Ja mislim da smo mi nikad jači kao narod, mrskalo nas, uništavalo, nikad uništilo do kraja, prešli silne ratove, gazile nas razne čizme, a evo nas tu, fini, dragi, naivni i dalje, ništa naučili, i kontam nešto da nas je ta naivnost i očuvala i održala i da mnogim narodima u svijetu možemo predavati demokratiju. Nema nas nigdje ovakvih, i ja sam nekako razdragana kada uspijem da vidim širu sliku, i nekako smo mi umiljati i dragi i ko djeca, uvijek imamo te neskrivene motive i razne blesavosti. Sviđa mi se što ni u čemu nismo ekstremni i što hodamo sredinom. Mislim da je za nas dobro što smo skloni praštanju, više se muče oni narodi koji mrze vazda, sopstvena mržnja ih izjeda unutra. A mi ko leptirići... Ebeee se nama.
Sviđa mi se kad tu i tamo pokažemo prkos, kao recimo prilikom bombardovanja Srbije, kad je narod stajao na mostovima i pjevao.
Takođe taj narodni humor i pritka prirodna neisklesana inteligencija.
Još bi bolji bili da malo ulažemo više u obrazovanje i lični napredak i napredak školstva, ali onda opet to možda i ne bi više bii mi. Ko zna gdje bi nas i to odvelo.
Najveća mana nam je što zavidimo jedni drugima i što smo malčice lijeni. Ali nije ni to toliko strašno, kakvih sve loših osobina imadu drugi narodi.
Lijepi smo mi. Malo nas je, ali smo genetski lijep narod, isto u poređenju sa nekim drugima.
U budućnosti nas vidim opet kao vinere i nikako drugačije. Na ovaj ili na onaj način, iskobeljaćemo se mi zahvaljući istoriji iskobeljavanja iz svih gabula. Možda oštećeniji, možda opet neukiji, ali gibamo mi dalje i svakako opstajemo. Ne samo u inat drugima, jer nas boli đon za druge, nego zato što smo to mi, i što ne može drugačije.
_________________
Najbolje se slaže s lososom i leptirom.
Klik
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
