a svrha svega je da nam mozak iscuri i da budemo narod slican amerima,istim onakvima kakvim se mi danas smijemo a kada imas otupljenu masu a ne narod onda ti okupacija i ne treba.
Kad budemo narod otupljen kao Ameri, ostvaricemo napredak.
Zanimljivo istraživanje. To su oni koji su istraživanjem povezivali GDP i "nacionalni IQ". Imali rezultate za mali broj država i ostale "interpolirali" prema nekim faktorima odnosa GDP i "nacionalnog IQ"... Ako bi neko istraživao politički IQ, onda bi ovakav rezultat za nas bio nedostižan.
_________________
Rad je od čovjeka napravio roba, neradu smo odani sve do groba.
Kad pobjedimo Doboj ćemo nazvati Obren Vakuf,usprkos tebi i Vulićki
Vladimir RUS je napisao:
Na RTRS-u kazu 8000, a na Nezavisnim hiljade. Dok je bilo uzivo, na RTRS-u i ATV-u nista. Zato ide live kada se otvara hidroelektrana od 42 miliona KM koja uz to zaposljava tj. bice uposleno 40-ak radnika. Milion KM po radnom mjestu.
Konstatovali smo velike promene u međunarodnim odnosima na kraju 2013. godine, kada je posle Sirije i Ukrajine i nevernim Tomama postalo jasno da je svet uveliko zakoračio u multipolarizam. Ekonomsko i političko jačanje Rusije i svih zemalja BRIKS, tek blagi začetak ekonomske stabilizacije SAD uz padanje njihovih političkih akcija u svetu i višestruka kriza i stagnacija EU najvažniji su odjeci protekle godine. Taj trend nastavak je već zapaženog globalnog pravca kretanja poslednjih godina, s tim da je 2013. svemu tome dala rapidno ubrzanje. Lako ćemo se složiti da ti spoljnopolitički procesi u najvećem odgovaraju interesima srpskog faktora u celini.
Nažalost, na domaćoj sceni odvijali su se u 2013. sivi i tamni procesi, koji su bili vidljivi još prošle godine. Nažalost, vlast je iznenadila i dobar deo svojih kritičara, da se ne govori o neodlučnima, postupcima u ekonomskoj i socijalnoj sferi, zatim na pitanju Kosova i Metohije i potom u nastavku ispunjavanja uslova za pridruživanje EU. Na svim ovim pitanjima vlast je otišla dalje i od najmračnijih prognozera i kritičara. Rešenja Briselskog parafa, predložena rešenja zakona o radu, šest tačaka Krstićevog programa, uključujući i njegovo imenovanje za ministra finansija – sve to zajedno prebacuje i strahovanja i strepnje najvećih pesimista. Tome treba dodati i medijsku sferu, koja je ostala slična kao u prethodnom periodu, dok u nekim oblastima, gde su ranije postojale kakve-takve medijske slobode, beležimo njihovo dodatno smanjivanje pred pojačanim kontrolom i ograničenjima.
Sa druge strane, dodatno zabrinjava što se nije stvorila, ako ne jedinstvena, a ono bar međusobno povezana i dobro organizovana politička opozicija. Nije bilo vidljivijih oblika društvene (strukovne, sindikalne, intelektualne) opozicije postojećem stanju i u javnosti prepoznatljivog definisanja jasne alternative koju bi mogle lako da prepoznaju šire mase. Lako je videti da u većini drugih evropskih zemalja – u kojima je ukupno stanje bolje – dolazi do različitih oblika iskazivanja nezadovoljstva i težnji ka izražavanju opštih, grupnih, slojnih i čak individualnih protesta i manifestacija. Koje su to odlike srpskog društva, vlasti i upravnog sistema koje ih bitno razlikuju od većine drugih savremenih evropskih država i društava? Šta je to zbog čega u Srbiji nije moguće organizovati ne samo uspešno i prosperitetno društvo i razvijenu privredu već ni slobodan i demokratski sistem, o kome se već četvrt veka svakodnevno govori, a od koga smo još veoma udaljeni, možda čak udaljeniji nego pre deceniju ili dve.
