banjalukaforum.com

Српски јунак са 70 рана - Будимир Давидовић!

“Нас четрнаест војника, 18. априла 1918. одабраше да уништимо седам бугарских земуница. И то - бомбама.

Кренемо нечујно после поноћи. До мене је Милутин Петровић, Драгачевац, срце му велико ко планина, добричина, али је Бугаре мрзео изнад свега. Бауљамо ми, провукосмо се некако испод бодљикаве жице, али Милутин застаде. Руком ми даје знак да станем ту и ћутим. Удаљи се он десетак метара и врати - с крвавим бајонетом: пробуразио је стражара тако да овај није ни писнуо...

Настависмо још неколико метара, па се мени учини да иза једног дебла видим сенку. И то је био стражар. Уклонили смо без речи и ту препреку, а нашли се пред земуницом. Кроз отвор бацисмо бомбе...

Настаде пакао: земља се претвори у ватру, јауци у главној земуници, оној којом пристижу појачања... Нема се куд - морасмо на нож... Направисмо покољ, али избодоше ме на 17 места...

Моји другови се повлаче, а ја се заплетох у бодљикаву жицу... Шикља крв, али се не дам, хоћу да живим... Бугарски војник кидише бајонетом на мене. Гледам сечиво бајонета и тргнем пиштољ: оборих га првим метком.

Други баци бомбу поред моје главе. Зграбим је хитро да је вратим, али, крв ти љубим, експлодира и однесе ми десну руку!

Бугари ме хоће живог, трче према мени тројица, и то ме освести. Тргнем левом руком последњу бомбу, потегнем детонатор зубима и бацим испред Бугара.
Више их нисам видео.

Наши ме некако извукоше и нађох се у болници. Ту су ми, седам дана касније, на израњављене груди, окачили другу Карађорђеву звезду.

Истог дана дође командант источног дела фронта, француски генерал Гијом. Обилази рањенике. Задржа се поред моје постеље. Наши му официри нешто говоре. Гледам га у очи: блистају.

Наједном, са својих груди он скиде Орден француске Легије части и рече ми:

“Јуначе, ти више него ја заслужујеш да носиш ово високо одликовање. Хиљадили се такви јунаци!”
___
Из књиге “Солунци говоре”.

Lijepa prica.
Prije nekoliko godina sam pisao o tome kako i nasto asocira 1svr. Srbiju kao napadnutu malu zemlju sigurno podsjeca i uce mlada pokolenja na veliku borbu, stradanje, herojstvo, nesto pozitivno i rodoljubivo u svakom pogledu.

Ne razumije samo zapad kako mogu slaviti najveci zlocin u povijesti covjecanstva. Pijatet zrtvama, tim mladim nizasto izgubljenim zivotima da, medjutim niko ili vrlo malo ko spomene uzroke i sta je dovelo do toga rata.
Obicno se sve vrlo mudro izbjegne ili sa par rijeci i uvijek zavrsi na povodu ne uzroku te prici o Principu.

Niko na ovim godisnjicama ne osudjuje glavne drzave pokretace kao i politiku koja je samo zbog kolonijalnih imperijalisticki ciljeva i male tadasnje elite odvele jednu kompletnu mladu generaciju na klaonicu doslovce.
Naravno to je no noooo, ne moze se o tome jer ta svijest i ideologija imperijalizma jos uvije vlada i prisutna je.

Pricao sam sa nekoliko istoricara na zapadu, razumijem ja duh i smisao engleskog jezika i sta znaci pridjev great (velik) vrlo dobro i kako ga je prirodno korist, ali nazivati taj rat "Great war" veliki rat, jos malo pa i velicanstven je tako bizarno, podlo i nehumano.