Сјетимо се милијарди КМ којим су, након рата у БиХ, исламске земље помогле „своју браћу муслимане“ у БиХ. Од пара које су преостале након крађе (и од ових средстава), отваране су џамије, а не нове фабрике. То, наравно, није било тако зато што би муслиманима биле потребније џамије у односу на фабрике у којим би радили, ... него зато што, у отвореној тржишној привреди либералног капитализма, у малим земљама и привредама, не само да нема никакве могућности за отварање нових фабрика које би могле радити рентабилно, него је дошло и до затварања постојећих фабрика и система из доба СФРЈ. Понављамо, дакле, да узрок незапослености није недостатак капитала и финансијских средстава (односно, у даљем, скупа уставна структура БиХ администрације), него потпуно погубан и неодржив привредни систем. Стога би муслимански „устаници“ и демонстранти, умјесто уличног насиља и уништавања јавне имовине, умјесто захтјева за унитаризацијом БиХ и укидањем ентитета, жупанија, кантона, итд. итд., ... , ако већ желе суштинску промјену свог социјалног статуса, ... морали истаћи захтјеве као што су: национализација капитала и фирми, увођење социјализма, тренутна потпуна једнакост свих људи, тренутно запошљавање свих радно способних, итд. итд.
У свеопштем уништавању свега и свачега, очигледно је да је главни циљ муслиманских „устаника“ и демонстраната уништење Републике Српске. Да би глупи и наивни Срби што лакше прихватили замишљени сценарио сопственог уништења, нуди им се (исто као што им је некад Јосип Броз нудио паролу – флоскулу о братству и јединству, да би лакше прогутали и прихватили оно што им је он радио и спремао) занимљива прича по којој ће сви у БиХ живјети далеко боље када се елиминишу ентитети, кантони и жупаније са својим прескупим администрацијама. Међутим, права истина је, у ствари, да би, чак и када би нестале администрације ентитета, кантона и жупанија суштински ефекат (поред унитарне државе у којој би српски народ био осуђен на уништење и пропаст) био то да би Запад могао да знатно мањим својим кредитним траншама даље одржава свој (сада врло скуп) пројекат БиХ као немогуће државе са погубним и неодрживим привредним системом који значи даљу фашизацију и раслојавање друштва и даље кретање у правцу неминовног уништења производње, привреде, државе и народа. Ипак, претходно наведена технологија моделирања жељених изборних резултата и такво вођење бирача да гласају за политичке снаге и опције које друштво, привреду (и цијело човјечанство) све више воде у аутодеструкцију, није српски изум. Погледајмо САД као „колијевку и данашњег главног извозника демократије“. Ноам Чомски, као један од најугледнијих актуелних америчких интелектуалаца, изричито тврди да је сваки амерички предсједник, од Џорџа Вашингтона па све до данашњих дана, заслужио да више пута буде суђен као (ратни) злочинац. И заиста, од истребљења и убиства милиона америчких Индијанаца, преко двије атомске бомбе у Хирошими и Нагасакију (побијене, углавном, десетине хиљада жена, дјеце и стараца), напалм бомби којима су спаљивана цијела села у Вијетнаму и Камбоџи, финансирања Хитлера и омогућавања му да уради оно што је урадио; прикривања и помагања нацистичких ратних злочинаца (Анте Павелића и многих других), помагања и довођења на власт цијелог низа војних хунти и фашистичких режима у Латинској Америци који су учинили бројна и масовна убиства својих грађана, безразложног бомбардовања Ирака, незаконитог и звјерског бомбардовања Србије, Либије, Авганистана, роварења у Сирији, крвавих војних интервенција у Грчкој 1947. године, у Кореји 1946. године, у Ирану 1953. године, у Гватемали 1954. године, у Доминиканској Републици 1963. године, у Чилеу 1973. године, у Бразилу 1964. године итд., итд., ... из свега овога јасно произлази грозничава жеља за освајањем свијета и поробљавањем (свих) других земаља. Само „виша раса“, тј. само амерички војници не могу одговарати за своје бројне злочине широм свијета, за бомбе са осиромашеним уранијумом, итд. О коликом и каквом фашизму се ради, комплетно постане јасно када се све ово повеже и доведе у однос са сликом фашистичког сценарија и намјера који произлазе из материјала – доказа које су објавили инсајдери попут Сноудена, Асанжа (Викиликс), др Џона Колмана („Комитет 300“), Ноама Чомског („Шта то, у ствари, хоће Америка“), Дејвида Ајка и бројних других. Како је то, уопште, могуће да, иза свега овога, на свим досадашњим изборима, стају широке народне масе и амерички бирачи? Ствари су једноставне, јер се бирачи, увијек, доводе у позицију да иду у жељеном правцу и гласају на жељени начин, исто као што се, рецимо, миш доведе у ситуацију да увијек крене у правцу постављеног сира (на окидачу мишоловке). Дакле, ако у САД-у на изборе излази око 