banjalukaforum.com

@nepokoreni
Jel stvarno iz Berlina biro, ma kod nas nista nije cudno, pogotovo za nase popove sa stomacinama koje su dobili od posta.

E takve stvari me nerviraju.

СПЦ је ангажовала биро из Берлина или су Двери ангажовале биро из Берлина?

СПЦ је ангажовала биро из Берлина или су Двери ангажовале биро из Берлина?

Осам векова руско-српских специјалних односа
Вук Јеремић

Патријарх Иринеј позвао власти да врате народу имања и слободу

PREDRAG JOVANOVIĆ: SRBIJA I GEOPOLITIČKE PROMENE ILI KONKURS ZA NAŠEG DODIKA

Najveći ciljevi dalekosežne srpske politike moraju biti ukrupnjavanje i konsolidacija srpskog nacionalnog korpusa

Svedoci smo velikih promena i prestrojavanja na svetskoj geopolitičkoj sceni. Kada je američki predsednik Barak Obama pričao o "resetovanju" odnosa sa Rusijom, mnogi su to prihvatali sa velikom dozom skepse i svrstali to među obične markentiške poteze, na koje je svet navikao iz Vašingtona. Međutim događaji koja su usledili uverili su svet da je Obamina najava postala činjenica, sada već svima vrlo očigledna.

Od ruske intervencije u Gruziji, zaboravljenih raketa u Poljskoj i Češkoj, prepuštanja (čini se olakog) Ukrajine, pa sve do poslednjih događanja u arapskom svetu (Egipat, Sirija, Libija) postoji nit koja zaverolozima daje materijal da zaključe da se neka nova Jalta ipak događa ili se već dogodila. Posledice toga na našim prostorima počinju da se vide, počevši od najavljenog povlačenja Amerikanaca iz baze na Kosmetu do nedavne posete Vladimira Putina Beogradu, gde se manje-više sam pozvao i, nastupajući otvorenije nego ikad, doneo paket ponuda, ali i uslova.

RUSKI USLOV O ponudama je, naravno, režimska šampa u Beogradu raspredala naširoko, ali je o uslovima koji sa tim ponudama idu bila, razumljivo, veoma ćutljiva. Čak i "patriotski" analitičari su taj segment, usuđujem se da primetim, slabo razmatrali. I jednima i drugima je promakao važan detalj, a to je da je Putin na Zvezdinom stadionu ustvari otvorio javni konkurs za verziju Milorada Dodika na desnoj obali Drine. Pri tome se na Dodika misli po onome što on jeste - najmoderniji, najpatriotskiji i verovatno najpopularniji srpski političar danas. Da bi ovo postao od političara koga je doskoro većina optuživala za evrofilstvo i podilaženje američkim interesima do onoga što imamo sada bilo je potrebno mnogo vremena i oportunizma sa njegove strane. Umeo je da čuje raspoloženje naroda, ali i da uoči geopolitičke promene koje nailaze. U ovom slučaju se oportunizam (politički) pokazuje kao vrlo pozitivan i, kao što vidimo, on donosi rezultate.

Kod nas se pojam oportunizma najčešće koristi sa negativnim konotacijama ili bar kako kome u datom trenutku odgovara. Tako smo prebacivali Slobodanu Miloševiću što nije upotrebio narodnu energiju koju je imao pred sobom (milion ljudi pred Skupštinom). Mogao je, verovalo se, tada da stavi šajkaču bez obeležja i, usuđujem se da tvrdim, mnogo toga bilo bi drugačije. Neki će reći da to nije bilo moguće jer je duboko u sebi bio komunista, mada bih pre rekao da nije dovoljno bio oportunista. Još koliko onomad, oblatili smo Vojislava Koštunicu zato što nije (a tehnički je mogao) ostao na vlasti, umesto što je vratio mandat narodu. Dok smo ga kitili etiketama krutog legaliste i sl, kao da nismo bili svesni da mu mi, ustvari, zameramo odsustvo oportunizma.

Ali u današnjim predizbornim vremenima srpska vlast pokazuje previše oportunizma. Pogledajte samo kako polako miševi napuštaju brod koji tone i pozicionraju se za nastupajuće promene (Dinkić, Dačić, Krkobabić). Možda se i Demokratska stranka stavljanjem Jeremića na led u partijskoj hijerarhiji zapravo priprema za mogućnost da iz svojih redova nekoga kandiduje na Putinov konkurs. Možda se ceo "projekat Jeremić", kako njegovu pojavu nazivaju neki analitičari, i svodi na ostavljanje mogućnosti da se od njega u datom trenutku napravi neki ovdašnji Dodik.

