Свједоци смо како се глас Русије у задње вријеме све гласније и гласније чује на свјетској политичкој сцени. Примјера је милион, али ево, објавићу један текст који је по мени онако занимљив.
Саркози се окреће Русији?
Нормално функционисање глобалне економије у будућности неће бити могуће без новог светског поретка. А у том поретку Русија ће имати једну од кључних улога, сматра председник Француске Никола Саркози. Шеф француске државе је конкретан: по њему, сутрашњица Европе захтева тесну сарадњу ЕУ и Русије, како на пословном плану, тако и у изградњи новог, заједничког безбедносног система. И све поменуто – без учешћа НАТО-а.
Тиме се Саркози сасвим приближио иницијативи руског председника Дмитрија Медведева који је 5. јуна 2008. у Берлину позвао на стварање новог система безбедности на Старом континенту. Такође без НАТО-а, али и без Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), који су, од времена распада Варшавског пакта, и током етничких ратова на просторима бивше источне Европе, показали непримерену јаловост.
Подсетимо, обраћајући се 2008. скупу немачких бизнисмена и политичара, Медведев је позвао Европљане да почну са радом на свеевропском систему безбедности. „Све европске државе су позване да учествују у овом процесу, свака у складу са својим националним интересима и могућностима, а свака идеја о алијансама и сличним групацијама требало би да остане изван ових оквира”, нагласио је руски председник.
Европа није само ЕУ
Не треба ни помињати да је нова Саркозијева иницијатива изазвала праву пометњу у Вашингтону јер је, како пише лондонски „Тајмс”, схваћена као – директан удар на лидерску позицију САД у западном свету, па и шире. „Од када је питање европске безбедности нешто што не би требало да се тиче САД, него је ствар коју би требало саме да решавају ЕУ и Русија”, упитао се неименовани извор из америчке администрације.
Али француски председник на уму има неколико важних чињеница.
Прво, Европа се не састоји само од чланица ЕУ. Напротив, две највеће државе на континенту – Русија и Украјина – још увек су, углавном, ван стратешких европских токова. А управо оне су потенцијално најзначајнији партнери ЕУ. И у економском, и у безбедносном смислу.
Друго, борба против међународног тероризма, трговине дрогом, људима, организованог криминала уопште, захтева учешће свих, и то не само декларативно, него и у конкретном смислу, кроз употребу структура силе. НАТО као највећа глобална војна организација није показао способност да тај посао изнесе сам, на сопственим плећима, ни у Ираку, ни у Авганистану…
Једнако тако, алијанса до сада није пронашла решење ни за један отворен проблем у земљама бившег Совјетског Савеза, од Киргизије, па преко Придњестровља и Нагорно Карабаха, до Јужне Осетије и Абхазије. Став Русије да је у овим случајевима реч о њеним стратешким интересима, очигледно, значајно нађачава моћ НАТО-а у жељеном ширењу ка истоку континента.
И на крају, став је Саркозија, Русија је одавно престала да буде противник западној војној алијанси; између две стране се на многим нивоима одвија свакодневна сарадња… Па зашто онда та иста Русија, као први сусед, не би, уместо много удаљенијег прекоатлантског партнера, партиципирала у општем систему европске безбедности?
Велике идеје, скромни резултати
Француски председник није случајно одабрао тренутак да изнесе свој предлог уређења европске безбедности. Наиме, већ 18–19. овог месеца он ће се у Довилу срести са Дмитријем Медведевом и немачком канцеларком Ангелом Меркел. Вишегодишње стратешко партнерство Русије и Немачке у очима Саркозија, очигледно, функционише на начин који би био прихватљив и за земљу коју он води, па и за остале чланице ЕУ.
Не много после Довила, у новембру, Француска преузима председавање Групи 20. Саркози планира да овај форум, који се до сада углавном бавио кризама, претвори у тело које би се концентрисало на дугорочну сарадњу међу економски најмоћнијим државама света.
Оно што критичари француског председника воле да помену јесте да је дотични спреман да у јавност изађе са великим идејама, али да мало шта од тога бива и остварено. Као пример наводе предлог о оснивању такозване Медитеранске уније, која је требало да окупи државе чије обале излазе на Средоземно море. За сада је све с тим у вези на нивоу пуких жеља.
Било би, свакако, преурањено рећи да је дошло време да Европа, уместо ка Вашингтону, поглед усмери на Москву. Ипак, идеја о јачању сарадње ЕУ са Русијом има јасну подршку главних играча у ЕУ, пре свега Немачке, па и Италије. Уосталом, сарадња Москве са Паризом, Берлином и Римом вуче корене још из времена када је на челу Русије био садашњи премијер Владимир Путин. Те везе нису прекинуте, само су у игри неки нови људи.
_________________ И само дотле, до тог камена, До тог бедема... Ногом ћеш ступит, можда, поганом? Дрзнеш ли даље?...
Ал' један израз, једну мисао Чућеш у борбе страшној ломљави "Отаџбина је ово Србина!..."
|