banjalukaforum.com

Ekonomija / Miodrag Zec
Zakasnili na veselje
Evrozoni, ako ne postane fiskalna unija, sledi brakorazvodna parnica puna teških reči. A Srbija, umesto na svadbu, u Evropu hita pred razvod

Kriza koja potresa evrozonu od 2009. sa eskalacijom grčkih dugova postaje očigledna i neupućenim posmatračima. Evroentuzijazam i očekivanja perifernih zemalja da će članstvom u Evropskoj uniji rešiti sopstvene probleme pokazala su se iluzornim. Umesto da se izjednače plate i životni standard, izjednačile su se cene i troškovi života, a nejednakosti su, umesto da se smanje - povećane. Stoga je potrebno ponovo preispitati da li postoje fundamentalni propusti u evrokonstruktu i kakvi se strateški pomaci mogu očekivati u budućnosti.
EU je pre svega geostrateški politički projekat, kojim je trebalo obezbediti mir među vekovnim neprijateljima, Nemcima i Francuzima, trajno vojno strateški vezati Evropu za Ameriku, a tek potom rešavati ekonomska pitanja.
Sve je počelo 1948, kada je formirana Evropska organizacija za ekonomsku saradnju u cilju realizacije Maršalovog plana ekonomske obnove Evrope i njenog konfrontiranja sa tada moćnim SSSR-om. Već 1951. formira se Zajednica za ugalj i čelik, čime počinje dominacija Nemačke u Evropi. Gase se male i nerentabilne čeličane, a one najveće, nemačke, počinju naglu ekspanziju. Rimskim ugovorom 1957. osniva se Evropska ekonomska zajednica (EEZ) kao carinska unija i Nemačka dobija dodatni zamah, jer je eksportna privreda. Već 1963. nastupa kriza, Francuska gubi uticaj daljim širenjem EEZ i blokira pristup Britaniji, Danskoj, Norveškoj... Moćna nemačka industrija potiskuje francusku, a nesporazum se amortizuje ustupcima Francuskoj u pogledu subvencija, zaštite i fondova za poljoprivredu.
EEZ 1967. prerasta u Evropsku zajednicu. Kriza dolara i Breton-vudskog sistema rezultira početkom koordinacije monetarnih politika kroz fiksne kurseve u zemljama EZ i zajedničkog fluktuiranja u odnosu na dolar. Koordinacija monetarnih politika i fiksni kursevi odgovaraju Nemačkoj, jer neefikasnije ekonomije ne mogu da stimulišu konkurentnost devalvacijom na zajedničkom tržištu. Proces integracije se nastavlja i 1979. osniva se Evropski monetarni sistem, a monetarno ujedinjenje se završava uvođenjem zajedničke valute, ali bez fiskalnog ujedinjenja.
Evro je poseban slučaj jer je to valuta bez zemlje, bez budžeta i bez mogućnosti da centralna banka kupuje obveznice država članica. Pretpostavke Mastrihtskog ugovora o fiskalnoj politici u velikom broju zemalja nisu se sprovodile, izveštaji su frizirani, kriza je narastala da bi eksplodirala od 2009. sa potresima u Grčkoj.
Zajednička valuta, uz nesumnjivo smanjivanje transakcionih troškova i prijatnog osećaja kod građana perifernih zemalja da imaju kvalitetan novac, uništila je jedno važno oruđe - devalvaciju radi podsticanja izvoza i povećanja konkurentnosti. Uz izostanak carinske zaštite proces deindustrijalizacije slabih ekonomija je ubrzan. Svi žele da voze nemačke automobile, piju francuska vina, puše engleske cigarete, nose italijansku garderobu, a da sve ostalo ostane po starom. Nemački suficit je skoro jednak deficitu koji ostvaruju periferne zemlje. Kriza zahvata čak i Italiju koja je imala respektabilnu industriju. Ni oni ne mogu da izdrže nemačku konkurenciju. Očekivanja da će svi biti ravnopravni, koja su zavodljivo zvučala na početku, pretvaraju se u delirijum nezadovoljstva u Grčkoj, Španiji...
Koncept koji je primenjen – monetarna unija bez fiskalne unije - iscrpeo je svoje mogućnosti. Sledeći korak je puna fiskalna unija (superdržava, evropska vlada, evropski budžet) ili brakorazvodna parnica puna teških reči.
U toku euforije ujedinjenja nije urađena ključna stvar, nije stvoren novi evropski identitet i istinski evropski duh. Lokalne elite su građane obmanjivale dobicima ne pominjući troškove. U utakmici između provincijskih timova i Bajerna, Nemci uvek pobeđuju. U Americi je svaki Grk prvo Amerikanac pa tek onda Grk, a u Evropi je obrnuto. Iskustvo SFRJ može biti poučno - svi su ostali pre svega Srbi, Hrvati, Slovenci... A Jugosloveni su ostali bez domovine. A mi Srbi, umesto na svadbu i veselje, u Evropu hitamo pred brakorazvodnu parnicu.