Da smo u komunizmu, verovatno bi se našao neki veselnik da uzvikne: živio drug Datum! Sudeći po srpskim medijima, egzaltiranim izveštavanjem pojedinih novinara i slavodobitnim izjavama političara, Datum nije samo običan dan u godini sa malim početnim slovom d. Datum je nemerljivo više od toga: naša sudbina, put u svetlu budućnost, prečica do blagostanja, garant uređenosti države, poziv investitorima da svoje milijarde u raznim valutama ulože u Srbiju... Zato nam je Datum kao partijski kolega, daleki rođak u velikom gradu koji nas se iznenada setio i rešen je da pomogne, to je naš drug u izbavljenju iz nesreće.
Teško je i ispratiti i slušati ovakve izlive ničim potkrepljenog optimizma i ničim izazvanog oduševljenja. Pre izvesnog vremena imao sam priliku da porazgovaram sa Alfredsom Rubiksom, danas poslanikom u Evropskom parlamentu a inače jednim od letonskih političara sa najdužim stažom i najvećim iskustvom. Dve stvari me podsećaju na naš susret. Prvo, njegovo stalno ponavljanje kako su ljudi koji su ime Letonije pregovarali sa EU upropastili državu. Govorio je kako ispregovarano „ostaje zauvek“ jer je u praksi nemoguće menjati bilo koje rešenje pošto bi se ponovo morali voditi razgovori sa svim članicama. E sada, kako se evrobirokratija priprema za pregovore, a kako kandidati za članstvo, to je posebna tema, tek od pregovora tu na kraju obično ne bude ništa. Uglavnom EU diktira uslove, kandidat prihvata i na kraju se to potpiše, pa ratifikuje. I, drugo, izrazio je potpunu nevericu kada sam mu objasnio kako se u Srbiji gleda na Datum i otpočinjanje pregovora. Političari imaju potrebu da preuvilačavaju stvari koje smatraju uspehom, dosta toga zavisi od propagande, ali datum početka pregovora je čista birokratska stvar, niko ga se neće sećati već za par meseci, a u zavisnosti od toga kako budu tekli pregovori, može se pokazati i da će ceo proces većina birača početi da smatra štetnim i lošim. Na kraju, može se desiti, kao u letonskom slučaju, da se otvori pitanje postupanja pregovarača, propuštenih prilika i polemiše o Datumu i pregovorima kroz deset godina, kada odnosi na unutrašnjoj političkoj sceni budu sasvim drugačiji.
Dakle, da se manemo gluposti o „istorijskom značaju“ Datuma. Ali mogu se složiti sa ocenom da je Datum važan i bitan. Štaviše, slažem se i sa ocenom da je dobijanje Datuma dobra vest. Zašto?
SRBIJA NEĆE DOBITI NIŠTA U odličnoj analizi novinar Politike Nenad Radičević navodi kako „većina evropskih zvaničnika izbegava da detaljnije objašnjava šta će podrazumevati pravno obavezujući dokument koji će Beograd i Priština morati da potpišu. Niko ni ne pomišlja da politiku ‘štapa i šargarepe’ odmah iskoristi i pripreti Beogradu da, ako želi šargarepu (članstvo u EU), odmah potpiše takav ugovor. Ne, na delu je strategija da vremenom, kroz reforme i ekonomsko napredovanje Srbije u toku pregovora sa EU, šargarepa poraste. Da posle pet do deset godina bude dovoljno velika i sočna da ugovor Srbije i Kosova ne bude previše teško objasniti građanima koji će tada biti svesni da posle više od 20 godina ne mogu da povrate Kosovo“ (Politika, 18. 12. 2013).
Cela priča oko evrointegracija Srbije vrteće se na poglavlju 35. i „kosovskom pitanju“. Pregovori postaju sredstvo da se Srbija odobrovolji da prizna tzv. Republiku Kosovo u etapnom procesu činjenja novih ustupaka u narednih četiri do pet godina. Maksimum na koji zapadne zemlje mogu da pristanu čini se da je model „dve Nemačke“, po kojem od Srbije niko neće tražiti da prizna tzv. Republiku Kosovo, ali istovremeno Beograd ne bi ometao ulazak samoproglašene države kosovskih Albanaca u UN i posledično u sve ostale međunarodne institucije.
