TBPTKO je napisao:
Један изгубљени требник и римокатоличке прозбе из 1914. и 1941.године
Аустроугари у Мачви и Подрињу 1914.године
Аутор: Радован Пилиповић, Број 988, Рубрика Историја
У једној београдској антикварници купљен је пре неколико година римокатолички требник који је постао део приватне старинарске збирке. Ради се, да подсетимо, о ручној свештеничкој књизи за обављање обреда: крштења, венчања, опела и сличног. Тај Цолецтио ритуум штампан је 1915. године са намером да буде уједначена и употпуњена литургијска књига из своје врсте. Текст те богослужбене књиге, данас, може да послужи за студије упоредног богословља, литургике или неке друге сродне дисциплине. Међутим, ова књига је по себи још више значајна као извор за историју, за дух времена око Првог светског рата (1914-1918) и даље, за позадину глобалног сукоба цивилизација и његове рефлексије на микроплану.
Мануале ритуалис ад усум цлери арцхидиоецесис заграбиенсис јуссу ет ауцторитатеординарии едитум, Заграбиае, Тyпис Тyпограпхиае Цроатицае штампан је 1915. године са предговором тадашњег загребачког надбискупа Антуна Бауера у којим се изражава брига Римске цркве са чистоту богослужбених књига. Само годину дана пре изласка из штампе ове практичне књижице, Бауер је после аустроугарске објаве рата Краљевини Србији, упутио 1. августа 1914. године, посланицу својој пастви којој је нагласио:
„Хрвати јунаци, љубљени наш краљ зове вас у бој. Ви срчано и одушевљено полазите, јер се Хрват нигда није оглушио гласу свога краља. У најтежим временима стојали су дједови ваши вјерно уз пријестол, па ћете и ви у старој вјерности за краља дати крв и живот свој.
Хрвати јунаци! Домовина вас зове у бој. Домовина којој душманин прети да је комада. Домовина, која је у погибељи да може и своје часно име и своју свету вјеру изгубити. Домовина вас зове, а Хрват је вазда знао гинути за драги свој дом.
Хрвати јунаци! Бог вас зове у бој. Бог, вјечна правда, зове вас, да у рукама његовим будете осветници онога недела у Сарајеву које је краљу нашему отело чврсту потпору у старим данима, а његовим вјерним народима смјерало уграбити наду у велику будућност.
Хрвати јунаци! Храбро пођите у бој и знајте да се у најтеже часове ваше, рука милијуна дижу Господу на побожну молитву, нека побједу даде вама и срећу оружју вашем.
Хрвати јунаци! Пођите јуначно и благослов божји свуда био с вама“. (Народне новине, Загреб, 1. август 1914).
Исти црквени великодостојник је у септембру 1914. предводио литију на загребачким улицама, молећи за победу аустроугарског оружја, ширећи ратнохушкачку пропаганду у својој пастви, доказујући да је рат против Срба праведан и свет...
Надбискуп Антун Бауер није у овоме био изузетак. Његов колега, Словенац, бискуп Јеглич, је 9. августа 1914. године одржао говор у Љубљани: „Словеначки хришћански људи, окупили сте се да пре поласка на ратиште пред свезнајућим Богом, бесконачно светим и праведним, положите заклетву непоколебљиве верности свом светом цару, својој лепој аустријској отаџбини, и то верност до последњег даха, верност до смрти. Зато ћу вам проговорити у том необично озбиљном моменту неколико охрабрујућих речи у светлу хришћанских истина... Позив: „Тако хоће Бог“ дигао је и вас у свети рат за предоброг цара за осветнички рат против окорелих злочинаца. Напред: с вама је Бог, напред са одлучним војсковођама; напред ка славној победи...“.
Бауер је поход Аустро-Угарске сматрао вршењем и испуњењем воље Свевишњег, а Јеглич се кроз средњовековне хушкачке покличе верских ратова уживљавао у улогу викара видљиве папске армаде.
