banjalukaforum.com

IZA svakog vođe ostane ponešto, pa i ako ga u delu sveta smatraju zločincem i tiraninom, na kraju moraju da priznaju tu notornu činjenicu. Najcrnji među ljudima o kojima su nas učili - Hitler - ostavio je Nemcima, recimo, mrežu auto-puteva. Rumunima je Čaušesku zaveštao kanal Dunav - Crno more, ali (za razliku od Tita) i prestonički metro. Za Gadafija su na Zapadu svašta govorili, ali ne mogu da poreknu da je imao dobru volju da nahrani i napoji svoj narod.


A gorepomenuto u pustinjskoj zemlji kakva je Libija uopšte nije lako. Još ako je zemlja zaostala, toliko da pre šest decenija, dok stiče nezavisnost, u njoj ima nekoliko desetina diplomaca a svaki dvadeseti stanovnik je slep usled boleština, zadatak je gotovo nemoguća misija. Pukovnik Gadafi zato je odlučio da potroši ogroman novac (zarađen od nafte) i da napravi veliku veštačku reku, koja teče - ispod zemlje.

Gadafi je zaustavljen u svojoj nameri, dopola obavljenog posla. Jeste napravio nešto što je najveće na svetu - sistem podzemnih cevi od 2.820 kilometara - ali najveći sistem za navodnjavanje na planeti nije uspeo da završi, zbog objektivnih okolnosti: ubili su ga.

Pokojni pukovnik označio je podzemnu reku osmim svetskim čudom. Ona, iz velikog podzemnog jezera ispod Sahare, doprema 6,5 miliona pijaće vode dnevno do Tripolija, Bengazija, Sirta i drugih mesta, koja su u Libiji gotovo sva grupisana duž mediteranske obale. Ranije je slana morska voda često prodirala u arteške bunare. Narod u Tripoliju može da pije zdravu saharsku vodu od 1996. godine (stranci, doduše, uglavnom piju flaširanu, mada tako uglavnom čine i kod kuće).

Velika veštačka reka je, dakle, bila životni projekat Muamera Gadafija. Gradnja je počela 1984. i na nju je, kako se procenjuje, utrošeno više od 25 milijardi dolara. Reku čini na hiljade kilometara betonskih cevi prečnika četiri metra, ukopanih pod pustinjski pesak da bi se sprečilo da voda ispari.

Bombardujući pretprošlog leta Libiju, NATO-avioni su kod Brege pogodili i jednu od fabrika za proizvodnju „rečnih“ cevi. NATO je tvrdio da je tamo bilo uskladišteno oružje.

Osim da napaja narod vodom, trebalo je da veštačka reka, prema Gadafijevoj viziji, učini Libiju nezavisnom od uvoza hrane: cilj je bio, kako je govorio pukovnik, da njena teritorija bude zelena kao nacionalna zastava Džamahirije. U međuvremenu je, međutim, posle prevrata 2011. godine i ta zastava promenjena.

Pukovnik je 1991. godine ovako govorio o svom mega-projektu: „Posle ovog ostvarenja, američke pretnje prema Libiji biće udvostručene. Sjedinjene Države će smišljati opravdanja, ali će njihov glavni cilj biti da spreče ovo postignuće, da bi narod Libije držali pod stegom“.

Već je postala dosadna teza da će se u budućnosti ratovi voditi za vodu. Da li je Gadafi morao da ode zbog „belog“ koliko i zbog „crnog zlata“? Ironijom sudbine, na jugu Libije su, pedesetih godina, velike zalihe vode pronađene ispod površine zemlje - tokom potrage za naftom.

PRESUŠIVANJE?
NASLAGE vode ispod pustinje, kažu stručnjaci, nastale su tokom poslednjeg ledenog doba. Oni se, međutim, ne slažu u vezi sa dužinom njihovog trajanja: pobornici projekta tvrde da će potrajati hiljadu godina, a (strani) kritičari - desetak puta kraće.

Moamer Muhamed Abu Miniar al-Gadafi (70), poznat kao pukovnik Gadafi, bio je na vlasti u Libiji više od 42 godine: od 1969, kad je osvojio vlast u vojnom udaru grupe mladih oficira protiv režima kralja Idriza, do kraja avgusta 2011, kada su posle višemesečnog građanskog rata pukovnikove oružane snage poražene od strane pobunjeničkih trupa, uz NATO podršku.


Gadafi je pre poraza bio četvrti šef države po dužini staža na svetu, od 1900. godine, a prvi u arapskom svetu.

Za sebe, govorio je da je "brat vođa", "vođa revolucije" i "kralj kraljeva", a u svetu je poznat jednostavno kao - "pukovnik".

Pošto je osvojio vlast 1969. godine, Gadafi je ukinuo ustav Libije iz 1951. i donosio je zakone zasnovane na političkoj ideologiji koju je on formulisao kao Treća međunarodna teorija i objavio u "Zelenoj knjizi".

Upućeni tvrde da su Gadafi i njegovi rođaci preuzeli veliki deo libijske privrede.

"Pukovnik" je započeo nekoliko ratova i bio optuživan da je njegov režim osvojio tehnologiju pravljenja hemijskog oružja.

On je, takođe, snabdevao oružjem Irsku republikansku armiju. Ujedinjene nacije su Libiju pod Gadafijem dugo tretirale kao "državu partiju" i tokom osamdesetih su zavele međunarodne sankcije režimu u Tripoliju.

Međunarodni krivični sud u Hagu je 27. juna ove godine izdao nalog za hapšenje Gadafija, njegovog sina Saifa al-Islama i zeta Abdulaha al-Senusija pošto ih je optužio za zločine protiv čovečnosti.

