SRBIJA I SRPSKA
Dodika više ne pozivaju na mitinge…
Šta želi zvanična Srbija? Da li je mera naših državnih i nacionalnih ciljeva izborni uspeh vladajuće koalicije, ispunjenje crnih slutnji starorežimske opozicije ili zavaravanje one potmule, neobaveštene većine, koja postoji u biračkim telima svih demokratskih država sveta, ali joj se značaj pridaje samo na dan glasanja ili u špicu izborne kampanje?
Koliko zaista vredi privatizacioni prihod, međunarodni kredit ili bilo kakva donacija, olakšica ili evropska povlastica? Da li je reč o budućnosti naroda, ili o rezultatima na sledećim izborima?
Na primeru Republike Srpske i odnosa vladajućih stranaka iz Srbije jasno se vidi porazno odsustvo moralnosti koje ponajviše tišti srpsku političku scenu.
Pre samo četiri godine članice sadašnje vladajuće koalicije nisu bile u stanju da žive bez Republike Srpske i njenog premijera Milorada Dodika. Koliko se sećam, Dodik je uzeo učešća u predizbornim kampanjama dve ili tri velike stranke koje se diče demokratičnošću i reformatorstvom.
U to vreme Srbija je iznova, po treći put, potpisala sporazum o specijalnim vezama sa Republikom Srpskom. Dogodila se i najveća privatizacija koju je neka kompanija iz Srbije izvršila u inostranstvu.
Poletni šef diplomatije, zadužen za patriotizam, prilikom jedne od domoljubivih poseta Banjaluci, primio je i zahtev za državljanstvo premijera Dodika. „Gospođo konzule!” – odsečno je zapovedio, kao da se namerio da zasedne i u Ministarstvu odbrane – „Izvolite ovaj zahtev, radi dalje procedure...”
Kako je to lepo izgledalo. Dodik je prvim ljudima Srbije čak pomagao i u nekim banalnim neprilikama. Recimo, kada na stadionu treba zapevati himnu. Kako moćan glas taj strani državljanin ima... Zna čak i reči... Mada spominje nekog „kralja” na kraju pesme, čime kvari hor kojim dominira.
Međutim, sada su se prilike izmenile. Davna 2006. godina bila je godina akumulacije. Te godine Srbija je dobila veliko stranačko pomirenje, novi Ustav, nacionalno investiciono čudo(vište), kulturne izbore... Dinar je na radost nekoliko privrednika satro evro...
Tada se moglo srbovati. Danas se nalazimo u jeku svetske krize koju ne samo da ne pamti dr Krkobabić, već je se ne dosećaju ni mr Dinkić, pa čak ni oba Tadića.
Nije važno što smo se trsili i razmetali 2006. godine, a novac trošili da bi neki politički marginalci uspeli na regionalnom političkom nivou. Iz bankrota su nas spasili „stari prijatelji” – kamata prava sitnica, politički dug – moralna obaveza (koje se sami nikada ne bismo setili, baš kao što to ne bi učinio niti jedan slobodan narod ili normalan pojedinac).
U dobru – pred ustavotvorni referendum i čudotvorne izbore – Srbija je imala novac za sve i naše su se vlasti razmetale, gurale i junačile. Srbovalo se u društvu sveštenika i na stadionima na kojima su prvi ljudi države davali izjave povodom sportskih pobeda pre kapitena trijumfujućih timova.
Dodika ne samo da više ne pozivaju na mitinge, već na slavi Republike Srpske najavljuju deklaracije o zločinima o kojima su obavešteni od propagandnih biroa vojski koje su palile srpska sela i gradove.
U Mostaru najavljuju da su im Republika Srpska i Muslimansko-hrvatska federacija (FBiH) jedno te isto, i podnose razne uvrede onih koji se identifikuju sa Ganićem, a veruju da nema zločina osim genocida, dok su Srbi njegovi istorijski izvršioci.
Konačno, predsednik Republike Srbije otišao je u Carigrad i tamo sa Silajdžićem i Gulom potpisao deklaraciju o kojoj nije obavešten srpski član Predsedništva BiH, baš kao ni Vlada Republike Srpske.
U deklaraciji koju su mnogi grdili, a nisam primetio da ju je neko citirao, između ostalog, pohvaljen je Savet za sprovođenje mira, ustanova koja je presudno doprinela narušavanju statusa i demokratije u Republici Srpskoj.
Za to vreme obesparena Republika Srbija nezvanično najavljuje ulaganje u bugarsku nuklearku, ali prodaje „Telekom” i skupu stratešku investiciju u „Telekomu” Republike Srpske. Najbolje bi bilo da je proda Turskoj, ili još bolje Maleziji.
Nije mi poznato šta je uradila „gospođa konzul” u vezi sa državljanstvom hrabrog premijera Dodika. Znam, međutim, da je negde oko dva promila (oko 2.500) građana Republike Srpske nekako uspelo da dobije to pravo koje im garantuje zakon Srbije.
Za razliku od nekih srpskih političara i njihovih štićenika, koji i Njegoša smeštaju među Crnogorce, svi bi se građani Srpske sutra dičili i državljanstvom Srbije.
Konačno, da li se tako postupa sa braćom i sunarodnicima? Onima zbog kojih je Kraljevinu Srbiju napala Austrougarska, istima koji su preživeli genocid zato što nisu hteli da ne budu „mi”? Da li Srbi iz regiona služe samo kada treba podržati Miloševića, nezasluženo odlikovati Šešelja i Nikolića, ili potpomoći demokratskom horu na Marakani?
Čedomir Antić
[objavljeno: 06/05/2010]
http://www.politika.rs/pogledi/Chedomir-Antic/SRBIJA-I-SRPSKA.lt.html
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
