Ostati Srbin i kad je najteže
SUDBINE: JELENA BOJOVIĆ
Izvor:
www.ilustrovana.com Više od deset godina ova mlada žena beleži kamerom potresna stradanja našeg naroda na Kosovu i Metohiji ne mareći što je više puta i sama mogla da postane žrtva
„Dobro je što sam lagala sebe, jer sam sve uspela da izguram do kraja”, kaže Jelena
Jelena Bojović je priznati reditelj kratkometražnim dokumentarnih filmova o Kosovu i Metohiji. Ali, i mnogo više od toga. Ne odvaja se od kamere i Kosmeta, ne mareći za život. Jer, život je Metohija. Pogotovo za nju, rođenu u Gnjilanu, iz loze Bojovića, serdara i vojvoda sa jedne strane, a sa druge Spasojevića, ministara na dvoru kralja Aleksandra. Rasla je uz oca Vasilija, profesora prištinskog fakulteta i majku Natašu, učiteljicu.
Završila je višu pedagošku, ali, umesto da uči decu, učila je odrasle kako se neguju i vole koreni, kako se ostaje Srbin i u najtežim trenucima. Ti trenuci koje je zabeležila kamera Jelene Bojović ostaće za buduća pokolenja za koja se autorka nada da će biti bolji Srbi nego što smo mi danas.
Njena borba počela je 1998. godine, kada je u „BK“ televiziji sa kolegama čitala vesti sa Bete u kojima se pisalo da su u Peći, u kafiću „Panda“, ubijeni srpski dečaci. Jedna od tadašnjih Jeleninih koleginica prokomentarisala je „pa ko ih je terao da ostanu?“. To pitanje je za gordu Gnjilanku bilo više nego jasan putokaz, pa je sakupila grupu dobrovoljaca i vratila se u zavičaj da pokuša da odgovori. Od tada kamerom beleži sve odgovore čak i one za koje nije ni bilo pitanja.
- Ni jednog časa nisam zažalila što sam tada krenula, jer sam živela pravo srpski, bez one pravoslavne egzotike i svega što danas poseduju mnogi ljudi, bez one lažne gordosti – kaže Jelena.
Sramota je moliti
Zarad istine o Kosovu i Metohiji bila je spremna na sve. Da laže, tera inat, rasproda sve vrednosti iz kuće koje je imala. Nikada nije žalila zbog toga, niti se time hvalila. To su znali samo njeni najbliži, oni koje je uspela da zarazi virusom ljubavi prema Metohiji.
- Kao da je to nešto – odmahuje rukom Jelena. - Lagala sam, terala sam inat. Sa Vladom Srbije nisam sarađivala, išla sam tom logikom da je sramota moliti za Kosovo i Metohiju. Lagala sam KFOR, Šiptare, a najviše samu sebe. Da mi nije teško, da ja to mogu, da mi nije zima, da nisam gladna, da me nije strah. U celoj priči najviše sam lagala sebe. Ali dobro što sam lagala sebe, jer sam uvek uspela da izguram sve to do kraja.
I tako lažući sebe, umalo je ostala nepokretna. Poslednji „mirni“ Božić Srba na Kosovu i Metohiji 1999. godine, Jelena je beležila za „BK“ televiziju. Trčeći na službu okliznula se niz stepenice ispred hotela «Paštrik», pala je i polomila kičmu.
- Nisam ni znala da sam slomila kičmu dok nisam došla u Beograd, nego sam tako sa bolovima otišla da snimam i sve vreme bila na nogama. Snimila sam sve, izmontirala i tek nakon svega otišla kod lekara. Ležala sam dvadesetak dana, digla se na noge i otišla da snimam „Kulu Garića“.
Neverovatna ljubav, volja i nesalomivost doveli su do toga da «Kula Garića», potresna priča o porodici koja nije želela da napusti svoje ognjište, donese Jeleni nagradu „Zlatni vitez“ za režiju. Ali i novi bol. Jer Garići su izgubili sina jedinca Zorana, a ognjište su napustili ludi od bola. Te 1999. godine u Smoljensku, na uručenju nagrade, mlada režiserka dobila je još jedno priznanje, posebno, kakvo ni jedna žena pre nje nije dobila. Oduševljeni njenom istrajnošću u borbi za pravoslavlje, kozaci sa Dona, primili su je u svoje redove. I danas čuva kozačku majicu koju je tada dobila na poklon.
Snimak koji je obišao svet
Pored svega što je snimila i prošla na Kosovu i Metohiji, pored toga što joj je život ne zna se koliko puta bio ugrožen, Jelena ne smatra sebe herojem. Za nju su heroji oni koji su ostali dole, njih je želela da prikaže svojom kamerom.
Jelena sa dečakom iz Velike Hoče na ulazu u hočansku „Vinicu”
- Interesovalo me je da prikažem te velike junake, a u stvari male ljude, koji su u zabačenim delovima Metohije ispisivali istoriju nama koji je sada čitamo. Tada sam srela porodicu Radovanović u selu Osehilje. Nikada neću moći da prebolim njihovu smrt, Zorke i Milorada Radovanovića, njih mi je posebno žao. Tu su bile i porodica Garić kao i porodica Draška Delića. Draško je veliki junak iz sela Ljubbunara, koji je sam odbranio sebe i majku. Držao je vatru na dva prozora više od dva sata. To su bili napadi još 1998. godine kada niko nije hteo to da objavi, o takvim stvarima se šaputalo - sa gorčinom u glasu priča Jelena Bojović sećajući se najtežih momenata koje je proživela.