Nećete vjerovati čije pismo je pronađeno među Gadafijevim stvarima!
Objavljeno u: Svijet, Vijesti
22 Oktobar, 2015 Četvrtak u 6:47
Rezultati rušenja libijskog predsednika Moamera Gadafija su rast islamizma i izbeglička kriza koji destabilizuju Evropu. Arhive Tripolija ukazuju da je, pored britanskih službi, sa Gadafijevim obaveštajnim službama blisko sarađivala i CIA.
1


Četiri godine je prošlo od kada je svet gotovo uživo pratio mučenje i ubijanje bivšeg libijskog lidera Moamera Gadafija. Bilo je nečeg ritualnog u ovom iživljavanju nad čovekom koji je četrdeset godina bio nedodirljivi “vrhovni vođa“ Libijske Džamahirije.
Ovim simboličnim aktom kojim je neprikosnoveni lider sveden na satrtu životinju okončana je kaznena ekspedicija Zapada, čiji je cilj bio ne samo da ga svrgnu sa vlasti, već i da mu onemoguće da iznese tajne koje je delio sa domaćinima Jelisejske palate i Dauning strita. Neke od ovih tajni su ipak pronašle put do javnosti.
Među dokumentima koji su pronađeni u zgradi libijske vlade nakon svrgavanja Gadafija bilo je i pismo Tonija Blera pukovniku Moameru Gadafiju iz 2007. godine, u kome se britanski premijer zahvaljuje na „odličnoj saradnji“ obaveštajnih službi dve zemlje na suzbijanju terorizma. Bilo je to u vreme kada je Velika Britanija pomagala Libiji da uđe u trag libijskim opozicionarima koji su kidnapovani i vraćeni nazad u Tripoli zajedno sa porodicama, gde su zatvoreni i mučeni, piše Sputniknjuz.

Pismo koje počinje prisnim “Dragi Moamere“ i završava se “Najlepše želje, zauvek tvoj Toni“ nalazi se među dokumentima koje je sakupio pravni tim iz Londona. Bivši Gadafijevi politički oponenti hoće da tuže Blera zbog pomoći koju su libijskom vođi pružale britanske obaveštajne službe, MI5 i MI6, kako bi im ušao u trag. Arhive Tripolija ukazuju da je, pored britanskih službi, sa Gadafijevim obaveštajnim službama blisko sarađivala i CIA.
U neautorizovanoj biografiji Dejvida Kamerona koja je najavljena kao “najeksplozivnija politička knjiga decenije“ navodi se da je Bler pokušao da spase Gadafija uoči bombardovanja Libije, ali je tadašnja vlada konzervativaca odlučila da joj je njegovo svrgavanje u interesu. Razloge da ga večno ućutka imala je i francuska vlada. Nikola Sarkozi se valjda najviše istakao u ratnohuškačkom lamentiranju o zlom diktatoru koji krši ljudska prava, na šta “civilizovani svet“ nema druge nego da odgovori bombardovanjem. Posle je ispalo da je Gadafi finansirao njegovu predsedničku kampanju 2007. godine sa 50 miliona evra, što je pokazala istraga koju je vodio ugledni francuski informativni sajt “Medijapart“.
U jednoj od tajnih epizoda rata u Libiji, kojom se danas bave pariske sudije, Gadafijeva podrška Sarkoziju je dogovorena na sastanku dvojice bliskih saradnika libijskog predsednika i francuskog ministra Brisa Ortefea, Sarkozijevog prijatelja i čoveka od poverenja. U nikad razjašnjenim okolnostima ubistva Gadafija, koga su, prema zvaničnoj verziji, ubili pobunjenici, pominje se i moguća umešanost francuske obaveštajne službe. Italijanski list „Korijere dela sera“ je 2012. godine citirao diplomatske izvore iz Tripolija, koji su naveli da je libijskog predsednika ubio stranac, najverovatnije Francuz. Agent francuske službe je, prema ovom izvoru, bio u rulji koja se dočepala Gadafija i pucao mu u glavu.
Mahmud Džibril, libijski političar koji je predvodio opoziciju koju je Francuska u vreme građanskog rata 2011. godine priznala kao jedinog predstavnika libijskog naroda, i koga su potom predstavljali kao premijera prelazne vlade, priznate od većine članica Ujedinjenih nacija, uključujući i Francusku, izjavio je egipatskoj televiziji da je „strani agent bio ubačen u revolucionarne brigade koje su ubile Gadafija“. Kao razlog za ubistvo naveo je veze bivšeg francuskog predsednika sa Gadafijem i finansiranje predsedničke kampanje.
Libija je u međuvremenu potonula u građanski rat i ekonomski haos, sa rivalskim oružanim grupama koje nekažnjeno ubijaju civile i uništavaju gradove, aerodrome, pale naftne rafinerije u nastojanju da se domognu bogatstva i uticaja. Islamističke formacije širom Severne Afrike uspele su da se dokopaju značajnog naoružanja i zavedu teror. Rezultati vojne intervencije u Libiji i rušenja Gadafija su rast islamizma i izbeglička kriza koji destabilizuju Evropu. Rusija, koja je bila uzdržana tokom glasanja za rezoluciju 1973 Ujedinjenih nacija, čiji je cilj bio da se zaštiti libijski narod, a koja je zloupotrebljena da bi se opravdala vojna intervencija i rušenje Gadafija, ne prestaje da pravi paralelu između Libije i Sirije kada je reč o dometima zapadne koalicije.

Nećete vjerovati čije pismo je pronađeno među Gadafijevim stvari