Kad pobjedimo Doboj ćemo nazvati Obren Vakuf,usprkos tebi i Vulićki
Vladimir RUS je napisao:
Na RTRS-u kazu 8000, a na Nezavisnim hiljade. Dok je bilo uzivo, na RTRS-u i ATV-u nista. Zato ide live kada se otvara hidroelektrana od 42 miliona KM koja uz to zaposljava tj. bice uposleno 40-ak radnika. Milion KM po radnom mjestu.
Pridružio se: 13 Okt 2002, 16:13 Postovi: 2214 Lokacija: Lopare/Banjaluka
Ako se nisu izjasnili kao Srbi, onda i nisu Srbi.
A, kad bi bila tacna nagadjanja svih malih naroda o tome koliko ih ima, svijet bi imao nekih 20 milijardi stanovnika, od cega 10-ak u Americi i Kanadi.
Народни фронт за одбрану Устава и Србије Иницијатива политичким странкама и удружењима Републике Cрбије Закључивањем Бриселског споразума од 19. 4. 2013. године и принудним спровођењем истог грубо је нападнут Устав Републике Србије. За разлику од ранијих напада који су вршили албански сепаратисти уз подршку западних савезника, овога пута напад на наш Устав је извршен од стране актуелног режима у Београду. Захваљујући актима републичке власти, успостављен је гранични прелаз између јужне српске покрајине и преосталог дела Србије, противзаконито су распуштени органи власти јединица локалних самоуправа на северу Покрајине, након чега је локално становништво, претњама и принудама приморавано да изађе на локалне изборе расписане од стране шиптарских сепаратиста. Распуштене су безбедносне институције Републике Србије, а готово свим запосленим у Министарству унутрашњих послова на територији АП Косово и Метохија је дат незаконит отказ. Донет је нови Закон о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава којим се први пут новом мрежом судова и тужилаштава не покрива територија АП Косово и Метохија, а претходно је незаконитим одлукама Високог савета судства и републичког јавног тужиоца заустављен рад тих државних органа, уз налог да се већина предмета преда ЕУЛЕКС-у и даље „органима“ који су формирани од стране шиптарских сепаратиста. Запосленим у судовима и тужилаштвима, као и у другим инстутуцијама Републике Србије на КиМ се припрема иста судбина као и оним у Министарству унутрашњих послова – незаконит отказ. Грађанима Републике Србије који су остали лојални својој држави се свакодневно крше основна људска и друга права: укинуто је право на локалну самоуправу, изборно право, право на учешће у управљању јавним пословима, слобода кретања и настањивања, право на рад, право на имовину, право на једнако поступање, општа забрана дискриминације и многа друга људска права, зајемчена Уставом Републике Србије. Више је него јасно да је наведеним потезима власт у Београду угрозила територијалну целину Републике Србије и тиме загазила у зону законом забрањеног деловања. Међутим, државни органи који су надлежни да гоне починиоце кривичних дела не реагују, а не реагују ни европски званичници који се наводно залажу за владавину права и поштовање људских права. Напротив, из западних центара моћи стижу само речи похвале за све потезе које је власт у Београду повукла у вези са својом јужном покрајином, наградивши режим у Београду отпочињањем преговора за улазак у ЕУ.
У светлу отпочињања преговора за улазак у ЕУ, у медијима је оркестрирано интензивирана тема измене важећег Устава Републике Србије. „Да ли ће Устав Србије бити промењен, делимично или у целини, више није под знаком питања“, „креће чешљање целокупног правног система“, „ово (је) права прилика да се крене у уставну ревизију“ Устава из 2006. године који је „кочница друштвеном развоју и променама у земљи“. То су натписи који су преплавили медије.
Ко тражи и коме је потребна промена Устава Републике Србије?
Прави наручиоци уставних промена су ван наше земље. То су исти они који су, у циљу отимачине Косова и Метохије, варварски бомбардовали нашу земљу, потом инсталирали своје војне снаге на том делу наше територије прикривајући се иза наводне „војне мисије ОУН“, тј. исти они који су подржали албанске сепаратисте у проглашењу независности тзв. Републике Косово признавши преко ноћи њену државност и, коначно, исти они који су здушно посредовали и притискали у „нормализацији издаје“ која је извршена закључивањем тзв. бриселског споразума. Уставне промене заговарају, наравно и домаћи извршиоци, како би накнадно озаконили противзаконите радње које су предузимали и до краја извршили преузете обавезе.
Основни циљ промене важећег Устава био би, пре свега, накнадна легализација предаје једног дела државне територије у руке албанских сепаратиста, а затим и даља разградња и раслабљивање Републике Србије, све до њеног потпуног разваљивања и уништења.
На мети би се прво нашла преамбула и текст заклетве председника Републике, јер директно сметају и представљају непремостиву правну препреку за намеравану предају Косова и Метохије.
Затим би се мењао облик државног уређења, те би уместо унитарне државе, под изговором регионализације и децентрализације била извршена суштинска (кон)федерализација Републике Србије. Каква би даља судбина Србије била, лако се може претпоставити и на основу судбине бивших федералних држава као што су СФРЈ и СРЈ. У вези са тим, треба поменути већ отворено прокламоване циљеве појединих политичких партија из северне покрајине који захтевају законодавну, извршну и судску власт за Војводину, уз право на изворне приходе.
Измене би, по свој прилици, претрпеле и одредбе Устава које се односе на језик и писмо у службеној употреби, које одредбе се већ увелико и масовно крше без било каквих санкција. Штавише, ове одредбе Устава некажњено крше и поједини државни органи!
И на крају, као најважније, планиране измене Устава предвиђају уградњу „интегративне клаузуле“, тј. клаузуле о преносу дела суверенитета Републике Србије на институције Европске уније. Ова клаузула би предвиђала могућност Републике Србије да на основу међународног уговора повери и пренесе вршење својих суверених права на међународне организације (ЕУ) уз евентуалну могућност уласка и у одбрамбене савезе са државама које се темеље на сличним вредностима. Уградња интегративне клаузуле би озаконила пренос већ похараног суверенитета Републике Србије, чиме би наступиле тешке последице по нашу земљу, а могућност поновног успостављања државног суверенитета свела би се на минимум. Као што је речено, интегративна клаузула би отворила врата уласку земље и у НАТО пакт, а што би се наметнуло као логично решење након прикључења Европској унији, чије чланице углавном и чине тај војни савез. Тиме би се Србија нашла у канџама војног савеза који нас је својевремено бомбардовао, а на супротној страни у односу на све оне који су данас на мети тог истог савеза.