POD STRANOM ČIZMOM Prvi faktor je da Srbija ne ispunjava uslov suverene zemlje i društva. Slično je u ograničenijem vidu i sa nizom drugih evropskih zemalja i članica EU, gde se po automatizmu suverenost zemlje ograničava njenim članstvom u jednom nadnacionalnom telu. Slično je i sa članicama NATO. Na krajnjem istoku kontinenta postoje u labavijem vidu i integracioni procesi na postsovjetskom prostoru. Međutim, u slučaju Srbije ne radi se o toj vrsti ograničenja. Srbija se nalazi višestrukim poluvidljivim nitima pod presudnim uticajem i čak se zbog snage tog uticaja, može reći delom i u rukama stranih sila, i to onih koje su joj geopolitički najmanje naklonjene. Taj uticaj ogleda se u ideološkoj i ličnoj interesnoj povezanosti i kolaboraciji značajnog dela društvene i političke elite Srbije upravo sa tim globalističkim centrima svetske moći, Rečju, radi se o SAD, Velikoj Britaniji i delom Nemačka, dakle velikim silama koje najmanje naklonjene esencijalnim srpskim državnim i nacionalnim interesima. Nezavisno čak i od te slojne, stranačke, staleške i individualne povezanosti sa značajnim delom elite Srbije, te sile imaju već formiran sistem držanja zemljalja pod uticajem i kontrolom preko već instaliranog sistema koji čine – da nabrojimo samo najznačajnije – komponente koje ograničavaju suverenost zemlje. Reč je o presudnom medijskom uticaju, o brojnim NVO, koje su, da paradoks bude veći, od statusa manje-više stranog tela, finnasiraniog spolja, u srpskom društvenom tkivu sada zauzele vidan uticaj, koji je čak i institucionalizovan i delom finansiran od samih poreskih obveznika zemlje. Možda je najznačajniji faktor te mreže zaposedanje privrednog i finansijskog sistema zemlje od stranog kapitala, čime se mogućnosti vođenja suverene politike značajno smanjuju. To je u savetničke i upravne uloge privrednom, bezbedonosnom i političkom životu javno uvelo strane posmatrače, savetnike i druge kontrolore različitog tipa.
Suštinski faktor iznad svih etičkih i drugih propusta pri ovakvom smanjenju suverenosti naše zemlje – koja čak nije ni članica nekog integracionog oblika, već formalno nezavisna država – je u tome što strane sile koje imaju presudan uticaj u Srbiji nisu naklonjene našoj zemlji i narodu iz geopolitičkih razloga. Zato sadašnje stanje razvaljene i destruisane privrede, siromaštva i neuređenog pauperizovanog društva, smanjenog teritorijalnog obima, sa naznačenim daljnjim secesionističkim epilozima – nisu posledice nikakvih neuspelih reformi i prelaznih i nedovršenih stanja, već planski rezultat delovanja stranog faktora i celih delova političke i društvene elite.
Dakle uspostavljen je čitav jedan sistem, čiji je zadatak da sa što manje šuma i što više efekta dalje destruiše srpsko društvo, privredu pre svega, a paralelno s tim i moral, obrazovni sistem, svest ljudi, što dovodi do kompletnog rasula društva i samog tkiva populacije, uključujući čak sfere kao što su zdravstvo, natalitet, kvalitet ishrane, položaj mladog dela populacije i dr. Predloženi zakon o radu, na primer, dovodi milione naših građana, praktično gotovo čitavu populaciju, na dodatno podređen i obespravljen položaj u odnosu na pređašnje stanje da je potpuno prirodan neki stepen otpora i nezadovoljstva, čak i kod potpuno apolitizovanih ljudi.