- Te porodice koje sam navela nisu imale telefone niti bilo kakav kontak sa spoljnim svetom, kako bi saznali šta se dešava, da li treba bežati ili ne, pozvati u pomoć. Tražila sam pomoć da se kupe telefoni sa bazom koja bi bila u Đakovici, i svi su me odbili sa izgovorom da neće da se mešaju u politiku. U junu mesecu 1999. godine, kada je krenuo pogrom srpskih porodica na Kosovu i Metohiji, Radovanovići su zaklani. Oni nisu imali načina da bilo koga pozovu u pomoć. To je strahota koju nosim i dan danas, jer ne znam da li sam bila uporna u traženju, da li sam bila dovoljno jaka u obraćanju ljudima, da im objasnim koliko je važno imati taj jedan telefon.
Tako je bilo 1999. godine, a 17. marta 2004. godine, Jelena je bila među prvima koji su otišli u Kosovsku Mitrovicu da podrže Srbe. I nije čekala rat uživo kao mnogi izveštači. Sa kamerom u ruci krenula je u Čabru, selo iz koga su bili „ubijeni“ albanski dečaci, zbog čije smrti je i nastao pogrom Srba. Jelena i njen kolega ušetali su u to šiptarsko selo, snimili sve tadašnje šiptarske vođe, leševe dečaka, porodice, i vehabije. Snimak koji je napravila preuzela je nacionalna televizija, prikazala ga celom svetu čak i ne potpisavši je. Bar toliko su mogli da učine oni čiji su izveštači jeli picu i pili pivo u Kosovskoj Mitrovici, dok je Jelenina glava bila u torbi.
Međutim, njoj to tada nije bilo važno. Važno je bilo šta se dešava sa ženama iz crkve u Đakovici. Jer godinama je Jelena sa svojim prijateljima skupljala pomoć, materijalnu i finansijsku, noseći je Poljki Kastaratović i njenim družbenicama. I naravno, za to niko nije znao, sem onih koji su u tome učestvovali. Pet godina je Jelena krišom snimala film o Poljki i njenom opstajanju. Pet godina je utkano u tišinu pravoslavlja koja se mogla čuti samo u crkvi u Đakovici. I za tih pet godina mukotrpnog rada i odricanja, u Košicama, na festivalu kratkometražnog dokumentarnog filma, nagrađena je „Zlatnim prosjakom“. Film „21. vek“ prikazao je na poseban način srpsku molitvu i istrajnost.
Plakali i ministri
Celokupnu borbu za Kosovo i Metohiju Jelena je iskazala u multimedijalnom projektu „Srpski tango“. O njemu se ne može pričati, on se mora videti, a do sada ga je videlo hiljade ljudi dobre volje. Jer „Srpski tango“ je kosovska tuga, svaki put prikazana u dobrotvorne svrhe, i svaki put za nečije zdravlje. Poslednji put „Srpski tango“ odigran je za Ivanu Dejanović koja je rođena kao posmrče, jer su joj oca Ivana ubili Šiptari u Štrpcu dok je majka Dragana bila u trećem mesecu trudnoće. U „Srpskom tangu“ organizovanom za malu Ivanu Jelena je prvi put otpevala i pesmu „Crven cvete“ koju je sama napisala i komponovala. Zbog stihova „moj božure i život bih dala kad bih tebe opet ovom rukom brala“ plakali su ministri i glumci, pevači i lekari. Osim Srba, pesmu su učili i studenti poljske bogoslovije koji su pre mesec dana sa Jelenom i ocem Petrom Ulemekom obilazili manastire u Metohiji.
Na humanitarnim večerima koje je organizovala, a kojima se broja ne zna, Jelena je pokazala da se Kosovo i Metohija mogu braniti i modom. Osim udruženja „Sorabi“ koje je osnovala za razvoj i preporod lepih umetnosti, Jelena je osnovala i radionicu „Stara Srbija“ u kojoj se prave narodne nošnje Kosova i Metohije i cele Srbije.
- Organizovane su žene sa Kosova, iz Republike Srpske, Hrvatske, šetamo Metohiju šarom po svetu. Lazareva lipljanska kruna je jedna od najlepših večanica koja je izašla iz radionice i prošla čitav svet. Italijani su bili oduševljeni njome – priča Jelena dok gledamo njena mala umetnička dela.
Dok je Jelena krišom snimala, nju su krišom slikali
- Mnogo mi je bilo teško u životu, ali nikada me niko nije video da plačem, a plakala sam. Nikada me niko nije video nenasmejanu, a bila sam razočarana i tužna, jedino me je ljudska reč mogla poraziti, bolelo me je mnogo i uvek, ali sam znala da potičem iz naroda koji ne prašta lepotu, uspeh i ljubav. Znala sam da me ne razumeju na pravi način, svi su govorili da sam hrabra, a ja sam mislila da to što radim nije hrabrost već ljubav.
A kada je pitate šta će biti sa Kosovom i Metohijom Jeleni zasuzi oko.
- Na Kosovu i Metohiji treba biti, a ne reći „bio sam“, slikati se po mostovima i otići. Daj Bože da je više Srba koji ne štete srpstvu. Nikada ništa nismo uradili na vreme, ali možda nama tek sada predstoji borba da pobedimo sami sebe, da postanemo ljudi, Srbi, i krenemo u borbu za ono što smo ostavili.
Ljubica Z. TOMIĆ
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