Оно што је индикативно је чињеница да за разлику од мање развијених чланица ЕУ, Немачка нема интегративну клаузулу у свом уставу, што значи да та земља никоме није уступила део своје суверености.
Поставља се питање као спречити овакве катастрофалне и погубне измене важећег Устава?
Треба знати да су потпуно неистините и измишљене тврдње да су промене Устава неопходне и да је Устав „кочница друштвеном развоју“. Та теза је измишљена како би се код наших грађана, у самом старту, психолошки елиминисала свака могућност супротног начина размишљања, а промена Устава наметнула као једино могуће решење, што је нетачно. Истина је управо обрнута. Важећи Устав Републике Србије јесте кочница, али не „друштвеном развоју и променама у земљи“, како то тврде заговорници европских интеграција, већ је Устав искључиво препрека и кочница даљем разваљивању наше државе, тј. њене целовитости и суверености и тренутно представља једини гарант заштите националних, културних, економских и свих других интереса наших грађана.
Промену Устава траже само они који су спремни да тргују делом државне територије и државним суверенитетом, као и они којима Србија никада није ни била на срцу, а који су се притајили чекајући овај тренутак, да би се сада огласили у виду наводно великих заговорника „европске идеје и европских вредности“, под плаштом којих идеја се намерава докрајчити Србија, а српски народ најзад бацити на колена.
Нема никаквог разлога за измену важећег Устава Републике Србије. Поготову не сада, када се актуелна власт поиграла са делом државне територије закључујући споразум са сепаратистима који су прогласили државу на делу наше територије.
С обзиром на реалну и озбиљну опасност која се надвила над нашом земљом, проглашавати неутралан однос према збивањима која се одвијају, не значи ништа друго до позив на пасивно посматрање директног преноса самоукидања државе.
Грађани Републике Србије који су по Уставу једини носиоци суверености, никако не смеју себи дозволити неутралан и пасиван однос према актуелним збивањима који се тичу њихове земље и њихових личних судбина. „Народни фронт обједињених националних, социјалних и демократских снага“ у виду уставобранитељског покрета који би се залагао за доследно поштовање начела уставности и законитости са циљем заштите основних националних, социјалних, економских интереса и демократских вредности у нашем друштву, представљао би прави бедем очувања српске државности и спречио би суноврат који нам је намењен и који се припрема. Потпуно је извесно да наши грађани, повезани у општенародни уставобранитељски фронт, могу да спрече промену важећег Устава. Спречавањем планиране и најављене измене Устава спречила би се и легализација тзв. бриселског споразума и предаја Косова и Метохије. Држава Србија нема никаквог разлога да тргује делом своје територије, а парола да Европа нема алтернативу намењена је искључиво умртвљивању можданих ћелија наших грађана. Европска унија, која постаје тамница народа, начином на који се поставила према Србији, и те како има алтернативу, а то је сама Србија. Србија је слободна да бира свој пут, тј. друге државе и савезе са којима ће сарађивати, а који заузврат не траже ни нашу територију, ни жртвовање суверенитета наше државе.
Окосница народног фронта је већ настала, а она се налази на самом Косову и Метохији. Наш народ је огромном већином рекао велико НЕ бриселском споразуму, супротставио се свим притисцима режима, и у стилу правих уставобранитеља и искрених поштовалаца начела владавине права, формирао Скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија, у циљу одбране важећег Устава и Републике Србије. Остали грађани Србије би требало само да следе пример свог народа на КиМ и храбро се укључе у свеопшти народни фронт са истим циљем – одбрана важећег Устава, а тиме и саме Републике Србије и свих њених интереса.
У складу са напред наведеним, позивамо Вас да на предстојећим парламентарним изборима наступите јединствено са свима којима је целовитост Србије приоритет у њиховом политичком деловању.
Konstatovali smo velike promene u međunarodnim odnosima na kraju 2013. godine, kada je posle Sirije i Ukrajine i nevernim Tomama postalo jasno da je svet uveliko zakoračio u multipolarizam. Ekonomsko i političko jačanje Rusije i svih zemalja BRIKS, tek blagi začetak ekonomske stabilizacije SAD uz padanje njihovih političkih akcija u svetu i višestruka kriza i stagnacija EU najvažniji su odjeci protekle godine. Taj trend nastavak je već zapaženog globalnog pravca kretanja poslednjih godina, s tim da je 2013. svemu tome dala rapidno ubrzanje. Lako ćemo se složiti da ti spoljnopolitički procesi u najvećem odgovaraju interesima srpskog faktora u celini.
Nažalost, na domaćoj sceni odvijali su se u 2013. sivi i tamni procesi, koji su bili vidljivi još prošle godine. Nažalost, vlast je iznenadila i dobar deo svojih kritičara, da se ne govori o neodlučnima, postupcima u ekonomskoj i socijalnoj sferi, zatim na pitanju Kosova i Metohije i potom u nastavku ispunjavanja uslova za pridruživanje EU. Na svim ovim pitanjima vlast je otišla dalje i od najmračnijih prognozera i kritičara. Rešenja Briselskog parafa, predložena rešenja zakona o radu, šest tačaka Krstićevog programa, uključujući i njegovo imenovanje za ministra finansija – sve to zajedno prebacuje i strahovanja i strepnje najvećih pesimista. Tome treba dodati i medijsku sferu, koja je ostala slična kao u prethodnom periodu, dok u nekim oblastima, gde su ranije postojale kakve-takve medijske slobode, beležimo njihovo dodatno smanjivanje pred pojačanim kontrolom i ograničenjima.
Sa druge strane, dodatno zabrinjava što se nije stvorila, ako ne jedinstvena, a ono bar međusobno povezana i dobro organizovana politička opozicija. Nije bilo vidljivijih oblika društvene (strukovne, sindikalne, intelektualne) opozicije postojećem stanju i u javnosti prepoznatljivog definisanja jasne alternative koju bi mogle lako da prepoznaju šire mase. Lako je videti da u većini drugih evropskih zemalja – u kojima je ukupno stanje bolje – dolazi do različitih oblika iskazivanja nezadovoljstva i težnji ka izražavanju opštih, grupnih, slojnih i čak individualnih protesta i manifestacija. Koje su to odlike srpskog društva, vlasti i upravnog sistema koje ih bitno razlikuju od većine drugih savremenih evropskih država i društava? Šta je to zbog čega u Srbiji nije moguće organizovati ne samo uspešno i prosperitetno društvo i razvijenu privredu već ni slobodan i demokratski sistem, o kome se već četvrt veka svakodnevno govori, a od koga smo još veoma udaljeni, možda čak udaljeniji nego pre deceniju ili dve.