Šta će Srbija zauzvrat dobiti kada na sve pristane? Reforme i ekonomske napredovanje? Punopravno članstvo? Ne, ništa od toga. Cilj celog ovog procesa i jeste da se Srbija odrekne Kosova, a da zauzvrat ne dobije ništa. Kada bi zapadne zemlje tako plaćale za sprovođenje svojih spoljnopolitičkih ciljeva, bankrotirale bi kroz godinu dana. „Imperija se postaje na groblju propalih nacija“, pisao je Leopold fon Ranke. Na kraju, čak i da EU ima neke ozbiljne planove o ekonomskoj pomoći Srbiji (a nema ih), pitanje je kako bi ih izvela!? EU je u najdubljoj krizi od osnivanja, a stanje, kako na ekonomskom tako i na političkom planu će najmanje narednih pola decenije biti sve gore. Ne postoji nijedna nezavisna dugoročna procena (izuzimajući samohvalisanje EU-zvaničnika i terciranje analitičara koje oni plaćaju) o tome kako će se postojeći loši trendovi unutar EU promeniti do 2020. godine. Dokaz ozbiljne krize unutar EU je i nemačko-britanski sukob na skupu u Viljnusu oko ključne teme o kojoj se raspravljalo: oružanih snaga ujedinjene Evrope. Velika Britanija (kao i još jedan deo članica tradicionalno talasokratski orijentisanih) je čvrsto na pozicijama da garant evropske bezbednosti treba da bude NATO. Nemačka pokazuje da program „Berlin plus“ nije shvatala kao cilj, već kao sredstvo za dalje vojno integrisanje evropskih zemalja. Na kraju, zašto bi EU bila vojno zavisna od SAD i plaćala američke vojne avanture po celom svetu kada su njeni geostartegijski ciljevi sasvim drugačiji.
SPINOVANJE RTS Dakle, kako je to u autorskom članku primetio Branko Žujović, komentarišući analizu dopisnika RTS iz Beča Vesne Knežević, srpsko društvo može u narednim mesecima i godinama iz Brisela dobiti samo nova i nova „spinovanja“. Između ostalog, i zbog toga ovaj Datum jeste odlična vest. Jer kakva ta nova „spinovanja“ mogu biti upravo pokazuje pomenuti članak dopisnika RTS iz Austrije. Koliko je samo konfuzije, kontradiktornosti i nepoznavanja mnogih stvari izrečeno na tako malo prostora (najkraći mogući komentari na stavove Vesne Knežević biće pisani kurzivom u zagradi). Ukratko: EU je sa Rusijom trampila Ukrajinu za Srbiju (o geopolitičkom značaju Srbije i Ukrajine izlišno je trošiti reči. Pre četiri godine se u „obaveštenim krugovima“ moglo čuti kako su SAD spremne da popuste u Ukrajini ukoliko Rusija popusti u Iranu, što ne mora biti istina, ali je pokazatelj da se značaj Ukrajine u strategijskom kontekstu može meriti sa značajem Irana. Sa druge strane, Srbija je čvrsto pod kontrolom Zapada, istina sa kontinulanim jačanjem ruskog uticaja. Zato je pitanje šta je Rusija prepustila EU u Srbiji? Na kraju, izjave Džona Kerija o ukrajinskoj krizi su vrlo jasne, a postupci SAD ukazuju u kom smeru će se kriza odvijati. Sve to ni izbliza nije završeno iako je sada pozicija Rusije značajno bolja); ta trampa i nije tako loša, s obzirom da je EU imala problema sa integracijom Bugarske i Rumunije (ukoliko su ove dve države primer neuspelih integracija, između ostalog i zbog „civilizacijsko-kulturoloških“ razlika, zašto bi onda bio različit slučaj sa integracijama Srbije. U čemu je tako krupna „civilizacijsko-kulturološka“ razlika između Srba i Bugara, sa jedne, i Zapada sa druge strane); zbog toga bi Rusiji (po mišljenju autora) mogli prepustiti i uneređenu Grčku jer ionako puno košta EU (kada se već pominje geopolitika, valja podsetiti da su komunisti odneli ubedljivu pobedu u grčkom građanskom ratu, ali da je Staljin morao da im uskrati svaku dalju pomoć zbog Čerčilovog ultimatuma i pretnje vojnim sukobom dve sile. Izlazak SSSR, odnosno danas Rusije, u bilo kom obliku, na dugačku grčku obalu, direktna je pretnja po britansko-američke interese u istočnom Mediteranu. Inače, povlačenje iz Grčke Staljin je naplatio u Rumuniji i Poljskoj.); a na kraju, Srbija je najveći balkanski dobitinik jer je Albanija naišla na crveno svetlo u daljim evrointegracijama, što kosovske Albance usmerava ka Beogradu, jer će sada Srbija postati članica EU pre Albanije (dakle, Srbija je pod pritiskom EU da prizna tzv. Republiku Kosovo zato što je cilj EU da Srbija na taj način ojača svoj uticaj u Prištini. Ovo podseća na one traktate iz 1974. u kojima se pominjalo kako je „pokrajinizacija Srbije“ njeno bogatstvo, pa pošto će se sa pokrajinama biti bogatija, Srbija će biti i jača!). Ceo ovaj osvrt na članak RTS je da bi se pokazalo koliko argumenti u prilog tezi kako je Datum istorijski i spasonosan postaju tanki, bezvezni i na „klimavim nogama“.
