби православне вере под вођством Стојана Ковачевића и Петра Гунгуза и муслимани под вођством Салке Форте и браће Хајдар-бега и Ибрахим-бега Ченгића, устали да се заједнички одупру насиљу Беча и Пеште. Устанак је угушен у крви, али је у Србима православним и нама муслиманима трасирао пут заједничке сарадње у будућности, а код нас муслимана пробудио национална осећања, која су дотле била затрпана верским фанатизмом и ропским служењима туђину.

Политика Беча и Пеште била је очигледна да од Босне и Херцеговине учини своју колонију и да српски карактер ових покрајина измени у корист Хрвата, који су одувек били мањина у Босни и Херцеговини. Да би њихов број повећала, Аустрија је приступила усељавању католика из других покрајина свога царства, које је народ прозвао "куферашима". Уз ове католике Пољаке, Чехе, Словаке, који ће се преко ноћи прогласити "Хрватима", дошао је и злогласни језуита Патер Антон Пунтингам да у Босни и Херцеговини милом, а аке буде потребно и силом шири католицизам, нарочито међу нама муслиманима. Када су учестали случајеви насилног католичења малодобне муслиманске деце, попут Фате Омановић из Кута, крај Мостара, мостарси муфтија Али Фехим ефендија Џабић 1899 године подигао је устанак против овог насиља на нашу верску слободу. Пошто је било случајева да су и православна деца била насилно превођена на католичку веру, то су се Џабићевом покрету придружили и браћа Срби православне вере.

Од тог историјског догађаја односи између православних и муслимана улазе у нову фазу, у фазу отворене борбе против заједничког непријатеља ради одбране својих освештаних права и своје вере.

Против ових нечувених насиљ прозелитске католиче монархије босанско-херцеговачки муслимани подносе поглавару Босне и Херцеговине Вењамину Калају, 19 децембра 1900 године, претставку, у којој се између осталог каже:

"После двадесетогодишњице окупационе управе видио је исламски народ око себе порушене џамије, разрована и разграбљена исламска гробља, уништене задужбине побожних муслимана, џамије прерушене у католичке цркве, на исламским гробљима подигнуте католичке самостане, шеталишта и марвинска сајмишта, а са исламским надгробним каменицама калдрмисане друмове..."

Две године после тога као резултат заједниче борбе једнокрвне браће против насиља Аустрије и уљеза, потписан је 1902 години и "Уговор између муслимана и православних о уређењу Босне и Херцеговине", који су потписали у име православних Глигорије Јефтановић и Војислав Шола, а у име муслимана Али-бег Фирдус и Бакир-бег Тузлић. Према Чл. 11-15 тог Уговора: "Народни и службени језик је српски а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме, ко је дошао са окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су и у Босни рођени."

Ово је први случај у нашој историји да смо овако недвосмислено и категорички, пред силом, која је тада свим средствима радила да затре Српство у Босни и Херцеговини, изјавили да је језик нас муслимана српски, а писмо ћирилица, што је најбољи доказ да смо коначно рашчистили збрку појма вере и нације.

Ускоро, 20 фебруара 1903 године, оснива се друштво "Гајрет", које је у животу нас босанско-херцеговачких муслимана одиграло значајну улогу у националном отрежњењу широких муслиманских маса. Аустрија је свим средствима покушала да у зачетку угуши акцију "Гајрета", који је под вођством Мухамед-бега Фадилпашића, а доцније Османа Ђикића, недвосмислено свој циљ и своје национално обилежје: борба против прозелитизма католичке вере у Босни и Херцеговини, што чвршће идејно повезивање са Србима православне вере, национално и културно-социјално подизање широких муслиманских маса, у првом реду школске и занатлијске омладине.

Какав је био положај на босанско-херцеговачких муслимана у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, доцније Југославији, није потребно да о томе опширно пишемо, јер смо многи савременици тих догађаја и политичког развоја новостворене државе, коју је створила победоносна српска војска на рушевинама труле и зулумћарске монархије. Када је преко штампе покренута акција на челу са Др. Ником Чокорилом, уз подршку Срба муслимана, да се вође "Шуцкора" изведу пред суд за почињене злочине према Србима за време рата, сам Пашић је поручио Стјепи Кобасици, уреднику "Српске Ријечи", да се та кампања обустави. Чокорило је ућуткан, а вођа "шуцкора" Адемага Мешић оста да и даље сеје семе мржње између једнокрвне браће, из ког су семена никли усташе муслимани у Другом светском рату на челу са Адемагом Мешићем, Др. Џафером Куленовићем, Алијом Шукљом и другим муслиманским изродима. Злочини муслимана усташа су велика хипотека на наше односе са браћом Србима православне вере. Да нас ништа друго не веже са Српским народом, чији смо ми огранак, због ових тешких злочина усташа муслиманске вере требали би да данас у знак кајања, да нашој браћи Србима православне вере пружимо братску руку сарадње, као што су то и наши преци радили.

Вредно је подвући, да смо од првих дан живота младе заједничке државе, били третирани као равноправни грађани са пуним верским и националним слободама. О нашем се ставу водило рачуна, и у многим крупним државним догађајима реч претставника босанско-херцеговачких муслимана била је пресудна.

Данашњи положај нас муслимана под комунизмом, који нам негира нашу етничку припадност Српском народу, је неподношљив. Режим је одузео све слободе, а у последње време озаконио и накаву "Муслиманску" нацију, која ника није постојала и која се неће одржати и поред свих напора Реис-ул-улем Кемуре и комунистичких сатрапа Авде Хума, Хамдије Поздерца и Пашаге Манџића, званог "Шпањолца".

Драга нашо једнокрвна браћо,

С ових неколико чињеница, које су историјски документоване, изнели смо вам положај нас муслимана од доласка Турака па до устоличења Јосипа Броза на власт у Југославији. Учинили смо то у најбољој намери да из ових штурих излагања извучете поуку за ваш став и рад под комунизмом, који је завео црње и теже ропство и од турског и од швапског.

Наш вам је савет држите се са браћом Србима, који нису изневерелили свој народ и постали измећари комунизма. То је утабани пут нас муслимана од наше појаве у Босни и Херцеговини. Идући тим путем жњали смо плодове, а скретање са њега одводило нас је на странпутицу, у братоубилачке ратове.*

Ако желите себи и својим потомцима лепшу будућност она се једино може обезбедити у заједници са Србима православне вере, коју аутохтони елеменат у Босни и Херцеговини као и ми. Сваки други пут води нашој пуној пропасти.

Са овим братским речима, пуним бриге за вашу судбину, и ако Срби муслиманске вере, окупљени око месечног часописа "Братство" (у Канади), који тумачи ова наша осећања према вама, изузимајући муслиманске изроде-усташе и комунисте, честитамо вам ове светле празнике Хаџи-Бајрама, уз:

Бајрам Мубарек Олсун!"

(Следи фотографија Њ.В. Принц Андрија Карађорђевића у разговору са уредником "Братства" Алијом С. Коњхоџићем у српском манастиру Либертвил, Америка)




*Показује колико је био у праву.

_________________
Nikad Srbin kukavica nije,
smrt ga gleda , on se na nju smije.