Прича од које би камен заплакао, прича коју мора чути сваки хришћанин, прича од Јевгенију Родинову

Биографија Јевгенија Родионова је обична и једноставна. Родио се 23. маја 1977. године. Био је здрав и чврст дечак. У школи је учио добро, а после деветог разреда запослио се у фабрици намештаја. Посао му се допао, па се специјализовао за тапетара, монтирање и рад у пилани, а и зарада је била прилично добра. Како се присећа његова мајка, зарађивао је три њезине плате. Живело се боље. Тада, 1994. године, Родионови су се преселили у двособни стан, а за годину дана, кад је постао пунолетан, Јевгеније је добио позив за војску…
“Жења још није желео ићи у војску”, прича његова мајка Љуба Васиљевна. “Али, дужност је дужност.” И он и остали момци из његовог друштва добро су знали да постоје ствари које хоћеш-нећеш мораш учинити. И никада није помислио да избегне војску. Није о томе размишљао ни онда када су га упутили у Чеченију.
“Жења, тамо је рат, а ти ни не знаш колико је то озбиљно. Тамо се гине, има заробљених”, говорила му је мајка. “Мама, нико још никада није побегао од своје судбине”, одговорио је Јевгениј. “Могу изаћи на цесту, па да ме удари ауто. Да ли би то лакше поднела? А заробљеништво… Како буде!”
Дана 13. јануара 1996. године Јевгениј је прекомандован у војну јединицу 2038 Назранског пограничног одреда, а након месец дана, 13. фебруара, младе војнике су послали на дежурство у контролни пункт, 200 метара од пограничне карауле. Тај пункт се налазио на шверцерском путу којим су чеченски кријумцари превозили оружје, муницију и робље, тј. руске заробљенике. Та стражарница је била обична барака, без светла, без телефона, без било какве ватрене подрске. Овде су практично ненаоружане војнике заробили чеченски терористи. Официри у караули су чули своје војнике кад су ови звали у помоћ, али нису хтели да напусте своје борбено место. Команду су известили да су војници дезертирали из стражарнице…
Љуба Васиљевна Родионов је 16. фебруара добила телеграм да је њезин син, Јевгениј Александрович Родионов, самовољно напустио дужност, па команда њу моли да подузме оно сто је потребно да се он врати у војну јединицу. Телеграм је био послан када су Чечени вец почели да муче заробљеног Јевгенија.
“Тај телеграм са црном ивицом ме је пресекао. Нестао је мој дотадасњи живот. Није мој живот био лак, али ово је сада било толико црно да ми је све пре тога била светлост, сав мој живот који сам проживела са сином. Било је страсно сто су могли помислити да је дезертирао. Мога Жењу су сви знали као верног, оданог и доследног човека. И наједном стиже такав телеграм! Отисла сам тамо, а овде су, код куће, по подрумима, собама и дацама (викендицама, нап. прев.) полицајци тражили мог сина као дезертера. Кад сам досла у његову јединицу, извинули су ми се и рекли да се у гужви нису снасли, да су се узрујали и изгубили главу. Заправо, све је и после две седмице било очевидно, јер ни снег није покрио крваве трагове на путу. Видели су се трагови борбе… Осматрач је видео како су у три сата покрај бараке стала кола хитне помоци, он је чак чуо како неко зове у помоћ. После тога је настала тисина. Али то никога није узнемирило, нико јединици није дао знак за узбуну. У четири сата ујутро нападнутим војницима је досла смена, али војника тамо висе није било.”
Љуба Васиљевна је прешла сву Чеченију и сигурна је да је њезин син заробљен због немарности официра. Тих официра који су мислили да су тамо на одмору, јер им прва брига није била да војницима осигурају положај и сачувају их од непријатеља, него да за себе направе парно купатило.
“Након што је мој Жења заробљен, они су подузели мере сигурности. Бараку су преместили даље од пута, утврдили је рововима, на кров ставили митраљез и осигурали ватрену подршку. Зашто је требало изгубити четири војника да би се поступило по војним правилима, како су морали учинити од првог дана боравка тамо? Али, ти командири нису имали ни разума ни срца, а нити одговорности за своје војнике. Могли су погледати како су утврђене друге карауле. Ја сам их све обишла и видела праве утврде, са солидним заклонима од брвна, врећама са песком...”
Све се може разумети и све објаснити. Може се разумети зашто је у рат против чеченских терориста требало слати необучене, неувежбане, слабо наоружане дечаке. Њиховом крвљу прали су своје неправедно стечено богатство. Може се разумети и чиме је било изазвано кукавичко ћутање “отаца командира”. Тешко је очекивати да за ништавне плате официри ратују одважније и одговорније. Али, авај! резултати реформе у последњој деценији тако су темељито промашили све моралне појмове друштвене свести да ми сада много лакше разумемо и оправдавамо оне људе који издају отаџбину или се приклањају непријатељу, него људе који чувају своју част и верност отаџбини, па чак и када за то жртвују и свој властити живот.
“Он је у ропству био три и по месеца”, говори Љуба Родионов. “Ја знам, он је чекао, надао се да га неће оставити, да га не могу оставити, да није могуће да се тако нешто догоди, да ће га ослободити и да ће се све то окончати. Међутим, догодило се то да он никоме није био потребан. Нажалост, не само он. Заробљеништво се од памтивека сматрало најстрашнијим догађајем у животу. Ропство, то је несрећа, то је понижење. Показало се да је чеченско ропство нешто најстрашније и најнељудскије, тако свирепо и сурово да горег у свету нема.”