POD STRANOM ČIZMOM Prvi faktor je da Srbija ne ispunjava uslov suverene zemlje i društva. Slično je u ograničenijem vidu i sa nizom drugih evropskih zemalja i članica EU, gde se po automatizmu suverenost zemlje ograničava njenim članstvom u jednom nadnacionalnom telu. Slično je i sa članicama NATO. Na krajnjem istoku kontinenta postoje u labavijem vidu i integracioni procesi na postsovjetskom prostoru. Međutim, u slučaju Srbije ne radi se o toj vrsti ograničenja. Srbija se nalazi višestrukim poluvidljivim nitima pod presudnim uticajem i čak se zbog snage tog uticaja, može reći delom i u rukama stranih sila, i to onih koje su joj geopolitički najmanje naklonjene. Taj uticaj ogleda se u ideološkoj i ličnoj interesnoj povezanosti i kolaboraciji značajnog dela društvene i političke elite Srbije upravo sa tim globalističkim centrima svetske moći, Rečju, radi se o SAD, Velikoj Britaniji i delom Nemačka, dakle velikim silama koje najmanje naklonjene esencijalnim srpskim državnim i nacionalnim interesima. Nezavisno čak i od te slojne, stranačke, staleške i individualne povezanosti sa značajnim delom elite Srbije, te sile imaju već formiran sistem držanja zemljalja pod uticajem i kontrolom preko već instaliranog sistema koji čine – da nabrojimo samo najznačajnije – komponente koje ograničavaju suverenost zemlje. Reč je o presudnom medijskom uticaju, o brojnim NVO, koje su, da paradoks bude veći, od statusa manje-više stranog tela, finnasiraniog spolja, u srpskom društvenom tkivu sada zauzele vidan uticaj, koji je čak i institucionalizovan i delom finansiran od samih poreskih obveznika zemlje. Možda je najznačajniji faktor te mreže zaposedanje privrednog i finansijskog sistema zemlje od stranog kapitala, čime se mogućnosti vođenja suverene politike značajno smanjuju. To je u savetničke i upravne uloge privrednom, bezbedonosnom i političkom životu javno uvelo strane posmatrače, savetnike i druge kontrolore različitog tipa.
Suštinski faktor iznad svih etičkih i drugih propusta pri ovakvom smanjenju suverenosti naše zemlje – koja čak nije ni članica nekog integracionog oblika, već formalno nezavisna država – je u tome što strane sile koje imaju presudan uticaj u Srbiji nisu naklonjene našoj zemlji i narodu iz geopolitičkih razloga. Zato sadašnje stanje razvaljene i destruisane privrede, siromaštva i neuređenog pauperizovanog društva, smanjenog teritorijalnog obima, sa naznačenim daljnjim secesionističkim epilozima – nisu posledice nikakvih neuspelih reformi i prelaznih i nedovršenih stanja, već planski rezultat delovanja stranog faktora i celih delova političke i društvene elite.
Dakle uspostavljen je čitav jedan sistem, čiji je zadatak da sa što manje šuma i što više efekta dalje destruiše srpsko društvo, privredu pre svega, a paralelno s tim i moral, obrazovni sistem, svest ljudi, što dovodi do kompletnog rasula društva i samog tkiva populacije, uključujući čak sfere kao što su zdravstvo, natalitet, kvalitet ishrane, položaj mladog dela populacije i dr. Predloženi zakon o radu, na primer, dovodi milione naših građana, praktično gotovo čitavu populaciju, na dodatno podređen i obespravljen položaj u odnosu na pređašnje stanje da je potpuno prirodan neki stepen otpora i nezadovoljstva, čak i kod potpuno apolitizovanih ljudi.
SNAGA DEMOKRATIJE Tako dolazimo do glavne protivrečnosti sadašnje pozicije srpskog društva u odnosu na demokratiju i demokratske slobode. Kao glavni logo svih delatnika na društvenoj i političkoj sceni u Srbiji u protekle dve decenije bili su borba za demokratiju i ljudska prava, prosperitetno i uspešno društvo na privrednom, kulturnom i svakom drugom nivou dostignutih standarda. Međutim, kako su suštinski ciljevi i interesi stranog faktora privredno kolabirana i destruisana zemlja, socijalno upropašćeno društvo, satiranje zdravstvenog i obrazovnog sistema, kulture i masovnog sporta te blokirani i zatupljeni mediji, to je lako uočiti da se sve to mora sprovesti mimo volje i uz obmanu širokih slojeva stanovništva. Oni su kudikamo brojniji od relativno malog sloja kolaboracionista, direktno uključenih u ovakav, slobodno se može reći, zločinački poduhvat prema svom narodu i zemlji.
Tu dolazimo do suštine problema: upravo nedostaci demokratije, računajući u njih i medije i slobode u javnom mnenju i stručnom svetu, su faktor koji olakšava i čak omogućava ovakvo stanje, u kome se, posle 14 godina “uspešnih reformi“ nalazi naše društvo, uz dalji sagledivi ishod kuda može dospeti za godinu ili dve. Dakle, ako želimo da zaustavimo daljnji programirani sunovrat Srbije, nije potrebno – čak je i kontraproduktivno – organizovati se opoziciono u formama poput šovinističkih i ekstremističkih organizacija, zatim udruženja „pravoslavnih fundamentalista“ i organizacija koje negiraju demokratske vrednosti i sistem, dovodeći u pitanje postojanja u etičkom smislu nekih istorijskih i opšteprihvaćenih vrednosti karakterističnih za evropski kontinent i okruženje. Nije neophodno delovati ni nekim parcijalnim slojnim udruživanjem, već jednostavno koristeći demokratske forme organizovanja upravo po evropskom modelu ponašanja, koji ne podrazumeva po svaku cenu zalaganje za ulazak u EU pod postojećim uslovima. Potrebno je ukazati na fundamente promašenosti postojećeg privrednog i socijalnog modela, državne i „nacionalne“ politike, na uskraćivanja društvenih i demokratskih sloboda za najšire slojeve, primenjujući pri tome najdemokratskije forme ponašanja i delovanja. Na osnovu toga moguće je stvoriti program i model za promene, koji će svojom suštinom biti prihvaćeni od širih slojeva. Zbog te prihvatljive forme ostaće se izvan presudnog kaljanja i anuliranja postojećeg medijskog i stručno-analitičkog estabilišmenta. Jednom rečju, jasno je da je ovako stanje u kojem se društvo i država nalaze loš i da ne odgovara vrlo širokim i različitim slojevima društva, profesionalnih i staleških grupa, udruženja i pojedinaca. Neki vid otpora i nezadovoljstva ili makar težnji ka poboljšljvanjima postoji u najširem i najrazličitijem vidu, ali je isto tako jasno da bi u svojim težnjama i poduhvatu najuspešnija opozicija bila sastavljena od pokreta i organizacija koji bi na čelu imali moralno neupitne i u profesionalno uspešne i priznate ljude sa jasno izrađenim stručnim programima, pre svega u ekonomskom domenu, ali i u drugim najvažnijim segmentima. Oni bi, zalažući se za demokratiju i demokratski princip, ljudska prava i slobode, slobodu govora, delanja, javnog mnjenja, ali i poštujući sve demokratske principe, poštujući sva evropska dostignuća u tim oblastima, ponudili alternativu i postojećem stanju i daljem predvidljivom ishodu postojećih „reformi“.