Ako pogledamo prilike u najvećoj opozicionoj stranci SNS, koja je, prema istraživanjima, glavni kandidat za buduću vlast, teško je ne videti odsustvo sluha i oportunizma u njenim redovima. Kada je Toma Nikolić vrlo oportunistički pokušao da sedi na dve stolice, kada je tim potezima počeo da zahvata i u biračko telo evroentuzijasta, jedan od najčešće upotrebljavanih pogrdnih epiteta kojima je čašćen odnosio se upravo na njegov politički oportunizam. Može li on sada da nastavi sa svojim oportunizmom i da, isto kao Dodik, oslušne raspoloženje naroda i da uoči geopolitičke promene? Videćemo.

ŠIROKO MU POLJE Tek nekoliko važnih poteza odmah se nameće. On bi morao hitno da uputi nedvosmislenu izjavu podrške srpskom narodu i njenoj vlasti sa leve strane Drine. Mogao bi i morao da insistira na skupštinskoj raspravi o podršci našem narodu u Republici Srpskoj. Možda je ovo i trenutak konačne konfrontacije (mi i oni), koji bi mogao da se izvede čak i izlaskom poslanika SNS iz Skupštine. Narod (birači) mora da vidi ovakve poteze i mora da vidi ko bi od ostalih opozicionih poslanika sledio njegov primer.

I mali narodi imaju pravo na svoje geopolitičke ciljeve. Razlika je samo u tome što se za njihovo ispunjenje uvek moraju naslanjati na neku veliku silu i da sačekaju povoljan trenutak. Najveći ciljevi dalekosežne srpske politike zato moraju biti ukrupnjavanje i konsolidacija srpskog nacionalnog korpusa.

Od Atlantista (EU i NATO) se ne možemo nadati da uvaže ova srpska potraživanja. Maksimum koji oni mogu i na šta su spremni jeste neka vrsta federalizacije ili čak konfederalizacije Srbije, od koje bi ostao beogradski pašaluk. Jedini koji bi mogli da nam u tome pomognu su Rusi zbog poklapanja interesa od ekonomskih do geopolitičkih (izlazak na toplo more i sl.).

Zato nije teško pretpostaviti koji bi to mogli da budu ruski uslovi koji idu sa njihovom ponudom. Za početak, moramo pronaći, napraviti ili iznedriti našeg Dodika.

I zato Nikolić, a i ostali kojima je do vlasti stalo (a jeste svima), morali bi da požure dok je konkurs još otvoren i dok ga ne popune nekim klonom. Danas onaj korisni oportunizam nalaže druge stvari, a ne više srednja rešenja. Sada je vreme za dža ili bu. Sve ostalo samo je uvod u novo popunjavanje dugačkog spiska srpskih političara koji nisu bili dovoljno oportunisti.