ВОЈНИЧКА ШЕТЊА
Занимљиво да је такође један Словенац предводио ону планирану „војничку шетњу до Ниша“ која се изродила у аустроугарски пораз 1914. године. Био је то германизовани Словенац, генерал Оскар фон Поћорек. Овај високи К унд К официр се захваљивао сарајевском надбискуопу Ивану Шарићу за одржани говор охрабрења пред четама аустроугарске Пете армије која је ишла на Србију. Надбискуп је тих дана написао песму „Надвојвода-мученик“ у којој прети ратом Србима, „грдној звијери и гујама“. Кроз непуне три деценије надбискуп И. Шарић спеваће „Оду поглавнику“, квинтесенцију антијугословенског римокатоличког клерикализма и апробације усташке идеологије. И 1914. и 1941. године се певала иста песма: „Свима Изток крвцу попи, свима вјеру даде Рим...“ (Стјепан Радић), или, како у част Анти Павелићу стихове ниже поглавар сарајевске надбискупије: „Сам Бог тебе пратио добри, јаки, да изведеш за дом наш свето дјело, теби Анте Старчевић, надахнуће, идеал био...“ (Нова Хрватска, 25. децембар).
Управо је у таквим околностима штампана богослужбена књига која је купљена у нашим данима у београдској антикварници. Требник је штампан 1915. године, када је Хрвата било у Аустроугарској војсци на територији Србије. Има ли по себи то неке везе? За теоретичаре сукоба цивилизација и историчаре који трагају за вертикалама историјских процеса и одјецима дугих трајања једна изгубљена књига попут ове, са неколико речи на маргинама, најбоље открива хтења и смисленост пов(иј)есног збивања.
Значајно је, такође, да се у пронађеној књизи налази концепт проповеди, речи исписане латиничним писмом хрватског језика у коме се оштро жигошу „Енглези и Жидови“ и поменик оних за које се треба молити за „сретан повратак“. Англофобија и јудеофобија великих размера указују да је ову књижицу користио неки војни свештеник у Другом светском рату (1941-1945) који се молио за повратак Хрвата са војишта против „проклетог непријатеља“.
Обичан свећеник који је користио приручник састављао је своју проповед у духу централе која је иступала следећим речима: „Аустроугарска је најсолиднија католичка држава и бедем вере у борби против православља...“. На терену у Србији августа 1914. године аустро-угарска војска била је сурова према ненаоружаном цивилном становништву. У добром делу јединица које су имале такав однос према нејачи већину су чинили Хрвати. У једном извештају команданта српске Треће армије говори се о следећим случајевима: „Аустријска војска починила је у нашим крајевима страховита зверства. Код механе Кривајице налази се једна група од 19 особа (људи, жена и деце) повезано једно за другим конопцима и потом поклани и ужасно унакажени. Исте овакве групе налазиле су се и у Завлаци (њих 15). Сем тога, свуда по селима налазе се омање групе поубијаних и унакажених, већином деце и жена. Једној жени секли су каишеве од коже, а другој су дојке одсекли. Позвао сам комисију од странаца из Ваљева, те да ово види и констатује. Група из Кривајице фотографисана је , а такође и неки други моменти. Поред већ нађених осакаћених лешева код механе Кривајице, нађена је још једна група од 12 особа везаних, побијених и унакажених жена и деце. По казивању сељака оваквих призора има на све стране.“
АРЧИБАЛД РАЈС
Због аустро-угарских недела у Србију је дошао криминолог светског угледа Швајцарац Родолф Арчибалд Рајс. Он је оставио писана сведочанства својих запажања на терену. Рајс је био човек струке, који је умео да разликује обичне извршитеље злочина од налогодаваца и инспиратора. Саосећање са српском патњом и дивљење јуначким особинама српског народа навело га је да остане и умре у Србији. Новинар париског „Журнала“ у вези са истим дешавањима записао је следеће: „...Нећу да говорим о силовањима и страшним садистичким зверствима која су починили аустро-угарски официри и војници... Ја дрхтим при помисли на сву ту злочиначку гнусобу, коју ћемо имати да констатујемо, када дефинитивно буде одагнана та војска која се сматра за цивилизовану“, па продужава са чињеницама о српској незлобивости и човекољубљу: „За сада су њени рањеници смештени заједно са Србима у српске болнице. Негују се исто тако као и Срби. Према њиховим заробљеницима поступа се као са људима. Србија и овога пута болно пати и липти крвљу... Она јауче над ужасима, али се не свети над обезоружаним непријатељем...“ Новинар „Журнала“ пише да је у шабачком и азбуковачком срезу убијено 2.500 људи, жена и деце и да је спаљено близу 700 кућа.