Jasno je da u okolnostima poluokupirane zemlje ni ovakav način delovanja opozicije ne bi lako prošao, tačnije bio bi na svaki način, poput Demokratskog fronta u Crnoj Gori, etiketiran i uskraćivan, ali bi svakako imao najveće šanse na uspeh. Kratkoročno ovakav vid opozicije bi „dobijao klipove“, ali na srednji i duži rok bi osvojio respekt u sve širim slojevima, uključujući i delove postojećeg kolaboracionog aparata, tačnije pojedince i čak slojeve i grupe dela političke i društvene elite koji interesno sarađuju sa stranim faktorom u realizaciji i održavanju postojećeg stanja, za koje se može reći da je u celini loše, etički i profesionalno neodbranjivo i neperspektivno. Zašto do sada, između ostalih oblika opozicinog delovanja, ovakav vid opozicionog delanja još nije stvoren, kada su svi interesi naroda i zemlje, kao i način kanalisanja alternativnih rešenja, to nalagali?
Kakvo je danas stanje na opozicionoj sceni u Srbiji? Prvo, moramo da definišemo šta je to opozicija. Opozicija se načelno objašnjava kritičkim i suprotnim, dakle alternativnim delovanjem u odnosu na aktuelnu vlast. Sa tog knjiško-akademskog aspekta opozicija u Srbiji je prilično jaka jer u nju formalno ulaze sve stranke, pokreti i snage koji nisu u vladi i uz nju. Praktično, međutim, LDP, G 17, SPO, pa i DS, a posebno ne DS koju bi vodio Boris Tadić, nisu opozicija postojećem stanju u Srbiji i onom što bi mogli nazvati „mekom okupacijom“, kojom smo na sofistikovan način već godinama izloženi.
Problem u Srbiji je u tome što zapravo najveći deo političke elite u zemlji – koji se, uzgred, praktično ne menja i, uz minimalne izuzetke, radi se o istim ljudima već gotovo dve decenije – „legao na rudu“ u odnosu na strane pritiske i okupacioni aparat u celini, i to nesrazmerno biračkom telu. Dakle, sa jedne strane, u pitanju je profesionalni refleks jer jedni isti ljudi koji zauzimaju čelna mesta u političkoj eliti zemlje teže da budu što uspešniji u svojoj profesiji, a, kako je zemlja pod presudnim uticajem stranih sila, i to onih koje su Srbima geopolitički nenaklonjene, to politička elita teži da sa njima sklopi bar prećutni sporazum i u ime sopstvenih interesa postiže u tom pravcu kompromise. Ti kompromisi su, po logici stvari, na štetu naroda i biračkog tela. Dakle, u odnosu na strani faktor i koncepciju postoktobarske Srbije nema bitnije razlike između aktuelne vlade, koja iz svojih ličnih interesa radi na destrukciji zemlje, nastavaljajući da primenjuje taj koncept (u ekonomiji, kulturi, spolnoj politici, medijima, na Kosovu i Metohiji i drugim važnim državnim pitanjima) i na prvi pogled istrošene ekipe prošle vlade, koju čine DS, URS, SPO, LSV i LDP. Istina, ova grupacija pomenutih stranaka i ideološki je uz Srbiji nenaklonjeni strani faktor. Otuda zapadne sile unajvećem dostižu svoju idealnu poziciju u Srbiji jer postoje dve grupacije stranaka i lidera, i svi rade za njihovu koncepciju. Uz apsolutnu okupaciju i kontrolu medija, gde su izuzeci sve manje značajni, uz instaliran kompradorski deo društvene elite na važnim mestima i u institucijama sistema, to je već prilično zaokružen sistem meke okupacije.
MOGUĆNOST ĐILASOVOG PRREOBRAŽAJA Šta ostaje van tog sistema i šta može biti nukleus otpora. Prvo, od političkih stranaka to su DSS, Dveri i SRS, kao i brojne druge manje stranke, pokreti, organizacije i sl., svi van posedovanja neophodnih izvora finansijskih sredstava i zapaženijeg upliva u medijima. Drugo, tu su oni delovi društvene elite koji ne rade za okupacioni sistem i koji su zato načešće institucionalno marginalizovani u okviru svojih oblasti, da ne govorimo i da su medijski i statusno skrajnuti, ali ipak postoje i deluju u mnogim oblastima u kojima stvaraju nominalnu većinu. Tu spada i deo imućnijih poslovnih ljudi, malih privrednika i dr. Tu je i narod, pauperizovan, dobrim delom apolitizovan, podstican od nametnutog sistema i medija na brojne poroke, ćorsokake i svaku drugu vrstu debilizacije. Na kraju, tu su one strane sile koje su Srbima više naklonjene od sila koje su inicirale i nadgledaju poduhvat meke okupacije Srbije. Otuda postoji jasna logika da Srbija sarađuje više sa tim naklonjenim stranim silama, a to su zemlje BRIKS, pre svega Rusija, potom od zapadnih sila pre svega Francuska a potom i od nje slabije druge romanske mediteranske sile, poput Italije i Španije. Sa Nemačkom se nešto može postići u racionalnoj saradnji i odnosu koji je po sebi sve samo ne prijateljski, ali nudi neku perspektivu, koja se može svesti na izbegavanje nultog ishoda za Srbe. Ta šansa je svakako veća od one koj nudi „saradnja” sa SAD i Velikom Britanijom. Naravno, i sa ove dve sile treba sarađivati i izbegavati sukobe, ali su one Srbji najmanje naklonjene. U regionu srpski faktor ima šire mogućnosti saradnje, ali sada to ne bih posebno analizirao.