SNAGA DEMOKRATIJE Tako dolazimo do glavne protivrečnosti sadašnje pozicije srpskog društva u odnosu na demokratiju i demokratske slobode. Kao glavni logo svih delatnika na društvenoj i političkoj sceni u Srbiji u protekle dve decenije bili su borba za demokratiju i ljudska prava, prosperitetno i uspešno društvo na privrednom, kulturnom i svakom drugom nivou dostignutih standarda. Međutim, kako su suštinski ciljevi i interesi stranog faktora privredno kolabirana i destruisana zemlja, socijalno upropašćeno društvo, satiranje zdravstvenog i obrazovnog sistema, kulture i masovnog sporta te blokirani i zatupljeni mediji, to je lako uočiti da se sve to mora sprovesti mimo volje i uz obmanu širokih slojeva stanovništva. Oni su kudikamo brojniji od relativno malog sloja kolaboracionista, direktno uključenih u ovakav, slobodno se može reći, zločinački poduhvat prema svom narodu i zemlji.
Tu dolazimo do suštine problema: upravo nedostaci demokratije, računajući u njih i medije i slobode u javnom mnenju i stručnom svetu, su faktor koji olakšava i čak omogućava ovakvo stanje, u kome se, posle 14 godina “uspešnih reformi“ nalazi naše društvo, uz dalji sagledivi ishod kuda može dospeti za godinu ili dve. Dakle, ako želimo da zaustavimo daljnji programirani sunovrat Srbije, nije potrebno – čak je i kontraproduktivno – organizovati se opoziciono u formama poput šovinističkih i ekstremističkih organizacija, zatim udruženja „pravoslavnih fundamentalista“ i organizacija koje negiraju demokratske vrednosti i sistem, dovodeći u pitanje postojanja u etičkom smislu nekih istorijskih i opšteprihvaćenih vrednosti karakterističnih za evropski kontinent i okruženje. Nije neophodno delovati ni nekim parcijalnim slojnim udruživanjem, već jednostavno koristeći demokratske forme organizovanja upravo po evropskom modelu ponašanja, koji ne podrazumeva po svaku cenu zalaganje za ulazak u EU pod postojećim uslovima. Potrebno je ukazati na fundamente promašenosti postojećeg privrednog i socijalnog modela, državne i „nacionalne“ politike, na uskraćivanja društvenih i demokratskih sloboda za najšire slojeve, primenjujući pri tome najdemokratskije forme ponašanja i delovanja. Na osnovu toga moguće je stvoriti program i model za promene, koji će svojom suštinom biti prihvaćeni od širih slojeva. Zbog te prihvatljive forme ostaće se izvan presudnog kaljanja i anuliranja postojećeg medijskog i stručno-analitičkog estabilišmenta. Jednom rečju, jasno je da je ovako stanje u kojem se društvo i država nalaze loš i da ne odgovara vrlo širokim i različitim slojevima društva, profesionalnih i staleških grupa, udruženja i pojedinaca. Neki vid otpora i nezadovoljstva ili makar težnji ka poboljšljvanjima postoji u najširem i najrazličitijem vidu, ali je isto tako jasno da bi u svojim težnjama i poduhvatu najuspešnija opozicija bila sastavljena od pokreta i organizacija koji bi na čelu imali moralno neupitne i u profesionalno uspešne i priznate ljude sa jasno izrađenim stručnim programima, pre svega u ekonomskom domenu, ali i u drugim najvažnijim segmentima. Oni bi, zalažući se za demokratiju i demokratski princip, ljudska prava i slobode, slobodu govora, delanja, javnog mnjenja, ali i poštujući sve demokratske principe, poštujući sva evropska dostignuća u tim oblastima, ponudili alternativu i postojećem stanju i daljem predvidljivom ishodu postojećih „reformi“.
Jasno je da u okolnostima poluokupirane zemlje ni ovakav način delovanja opozicije ne bi lako prošao, tačnije bio bi na svaki način, poput Demokratskog fronta u Crnoj Gori, etiketiran i uskraćivan, ali bi svakako imao najveće šanse na uspeh. Kratkoročno ovakav vid opozicije bi „dobijao klipove“, ali na srednji i duži rok bi osvojio respekt u sve širim slojevima, uključujući i delove postojećeg kolaboracionog aparata, tačnije pojedince i čak slojeve i grupe dela političke i društvene elite koji interesno sarađuju sa stranim faktorom u realizaciji i održavanju postojećeg stanja, za koje se može reći da je u celini loše, etički i profesionalno neodbranjivo i neperspektivno. Zašto do sada, između ostalih oblika opozicinog delovanja, ovakav vid opozicionog delanja još nije stvoren, kada su svi interesi naroda i zemlje, kao i način kanalisanja alternativnih rešenja, to nalagali?
