|
. . . . .
Ето какво је стање у „демократској“ европској Бугарској.
У другим европским земљама, и у њиховим парламентима, и у њиховој животној стварности, фашисти и расисти добијају све већу заступљеност. У Пољској, рецимо, организоване фашистичке јединице систематски почињу да врше терор и да нападају и растурају скупове љевичара. Имајући ово у виду, али и налоге владама (посредством захтјева ММФ-а) од свјетских профашистичких „владара из сјенке“, као и све већу и бројнију (резервну) армију незапослених лица спремних да „ломе“ штрајкове и да раде за упола мању плату у односу на оне које имају тренутно запослени, ... у Европи се неповратно руше и она радничка права за која се сматрало да представљају цивилизацијске тековине (радно вријеме од 8 сати иде ка 12 сати дневно; радна недјеља се продужује на 60 сати; продужава се радни вијек потребан за пензионисање; регреси, топли оброци и одмори се редукују; колективни уговори и њихово поштовање се смјештају у зависност од добре воље послодаваца; казне за кршење радне дисциплине, за борбу за радничка права постају све бруталније и безобзирније; отпуштање запослених и губитак посла постају дискреционо право послодаваца или влада, итд, итд.). Ни социјалистичке или социјалдемократске европске владе не могу више да се одупру овом тренду, с обзиром на околности које смо навели (све већа резервна армија незапослених, спремних да раде „по било коју цијену“; све више организованих фашистичких и расистичких јединица и све већа њихова снага у парламентима; експлицитни захтјеви у наведеном смислу и уцјене ММФ-а који је продужена рука профашистичке свјетске „владе у сјенци“).
Домаћим, заглупљеним или, можда, корумпираним (?) синдикалистима би, коначно, морало бити јасно колика је промашеност и бесмисленост свих социјалдемократских и социјалистичких небулоза по којима је либерално капиталистички концепт недодирљива константа коју је могуће поправити и уљудити само радничком борбом кроз штрајкове. Све више постаје бјелодано јасно да, за оне „што се не шћеше у ланце везати“, ... као једино дјелотворно и могуће средство, преостаје само „света револуција“.
У Републици Српској се приближавају републички избори. Упркос катастрофално тешком и безизлазном стању свеукупног друштва и привреде, Додик и његова номенклатура (који једноставно, по сваку цијену, морају добити ове изборе!) имају своје адуте на које озбиљно рачунају:
- Додик и кумови су „пуни к’о брод“ и сваку наредну предизборну кампању могу одрадити попут, рецимо, Мила Ђукановића у Црној Гори, који се (упркос мафијашким конотацијама присутним у истражним поступцима неких европских држава и упркос катастрофалног стања друштва и привреде) специјализовао за добијање свих избора;
- Додик и његова номенклатура имају полуге и могућности да, под паролом тобожње „реиндустријализације Српске“, направе ново енормно задужење Српске и будућих генерација, све како би се отворила нова радна мјеста и „фабрике“ које могу радити „на кредит“, најдаље до наредних избора. Радећи ово, Додик ће, током кампање, указивати на општине у којима СДС има власт и у којима не могу ништа да учине за рјешавање проблема незапослености којег, наравно, једино он – Милорад тј. једна физичка, интелектуална и морална громада (која је једина успјела оно што ни Јосипу Брозу није пошло за руком тј. да пробије тунел Чемерно)... може да ријеши;
- Додик је већ (када му је то било неопходно да остане на власти и да оствари, за себе, битне ефекте) био у коалицијама са бошњачким и хрватским странкама, ... тако да ни овај пут (буде ли то неопходно) ову врло озбиљну могућност не треба занемарити.
Уколико, пак, удружена опозиција у Српској, ипак успије да преузме власт и обори Додикову компромитовану номенклатуру, према садашњем стању коалиционо – опозиционе свијести, ... они маштају да учине управо оно што је учинио Александар Вучић у Србији.