Ukoliko smo krenuli od ovog poslednjeg, a to su strane sile, potpuno je logično da se okrećemo onim koje su nam više naklonjene, a onda da obratimo pažnju na tri druge grupacije faktora, gde tražimo potencijalno zdrave snage za prevazilaženje postojećeg ćorsokaka i posebno nametnutog i planiranog epiloga.
Prvo, obratimo pažnju na političke stranke i pokrete. Među strankama, ideološki i praktično psomatrano, krem okupacionog sistema predstavljaju LDP, URS, SPO i LSV. Nešto je od njih izdvojenija DS, gde je jasno da između Đilasa i Tadića ovaj prvi, kao racionalniji i preduzimljivi čovek u biznisu, uz sve mane, ideološku bliskost i spremnost da izađe u susret nenaklonjenom stranim faktorom, manje štetan od Tadića. Upravo strani faktor pokušava da delom povrati pozicije Tadiću i da u jednoj po njih idealnoj poziciji on pokuša da objedini sve navedene kvislišnke grupacije sa DS. Time bi strani faktor izbegao mogućnost bilo kakvog ozdravljenja DS, što sa pragmatičnim Đilasom i ne bi bilo nemoguće makar u izvesnoj meri, a, sa druge strane, bi se „skućile“ ove kvislinške grupacije, pošto svaka od njih teško da može na regularan način preći pojedinačno cenzus, preteći da raspe glasove i tako upropasti strancima uložena sredstva.
Kada je u pitanju SPS, članstvo i dobar deo funkcionera, posebno na nižem nivou, uz svu blokadu medija i delovanje okupacionog sistema, prilično su imuni na prihvatanje kontinuiteta postoktobatske Srbije u pragmatskoj, a posebno ideološkoj ravni. Čini se da još uvek postoje neki od funkcionera na višem nivou koji bi se mogli distancirati od dosadašnje pogubne politike koju je SPS vodila, posebno u poslednjoj vladina čelu sa Ivicom Dačićem. Sa druge strane, čini se da i sam Dačić nije bio srećan zbog politike vlade koju je vodio, da su neki njegovi potezi bili iznuđeni, ali je teško za pretpostaviti da bi on lično imao kapacitet za suštinsku promenu sadašnje politike, mada ni to nije sasvim isključeno.
ŠTA DONOSE IZBORI Kad je u pitanju SNS, mišljenja sam da je Vučić najveći adut okupacionog sistema i da je zakazivanje parlamentarnih izbora za mart ustvari želja stranog faktora da se on i stranka, dok se još nisu pokazali širem javnom mnjenju u punom svetlu, dograbe što punije vlasti i „odrade poslove“. Uostalom, nakon poslednjeg vanrednog kongresa stranke, zaista ne treba verovati da je u SNS, bar što se tiče gornjeg pa i srednjeg sloja funkcionera, ostalo još nešto ljudi sposobnih za samostalno mišljenje i bilo kakvu osetnu opoziciju u stranci.
Sasvim je druga priča sa Tomislavom Nikolićem. On svakako lično neće pozdravljati dalju očekivanu evoluciju SNS, ali sumnjam da posle toliko propuštenih vozova još uvek ima kapacitet za neki vid suprotstavljanja, čak i onim najneprihvatljivijim potezima u odnosu na državne i društvene interese koje će Vučić nastaviti da čini svojim „reformama“ po receptu navedenih sila. Ipak ostavljam mogućnost, bez obzira na svu kooperativnost koju Vučić pokazuje poslednjih godina, da on u sebi sadrži i izvesnu nepredvidljivost koja u potpunosti ne isključuje određene promene u patriotskom pravcu iako je stepen njegovog preobražaja bio zaista fascinantan. Sa druge strane, jedan deo funkcionera i posebno članstva SNS sigurno će odlaziti i na različite načine biti motivisan da napusti stranku, a mnogi od njih će poželeti i da se neposredno pridruže opoziciji. Ukoliko opozicija bude dobro organizovana i postavljena, mogu se očekivati i krupniji rezultati u budućnosti jer je jasno da od stranog faktora nametnuti ekonomski program, predlog zakona o radu, rešenje za Kosovo, situacija u medijima – neće doneti nikakav boljitak za Srbiju i njeno društvo.
Otuda je logično daljnje slabljenje Vučićeve pozicije i samog SNS kako vreme bude prolazilo, ali, nažalost, biće sve uočljivije i dalje erodiranje i propadanje zemlje i srpskog društva, što nikakva okupacija medija i javne sfere neće moći da zamaskiraju. Upravo zato će se raspisati republički izbori da se, dok su još Vučić i SNS u snazi, osvoji što punija vlast, da se realizuju od stranaca predviđeni ciljevi, odigra „dugi napad“, odnosno vlada od sve četiri godine, posle čega neće mnogo ostati ni od Vučićeve i popularnosti SNS, ali, nažalost, ni od same Srbije i srpskog društva.
Otuda, opozicija, koja očigledno nije najbolje iskoristila ovih petnaestak meseci, otkako je postalo jasno kuda stvari idu, mora da se konsoliduje i izvuče svoj maksimum na dva koloseka:
– Na samim izborima u Republici i Beogrdu, dakle kratkoročno;
– Da nastavi da deluje na duži rok u sledećem periodu, kada je najverovatnije da će SNS biti jedan od glavnih subjekata, verovatno najvažniji u budućoj vladi.
(U nastavku: šta opozicija može da uradi na izborima a šta posle njih)
Šta može da uradi opozicija u Srbiji, i to ona stvarna, sa postojećim stanjem u zemlji, koje je, kao i zakazivanje ovih izbora, vrlo dobro isplanirano da zemlju dodatno gurne u provaliju iz koje se teško može izvući, čak i ako se nastave relativno pozitivni trendovi u okruženju. Takođe, još jednom ćemo se osvrnuti na opasnosti koje prete ovoj zemlji, i kako se prema svemu tome i do koje mere odnose vladajuće stranke, i one formalno opozicione – koje čine kontinuitet ne samo sa postokobarskom Srbijom, što možda i nije toliko sporno, koliko sa nastavkom vođenja te politike od 2008, kada su se stvari u svetu toliko promenile da je moguće voditi daleko manje poniznu kolaboracionističku politiku.