Kakvo je danas stanje na opozicionoj sceni u Srbiji? Prvo, moramo da definišemo šta je to opozicija. Opozicija se načelno objašnjava kritičkim i suprotnim, dakle alternativnim delovanjem u odnosu na aktuelnu vlast. Sa tog knjiško-akademskog aspekta opozicija u Srbiji je prilično jaka jer u nju formalno ulaze sve stranke, pokreti i snage koji nisu u vladi i uz nju. Praktično, međutim, LDP, G 17, SPO, pa i DS, a posebno ne DS koju bi vodio Boris Tadić, nisu opozicija postojećem stanju u Srbiji i onom što bi mogli nazvati „mekom okupacijom“, kojom smo na sofistikovan način već godinama izloženi.
Problem u Srbiji je u tome što zapravo najveći deo političke elite u zemlji – koji se, uzgred, praktično ne menja i, uz minimalne izuzetke, radi se o istim ljudima već gotovo dve decenije – „legao na rudu“ u odnosu na strane pritiske i okupacioni aparat u celini, i to nesrazmerno biračkom telu. Dakle, sa jedne strane, u pitanju je profesionalni refleks jer jedni isti ljudi koji zauzimaju čelna mesta u političkoj eliti zemlje teže da budu što uspešniji u svojoj profesiji, a, kako je zemlja pod presudnim uticajem stranih sila, i to onih koje su Srbima geopolitički nenaklonjene, to politička elita teži da sa njima sklopi bar prećutni sporazum i u ime sopstvenih interesa postiže u tom pravcu kompromise. Ti kompromisi su, po logici stvari, na štetu naroda i biračkog tela. Dakle, u odnosu na strani faktor i koncepciju postoktobarske Srbije nema bitnije razlike između aktuelne vlade, koja iz svojih ličnih interesa radi na destrukciji zemlje, nastavaljajući da primenjuje taj koncept (u ekonomiji, kulturi, spolnoj politici, medijima, na Kosovu i Metohiji i drugim važnim državnim pitanjima) i na prvi pogled istrošene ekipe prošle vlade, koju čine DS, URS, SPO, LSV i LDP. Istina, ova grupacija pomenutih stranaka i ideološki je uz Srbiji nenaklonjeni strani faktor. Otuda zapadne sile unajvećem dostižu svoju idealnu poziciju u Srbiji jer postoje dve grupacije stranaka i lidera, i svi rade za njihovu koncepciju. Uz apsolutnu okupaciju i kontrolu medija, gde su izuzeci sve manje značajni, uz instaliran kompradorski deo društvene elite na važnim mestima i u institucijama sistema, to je već prilično zaokružen sistem meke okupacije.
MOGUĆNOST ĐILASOVOG PRREOBRAŽAJA Šta ostaje van tog sistema i šta može biti nukleus otpora. Prvo, od političkih stranaka to su DSS, Dveri i SRS, kao i brojne druge manje stranke, pokreti, organizacije i sl., svi van posedovanja neophodnih izvora finansijskih sredstava i zapaženijeg upliva u medijima. Drugo, tu su oni delovi društvene elite koji ne rade za okupacioni sistem i koji su zato načešće institucionalno marginalizovani u okviru svojih oblasti, da ne govorimo i da su medijski i statusno skrajnuti, ali ipak postoje i deluju u mnogim oblastima u kojima stvaraju nominalnu većinu. Tu spada i deo imućnijih poslovnih ljudi, malih privrednika i dr. Tu je i narod, pauperizovan, dobrim delom apolitizovan, podstican od nametnutog sistema i medija na brojne poroke, ćorsokake i svaku drugu vrstu debilizacije. Na kraju, tu su one strane sile koje su Srbima više naklonjene od sila koje su inicirale i nadgledaju poduhvat meke okupacije Srbije. Otuda postoji jasna logika da Srbija sarađuje više sa tim naklonjenim stranim silama, a to su zemlje BRIKS, pre svega Rusija, potom od zapadnih sila pre svega Francuska a potom i od nje slabije druge romanske mediteranske sile, poput Italije i Španije. Sa Nemačkom se nešto može postići u racionalnoj saradnji i odnosu koji je po sebi sve samo ne prijateljski, ali nudi neku perspektivu, koja se može svesti na izbegavanje nultog ishoda za Srbe. Ta šansa je svakako veća od one koj nudi „saradnja” sa SAD i Velikom Britanijom. Naravno, i sa ove dve sile treba sarađivati i izbegavati sukobe, ali su one Srbji najmanje naklonjene. U regionu srpski faktor ima šire mogućnosti saradnje, ali sada to ne bih posebno analizirao.