Српским политичарима из владајућих странака, и с једне и с друге стране Дрине, с правом се приписују епитети из наслова. Јер, годинама народу продају „рог за свећу“, сматрајући грађане Србије, односно Републике Српске, непросвећеном и некултивисаном – интелектуално закржљалом масом. Много је примера у Србији и српском делу БиХ, који указују на неразумне и здравом разуму неприхватљиве потезе људи који „ведре и облаче“ у две српске земље. Истини за вољу, сличне потезе вуку и политичари неких такозваних опозиционих странака. Један од најновијих потеза, које српски политичари вуку пацерски, а који се једино горњим насловом може дефинисати, свакако је прича о подели Космета. Мада се годинама српски политичари не одричу флоскуле о јужној покрајини Србије као неприкосновеном делу земље, уз истовремене клетве да никада неће признати независност фантомске државе Косово, у пракси се ни близу не држе наведених изјава и заклетви.
У „патриотском“ заносу, готово из дана у дан уверавали су нас српски политичари да ће се свим политичким и дипломатским, неки наговештаваше и „другим средствима“, борити да Космет врате у састав матичне земље Србије. Никоме, говорили су, не пада на памет да се, на било који начин, упушта у било какве разговоре и преговоре са људима и институцијама фантомске државе, посебно када се ради о признавњу, или подели, српске јужне покрајине. Појединци, међутим, брзо заборавише на патриотска бусања у прса и, притиснути из Брисела и Вашингтона, преко ноћи променише плочу, везујући тиме своја имена за термине насловљене у овом прилогу. Напрасно се поједини државни чиновници, посланици и министри досетише да треба преговарати са државом чије постојање држава Србија, наводно, не признаје. До јуче одлучни да предлози о подели Космета представљају праву јерес, данас то доживљавају као најповољнију опцију. А када их „непросвећена“ српска јавност притера уз зид, подсећајући их на дојучерашње изјаве о недопустивости било какве поделе, почињу да се просеравају како нису мислили на поделу у правом смислу те речи, већ на „разграничење“. Што би народ рекао: „Није шија, него врат!“
Дефинисање проблема у вези са јужном српском покрајином није, нажалост, једина настраност наведених српских политичара чија се имена и активности оправдано упоређују са изразима из наслова. Бројни промашаји у економској сфери, спољној политици, односи према непроцесуинираним и некажњеним ратним злочинима над Србима, катастрофални резултати у реформисању судства и низу других области из надлежности државних органа, такође јавност учвршћују у уверењу да иза свега „трулог у држави Данској“, стоје српски политичари. Треба ли, уопште, подсећати на стални пад животног стандарда у време када нас наши министри убеђују да су на видику бољи дани и када хвалоспевно износе „успехе“ које су остварили добјањем кредита од Међународног монетарног фонда и других белосветских лихварских банака и институција. Сви ти хвалоспеви су у функцији предизборних активности, при чему је очиглесност из горњег наслова до голости обелодањена.
Готово да нема области, поручују српски политичари, у којој Србија не предњачи не само у односу на суседне земље, већ и ширем региону Балканског полуострва. Једно хвалисање сустиже друго, тако да је српски изгладнели народ презасићен обећањима да му је боље сутра на дохват руке. Из реконструисаног Министарства пољопривреде, на пример, стижу више него охрабрујуће вести. Досетише се у том министарству после толико година, да је развој пољопривреде, коју су ти исти људи довели до дна безнађа, најповољнија шанса за привредни процват Србије. А то, да треба улагати у пољопривреду, обичан човек, сељак, земљорадник, годинама указује надобудним министрима и „експертима“, који се и даље размећу изјавама да смо, потенцијално гледано, водећа земља у региону по пољопривредној производњи. Истовремено, из Привредне коморе Србије стиже податак да смо у погледу улагања у пољопривреду далеко испод суседних земаља. За аграр се, примера ради, у Србији годишње издваја нешто око 27 евра по становнику, у Хрватској око 100, а у Мађарској 156 евра. Није, стога, чудо што причама о лидерској улози Србије у региону и обећаваном економском бољитку, не верују више ни мала деца.
У врху Владе Србије тврде да се домаћа економија земље налази у „поcткризном периоду“, уз наглашавање да је у протеклом периоду вођена „добра економска политика“. Имајући у виду број грађана који се налазе на ивици сиромаштва, неки и испод њега, стални раст незапослености и економских емиграната који траже политички азил у западним земљама, не изненађује што су на тврдње из Немањиме 11, уследили бројни коментари грађана. Док једни не знају да ли да се смеју или плачу слушајући наведене изјаве, други кажу да се ради о изругивању народу и зравом разуму. Неки, опет, кажу да те тврдње представљају глупост свемирских размера, јер нигде на свету стандард није у суноврату, ако је земља, како истичу српски политичари, у економском успону. Није случајно, стога, што се и те изјаве изједначавају са терминима из наслова.
Иницијативу за оснивање Регионалне комисије – РЕКОМ, за утврђивање чињеница о жртвама ратова на простору бивше Југославије, коју предводи Наташа Кандић, међу првима је у име Демократске странке потписала Јелена Триван. Тиме је Демократска странка, наведено је приликом потписа, дала потпуну политичку и оперативну подршку за прикупљање милион потписа оснивању ове организације. Ради се, дакле, о настојањима да се утврде чињенице о, до данас, неистраженим и неустановљеним злочинима, извршеним током деведесетих година протеклог века. Није јасно, међутим, да ли ће се, имајући у виду да на челу овог тела стоји Наташа Кандић, осим оптужби српске стране за почињене и непостојеће злочине, инсистирати и на велики број познатих а непроцесуираних злочина над Србима. Познато је, наиме, да су међународна заједница, нажалост и српска власт, жмурили и затварали уши када би се повела реч о злочинима почињеним над Србима. О бројним доказаним злочинима које су, на пример, починили Словенци над припадницима ЈНА, српски званичници нису проговорили ниједну једину реч. Злочиначко НАТО бомбардовање и дејства по цивилним објектима, бројне жртве, уморена недужна деца, искасапљена цивилна лица у путничким возовима, аутобусима, мостовима и другим местима, такође су препуштени забораву. Више је него сигурно да РЕКОМ наведене злочине над Србима нема намеру да предочи српској и светској јавности. Све приче ће се, нема сумње, опет свести на злочине које су, наводно, починили Срби током „агресије“ на „мирољубиве“ сверозападне републике, Босну и Херцеговину, Космет… Биће и у овом случају много лица и појава који ће неодољиво асоцирати на наслов овог прилога.
Срби западно од Дрине и јужно од Саве, најављујући референдум, наишли су на опште одобравање већине грађана Републике Србије. Доживели смо да се, коначно, неко из српског национа одлучно супротстави наметању политичких и економских решења која су путем разних притисака и претњи испостављали поједини представници из Брисела и Вашингтона. Изјаве и одлучност водећих политичара Републике Српске у вези са одржавањем референдума, биле су својеврсна лекција политичарима на власти у Србији.