U veoma kratkom roku Srbiju čekaju izbori, parlamentarni i za Beograd. U tom mikrovremenu ne može se previše učiniti za one poduhvate za koje je propušteno poslednjih petnaestak meseci, ali ipak se može još uvek dosta toga preduzeti. U prilično sivim tonovima mogli smo da pratimo ponovno odbijanje DSS i SRS da podrže ideju Dveri za objedinjavanje patriotske opozicije za predstojeće izbore. Dveri su odustale od nastojanja da sa nizom manjih političkih i društvenih pokreta i organizacija patriotskog profila naprave zajednički nastup na predstojećim izborima, koje je isplanirao SNS i Vučićem na čelu, podržan od stranog faktora koji drži Srbiju u mekoj okupaciji. Ta podrška je vezana za konkretne protivusluge, a to su nastavljanje pogubnog ekonomskog neoliberalnog koncepta koji nastavlja Lazar Krstić, uključujući i katastrofalan predlog zakona o radu (trenutno zbog reakcije javnosti i sindikata povučen), predaju Kosova i Metohije uključujući i severni deo, potom nastavak neupitnog puta ka EU uprkos svim činjenicama koje govore da to nije u interesu zemlje pod ovakvim okolnostima, zatm održavanje nedirnutog okupacionog aparata u zemlji te najzad usiljeno i neiskreno sarađivanje sa silama koje su nam naklonjene, poput Rusije. Tome treba dodati i zadržavanje kulturne okupacije zemlje, izbegavanje kvalitetne saradnje i kulturnog, a po mogućnosti i ekonomskog povezivanja srpskog naroda u regionu, kao i rad na zaštiti njegovih intresa.
PRETNJA I NJENI AKTERI Najzad, na tom spisku su i neposredne vrlo opasne pretnje. To je podstrek promeni Ustava, koji bi ozvaničio otimanje Kosova i Metohije i zacrtao novu poziciju Vojvodine. Možda je od svega najopasnija realizacija nekog oblika regionalizacije ostataka zemlje, po planu koji guraju već godinama G17, o čemu nas je upozorilo saopštenje Skupštine AP Kosova i Metohije od 3. februara. To bi, znajući pozadinu svega toga, bio stvarni početak nestanka države Srbije, bilo kakvom obliku koji bi joj iole sačuvao jedinstvo i formu stvarne državnosti i suverenosti. Najzad, kao finale, ostatke ostataka Srbije bi strani faktor i domaći kolaboracionisti uvukli u NATO ili bi Alijansa ostvarila takav okvir ugovornih povlastica, čime bi se okupacija, tada kompletna, mogla zacementirati do daljnjeg.
To bi bila i konačana garancija tankom sloju najekstremnijih eksponenata te politike u zemlji da su završili uspešno svoju misiju i, još važnije, da će biti zaštićeni od mogućih sankcija države i naroda kome formalno pripadaju. Države bi u tom slučaju praktično nestalo, a narod bi bio i pod konačnom okupacijom.
Navedeni faktori predstavljaju suštinsku pretnju i Srbiji i srpskom faktoru u celini jer bi se slamanjem Srbije kao države i srpski faktor u Republici Srpskoj i Crnoj Gori teško mogao održati čak i na srednji rok.
Ovako ekstremnu formu ispunjenja navedenih drastičnih rešenja čini se da bi bili spremni da podrže samo Čeda Jovanović, Nenad Čanak i Vuk Drašković, a ublažene forme tog scenarija izgleda i Boris Tadić na povratku na političku scenu. Daleko od toga nije ni Dinkić, pa ni Pajtić, ako govorimo o istaknutijim političarima. Najveći problem u tome je što su SNS i Vučić spremni da sprovode, ukoliko dođu na vlast, politiku dosadašnje vlade, a to je celokupan navedeni scenario osim insistiranja na ulasku u NATO i izvesnih zadrški oko regionalizacije. Sigurno su, međutim, spremni da idu na promenu Ustava, što je Pandorina kutija, koja, kada se otvori u sadašnjim okolnostima, može voditi i u pravcu ugrožavanja opstanka Srbije kao države.
DVE DEMOKRATSKE STRANKE DS sa Đilasom je izvesna nepoznanica, ali je sigurno da izlaskom Tadića iz nje to više nije ista stranka. Ukoliko na portalu Novog Standarda među autorima i čitaocima nije bilo previše dilema, uključujući i pisca ovog teksta, o tome koga podržati uoči izbora maja 2012 – DS sa Tadićem ili SNS sa Nikolićem – mnogo toga se u međuvremenu promenilo, i sada je teško reći koje su od ove dve stranke manja perspektiva za Srbiju. Već sad se može reći da je Đilasova DS daleko povoljnija za interese Srbije od onoga što predstavljaju Tadić i URS, da se i ne govori o ostacima SPO, LDP i Čanku. Najzad, SPS, o kojoj je bilo reči i u prethodnom nastavku, je tu negde blizu SNS, ali, po mišljenju pisca ovih redova, ipak nešto povoljnije rešenje za elementarne interese Srbije. Razog bi bio manja autoritativnost Dačića u stranci u odnosu na bespogovornu, koju ima Vučić, što je šansa da se u članstvu i nižim funkcionerima artikulišu i neka rešenja koja ne bi bila po volji stranom faktoru i delu rukovodstva SPS. Drugo, SPS ima, ma kako zakržljalu, ipak socijalnu opciju, koja teško može u praksi da bespogovorno prihvata neoliberalna rešenja u ekonomskoj i socijalnoj sferi, za šta je Vučić pokazao veliki entuzijazam. Bajatović je u geopolitičkom smislu, antipod Zorani Mihajovlić i, što je mnogo važnije, ima stvarnu moć u SPS, za razliku od, na primer, Bačevića u SNS. Da ne govorimo da stranačkih barona poput Mihajlovićke i nosioca njenih geopolitičkih opredeljenja ne samo da nema u SPS već možda ni kod Đilasa (izuzev Pajtića). Međutim, teško bi smo analizom ljudi u vrhu SNS, da ne govorimo o drugim nižim funkcionerima našli boljku koja bi mogla, makar u geopolitičkom smislu da ozbiljno diskvalifikuje ovu stranku. Upravo je preobražaj Vučića ono što unosi nespokoj, posebno imajući u vidu autoritarnost u odlučivanju u SNS, gde stav lidera u pitanjima visoke politike čini bar 90 odsto stava čitave stranke.