55% бирачког тијела, они од гласача које су запослили републиканци, или процјењују да ће имати већу личну корист од владавине републиканаца, ... гласаће за републиканце. За оне, којима демократи дају и обећавају више, такође, нема дилеме. Суштински би се могло рећи да сваки од америчких бирача (сваки добро зна у који интервал укупних годишњих прихода спада) добро води рачуна о томе да ли је, за износ укупних годишњих прихода које он остварује, повољнија она (припадајућа том интервалу прихода) пореска стопа коју нуде демократи, или је, за њега, пуно нижа стопа коју републиканци нуде за његов ред величине годишње зараде. На тај начин, у САД, имамо ситуацију да амерички гласачи, гласајући за повољнију пореску стопу, у ствари гласају и за, рецимо, америчке напалм бомбе којима су у Вијетнаму спаљивана цијела села са женама и дјецом итд. Али, да би се наведени америчко-фашистички план господарења цијелим свијетом и шпијунирања и контроле цијелог свијета (односно уништења других, а нарочито мањих, привреда, држава и народа) што боље одвијао, потребно је, и у самим Сједињеним Државама, и у оквиру држава, привреда и народа које треба покорити и уништити, остварити одређене околности:
А) Прије свега ради се о страховитом медијском заглупљивању и сопственог и других народа причама о демократији и људским правима, о извозу демократије у друге земље, о државама – „добрим момцима“ и државама – „лошим момцима“, о оправданости америчких – НАТО интервенција на свакој тачки земљине кугле; о нужности борбе против корупције и криминала увијек и свугдје (док, рецимо, др Џон Колман доказује да је енглеска краљица један од главних дилера дроге, на велико, у свијету) итд., итд. Интернет и сателитски ТВ канали су препуни таквих садржаја (кладионице и резултати клађења; фудбал; бокс; НБА – кошарка; покер; филмови пуни акције и агресије; порнографија; карате и фул-контакт) чија је једина сврха у томе да популација размишља само на начин који јој се сервира, односно, да људи не размишљају, уопште, о томе шта им се и зашто дешава; куда све ово, скупа, неминовно води за пар година итд., итд. Б) Већ смо навели атмосферу страха (везану за незапосленост огромног дијела популације) која је битна за одвијање фашистичког сценарија и за одржавање на власти оних домаћих политичких опција које су спремне да саучествују у фашизацији цијеле државе и друштва и процесу уништења сопствене привреде, државе и народа. В) У сваком народу треба наћи оне политичке структуре које су (зарад сопствене власти, сопственог доброг положаја и сопственог богаћења) спремне да саучествују у уништењу сопствене производње, сопствене привреде, државе и народа и који су спремни да саучествују у пројекту фашизације, како цијелог свијета у глобалу, тако и сопствене државе. Зато, за коју год од двије алтернативне политичке групације у Српској гласате (слично је и у Србији), гласате за даљи наставак фашистичког сценарија уништења своје производње, привреде, државе и народа („Зато не питај за ким звона звоне! Она звоне и за тобом!“). Између двије супротстављене групације постоји „тактичка“ разлика у томе да ли се треба процесуирати и одузимати незаконито стечена имовина у износу од преко 500.000 КМ, ... или да нема ограничења. Све остало су нијансе! Погледајмо како се, на домаћем терену, користе наше (односно „јавне“ или „друштвене“ ) паре да би се, од становништва, на изборима, добила подршка за гласање за оне политичке снаге и структуре које остварују наведени (више пута описивани) сценарио уништења сопствене производње, привреде, државе и народа, односно саучествују у плану поробљавања своје државе и народа. Када начелник једне општине, лицу, које му је дошло да се пожали да нема шта да једе, ... да 500 КМ, он те паре, наравно, није дао из свог џепа, него из „јавних“ средстава, ... а истим средствима је купио исто лице да гласа за њега, на изборима. Када се, у одређеној општини, дају стипендије одређеним студентима, дају се „јавне“ (наше) паре, а сваки стипендирани студент јако добро зна и памти која му је политичка опција додијелила стипендију. Када предсједник Републике помаже социјалним случајевима, односно он лично (а не одговарајуће социјалне установе) врши давање средстава у хуманитарне намјене, или помаже прављење куће неком сиромаху, ... он, такође, нашим парама врши куповину гласова за себе и за своју странку. Када се у некој општини, непосредно пред изборе, нашим парама врши селективно асфалтирање сеоских стаза (некоме до викендице, или до гараже, или до WC-а) и путева (до „подобних“ заселака) добро ће проћи само поуздани гласачи за постојећу политичку опцију, ... док, сељани – гласачи супротне политичке опције, ... могу да се сликају („Ко им је крив кад гласају за погрешну политичку опцију!?