Mediji i konstantno samoponižavanje naših vlasti oduzeli su nam svaki osećaj dostojanstva i samopoštovanja
Nakon skandalozne vesti iz Haškog tribunala da se i najveći srpski pesnik Njegoš spominje kao mogući inspirator zločina, postaje jasno da je na delu promena istorijske svesti srpskog naroda i izjednačavanje uloge Srba u ratovima u bivšoj SFRJ i uloge Nemačke u Drugom svetskom ratu. Ta vrsta zlonamerne ideološke zloupotrebe srpskih književnika i pesnika u cilju destrukcije srpskog nacionalnog identiteta ima za cilj da prikaže jedan slobodoljubiv narod kao narod koji živi kontinuitet mržnje. U tom smislu srpska se istorija sagledava u ogledalu sadašnjosti, a ne obratno i po standardnoj zapadnoj slici sveta u kojoj sve mora biti oštro podeljeno na suprotstavljeno dobro i zlo, u kojoj su „dobro“ uvek oni, a „zlo“ svi koji se sa njima ne slažu ili im ne daju rudna blaga i naftu džaba, sve što se vezuje za Srbe mora biti zlo i mračno.
To zlo nije čak ni trenutno, već je produkt celokupne srpske istorije i nacionalne svesti, događaja davno zaboravljenih, te se i pesničke fikcije i mitovi uzimaju kao ozbiljne istorijske činjenice koje svedoče u korist fiktivnog zločina koji se proglašava realnim (u ovom kontekstu to je „istraga poturica“) i tako stvaraju neodržive paralele koje su ništa drugo do ideološki konstrukti koji imaju za cilj opravdanje zločina nad srpskim narodom. Ideološka zloupotreba uvek ima za cilj da prikrije laž i od nje načini istinu. I ne samo to; ona donosi olakšanje zapadnom mnjenju, istom onom mnjenju koje je dopustilo bombardovanje Srba, vojnu intervenciju u SFRJ i koja guta laži o etničkim čišćenjima i genocidima koje su Srbi načinili iako je po popisu Srba u svim republikama pa i u sopstvenoj, drastično manje, dok je onih nad kojim je navodno izvršen genocid drastično više.
UČINAK DOMAĆE ELITE Proglašavanje laži istinom ima dakle dvostruku funkciju, da opravda zločin i laž i proglasi neprijatelja krivim od nastanka i istorijskih početaka. Neprijatelj mora biti doživljen kao neko ko je oduvek kriv i ko nije nevin, te se stoga na njega moralni zakon ne primenjuje, a život običnog Srbina stoga ne može biti izjednačen sa životom nekog drugog nevinog ljudskog bića. Pošto je neprijatelj kriv od rođenja, kako bi od njega načinili prijatelja, moraju ga prevaspitati i nanovo izdresirati jer oni na to imaju pravo kao predstavnici „dobra“ u cilju pobeđivanja „zla“ u nama.
Tu na pozornicu stupaju domaći vršioci vlasti koji saučestvuju u ovoj promeni kolektivne svesti, a vrlo često je čine unapred, bez spoljnjeg zahteva. Naši domaći predstavnici, a strani poslušnici, često predosete reakciju stranih vlada, te se unapred mažu katranom i perjem. Naša elita više ne čeka zapadne prekore i zahteve, već se ona unapred, preventivno, ograđuje od svega što bi moglo biti shvaćeno kao problem. Ona predoseća. Stoga je, još odavno predosetila problem oko Njegoša. Pitanje je, doduše, da li se ovde radi o predosećanju ili proizvodnji problema. Zapravo, domaća elita je ona koja češće i istrajnije pokušava da od Srba stvori podobne Srbe nego Imperija, kojoj to naime odgovara. Tako naša elita ima ulogu tužibabe koja velikom učitelju dostavlja spisak svih štetnih srpskih pisaca, pesnika, intelektualaca i daje razloge za njihovo izbacivanje iz kolektivne svesti, na šta učitelj reaguje pomalo iznenađeno i zadovoljno, odajući priznanje tako poslušnim i prosvećenim narodnim elementima.
Stoga je i ova priča oko Njegoša, kao i svaka druga nacionalna sramota, prošla neopaženo i ćutke, iz dva razloga – prvi je što smo na poniženja navikli, a drugi je što nas je naša elita na ovo poniženje unapred pripremila. Godinama se ovde vrši zloupotreba prošlosti iz ugla sadašnjosti, što je nedopustivo, jer se iz vida ispušta kontekst prošlosti koja je obitavala u svojoj sadašnjosti, u svojim vrednostima i stremljenjima, i ona se ne može procenjivati sa aspekta „vrlog novog sveta“ 21. veka. Ne samo što se to ne sme činiti već to ne čini nijedan ozbiljan i priseban narod, nijedna ozbiljna i prisebna elita, niti ijedna vlada ijedne države sme da dozvoli ovakvu zloupotrebu svojih nacionalnih utemeljivača.