Ukoliko smo krenuli od ovog poslednjeg, a to su strane sile, potpuno je logično da se okrećemo onim koje su nam više naklonjene, a onda da obratimo pažnju na tri druge grupacije faktora, gde tražimo potencijalno zdrave snage za prevazilaženje postojećeg ćorsokaka i posebno nametnutog i planiranog epiloga.
Prvo, obratimo pažnju na političke stranke i pokrete. Među strankama, ideološki i praktično psomatrano, krem okupacionog sistema predstavljaju LDP, URS, SPO i LSV. Nešto je od njih izdvojenija DS, gde je jasno da između Đilasa i Tadića ovaj prvi, kao racionalniji i preduzimljivi čovek u biznisu, uz sve mane, ideološku bliskost i spremnost da izađe u susret nenaklonjenom stranim faktorom, manje štetan od Tadića. Upravo strani faktor pokušava da delom povrati pozicije Tadiću i da u jednoj po njih idealnoj poziciji on pokuša da objedini sve navedene kvislišnke grupacije sa DS. Time bi strani faktor izbegao mogućnost bilo kakvog ozdravljenja DS, što sa pragmatičnim Đilasom i ne bi bilo nemoguće makar u izvesnoj meri, a, sa druge strane, bi se „skućile“ ove kvislinške grupacije, pošto svaka od njih teško da može na regularan način preći pojedinačno cenzus, preteći da raspe glasove i tako upropasti strancima uložena sredstva.
Kada je u pitanju SPS, članstvo i dobar deo funkcionera, posebno na nižem nivou, uz svu blokadu medija i delovanje okupacionog sistema, prilično su imuni na prihvatanje kontinuiteta postoktobatske Srbije u pragmatskoj, a posebno ideološkoj ravni. Čini se da još uvek postoje neki od funkcionera na višem nivou koji bi se mogli distancirati od dosadašnje pogubne politike koju je SPS vodila, posebno u poslednjoj vladina čelu sa Ivicom Dačićem. Sa druge strane, čini se da i sam Dačić nije bio srećan zbog politike vlade koju je vodio, da su neki njegovi potezi bili iznuđeni, ali je teško za pretpostaviti da bi on lično imao kapacitet za suštinsku promenu sadašnje politike, mada ni to nije sasvim isključeno.
ŠTA DONOSE IZBORI Kad je u pitanju SNS, mišljenja sam da je Vučić najveći adut okupacionog sistema i da je zakazivanje parlamentarnih izbora za mart ustvari želja stranog faktora da se on i stranka, dok se još nisu pokazali širem javnom mnjenju u punom svetlu, dograbe što punije vlasti i „odrade poslove“. Uostalom, nakon poslednjeg vanrednog kongresa stranke, zaista ne treba verovati da je u SNS, bar što se tiče gornjeg pa i srednjeg sloja funkcionera, ostalo još nešto ljudi sposobnih za samostalno mišljenje i bilo kakvu osetnu opoziciju u stranci.