Председник српске владе Никола Пашић упознаје свет са мрачним странама аустро-угарског похода на Србију: „Аустро-угарска војна команда издала је наредбу командантима трупа да уништавају усеве, спаљују села, убијају и вешају становништво. Аустро-угарске трупе на Дрини починиле су ужасе. Наше трупе наилазе на унакажене побијене жртве, међу којима има највише стараца, жена и деце. Поменута зверства аустро-угарских трупа потресају толико нашу војску, да ће је тешко бити задржати од освете...“
Феноменологија страдања Срба у Подрињу, у Мачви и око Ваљева 1914. године изједначава се са страдањем Срба у Крајини и Босни (1941-1945) године. Сукоб Запада и Истока није се завршио 1918. године. Тај сукоб је само примирен и друштвено каналисан у вишеконфесионалној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. „Уједињење неослобођене браће“ је парола и програм који је скупо коштао српски народ. То је најгори промашај српске политичке елите. Кроз цели ЏЏ век Ватикан није мењао своју политичку доктрину избијања на Дрину. Сценарио је исти, само се мењао декор. А у поменику римокатоличког попа који је држао Мануале ритуалис, са похода на Исток 1915. или 1941. године, многи нису доживели „сретан повратак“. Украј имена Фрање, Франца, Јанка и сличних стоје крстићи...
Zanimljivo je to pročitati.
E vidite sa kakvom vojskom su se Crnogorcu (oko 6000) udarili na Mojkovcu na Božić 1915, braneći odstupnicu oko 300.000 srpskih vojnika i naroda, koji su bježali prema Albaniji i Grčkoj.
Ali Crnogorac ni jedan ne izmače ili pobježe, već tu vojsku, iako 7 puta veću i bolje naoružanu savlada i zaustavi za 48 dana.
U Mojkovačkim šumama i vrletima kažu da nije bilo 1m2 đe nebi ležao leš od vojnika.
Tu je izginulo 2/3 Crnogorske vojske i cvijet crnogorske mladosti ali niti jedan jedini nije pobjegao.
Tu je poginulo oko 8000 vojnika Austrougarske monarhije.
Čak kad je došla komanda da se posle 48 dana odstupi, crnogorska vojska se pobunila i nije htjela da se povuče, sve dok nije došla depeša, direktno od kralja Nikole, koju je pročitao serdar Janko Vukotić.
Zanimljivo je i to, da je u crnogorskoj vojsci bilo dosta sestara i majki boraca, koji su po najvećoj mećavi i mrazu, donosili municiju i oružje, kupeći ga sa palih boraca i donosili na prve linije borbe. One su takođe mokrim krpama i snijegom hladili užarene topovske cijevi, da se nebi od vrućine iskrivile i postane neupotrebljive.
Među ovima je bila i ćerka glavnog komandanta Janka Vukotića, Vasilija.
pa još i ovo:
Iako je Crnoj Gori bila ponuđena neutralnost, Crnogorci su napali Švabe a i one druge sa njima, koji su kažu odlično govorili naš jezik, ali samo onda kad su bili zarobljeni.
I danas đe god tamo počneš kopati nađeš izbušene lobanje pa se nezna čije su.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