Ostavio sam kao malo verovatnu, ali ipak hipotetičku mogućnost novog iznenadnog manje ili više izraženog preobražaja Vučića – bar za koji stepen, ako ne totalno – ka patriotskoj opciji, za šta za sad nema vidljivih naznaka. Ukoliko se okolnosti pojave, možda bi takav preobražaj mogli očekivati i od Dačića, ali to su za sada sve samo hipoteze, daleko od toga da se sa ostvaruju u praksi. Prema dosadašnjim iskustvima, malo se ko od političara iz patriotske opcije koji se okretao u suprotnom smeru vraćaona staro. Njihov problem je odnos sa nosiocima okupacionog sistema, koji vremenom postaje dvosmeran i iz tog zagrljaja teško se izlazi.
Kad je u pitanju predsednik Srbije Tomislav Nikolić, njegovi stavovi izneseni u intervjuu koji je dao 29 januara za RTS bliži su patriotskom bloku, nego strankama na vlasti, i to u više domena. Međutim, jasno je da on balansira i da bi se osmelio da podrži suprotne stavove od vladinih jedino ako bi imao uz sebe jaku opoziciju. Kada su u pitanju manje stranke na vlasti poput Jedinstvene Srbije i PUPS, kao i stranke Velimira Ilića ili Karića, oni su podređeni koalicionim partnerima, ali je moguće da bi, usled stvaranja snažnog bloka protiv ili ukoliko dođe do novih velikih ustupaka i razvoja privredne i društvene krize, modifikovale svoju poziciju i u novim okolnostima prebacile se ka državotvornoj strani ukoliko se ona kao takva uspe konstituisati.
ZAŠTO KOŠTUNICA NEĆE Vratimo se onome što predstavlja suštinsku opoziciju u Srbiji, kojoj sada od političkih stranaka i jačih pokreta pripadaju samo DSS, Dveri i SRS. Ne bih ulazio posebno u razloge i motive DSS i SRS da ne prihvate jedino što bi bilo u interesu istinskoj opoziciji svemu onome što je kao realna pretnja navedeno. Ujedinjenjem u predizborni blok ne samo ove tri stranke već i mnoštva manjih patriotskih pokreta i organizacija pre svega je u tome što bi se izbeglo rasipanje glasova. Racionalne argumente koje iznose u vrhu DSS o razlikama između ove tri stranke možemo komparirati sa 2000. godinom, kada su Koštunica i DSS prihvatili da se stave na čelo DOS, uprkos daleko većim razlikama među njenih 19 članica. Razlika između DSS, sa jedne strane, i Dveri, SRS i ostalih manjih pokreta, organizacija i uglednih pojedinaca, poput prof. Komazeca, dr Grujičić i njene Zdrave Srbije ili prof. Ševarlića daleko manja nego ona iz 2000. Ostaće zabeleženo da je Koštunica, uz sav pijetet i uvažavanje koje pisac ovih redova ima prema njegovoj politici, držanju i posebno ličnosti, ipak tokom 90-tih ulazio u predizborne saveze sa jednim Vukom Draškovićem i Vesnom Pešić, a da je samo u poslednjih šest-sedam godina našeg najvećeg posrtanja, upravo zbog konfuzije na političkoj sceni, bar četiri puta rekao sudbonosno “ne” strateškoj saradnji i udruživanju i to. Godine 2007. je kao premijer povukao postavljanje Tomislava Nikolića za predsednika parlamenta. Mogao je u prvoj polovini 2008 godine da formira vladu i bez izbora sa SRS, i da, zajedno sa SPS, nastavi svoju politiku oko Kosova. On je prihvatio nove izbore, što je stoički i demokratski čin, ali je epilog poznat. Nekoliko meseci pre toga propustio je da podrži, makar na najindirektniji i najsuptilniji način, Nikolića protiv Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora, gde je Nikolić, uprkos tome što je imao prednost u prvom krugu, za nijansu poražen, i to u trenutku kada je svima bilo jasno – a što su depeše Vikiliksa potvrdile – da je Tadićeva pobeda predstavljala produženu ruku stranog faktora u otimačini Kosova, protiv čega se Koštuica svim sredstvima borio.
Mogao je i da već tokom kasne jeseni 2012 – kada je bilo potuno jasno da će nova vlada nastaviti još pogubniju politiku od prethodne u najvažnijim pitanjima – otpočne rad na formiranju opozicije na tim pitanjima. Za to su više nego sazreli uslovi u aprilu 2013. godine, posebno posle uspelog mitinga koji je DSS organizovala ispred vlade a zatim i mitinga Srba sa KIM 11. maja, da se stavi na čelo opozicije. On je to odbio kao što je i sada odbijena inicijativa Dveri i drugih pokreta za stvaranje predizbornog bloka, uz objašnjenje da, i pored sličosti po svim navedenim pitanjima, nema dovoljno srodnosti sa drugim elemetnima okupljanja.
Sve ovo naveo sam bez sopstvenog suda o tome, koji je uostalom i nebitan, kao okvir uz pomoć koga bi se u širem vremenu sagledale okolnosti u kojima deluje jedna i dalje prilično dosledna politika na našim prostorima u odnosu na udruživanja i koalicije. Jer politika mora da ima ciljeve i, naravno, principe, ali ti principi ne bi smeli da budu iznad i nauštrb elementarnih ciljeva, posebno ako su ti ciljevi nacionalni i opštedruštveni.
ŠTA DVERIMA FALI Sa druge strane, može se i naći opravdanje van adrese DSS za takvu odluku. I pored sve naklonosti, mora se priznati da, recimo, Dveri, uz ogroman napredak u mnogim domenima, još uvek propuštaju priliku da ključno reformišu i unaprede svoju infrastrukturu, kao i da uvedu demokratski sistem izbora na internom nivou. Da ne govorimo o SRS, koja je u krizi, ali koja je ipak zadržala prilično jaku stranačku infrastrukturu. Potrebna je izvesna reforma i modernizacija te proširenje infrastrukture i načina organizacije Dveri iako je to interna stvar svakog pokreta koji ima svoje argumente da se to bar odloži. Ne bih stavljao u prvi plan to pitanje, samo pokušavam da nađem moguća opravdanja za vrh DSS da ne prihvati stvaranje patriotskog bloka i pored strateške sličnosti i čak srodnosti ciljeva.
Ovde treba staviti tačku na razmatranje bilo kakve, ako je uopšte ima, odgovornosti nekoga za neudruživanje šire patriotske opozicije za predstojeće izbore. Sada je gotovo u magnovenju, u kratkom preostalom vremenu, najbitnije da se za izbore ostvare što povoljnije pregrupisavanje, priprema i snaženje svih stranaka i pokreta koji predstavljaju stvarnu opoziciju. Najgore je to što je dobar deo populacije obmanut i zaveden. Zbog blokade medija i delovanja onog što možemo nazvati mekim okupacionim aparatom, alternativa nema adekvatnog prostora da se predstavi, dok o debatama i suprotstavljanju mišljenja na javnoj sceni nema govora.