“). Када владајући СНСД, под паролом тобожње реиндустријализације, задужује Републику Српску и будуће генерације, отварајући „фиктивне“ фабрике (попут фабрике текстила у Билећи) које могу радити „на кредит“ најдаље до наредних избора, ... то је бацање наших пара како би једно лице и/или једна странка купили гласове бирача на наредним изборима. При запошљавању, смијешни постају и институције конкурса, и декларисана – законска једнакост и равноправност свих грађана. Једнакости и равноправности нема и не може је бити, ни при запошљавању на најниже вреднована радна мјеста (чистачице, физички радници...), а поготову је не може бити при запошљавању интелектуалаца на више вреднована и најодговорнија радна мјеста. Прије свега, кандидати треба да припадају одговарајућој политичкој странци, да су већ доказали испраност свог мозга, ... да су већ показали да немају никаквих проблема у гажењима преко лешева других људи, ... да су спремни да саучествују у даљем уништавању сопствене привреде и државе и у даљем спровођењу мондијалног фашистичког пројекта. Дакле, ко није у СДС-у, СНСД-у, ПДП-у итд., не треба ни да живи. Очигледно, чисти фашизам на дјелу! Објављен је податак да су имовина и богатство 85 најбогатијих људи на планети, једнаки имовини од 3,5 милијарди најсиромашнијих људи! Јасно је да су истих 85 најбогатијих (или 300, свеједно је) цијелом свијету успјели да наметну такав сценарио и таква правила игре, такав фашистички сценарио поробљавања цијелог свијета и уништења већине привреда, држава и народа... који одговара једино њима, односно очувању, по сваку цијену, таквих односа који ће омогућити да они сачувају своје огромно богатство, моћ и утицај. Код нас, сваки од запослених радника (и сви чланови њихових породица) у једној од познатих грађевинских – извођачких фирми (која побјеђује на свим домаћим тендерима и изводи све радове у Српској) јако добро знају којем од политичара и којој странци имају да захвале такав статус и своје запослење итд., и јасно се подразумијева за кога требају и морају да гласају на наредним и сваким будућим изборима у Републици Српској. Сваки од запослених у Републици Српској, мање-више, зна да ли је, за његов статус запосленог лица и/или за његов положај и намјештење у хијерархији (руководилац, шеф, народни посланик, директор, вођа смјене итд., итд.) боље да побиједи ова, или она политичка опција и тако гласа. Сваки од грађана зна шта је тачно добио од једне, или од друге политичке групације, односно шта би, у будућности (према лажним, или реалним обећањима) могао, можда, добити од једних или од других. Незапослена лица (која су главне жртве изгубљеног и погубног економског пројекта који се спроводи) не само да још немају ни своју интелектуалну авангарду, и не само да немају још ни свијест о томе шта им се и зашто дешава, ... ко их је жртвовао у старту, ... ко је знао и морао знати шта ће их све снаћи и шта ће нас све снаћи, ... у свом незавидном положају главне жртве, ... спремна су да, на овај или на онај начин (за обећања, за новац, за лажна обећања, за незамјерање моћним политичким факторима...) тргују својим гласом, ... умјесто да мијењају и/или онемогуће систем у којем су, у старту, осуђени на пропаст. Недавно су се, у Републици Српској, муж и жена,у очају и неимаштини, заједно разнијели бомбом. Хоће ли бити изненађење ако се, ускоро, исте бомбе почну користити на друге начине?! Једна јака и битна политичка странка, пред изборе, прави калкулације на, отприлике, овај начин. Узме се укупна величина бирачког тијела и на исту се примијени највиши проценат излазности гласача са претходних избора да би се добио приближни износ гласова који су у игри. Потом се одреди колико је то укупно гласова бирача потребно истој странци да би се остварио жељени – потребни изборни резултат. Ако се од овог жељеног – потребног броја гласова одузме број сигурних гласова (тј. бројност људи чији статус директно зависи од тога да ли ће предметна странка бити на власти) добиће се број недостајућих гласова које још треба „обезбиједити“ да би иста странка остварила жељени – потребан изборни резултат. Ти недостајући гласови се морају „обезбиједити“ (некад се то чини за врећу детерџента, за врећу брашна итд.) у популацији незапослених, пензионера, студената, и начине како се то ради већ смо назначили у претходном излагању. Понекад се, рецимо, организују аутобуси који иду до мјеста гдје студенти студирају да би се превезли до домицилног мјеста гдје треба да гласају и, успут, у вожњи, се исти добро „почасте“ итд. Наклоност пензионера се може обезбиједити, не само обећањима о будућем порасту, све биједнијих пензија, ... него и врећом брашна или детерџента, пакетом уља, са неколико штека цигара итд., итд.
|