Sasvim je druga priča sa Tomislavom Nikolićem. On svakako lično neće pozdravljati dalju očekivanu evoluciju SNS, ali sumnjam da posle toliko propuštenih vozova još uvek ima kapacitet za neki vid suprotstavljanja, čak i onim najneprihvatljivijim potezima u odnosu na državne i društvene interese koje će Vučić nastaviti da čini svojim „reformama“ po receptu navedenih sila. Ipak ostavljam mogućnost, bez obzira na svu kooperativnost koju Vučić pokazuje poslednjih godina, da on u sebi sadrži i izvesnu nepredvidljivost koja u potpunosti ne isključuje određene promene u patriotskom pravcu iako je stepen njegovog preobražaja bio zaista fascinantan. Sa druge strane, jedan deo funkcionera i posebno članstva SNS sigurno će odlaziti i na različite načine biti motivisan da napusti stranku, a mnogi od njih će poželeti i da se neposredno pridruže opoziciji. Ukoliko opozicija bude dobro organizovana i postavljena, mogu se očekivati i krupniji rezultati u budućnosti jer je jasno da od stranog faktora nametnuti ekonomski program, predlog zakona o radu, rešenje za Kosovo, situacija u medijima – neće doneti nikakav boljitak za Srbiju i njeno društvo.
Otuda je logično daljnje slabljenje Vučićeve pozicije i samog SNS kako vreme bude prolazilo, ali, nažalost, biće sve uočljivije i dalje erodiranje i propadanje zemlje i srpskog društva, što nikakva okupacija medija i javne sfere neće moći da zamaskiraju. Upravo zato će se raspisati republički izbori da se, dok su još Vučić i SNS u snazi, osvoji što punija vlast, da se realizuju od stranaca predviđeni ciljevi, odigra „dugi napad“, odnosno vlada od sve četiri godine, posle čega neće mnogo ostati ni od Vučićeve i popularnosti SNS, ali, nažalost, ni od same Srbije i srpskog društva.
Otuda, opozicija, koja očigledno nije najbolje iskoristila ovih petnaestak meseci, otkako je postalo jasno kuda stvari idu, mora da se konsoliduje i izvuče svoj maksimum na dva koloseka:
– Na samim izborima u Republici i Beogrdu, dakle kratkoročno;
– Da nastavi da deluje na duži rok u sledećem periodu, kada je najverovatnije da će SNS biti jedan od glavnih subjekata, verovatno najvažniji u budućoj vladi.
(U nastavku: šta opozicija može da uradi na izborima a šta posle njih)
SNS: Hitna istraga o "kriminalnim radnjama" Radulovića i Đilasa
Kako se navodi u saopštenju SNS, istraga bi trebalo da se bavi "kriminalnim radnjama lidera Dragana Đilasa u gradu Beogradu", kao i delima koje je počinio Radulović "sprovodeći stečajne postupke i uništavajući firme i fabrike po Srbiji".
Stecajni upravnik ne unistava firme i fabrike, firme i fabrike unistava vlada preko svojih direktora. Stecajni upravnik ulazi u vec propalu firmu.
Radulovic je stecajni upravnik bio ranije, prije nego sto ga je Vucic pozvao u vladu. Samo sto se malo zajeb'o, pa u ovom slucaju nije dobio potrcka kao sto je uspio sa Lazom.
Ne navodi se ništa.Razlog se mora tražiti u činjenici da se za Srbijicu,ovakvu kakva je, bore dva zapadna bloka (Amerika i Njemačka). Cvijetin Milivojević,politički analitičar
Citiraj:
Ми смо стекли утисак да је Ивица Дачић - исти онај који је до 2008. био на „црној листи“ САД - сада амерички човек, а да је Александар Вучић - исти онај који је хтео да ратује против Немачке - сада немачки човек. Јавност је тако спинована, али у суштини то је тачно.
Pametnom dosta
_________________ "Možete biti najbolji forumaš i stručnjak, ali ako niste u sistemu forumske vlasti, sve je to zabluda."
Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 6 gostiju
Ne možete postavljati nove teme u ovom forumu Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu Ne možete monjati vaše postove u ovom forumu Ne možete brisati vaše postove u ovom forumu Ne možete slati prikačene fajlove u ovom forumu
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
?