Zato bi bilo izuzetno važno da patriotske stranke i pokreti ne urade ništa u pravcu međusobnog zatezanja odnosa ili iznošenja bilo kakvih optužbi. Jer, ako već neće biti predizborne koalicije među njima, treba ostaviti mogućnost za međusobnu koordinaciju i ispomoć još za vreme kampanje te postizbornu saradnju. Najvažniji faktor te saradnje je upravo odbrana pred nagoveštenom promenom Ustava i nizom drugih pitanja koja se mogu pokrenuti, poput ugrožavanja Južnog toka, približavanja NATO i dr. Dakle, izbori su samo kratak uvod u jedno šire stanje i borbu koja nas očekuje. Naravno da niko nije a priori protiv SNS, DS i SPS, već protiv iznetih opasnosti i neprihvatljivih političkih i društvenih procesa i odluka kojim se njihova rukovodstva značajnim delom priklanjaju. Onog trenutka, kada bi neka od tih stranaka postala opozicija tim opasnim poduhvatima, automatski bi trebalo sarađivati sa njom isključivo u tom domenu, a, ako bi došlo do zaokreta u čitavoj politici, onda bi i oni vremenom postali akter patriotskog bloka, čak i da se on institucionalno ne formira. Zbog samog spleta elementarnih državnih i nacionalnih interesa, sve stranke, pokreti i pojedinci koji im teže mogli bi se smatrati saveznicima.
IPAK OKUPLJANJE Već sada u kratkom roku izvesno je da bi bar Dveri mogle oko sebe da okupe, slično kao na Voždovcu, niz drugih pokreta, organizacija i intelektualaca. Ta sinergija bi značajno uvećala mogućnosti Dveri da ostvare solidan rezultat u datim okolnostima, a on je unajmanjem izražen bar prelaskom cenzusa. I radikali će se boriti za prelazak cenzusa, što im svi koji imaju zajedničke ideje o suprotstavljanju navedenim opasnostima za Srbiju, mogu od srca želeti. Najzad, DSS ima realne mogućnosti ne samo da pređe cenzus već i da ostvari procente iznad toga, verovatno ne manje od sedam odsto, sa mogućnošću možda i do 10 odsto. Zalaganje za izuzetnu korist od pravljenja patriotskog bloka, u koji bi ušle pre svega ove stranke, zasnivaju se na jasnoj računici da, ako bilo koja od njih ne pređe cenzus, to će biti veliki gubitak, da ne govorimo o gubicima ako bi drugi pokreti i grupe ne pređu cenzus. Koliko bi se tek tu izgubilo glasova. Prema iskustvu prethodnih izbora, na kojima su Dveri i SRS navodno osvajale približno koji promil manje od cenzusa, dok su navodno LDP i URS za malo prelazile tih pet odsto, jasno je da će se okupacioni aparat tako postaviti i arbitrirati. Istinski predstavnici opozicije će se unapred naći u neravnopravnom i rizičnom položaju za prelazak cenzusa.
Još uvek nije izgubljena svaka mogućnost da se oko Dveri formira makar manja koalicija u kojoj bi bili pokret Mirka Jovića, Udruženje ratnih vojnih veterana Srbije Željka Vasiljevića, zatim pokret bivših soscijalista oko Vladimira Kršljanina, Krajišnici na čelu sa Rajkom Ležajićem, potom Zdrava Srbija na čelu sa dr Danom Grujičić, a tu su i prof. Komazec i njegov pokret, Vojislav Milošević i dr. Dveri pregovaraju i sa Borislavom Pelevićevim pokretom Zavetnici, kao i sa Đorđem Vukadinovićem i Slobodanom Antonićem. U toj koaliciji, nekoj vrsti patritoskog bloka bez DSS i SRS bi bio i neko od lidera Srba sa Kosova, što sve ima podsticaj i podršku u pozivu Skupštine AP KIM.
Istina taj poziv bio je univerzalnog karaktera i odnosio se na ukupno udruživanje patriotske opozicije. U njemu je uočeno da nakon izbora postoji opasnost od promene Ustava, tako da je predloženo da se taj pokret nazove ustavobraniteljski. Čak i ako se ne formira širi patriotski blok, jasno je da su svi navedeni, a i oni drugi subjekti koji ovde nisu spomenuti (na primer, novoformirana Republikanska stranka), verovatni saveznici u frontu za odbranu ustava. Smisao udruživanja opozicije je demokratizacija zemlje, oslobađanje medija, spas privrede i zemlje, kulture, demografske baze i omogućavanje vladavine većine u interesu (ogromne) većine. Takav front naterao bi režim da se makar pragmatski prene i iskorači prema interesima naroda i zemlje kao i da se počnu sa jačim suprotstavljanjem nalozima i pritiscima nenaklonjenog stranog faktora. Ukupna težnja opozicije i ustavobraniteljskog pokreta, ma kako u početku bila organizovana, nije samo sprečavanje promene Ustava, već ukupno oslobođenje Srbije.
Za sada smo udaljeni od tog cilja, ali on nije nedostižan. Za njegovu realizaciju potrebno je, pored daljih promena u međunarodnom okruženju (kojih izgleda ne manjka, bar što se tiče opštih trendova), odlučna spremnost da se postojeće stanje u zemlji promeni.
Pridružio se: 21 Maj 2006, 19:12 Postovi: 31505 Lokacija: Je Suis Ahmed
Citiraj:
Kazakh President Nursultan Nazarbayev has expressed his opinion about the official name of Kazakhstan, Akorda reported on Feb. 7. "There is 'stan' in the end of the name of our country as in other Central Asian countries," the president said at the Intellectual School in Atyrau. "The foreigners are showing interest in Mongolia with a two million population. But there is no 'stan' in the end of this name. We must consider such a name as "Kazakh eli". But we must discuss this with Kazakh people." "Our country will achieve all goals by preserving the unity and tolerance," the president added. "Our advantage is in a variety of multi-ethnic people," President Nazarbayev said.
Interesantan je ovaj sistem koji važi u Srbiji gdje se glasovi neizašlih birača svejedno preraspoređuju među strankama koje su ušle u parlament ali ne proporcionalno njihovom uspjehu nego je udešeno tako da što su stranke imale više glasova to više dobijaju od neizašlih.
Korisnici koji su trenutno na forumu: Ozrenx i 3 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu Ne možete slati prikačene fajlove u ovom forumu
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