Iz pozicije sadašnjosti, u kojoj su nastali termini „genocid“ i „etničko čišćenje“, prošlosti se pripisuju te kvalifikacije, te se Njegoš retroaktivno izvodi na sud istorije da mu se sudi ne iz ugla njegovih dostignuća, kvaliteta njegove umetnosti, dobrobiti za društvo u kojem je stvarao, značaja njegove zaostavštine ili konteksta u kojem je živeo već iz ugla sadašnjih normi i vrednosti. Bilo kakvo odudaranje od tih normi povlači za sobom svetsku osudu, i to ne pojedinačnu, već kolektivnu.
Osuđujući Njegoša, oni osuđuju Srbe, srpsku istoriju, srpsku književnost i elementarno pravo na slobodu. Iza napada na Njegoša krije se napad na nacionalni identitet i potreba da se on promeni. Novi nacionalni identitet veličao bi književnike i heroje koji su zastupali herojsko trpljenje okupatorske vlasti, herojsko odricanje od samopoštovanja, slobode i života i bezuslovni pristanak na tiraniju. Svi drugi su potencijalno zagovarali stvaranje snažne srpske države i oslobođenja Srba, što je potencijalno opasno.
UMESTO NJEGOŠA BEKVALAC Opasno je po zapadne geostrateške interese na Balkanu i stoga se takvi moraju proglasiti genocidnim, zločinačkim, i nepoželjnim za vaspitanje novih generacija srpske omladine. Umesto Njegoša, čitaćemo Biljanu Srbljanović,a možda i Natašu Bekvalac. Mada, iskreno govoreći, nema razloga da se zamajavamo domaćim, kada možemo učiti od stranih velikih umova, a toliko takvih je prodefilovalo kroz Srbiju i srpske obrazovne institucije proteklih godina.
Predlažem da srpsku istoriju učimo iz dela Franje Tuđmana i rešimo problem neprihvatljivih pesnika i književnika. Važno je samo da ne spominjemo da je najednom problem Njegoš, a nije budući svetac Alojzije Stepinac. Sila uvek želi da se legitimiše kao pravda. Neograničena moć uvek želi da se legitimizuje, a zločin da se opravda i skine sa sebe žig krivice, zato se i na tzv. sudu pod imenom Haški sudi srpskoj istoriji, sadašnjosti i budućnosti, pošto će agresori postati nevini kada ih mi od krivice oslobodimo, kada mi poverujemo u njihovu istinu.
U tome im svesrdno pomaže i naša politička elita pokušavajući da od Srba stvori neke nove Srbe, drukčije i manje opasne. Takvi će Srbi biti opasnost samo sami za sebe. Međutim, ni to nije čudno. Suština je da živimo u koloniji u kojoj najvažnije odluke donose izaslanici stranih država, a one manje važne tajkuni i njihovi saveznici u vladajućim političkim strankama. Mediji i konstantno samoponižavanje naših vlasti oduzeli su nam svaki osećaj dostojanstva i samopoštovanja.
Nije ovo nepoznat fenomen. On je poznat i u individualnoj i u kolektivnoj psihologiji. Ukoliko vam dovoljno snažno čupaju dušu, gaze po vašim sećanjima, po precima, po istoriji, a vi tu ne možete ništa; ukoliko dovoljno istrajno rade na tome da vam poviju kičmu i da vam dokažu da je svaki otpor uzaludan počećete da verujete u to. Nakon plača, besa, depresije, dolazi otupelost na spoljne nadražaje.
Verujete, kao što naš narod danas veruje, da je sve uzaludno, da ništa vredno borbe nije. I zato je lakše nacionalnu frustraciju i znake života pokazati kada je u pitanju neko drugi. Zato je moguće da deset hiljada Srba napravi skup podrške Japanu. Zato je moguće da Srbi budu prvi u svetu po brojnosti u davanju podrške Muameru Gadafiju. Mi znamo kako je živeti prazninom, kako je sve izgubiti. Zato je tako lako identifikovati se sa drugim samo da bi se pobeglo od sebe. A od sebe se ipak, ne može pobeći, u šta će se, nadam se, uveriti naši potomci i strani izaslanici.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