Била је то, у ствари, изузетна поука о једном од начина како се треба супротстављати страним захтевима и притисцима, усмереним против интереса српског народа. Нажалост, у време када су признања политичарима у Републици Српској достизала врхунац међу грађанима Србије, у Бања Луку се из Брисела обрела британска бароница госпођа Кетрин Ештон, висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност. Довољно је било да припрети прстом, после чега су водећи људи „љутих Крајишника“ напунили гаће и одустали од референдума.
Били су ово само неки од великог броја примера који одсликавају поједине личности и појаве путем којих се указује на недоследности и промашаје руководећих људи у две српске земље. За свеукупно коментарисање деловања српских политичара, неопходно је написати томове књига.

Тешко је користити термин "колатерална штета" када немаш носаче авиона, крстареће пројектиле, те генерално пар стотина пута надмоћнију војну силу над својим противником. Плус што нема шансе да те неки суд осуди за употребу осиромашеног уранијума, касетних, графитних, вакуумских, паметних, глупих и медијских бомби.

Осјетио се велики степен намјере да се Борис Тадић испаралелише са Бараком Обамом у свом обраћању јавности. Осим што је та паралела морбидна, посебну забринутост код свих нас који волимо да се у врху државе налазе озбиљни државници, изазива нови манекенски испад. Он јуче спољнополитичког експонента ЕУ упорно назива "Кети" Ештон, док она сасвим сигурно неће рећи: I had most constructive meeting with president Boky Tadich.

Država Srbija završila je veliki posao hapšenjem i izručenjem Hagu generala Ratka Mladića. Vlast koja vodi Srbiju hapšenjem Mladića pokazala je da je sposobna i voljna da uradi neke stvari korisne po zemlju, ali štetne po nju samu.
Samo još da vidimo da li će građani Srbije imati neku korist od Mladićevog hapšenja jer, na kraju, sve se svodi na to: uspešna je samo ona vlast koja radi u korist svojih građana.

Kako sada stvari stoje, izgleda da građani neće videti neke vajde, već da će od odlaska generala u Hag jedino imati bljutav i neprijatan ukus u ustima i stomaku, uz stalno pitanje: dokle više?

Naši prijatelji iz EU postavili su nam hapšenje Mladića kao uslov za dobijanje kandidature, plus određivanje datuma otpočinjanja pregovora. Bez Mladića u Hagu od Evrope bismo imali samo „evropsku perspektivu". Kad je naša vlast ispunila uslov, odjednom našim evropskim prijateljima nije bilo baš tako bitno što je vlast uhapsila generala koji je branio Srbe u Bosni, već je njegovo hvatanje postalo ključni dokaz da je sve vreme znala gde se krio!

Jer, kako to da predsednik Boris Tadić uhapsi Mladića baš kad mu u goste dolazi šefica evropske diplomatije? I baš sad su tog poluizlapelog i polupokretnog starca pronašli u kući rođaka sa sela! Da ne bude zabune, gde se Mladić krio, ko mu je pomagao, kad je stigao u Lazarevo jesu važna pitanja, ali su periferna u odnosu obećanja EU. Umesto da održe reč, naši EU prijatelji su se setili da je hvatanje Mladića u stvari naša stara obaveza, a da je pravi uslov priznanje Kosova! Uz put i promena izbornog zakona, i azilanti, i restitucija, i NATO i... Zbog toga je na kraju i predsednik Tadić „zahtevao" od EU da Srbija, kao i Hrvatska, istovremeno sa statusom kandidata dobije i datum početka pregovora, jer smo to „zaslužili".

Da li smo „zaslužili" odlučiće Brisel, ali i ova epizoda sa Mladićem pokazala je kako nas vide naši evropski prijatelji! Izgleda da ta slika ne bi bila mnogo bolja ni kad bi Tadić priznao Kosovo, uveo zemlju u NATO, pohapsio Rome koji pomisle da zatraže azil i dozvolio Briselu da nam broji glasove na izborima. Možda je rešenje da vlast krene da radi samo one stvari od kojih će građani imati korist! Lekovito deluje rečenica Đinđića koju prenosi Dobrica Ćosić: „Više u Srbiji demokratija ne može da se dokazuje izdajom državnih i nacionalnih interesa."

Svetomir Marjanović