Pošto će stanje u EU biti sve gore u narednim godinama, posledično i u Srbiji (koja je u ekonomskom pogledu u polukolinijalnom položaju) će biti sve gore. Umesto reformi i ekonomskog jačanja, građani će dobijati sve veće porcije „spinovanja“, koje će postajati sve besmislenije i gluplje. Ono već pravi kontarefekat, a kako će to biti u budućnosti, to se može pretpostaviti. I: koliko takav proces može uopšte trajati? Godinu, dve, četiri?
PROCES KOJI TEČE Posmatrano sa dugoročnog strateškog stanovišta, to je sasvim svejedno. Rezultat celog procesa će biti sve manja podrška evrointegracijama Srbije u javnom mnjenju i sve veća odbojnost prema Briselu. Što Srbija bude odmicala dalje u procesu evropskih integracija, to će popularnost EU među građanima Srbije biti sve manja. Iz tog ugla posmatrano, dobijanje Datuma je odlično jer će samo ovaj proces „evro-hlađenja“ srpskog korpusa ubrzati. Ovo je bitno zbog četiri stvari. Prvo, širom će se otvoriti vrata za raspravu o traženju alternative. Bez takve rasprave je nemoguće govoriti o bilo kakvim kvalitativnim pomacima u srpskoj ekonomiji, privredi, kulturi... Spinovanje neće više davati rezultate. To je „šminkanje mrtvaca“. Pomenuto otvaranje vrata je prvi korak u pravcu utvrđivanja istinskih i neophodnih reformi u Srbiji. Drugo, svaka vlast će pod pritiskom javnosti morati da postupa itekako oprezno prema Rusiji. Ovo je odlično jer dovodi ruski kapital u Srbiju (jedini „realan“ kapital koji u ovom trenutku može doći u Srbiju), usled čega se jača istočni geopolitički vektor Srbije i jača ukupni položaj. Treće, ovakvo raspoloženje građana će držati Srbiju daleko od NATO. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog straha od birača srpski političari neće pokretati ovu temu. I četvrto, potpuno će ogoliti tu priču kako ćemo za Kosovo dobiti veću zaposlenost, više plate, manje korupcije i uređeniju državu. Ne, nećemo dobiti ništa od toga, kao što to nisu dobili ni Bugari, ni Rumuni (poredeći Srbiju sa nekoliko članica EU, može se čak tvrditi da mnoge stvari u Srbiji funkcionišu bolje). Dalje evrointegracije značiće samo nastavak postojećih trendova, a to znači i dalje siromašenje i nova zaduživanja.
Ostaje samo da se vidi kako ovo narastajuće nezadovoljstvo građana evrointegracijama artikulisati. Razdeljena i rascepkana opozicija, iako sa političkim pogledima koje ima i polovina birača, pokazuje da nije u stanju da to izvede. Ujedinjena opozicija? To ostaje otvoreno pitanje na kom se malo uradilo, a mnogo polemisalo. Možda će ovaj proces koordinirati i neko iz sadašnje vlasti. Zapravo, možda ga već sada usmerava. Ispod slojeva saopštenja za javnost sa zaklinjanjima u vernost Briselu i pregovora sa Hašimom Tačijem, naziru se mnoge stvari koje ukazuju na sasvim drugačiju politiku. Teško je naći periode u istoriji srpsko-ruskih odnosa, u kojima je bilo ovakvog razvoja bilateralnih veza u tako kratkom periodu, kao što je slučaj od jeseni 2012. godine do danas. Proces evro-hlađenja u Srbiji je počeo pobedom Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima. Jer, da su Srbi hteli „bezalternativnim putem“, danas bi na Andrićevom vencu sedeo Boris Tadić. Ostaje samo da se vidi ko je iz srpske vlasti dosadašnje ustupke oko Kosova i ostalih zahteva EU video kao sredstvo, a ko kao cilj. A do toga će doći vrlo brzo, ako ni zbog čega drugog, onda zbog novih zahteva koje će pojedine članice EU isporučiti Srbiji (po raznim pitanjima i u raznim oblastima) već na početku pregovora.
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