Чеченски терористи су од Јевгенија захтевали да, ако жели да остане у животу, скине са себе крст и пређе у муслиманску веру. Он је одбио да скине крст, а подивљали Чечени су му после дугог, тромесечног мучења одрубили главу, Боже опрости! То ужасно недело изврсио је Чеченац Хоихорејев управо кад је Јевгениј навршио 19 година, дакле на његов рођендан, 23. маја 1996. године.
Понекад се поведе разговор о новом Христовом мученику, војнику Јевгенију, и људи кажу: “Зашто је жртвовао свој млади живот, шта је тиме добио, шта је хтео да докаже?” Таква питања сведоче о оболелим душама у нашем друштву, о духовној пустоши међу људима. Истински подвиг никад није узалудан и могуће је да нико у том рату за Русију није учинио више него што је учинио војник Јевгениј Родионов. Њега је издала московска влада пославши необучене младиће у рат. Њега су издали његови команданти пославши га право у руке чеченских терориста. Једино он није издао никога. Он је надвладао страх и кроз патњу победио оно што је најтеже победити. Такву победу мора да извојује сваки човек који жели спасење за своју душу, и своју отаџбину, и своју браћу. Деветнаестогодишњи Јевгениј је прошао кроз незамисливе муке, али се није одрекао Православља, већ је своју свету веру потврдио мученичком смрћу. Он је доказао да је Православље још зиво, да је још и сада, после тешких деценија свирепог атеизма и после година необузданог демократског разврата, Русија способна да као и некад рађа мученике за Христа, а то значи да је непобедива ма колико је издају они из Кремља (руске владе, нап. прев.).
Осећај опасности дуго није напустао Љубу Васиљевну када јој се родио син Јевгениј. Затим је то заборавила, да би несрећа досла после 19 година. Иако је дечак био здрав и чврст, дуго није проходао. То ју је забринуло, и одлучила је да га крсти. Месец дана после крштења Јевгениј је проходао. Још онако мали имао је велику способност запажања. “Сећам се, повела сам га у шуму; била је врућина, а шума близу. Мој синчић је стајао на шумској стазици, усред високе папрати. Сакрила сам се и мислила да ће се уплашити и поћи да ме тражи. Међутим, била је тишина. Ја провирим и зачудим се: мој дечак је заборавио да је ту негде мама, он је задивљено гледао папрат по којој су милеле бубице. Са радошћу је то проматрао. Сваку травку је прегледао и видео да се разликују, док ја немам ту способност да запазам појединости. Ја могу ходати стазом и притом тргати траву, листице, гранцице, а да тога нисам ни свесна. Он то никад није радио; говорио је: мама, треба ти свезати руке да то не чиниш!”
Ускоро је Љуба Васиљевна открила да поред ћутљивости и мирноће њезин син поприма и особине чврстог карактера. Кад му је било 11 година, вратио се са летњих празника са крстићем о врату.
“Шта је то, Жења?”, питала га је мајка.
“То је крстић. Био сам са баком у цркви, па сам се пре почетка школе исповедио и причестио, и добио сам крстић.”
“Жења, скини то, ругаће ти се!”
Син је ћутао, али крстић није скинуо. Није га скинуо ни онда када су га мучили разјарени чеченски терористи.
У десетине храмова по разним градовима Русије видео сам портрет Христовог војника и мученика Јевгенија. И сада, ето - икону с његовим ликом. Обучен у маскирну униформу, у природној величини стао је војник-мученик на леву страну од Царских двери. На десној је цар-мученик Николај II. И није случајна та близина војника-мученика и цара-мученика, као што није случајна ни сам појава овог Христовог новомученика у храму Светих апостола Петра и Павла у Знаменки, која је припадала главнокомандујућем царском гардиру за Петроградски војни округ, великом кнезу Николају Николајевићу. Сачувано је писмо које је седмогодишњем Николају Николајевићу послао његов отац, император Николај I. Писмо гласи: “Пишем ти благодарећи Богу свим срцем што нас је обдарио твојим рођењем у најтеже године (велики кнез се родио 27. јула 1831, када је беснела епидемија колере и када су због ње ту и тамо избијале буне) - за нас на утеху и предсказање да ће доћи крај разним невољама које су нас пратиле. Ето, прошло је седам година и ти си примио сабљу, као што је обичај у нашој породици. То је велики дан и за нас, јер ми овим чином посвећујемо трећег сина да служи свом брату, будућем цару, и својој отаџбини, и за тебе, јер си добио први знак своје будуће службе. Примивши ову сабљу и официрску униформу, мораш знати да од тог часа сав будући живот није твој, већ припада ономе у чије си име примио ова знамења. Од сада не смеш заборавити да си обевезан на послушање и оданост, да би био достојан знамења која си примио. Усрдно се моли Богу и проси Његову помоћ.” То писмо није само из другог времена, већ и из друге Русије, другаћије од ове садашње. Тада је просто била незамислива издаја, која је данас свакидашња појава.
Гледам икону војника Јевгенија и мислим како је пред њим немоћно оно 70-годишње безбоштво совјетског атеизма и деценија демократског разврата, и колика је његова духовна снага да је могао проћи кроз све несреће у историји Свете Русије и стати упоредо са Царем-мучеником. И стоје они један поред другога, овде усред још необновљеног храма, међу рушевинама цркве Светих Петра и Павла у Знаменки. У томе је значење: да би нама помогли у подизању храмова душа наших, који све до сада леже у рушевинама.
Гледао сам младе граничаре како слушају беседу оца Евстахија и мислио како је на чудесан начин ове момке позвао наш дивни мученик за Христа, војник Јевгениј…
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=AYAJ7d6JF4s[/youtube]
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=kkIc7VE7FM8[/youtube]