Živadin Jovanović
Citiraj:
Што се самог решења за Косово и Метохију тиче треба поћи од следећег: Прво, да Косово и Метохија у целини припада Србији — историјски, култролошки, међународно-правно, по Уставу Србије и по резолуцији СБ УН 1244. У мору свакојаких «аргумената» којима се нагриза, иначе, пољуљано самопоуздање нације, као шзо су – да немамо ништа, да су други све предали и за све одговорни, да спасавамо само што се спасти може, да нам нико не нуди ништа, да је Запад суспендовао резолуцију СБ УН 1244, да друге не интересује ништа осим да Србија призна независност, да Косово није увек било српско и слично –неопходно је истину вратити на њено право место и одлучно бранити. Ако неко то не прихвата, доводи у питање, потцењује то не значи да Србија мора да прихвати лажи, преваре, уцене или трговину националним идентитетом и државном територијом као робом. Друго, треба се оканити пропаганде, ружења свог народа, његове историје, вере и морала, пребацивања одговорности на друге и свега што олакшава позицију противника и прикрива диктат, уцене и ароганцију Запада према Србији и српској нацији. Треће, да је свеобухватно, праведно и одрживо решење могуће једино у свеобухватном формату који није ни ЕУ, ни ЕУ+САД, већ једино Савет безбедности УН; Четврто, једини, свбухватни, правно обавезујући споразум највише правне снаге као и једини општеприхватљив оквир за решење питања статуса јесте резолуција СБ УН 1244 за коју не постоје ни замена, ни промена без одлуке СБ УН. Пето, у складу са одредбама Повеље УН, једино Савет безбедности има овлашћења да одлучује о интересима међународног мира и безбедности поготову у оним случајевима у којима већ постоје његове одлуке које су и даље на снази као што је то резолуција 1244. Шесто, евентуални договор ЕУ и САД, односно, Немачке и САД, поготову телефонски разговори, нису довољни за свеобухватно, праведно и одрживо решење већ су неопходни преговори под окриљем СБ УН. Не постоје, нити могу постојати, одлуке које искључују надлежност СБ УН утврђену Повељом УН и резолуцијама СБ УН. Седмо, ако је у условима униполарног поретка 90-тих година прошлог века, за окончање тзв. југословенске кризе, а потом и за окончање агресије НАТО 1999. на СР Југославију, било неопходно директно ангажовање Русије са владом Председника Бориса Јељцина, онда је данас у условима дубоко измењених глобланих односа моћи још логичније да се у решавање питања статуса Косова и Метохије директно укључе Русија председника Владимира Путина и Кина председника Си Ђинпинга. Без тога ни једно решење за будућност не може бити уравнотежено, истински компромисно и одрживо. Осмо, Србија не треба да се понаша као да неко треба нешто да јој нуди, а она да се изјашњава да ли прихвата или не прихвата, већ да има активну позицију са јасно дефинисаним захтевима, полазећи од чињенице да је Косово и Метохија њена покрајина – правно, историјски, по култури и духовности, која је силом и кршењем међународног права отета. Девето, неправедно решење на штету Србије, трговина по фопрмули Косово и Метохија за обећање чланства у ЕУ, које би било израз геополитичких интереса водећих земаља Запада – САД, ВБ и Немачке – не би било у интересу мира и стабилности. Напротив, оно би убрзало раст конфликтног потенцијала због немирења Запада са про есом убрзаног губљења привилегија и монопола у европским и глобалним односима. И десето, уколико би Србија, упркос свему, одустала од својих неоптуђивих права и признала криминалну отимачину своје државне територије «правно обавезујућим документом», тај докуменат би доживео исту судбину као и сви претходни чији су гаранти биле водеће земље Запада – извршило би се само оно што је против Србије и ништа од оног што је у њену корист, макар то и не било значајно. Била би то још једна реприза једностраног односа ЕУ према тзв. Бриселском споразуму.