Дакле, Вучић је морао, да би остао на власти и да би, по преузимању власти, спријечио тренутни банкрот Србије, испунити захтјеве профашистичких „владара свијетом из сјенке“:
- Кроз борбу против корупције и криминала вршити даље заглупљивање слуђеног народа у Србији да је тржишни систем либералног каитализма добар и одржив и да је сав проблем у криминалу, ... али не само да, борбом против криминала, није успио да повећа запосленост, него ће морати (по налогу господара из сјенке) да смањи, за десетине хиљада људи, број запослених у Србији и њеној државној администрацији и да значајно редукује радничка права остатка запослених;
- Кроз задато (од господара из сјенке) испитивање 24 приватизације у Србији, „владари из сјенке“ уствари желе уништити 24 пословна система у Србији (за које је истина да су пословали на криминалним принципима „уредног давања коверти“ министрима, али су, ипак, како-тако, запошљавали Србе), ... да би србијанско тржиште и привреда и додатно били бачени на кољена пред западним фирмама и пред западном робом;
- За спречавање банкрота Србије ангажован је и „добронамјерни“ арапски капитал из Абу-Дабија;
- Вучић је болно плачним, потресеним гласом саопштавао да ће Србија, ако не призна интегрисане прелазе са Косовом, гладовати за 3 мјесеца. Није рекао шта ће све Србија још морати да уради (помоћ „реформама“ у БиХ итд.) како не би опет, уз постојећи економски систем, гладовала за 3 мјесеца и како би он – Вучић био на власти;
- Вучићеви, бриселски споразуми о Косову (не споразуми о Космету) су од једног дијела српске интелектуалне јавности и од стране Српске православне цркве (у првом реаговању) означени као издаја. Сјетимо се Шешељевих изјава из Хага по којима, ма колико Борис Тадић био црн и прозападни, ... тек ће Томислав Николић и његова екипа, од Запада бити приморани да учине кључна попуштања на која, чак ни Борис Тадић није смио ни помишљати. De facto и de iure су признате актуелне власти на Косову;
- Преговорима са Хашимом Тачијем званим Змија, Вучић није само признао актуелну косовску власт, него је и разговарао са човјеком који је, кроз масовна убиства Срба од стране ОВК, тешко – криминално рушио државу Србију.
Дакле, уколико коалициона опозиција преузме власт у Српској (а исто ће бити ако Додик остане на власти) она свакако неће морати, да би остала на власти и да би спријечила тренутни банкрот (да би добила транше и репрограме од ММФ-а) да признаје интегрисане прелазе према Косову, ... али ће, сваки даљи разговор (поред горе описаних ствари на које је морао пристати Вучић) о репрограмима и кредитима, бити условљен и сљедећим битним питањима:
- приступање НАТО-у и беспоговорна послушност профашистичким владарима свијета из сјенке;
- даља, беспоговорна продаја и приватизација свих преосталих ресурса и природних богатстава као и Електропривреде РС итд.;
- беспоговорно извршење пресуде Европског суда у Стразбуру у „случају Илијаз Пилав“, која додатно, дефинитивно и неповратно руши Дејтонски споразум итд. Тек ће пресуда Европског суда у „случају Пилав“, показати каква је и колика је била глупост и грешка пристајање на дерогирање Дејтонског споразума извршено кроз беспоговорно извршење пресуде истог суда у случају „Сејдић – Финци“.
Кад и ако преузме власт, опозицији у Српској ће, можда, релативно најлакше бити да (по узору на Вучића) одржава димну завјесу по којој ће несретном народу (којег ће морати, и даље, да отпушта с посла) објашњавати да је либерални капитализам добар и да је сав проблем у корупцији и криминалу.
Никада не смијемо заборавити да је Хитлер дошао на власт демократским изборима. У данашње вријеме, у ситуацији огромне незапослености, популација која гласа за актуелне власти чини то, или из страха да ће изгубити кору хљеба од које преживљава, или из страха да ће изгубити огромно богатство и привилегије које су акумулисали. Демократски, нема шта!
За оне који не пристају да се вежу у ланце, преостаје само „света револуција“.
Бранко Марушић, 10. децембар 2013. год.
|
Prijavite se
Registruj se
FAQ
Pretraga
